Античка Грчка се, након пропасти Микенске цивилизације, у осмом веку пре нове ере нагло почела развијати. Грци су се све више ширили правећи колоније у тадашњем познатом свету, од јужне Италије до колонија у данашњој Либији.  Полиси, развијајући се, обликовали су посебан облик ратничке аристократије која је често ратовала око земљишњих поседа, те су тако мање битке биле свакодневица у Античкој Грчкој. Атина, Спарта, Теба и Коринт су били тадашњи најмоћнији полиси са врло развијеним ратничким васпитањем, а посебно се истицала Спарта.

У току своје историје, Грчка је водила многе ратове, међу којима су најпознатији многобројни ратови против Персије, рат на Пелопонезу, као и познати Тројански рат који је био инспирација за епове Илијада и Одисеја. Без сумње се може рећи да су различити походи били веома битни за тадашње Грке и њихову борбу за превласт и освајање нове земље која им је била врло значајна за свакодневни живот. Сви ти ратови и походи на друге полисе и земљу често су били инспирација за велике песнике Античке Грчке који су иза себе оставили епове и песме којима се величају, храбре, а код појединих и одбацују ратничка опрема, хероји и војска.

Највећи јампски песник Архилох (680–645. г.п.н.е.), који је поставио темеље модерног песничког индивидуализма, био је војник и песник, сиромашан, али племићки васпитан. Био је несрећно заљубљен у Необулу чији је отац раскинуо веридбу између ово двоје младих, те се велики део песама односи на величање Необулине лепоте, а касније се у песмама може видети изразито противни став према њој и њеном оцу. У својим песмама Архилох пева о песничком позиву који не одваја од војничког позива, затим о човековим етичким врлинама, величини богова, о новом типу јунака који није леп и стасит као код Хомера, већ може бити и мален, кривих ногу, али битно је да му је срце јуначко.

Пева и о новом односу према оружју: он је свој штит бацио у грм како би умакао смрти, али овај песник ће ипак на крају умрети у рату.[1] Поред мењања херојског аспекта, Архилох мења етички аспект и однос ка љубави и жени – пева о томе као о саставном делу живота без ког се не може. Лепота жене из типске, као код Хомера, прелази у индивидуалну, што се може приметити у песми Лепота Необулина. Ако се осврнемо на мотив ратништва у Архилоховим песмама, први пут се појављује поносно осећање духовног самопотврђивања, те свој двоструки позив, ратнички и песнички, издваја као нешто нарочито[2], што се може закључити на основу стихова програматске песме Двоструки позив, као и истост певања и умирања:

Војник у служби сам Енијалија, ратнога бога,

Али и Музама ја верно служити знам.

Печен у копљу ми хлеб, у копљу ми исмарско вино,

Копље је потпорањ мој кад год подигнем врч.[3]

Ове две песникове службе могу се посматрати кроз призму Аристотеловог четвртог случаја – аналогије – у дефиницији метафоре. У својој Поетици Аристотел наводи за то пример Аресов штит и Дионисов пехар који у аналогији долази до следећег степена: Аресов пехар и Дионисов штит. Тако је Архилох у служби Музама као војник и у служби Енијалија као песник.[4]

Иако је Архилох поносан на то што је и војник и песник, уочава се битна разлика између његовог и Хомеровог става. Хомерови јунаци губитак штита осећају као губитак своје части и достојанства – штит им је милији од живота, он представља веома битан део ратничке опреме који их брани од напада противника, док, са друге стране, Архилох свој штит одбацује у рату да би спасио себи живот и побегао из борбе. Та манифестација личне воље и независности је фасцинирала песнике попут Алкеја, Анакреонта и Хорација.

Штитом се Сајанин неки сад размеће, без воље своје

Ваљатно оружје то у џбуну оставих ја,

А сам смрти умакох. Штит онај шта ме се тиче!

