Ананда Кумарасвами: Ko je ђаво и где је пакао? (део II)

Ананда Кумарасвами: Ko je ђаво и где је пакао? (део II)

Ананда Кумарасвами
Ананда Кумарасвами

Од два наша ентитета, „искре“ Ума и Духа с једне и Осећања или Менталитета, жртве обмане с друге, очигледно је да је онај потоњи „заводник“, или тачније „заводница“. У сваком од нас, сваком мушкарцу и жени, постоје anima и animus, релативна мушкост и женскост(9); и, као што их Адам исправно описује „жена, коју си ми дао да буде са мном, она ми даде с дрвета, те сам јео“; такође, важно је истаћи да „змија“, која је прво завела жену, у уметности бива представљена са женским лицем. Али како бисмо избегли могућност неспоразума, мора се истаћи да ово нема никакве везе са наводном инфериорношћу жена и супериорношћу мушкараца: у функционалним и психолошким терминима, свака жена може бити „мужевна“ (храбра) и сваки мушкарац „женствен“ (кукавица)(10).

Јасно је, наравно, да су „душа“ и „сопство“ двосмислени термини, као и то да у одређеном контексту, могу означавати Дух или „Душу душе“ или „Сопство сопства“, од којих су оба веома честа у свакодневном говору. Али, овде говоримо о променљивој „души“, која се разликује од „духа“, и не смемо сметнути с ума у којој мери ова душа (хеб. נֶפֶש), односно anima, по којој су човек и животиње названи (лат. animal – животиња) трпи стално понижавање у Библији(11), што је слично положају душе (арап.نَفْس) у исламу. Душа је сопство које се треба одбацити (у грчком оригиналу „потпуно одбацити“, где се приступа више са онтолошким значењем него пуко етичким), душа мора бити „изгубљена“ како би била „спашена“. И која, као што су често говорили Мајстор Екхарт и суфији, душа мора „усмртити себе саму“, а хиндуси и будисти кажу да душу треба „освојити“ и „припитомити“, јер „то није моје Сопство“. Ова душа, подложна убеђивању, ометана допадањем или недопадањем, овај „ум“ на који мислимо када кажемо да нам је „на уму да урадимо ово или оно“, је „оно што ви називате ‘ја’ или ‘мене’“, и оно које Јакоб Беме разликује од ,,Ја“ које јесте, када каже, у духу своје спознаје, да „не спознаје ја, оно ја које ја јесам, већ спознаје Бог који је у мени“. Ми не можемо овде детаљно проучити теорију Ега, али ћемо само рећи да Мајстор Екхарт и суфији сматрају да је „его, реч ‘Ја’, погодна само за Бога у својој истоветности“ и „Ја“ се може односити само на Њега и онима којима су се „придружили Господу, у једном духу“.

То што се сама душа, наше „Ја“, или сама „властита личност“ представља као ђаво – којег зовемо „непоменик“, „шејтан“, „кушач“, „кнез лажи“, никада именом(12), може бити изненађујуће, али далеко од тога да је ово нова идеја. Како будемо ишли даље, наћи ћемо да се једнакост душе и ђавола често истиче, и та истоветност нам даје савршена решења за све проблеме који проистичу из идеје ђавола као ,,личности“. Оба ентитета су довољно „стварна“ у смислу прагматичности, бар што се тиче практичног живота, у коме се суочавамо са „злом“ и где се не може избећи дуализам супротности. Међутим, ништа није више „начелно“, ништа није стварније, од таме која је ништа друго до недостатак светлости.