Други ћу купити штит, лошији неће ми бит.[5]

Понуђени стихови из фрагмента Остављање штита нам указују на то колико је Архилох равнодушан на одбацивање штита, те то не сматра за срамоту и кукавичлук. Не повезује питање части са оружјем. Њему је битније да сачува себи главу бежећи из битке, јер му је живот мио и вредан, те не жели да умре као ратник. Због овог поступка Архилох је био на мети осуде од стране Спартанаца, који су се враћали из рата живи са штитом, овенчани јуначком славом или исто овенчани, али мртви на штиту, те му је било забрањено да борави у Спарти.

О војсковођама и ратницима Архилох ће рећи:

За стратега не марим кракача и дугајлију,

Што се гизда солуфима, браду мије, личи се –

Човечуљка волим ма и криве ноге имао,

Ал нек има крепке кораке и срце јуначко.[6]

У овом фрагменту песник пореди два типа војсковођа: онога ко се гизда солуфима, браду мије, личи се и онога човечуљка, кривих ногу, јуначкога срца. Несумњиво је да му је други тип војсковође дражи јер и сам наводи да таквог човечуљка он воли. Архилоха не привлачи лепота, сјај, величанственост, већ оно што човек има у себи. Слободно се може закључити да се хомеровски поглед на јунака у потпуности мења.

Елегију сви хеленски филозофи тумаче као тужбалицу, јер је првобитна елегија певала о умрлом јунаку, а затим храбрила и тешила оне који су остали у животу. Касније елегијска песма подразумева лирску или полулирску садржину којом песник жели да изазове бојно или патриотско осећање.[7] Најстарији елегичар је Калин из Ефеса (почетак VII века п.н.е.) и о њему се зна веома мало. Он својим елегијама храбри и бодри Ефешане и подстиче их на борбу, те они уз његову моралну подршку успевају да се одбране од непријатеља. Храброст је за њега част.

Калин се залаже за колективност, јер о исходу рата одлучује свако у општој борби против непријатеља.[8] У фрагменту Лик хероја Калин опомиње Ефешане да ниједан смртник не може да избегне смрт, те да онај који храбро гине у рату биће оплакан и величаће га стари и млади. Такође, у стиховима наводи да узорног јунака поштује сав народ, да би јунак требало да пружи наду народу, тако да једно јуначко дело које учини вредеће много. Морална обавеза је бранити свој полис, јер народ њему дугује све, а он народу ништа.[9]

Сличан Калину био је Тиртеј (средина VII века п.н.е.), с обзиром на утицај који је Калин имао са својим елегијама. Тиртеј, пореклом са Атике, живео је за време II месенског рата (645–628. г.п.н.е.) када Спарта још увек није заузела Пелопонез. С обзиром да је Спартанцима опадао морал током рата јер су били у врло тешком периоду, замолили су Атињане да им пошаљу беседника који ће војску надахнути поезијом и моралом и Атињани шаљу хромог учитеља Тиртеја да би им се наругали.

Међутим, он ће се врло брзо прославити међу Спартанцима и својим елегијама ће улити наду и морал војсци која ће успети да се избори са својим тешким периодом. Он умирује народ, подсећа их да је Спарту дао сам Зевс Хеленима, а да је устав уредио Аполон. Све је било усмерено ка повећању моћи Спарте, а то се огледало у повећању војне моћи, односно хоплитске фаланге у којој ишчезава сваки појединачни ратнички бес и ратничка врлина постаје сада потпуно владање собом и покоравање дисциплини која важи за све.[10]

Индивидуални подвизи припадају прошлости, епски јунак је мртав, сада постоји само ерос хоплитске фаланге из које нико не може да одступи.[11] Својим песмама подстиче на храброст, борбу, истиче ратничку славу, позива на масовни хероизам те се губи Хомерова индивидуалност и деконструише хомеровски идеал. Основна врлина код Тиртеја је заједничко добро – држава ће бити спашена само снагом народа и полиса.