Нико не може да порекне чињеницу да се коначна битка у вечитој борби добра и зла мора одиграти у вама самима, или, да тамо где се Христос бори, мора бити пронађен и његов непријатељ, Антихрист. Као што нико осим сујеверних људи не може да тврди да искушења светог Антонија, како их ми видимо на сликама, могу да се тумаче другачије, него као „пројекција“ унутрашњег сукоба. И баш, као што је Пикасова „Герника“ одраз европске загађене душе, „пакао савременог постојања“, тако су рогови и убод ђавола само одраз звери која пребива у човеку самом. Као што су говорили никад довољно поштовани древни, и као што данас говоре савремени аутори: „Човек је сам себи највећи непријатељ.“ Са друге стране, најбољи поклон за који човек може да се моли је да „живи у миру са самим собом“(13), и заиста, све док није у миру са самим собом(14), тешко да ће моћи бити у миру са било ким другим, али ће пројектовати свој немир, стварајући од „непријатеља“, на пример Немаца, или Руса, или Јевреја – свог личног „ђавола“. „Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа (задовољства или страсти санскр. kamah) ваших, која се боре у вашим удима? (Јаков, 4:1)

Као што је проницљиви Јунг приметио: „Када је судбина увела Европу у ужас четворогодишњег рата, рата који нико није желео, практично нико није ни упитао ко га је изазвао и зашто се толико отегао(15). Одговор би био тешко прихваћен, а разлог је био „Ја“, „твоје Ја“ и моје. Јер, по речима другог модерног психолога Ернста Е. Хедлија, „трагедија лажне концепције личности је да води у изолацију, страх, параноју, и потпуно неправдану мржњу“(16).

Све ово одувек је било познато теолозима, у чијим списима се ђаво просто описује као „непријатељ“. На пример, Вилијам Лоу је написао: „Ви сте потчињени, заробљени, и жељни ослобођења, ни од чега другог, до од свог земног сопства. Оно је убица божанског живота који постоји у вама. То је ваш сопствени Каин, који је убио вашег сопственог Авеља…(17) То сопство је корен, стабло и грање, свег зла нашег палог стања… ђаво, или, другим речима гордост… то је урођено, природно сопство, које мора бити одбачено, или се Христов следбеник не може постати.“ Ако је, заиста, „Царство небеско у нама самима“ онда ће такође и „рат на небу“ бити у нама, све док ђаво не буде поражен, све док Човек у човеку не постане „господар над самим собом“, јака личност (нем. selbes gewaltic), или онај са самоконтролом (грч. έγκρατής έαυτού).

Свети Јован Лествичник - Лествица
Свети Јован Лествичник – Лествица

Theologia Germanica (гл. 3, 22, 49), наводи да је разлог за пад ђавола управо у оном „Ја, Мене, Моје“. Све долази од злодуха, због чега он и јесте зао дух. То се може тачно сажети у неколико речи: „Будите једноставно и потпуно лишени сопства.“ Јер, „у паклу ништа друго не постоји осим самовоље, а ако нема самовоље, онда не би било ђавола и не би било пакла.“ Исто је написао и Јакоб Беме: „Овај, страшни индивидуализам, опседа свет и световне ствари, и такође обитава у самом себи, што значи да обитава у паклу“, а Angelus Silesius каже:

У бездан пакла те неће одвући,
Ништа друго до мрске речи (запамти добро!) „моје“ и „твоје“(18)

Кључ за разумевање, налази се у шејкерској химни:

А сада, са мог чела, брзо ћу избрисати
Велики белег ђавољег „Ја“(19)

Пуно је оваквих цитата, и сви они једнако говоре да од свих чудовишта, „оно најстрашније носимо у сопственим грудима“(20), тај „наш најбезбожнији и најпрезренији део“, „звер са хиљаду облика“, а управо је наш сопствени „унутрашњи човек“, као кротитељ лавова мора укротити(21).

О овоме, још експлицитније говори суфијска литература, где је душа (арап. نَفْس) oдвојена од ума (арап. عقل) и духа (арап. روح), као што Филон из Александрије и аутори Новог завета одвајају Psyche од Pneuma, и као што Вилијам из Тијерија(22) одваја anima од animus.