Оно о чему у својим песмама Тиртеј пева јесте сам Месенски рат, за који се верује да га Спартанци никада не би добили да није било овог песника. У првом делу фрагмента Ратничке елегије Тиртеј опомиње војнике да њих велича жртвовање својих живота за домовину – то је највиша част која се може добити, за разлику од оних који свој род срамоте остајући на својим поседима уз жену и децу. Бегунце из рата нигде не чека част. Такође он бодри војнике да свим снагама ударе на противника, да се одбаци страх, јер победници нису они који дрхте пред својим непријатељем, већ они који се не плаше и који до смрти не узмичу пред непријатељском војском, као и да је срамота у прве редове ставити старије да први гину, већ да млади иду напред док му љупкошћу сја дражесне младости цвет.

Спартанци су придавали посебан значај оним младим људима који су давали свој живот за отаџбину. У другом делу Тиртеј такође бодри војнике те им кроз стихове наређује како да се поставе када крену у битку, да воде рачуна о положају рамена, прса, бокова, те на штитну безбедност и заклон од копаља и стрела, описујући хоплитску фалангу у којој су војници врло густо збијени, те не могу да побегну из битке и успевају да се одбране од напада противника.

Трећи део, исто као и Калин, пева о томе да ће сваког јунака који падне у боју оплакати и стари и млади. Тиртеј каже:

Ако ли избегне коби далекодохитне смрти, угледајући се на Калинов стих: Смрт ће доћи када ти судиље испреду нит до краја.

Тако се и деси, наставља он, да човек често утекне оружју, те га смрт сачека код куће.[12] Својим елегијама Тиртеј покрива све могућности спартанског ратовања.

Полазећи од епског песништва преко јампског до елегијског може се приметити да се свест о ратовању и јунаштву нагло мењала. Епско песништво, тачније Хомер, истиче појединца који је величанствен, леп, статист, вешт у управљању оружјем, јунак од ког зависи исход рата. Хомеров херој је војник који за срамоту сматра тренутак кад му испадне мач, копље или штит, он бира кратак и славан живот, жели да буде запамћен по јуначком подвигу у рату и да се о њему певају песме.

У јампском песништву сусреће се сасвим другачији став. Архилох не сматра за срамоту бежање из рата, као ни одбацивање оружја. Он велича живот који не сме да се угаси у неком рату, већ који би требало да искуси све благодати које се пружају. Јампски јунак не мора да буде величанствен и снажан као код Хомера. Битно је да он има јуначко срце. Бежање из рата ће бити на мети осуде у елегијском песништву, као и избегавање ратног позива. За елегичаре је велика част погинути бранећи своју отаџбину, без обзира на то да ли ће и последњи атом снаге нестати бацањем копља на противника. Пали јунаци ће бити оплакани и поштовани од стране старих и младих, биће узор младима, а стари ће у њима видети наду за бољим животом. Херој не сме у себи да гаји страх ако жели да се избори са противником.

За П.У.Л.С Милица Милошевић

Литература

1. Антологија светског песништва, приредио Никола Страјнић, Бистрица, Нови Сад, 2007.

2. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, треће издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982.

3. Никола Страјнић, Стари римски лиричари, Каирос, Сремски Карловци, 1999.

[1] Антологија светског песништва, приредио Никола Страјнић, Бистрица, Нови Сад, 2007, стр. 44.

^[2] Милош Н. Ђурић, Историја Хеленске књижевности, треће издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982, стр. 175.

[3] Антологија свеског песништва, наведено дело, стр. 45.

[4] Никола Страјнић, Стари грчки лиричари, Каирос, Сремски Карловци, 1999, стр. 13.

[5] Антологија светског песништва, наведено дело, стр. 45.

[6] Исто, стр. 51.

[7] Милош Н. Ђурић, наведено дело, стр. 155.

[8] Антологија светског песништва, наведено дело, стр. 38.

[9] Исто.

[10] Никола Страјнић, наведено дело, стр. 24.

[11] Исто.

[12] Исто, стр. 34.

  Antička Grčka, Književnost, Milica Milošević