За енциклопедисту Кашфула Махљубу душа је „кушач“, и пример пакла на земљи.(23) Ал-Газали, можда највећи муслимански теолог, назива душу „највећим непријатељем од свих“, нешто више од тога, тешко би се могло рећи и за ђавола самог. Абу Саид каже: „Шта је зло, и где се налази најгоре зло?“, и одговара: „зло си ти, и ти је највеће зло ако то не зна“. Стога је Абу Саид себе називао „Нико“, одбијајући, као Буда, да се идентификује са неким постојећим именом.(24) Мевлана Џелалудин Руми, у својој поеми Масневија (перс. مثنوی معنوی‎‎), понавља да је човек највећи непријатељ самом себи, „ова душа, је пакао“, и он нам заповеда: „Убите душу!“ „Душа и шејтан (ђаво) су једно биће, али испољено у две форме, тако да друга излази из прве и постаје непријатељ Адама и завиди му“. Руми још додаје: „Анђео (Дух) и Ум (Интелект), Адамови помагачи, потичу од једног, али имају две форме. Его држи главу високо. Одсецањем главе победићеш душу, и угасити своју ватру у Светом Рату и благо оном ко победи у том рату, ко год да је у рату са собом ради славе Божије, ко својом светлошћу одбије таму у себи, сунце његовог духа неће се никад угасити.(25)“

Ово је битка у којој Христос,
Његовом Љубављу и Светлошћу,
Помаже људској природи, да одагна,
Божији Гнев, Ђавола, Грех, и Смрт, и Пакао,
Апсорбујући људску Личност, или Змију,
Његовом Моћи, уздижући је до Анђела.
(Џорџ Гордон Бајрон)

„Искра душе, образ Божији, то је оно што у свим мудрима ратује, ратујући са свиме што није по Божијој вољи, зове се Синтересис(26) (Мајстор Екхарт, Pfeiffer ed., с. 113). „Знамо, наиме, да је закон духовни… али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха… тако, дакле, ја умом служим Божијем закону, а телом закону греха. Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и он ће побећи од вас.“(27) Слично као и у другим Списима, посебно у Бхагавад Гити (VI 5:6):

„Подигните своју личност, кроз Личност, не дозвољавајући јој да падне. Јер заиста Личност је и пријатељ и непријатељ личности, пријатељ оних у којима је личност од Личности побеђена, а онима у којима личност није савладана, Личностима у рату, њима је непријатељ;“ и у будистичкој Дамапади (103, 160, 380) се каже: ,,Личност је господар личности” и треба да се „путем Личности надахне личност, и путем Личности укроти личност“ (као што коња ,,савладава“ искусни јахач), и ,,и онај ко је освојио себе је највећи од свих витезова“ (Филострат Vit. Ap., I.13: ,,Као што кротимо плашљивог и немирног коња тако што га нежно милујемо.“ ).

У исто време не сме се заборавити да је борба између добра и зла такође „битка љубави“, и да Христос „са којим би требало да се спојиш… да донесемо плод Богу (Рим. 7: 3, 4), – који је већ заволео твоју несавршену душу, огрезлу у „прљавштини и злоби.“(28) О њој је говориo Дон: „Нећеш ме никад раздевичити, осим ако ме силујеш.“ Ово није ништа друго до „покупи своју Драгу, коју ми је њен отац дао за вечност, Син је сишао са највише висине, да бих је вратио у њен досадашњи високи положај“ (Мајстор Екхарт)(29). Копље или муња Божанства, – то је његов фалус, којим он пробија своју смртну Невесту. Прича о грмљавином обузетом Семелу подсећа да је „мајка нашег Господа“, у последњој анализи Психе, увек била Лунарног, а никада Соларног кова; а све то је суштина сваког „соларног мита“, као и тема љубавних прича на небу (нем. „Liebesgeschichte des Himmels“) и борбе са змајем (нем. „Drachenkämpfe“).

„Небо и земља, нека поново склопе брак.“(30) Такав брак, који испуњава срце, то је „хијерогамија“ (грч. ἱερὸς γάμος), божанствена воља мушког и женског (Daivam Mithunam)(31), и онај у коме је такав брак склопљен до савршенства више није нико, али зато што је Он онај „који никада није постао било ко“(32). Према речима Плотина, „љубав је природна ствар Психе и отуда стално флертовање Ероса са Психом у сликама и митовима.(33)“ Исто би се могло рећи у вези половине светских бајки, посебно о индијским „сликама и митовима“ Шри Кришни и Млекарки, којој индијски истраживачи сасвим тачно оспоравају аутентичност, тврдећи да се сличне ствари дешавају у искуствима свих људи. Један од таквих ствари, заиста је „еротика (санскр. śŗņgāra), у коју сe, изгледа, мораш посветити, о, Сократе“, како је то рекла Диотима, која је третирана са дубоким уважавањем(34).

Али то није само питање Милости; спасење душе зависи и од њене покорности, њене добровољне предаје. Ни о каквом спасењу не може бити говора, док се душа опире томе. То је њена гордост (māna, abhimāna; οίημα, οίηαις; уображеност, охолост), ђаволска убеђеност у њену сопствену независност (asmimāna, ahamkāra, мислим, дакле постојим), њено зло, а не она сама, које треба бити убијено. Овакву гордост она назива „самопоштовање“ и радије би „умрла“ него га изгубила. Али, смрт, коју она, упркос самој себи, на крају и прижељкује, није уништење, него трансформација. Спајање – то је уводна смрт и интеграција (nirvāna, samskāra, τέλος)(35). „Змај и девица, једно су те исто.(36)“Празник пољубаца, трансформише змаја; сирена се ослобађа свог змијоликог репа; девојке нестаје када је постала жена; од нимфе се одваја крилата душа(37); И тако, једино „кроз Тебе, Ибилис (ђаво) може поново да постане један од Херувима“(38).

Михаил Врубељ - Демон који седи
Михаил Врубељ – Демон који седи

А шта бива, када су нижи и виши облици душе уједињени? То нигде није боље описано него у Ајтареја-Aранјаки (одељак II 3:7): „Ова Личност се даје личности, а личност – Личности; једна постаје друга и обрнуто; кроз једну форму је онај (у коме се овај брак склапа) сједињен са оностраним светом, а кроз другу – са овим светом. „У Брхадаранјаке Упанишадама (санскр. Bṛhadāraṇyakopaniṣat, одељак IV 3:23) се каже: „У загрљају себе са сопственим божанским Ја, више не постоји унутра или споља.“ Заиста ово је стање у којем су задовољене све жеље, у којој је само Сопство жеља по себи, и у којој се више не жели и не жуди“. „Ако не говоримо о прошлости, сама љубав не јењава, када је у процесу стварања, будући да она сама влада неограниченим просторима(39); „чак и савршену душу… Отац сједињује себи, младој невести(40). Заиста:

Ђаво може да изађе из Себе,
Тада ћеш видети да он седи директно на престолу Бога.(41)

Дакле, Племенити Дух (грч. ἀγαθὸς δαίμων) и Зао Дух (грч. κακός ‎δαίμων), Светло и Тама личности, Христос и Антихрист, живе у нама самима и њихова се борба, такође, дешава унутар нас. Рај и Пакао – те раздвојене слике Љубави и Мржње у божанском (лат. in divines), где су Светлост и Тама нераздвојни, а Јагње и Лав лежу заједно. У почетку, како све традиције сведоче, небо и земља били су једно и јединствено; суштина и природа, били су једно у Богу, а на сваком човеку остаје да их поново уједини у себи.

Све ово представља одговор који тражимо. Ђаво није стварна и јединствена Персона, већ неколико личности, „Легион“. Свака од ових личности може да се спаси (учење о апокатастази) и да постане оно што је била пре њеног „пада“ – Светлоноша (лат. Lucifer), Звезда Даница (грч. Φωσφόρος ), Син зоре (хеб.הֵילֵ֣ל), Искра (лат.Scintilla), Зрак Божанског Сунца; јер Искра је, ма колико изгледала угасло, Азбест (грч.Αμίαντος), који се не може угасити чак ни у паклу. Али, пошто је немогуће да се спасење свих бића деси истовремено, тако ће увек бити ђаволских душа којима је потребнo спасењe, кроз свa времена, те ђавола и треба посматрати као вечно проклетог, подразумевајући под „проклетством“ само-искљученост од лица Господњег и Истине.

Проблем који смо поставили на почетку чланка, у највећем делу је решен, међутим, остаје нам још да испунимо тежи задатак, управо „самодрицање“ а касније и „Самоспознају“, на које нам овде дати одговори указују, и у погледу којих је теологија ту само као делимична припрема. У ствари, ђаво и Его нису стварни ентитети, већ само концепти, изведени из, и важећи само у актуелном тренутку, привремено и у практичне сврхе. Оба концепта су „колажи“, састављени из више делова. Често се каже да је највеће постигнуће ђавола да убеди човечанство да је његово постојање само „сујеверје“. Заправо ништа и не би било опасније од порицања његовог постојања, које је исто тако реално – иако не више од тога – као и постојање нас самих. Не усуђујемо се да негирамо ђавола све док не негирамо сами себе, што мора да учини свако ко жели да следи Њега, који ништа није рекао и урадио „од себе“. „Шта је Љубав? Море непостојања.(42)“ „и свако ко у њега дође и каже: ‘То сам ја’, ‘ја Сам (Господ)’ удари га у лице.(43)“ „Онај ће знати шта је љубав који постане Ја.(44)“

Напомена преводиоца: Овај есеј преузет je из књиге „Coomaraswamy, Volume 2: Selected Papers: Metaphysics“ (Издаваштво Принстон Универзитета, 1977. година) која представља скуп Кумарасвамијевих есеја које је припремио Роџер Липсеј, док је у оригиналу есеј објављен у часопису „Разматрање религија“, број 12, 1947. године.

За П.У.Л.С.Е Превели и приредили: Јован Вељковић, Игор Стевановић Орељ и Стефан Златановић

Претходни део

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

9 На жалост, у модерној психологији је, терминологија које је првенствено била луцидно јасна и прецизна, побркана изједначавањем душе или идентитета са „animoу човеку, и animusom у жени“. Ови појмови бивају још лошије интерпретирани од стране Мартина Д’Арсија у његовом делу Ум и срце љубави (Лондон, 1946), пог. 7. Традиционално, anima и animus су ,душа” и ,,дух” једнако у сваком мушкарцу и у свакој жени; Вилијам од Сент-Терија (упореди са нотом 22 испод) говори о animus vel spintus. Овај начин употребе води поркело од Цицерона, нпр, Tusculanae Disputationes 1.22.52, „neque nos corpora sumus . . . cum igitur: Nosce te dicit, hoc dicit, Nosce animum tuum“ и v.13.38, „humanus . . . animus decerptus [est] ex mente divina“; и Луције Акције (фр. 296), „sapimus animo, fruimur anima; sine animo, anima est debilis.“

10 У свим традицијама, чак и у будистичкој, и мушкарац и жена су једнако способни да се боре за добро.

11 Данкан Мекдоналд, Хебрејски философски геније (Принстон, 1934), стр. 139, „нижа, физичка природа, апетити, психа светог апостола Павла… „Сопство, али увек са суштином нижег реда у позадини“; Томас Шелдон Грин, Грчко-енглески лексикон Новог завета (Њујорк и Лондон, 1879), („вођена чулном природом. објектом пожуде и страсти“); „anima… cujus vel pulchritudo virtus, vel deformitas vitium est … mutabilis est“ (Августин, De gen, ad lift. 7.6.9, и Ep. 166.2.3). С друге стране, ,,Душа“ или ,,Сопство“, са великим почетним словом, је Јунгово „Сопство… око кога се Его окреће, слично окретању земље око сунца… (оно је) надређено“ (Два есеја о аналитчкој психологији, Лондон, 1928, стр. 268); не неко биће, већ ,,Биће свих бића“, које је несамерљиво и немогуће за дефинисати.

Никада нам није речено да је промењива душа бесмртна на исти ванвременски начин на који је бесмртан Бог, већ је бесмртна „на један сопствени начин“ (secundum quemdam modum suum, Августин, Ep. 166.2.3). Ако се питамо, ,,Quo-modo?“ видећи да душа обитава у времену, одговор мора бити, „на само један начин – настављајући да постаје, јер тако ће увек моћи да мења своју природу и добија нову“ (Платон, Гозба 207D). Само о Богу, који је Душа душе, можемо говорити као о апсолутно бесмртном (1 Тим. 6:16).

Неправилно је душу безобзирно називати ,,бесмртном“, исто као што је неправилно звати сваког човека генијем; човек има бесмртну Душу, као што има свог Генија, али душа може постати бесмртна само враћањем свом извору, односно, умирући у себи и живећи у Сопству; као што човек постаје геније онда кад више није ,,свој“.

12 Чак и у хребрејском ђаво, „кушач“, није лично име.

13 Надметање Хомера и Хесиода, 165, где изрека eunoun einai heauto = metanoein („покајање“, односно „враћање ума у стање здраве памети“), је супротно од paranoein.

14 Сопство на које мислимо када кажемо човеку који се рђаво понаша  „да буде оно што јесте“ (en sauto genou, Софокле, Филоктет 950), „јер не може се толерисати оном човеку који напусти своје право сопство, да ради оно што му не доликује“ (ibid. 902-903).

15 Карл Густав Јунг,  О развоју личности (Њујорк, 1935), стр. 274.

16 Eрнст E. Хедли, Психијатрија V (1942), 133; цитирајући такође Х. С. Саливена, oп. цит., стр. 121-134: „наглашена индивидуалност сваког од нас, или ‘своје ја’. Овде видимо почетак сваке илузије, вишегодишњи извор предрасуда, које обесмишљава све наше напоре да разумемо друге људе“.

17 Вилијам Лоу, The Spirit of Love, and an Address to the Clergy, cited in Stephen Hobhouse, William Law and Eighteenth Century Quakerism (Лондон, 1927), стр. 156, 219, 220.

18 Angelus Silesius, Der Cherubinische Wandersmann, V.238.

19 E. Д. Ендрујз, Дар да будеш једноставан (Њујорк, 1940), стр. 18; cf. стр. 79, „То велико ја, ја ћу понизити.“

20 Јакоб Беме, De incarnatione Verbi, I.13.13.

21 Платон, Република, 588C, где се гради слика душе која се упоређује са „вишеделним“ животињама као што су Химера, Скила, Кербер и друге. Можда се може рећи да је Сфинга најбоље поређење. У сваком случају људски, лављи и змијски део овог створења могу се упоредити са три дела душе, у којима ,,људски, односно божански део треба да победи“, за шта би Херкул који води Кербера био добар пример.

22 Вилијам од Терија, The Golden Epistle of Abbot William of St. Thierry to the Carthusians of Mont Dieu, tr. Walter Shrewing (Лондон, 1930), одељци 50, 51.

23 Кашфул Махљуб, превод Рејнолд Николсон (Gibb Memorial Series XVII), стр. 199; „Највећи од свих велова између човека и Бога.“

24 За Абу Саида видети Рејнолда Николсона, Студије исламског мистицизма (Кембриџ, 1921), стр. 53.

25 Цитати из Масневија I.2617; II.2525; III.374, 2738, 3193, 4053 (nafs va shaitan har du ek in bud’and); cf. II.2272 ff., V.2919, 2939. Фундаметална сличност између ђавола и Ега јасно се огледа како у самој њиховој претпоставци да су независна бића, тако и у великом броју оваквих „асоцијација“ (са Богом који једини јесте) у свим учењима, од ислама до политеизама.  (ibid. IV.2675-2677).

26 Значење појма ,,синтереза“, етимолошки је еквивалентно са  Skr. samtaraka, „онај који помаже да се пређе преко“, видети O. Ренц, „Die Synteresis nach dem Hl. Thomas von Aquin“, Beitraege zur Geschichte der Philosophie des Mittelalters, X (Минстер, 1911).

27 Рим. 7:14-23; Jаков 4:7.

28 Свети Бонавентура, Dominica prima post octavum epiphaniae, 2.2. За целокупну тему, видети такође од Кумарасвамија ,,О Одвратној Невести

29 Фајфер, стр. 288.

30 RV X.24.5.

31 SB X.5.2.12.

32 KU II.18.

33 Енеаде VI.9.9.

34 Платон, Гозба 210A.

35 Нирвана, J. I.60; samskara, Manu II.67; telos, Хенри Лидел и Роберт Скот, Грчко-eнглески речник, осма едиција, Оксфорд, 1897, s.v. VI.2.

36 Ернс Сике, Борбе змајева (Лајпциг, 1907), стр. 14.

37 За празник пољубаца видети референце у Кумарасвамијевом „О одвратној невести“. О браку, Мастер Екхарт (Фајфер, стр. 407) и Омикрон, Посланице Павлове, Њујорк,  1920, свуда.

38 Руми, Масневија IV.3496.

39 Жан де Кастел, De adhaerendo Deo, C. 12.

40 Свети Бернард, De grad. humilitatis, VII.21.

41 Angelus Silesius, I.143. Cf.Theologia Germanica, ch. XVI: ,,Када би Зли Дух могао стећи право послушање, он би онда опет постао анђео (светлости), и сви његови греси и зла дела би били очишћени.“

42 Масневија III. 4723.

43 Руми, Диван, песма XXVIII. ,,Нико нема знање о ономе кога среће да је то овај или онај.“ ibid., стр. 61.

44 Масневија II, Увод.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Душко Јевтовић
Душко Јевтовић
7 years ago

Значајан и потребан текст који је, као све што је савршено, заокружен и целовит. Пошто сам у књизи “Хвалоспеви смислу” написао да се “вечност у нама рађа и обнавља”, из поменуте књиге преносим неколико одломака:
“Свету ватру коју смо добили рођењем дужни смо да сачувамо и разгоримо је духом љубави. Не смемо дозболити да се угаси.
Праведник се пробија кроз живот прокопавајући пут кроз неправде и невоље. Али у тој постојаности љубав израста у животну снагу која савлађује зло, радост сасрева кроз сажаљење према ближњима. Себичност се топи у напору да се потребе других ставе испред сопствених.
Бол је извор животног полета зато што је страдање темељ од кога почиње стремљење у висину.
Искра се буди при отпору и трењу. Превладавањем патње, рвањем с њом, као што се Јаков рвао са Богом, пунимо се надом и љубављу. Талетни, с којима смо дошли на свет, не вену него се у напону борбе увећавају па скромност, вера, нада и љубав постају плодови злартних животних српова када научимо да рукујемо њима.
Бог, који је љубав, који је створио духовни свет као оваплоћљењ љубави, прима нас у Царство Своје, у које се уливамо духовном снагом љубави, коју смо примили и однеговали.
Вечност се у нама рађа и обнавља. Она је Свети Дух који животу даје смисао.”
(Одломци из књиге “Хвалоспеви смислу”)