Да ли човек може да се мења

Да ли човек може да се мења – Владета Јеротић

Буди ти промена коју желиш да видиш у свету.

Ганди

У сваком човеку постоји природна потреба за променом – свести. Без обзира на различита учења како је људска свест настала, она се мења тако да час прогредира у надсвесно, час регредира у подсвесно. Људска свест је стално променљива, као што је уосталом у човеку све стално променљиво: једна ћелија умире, друга се рађа, све се ћелије у телу у току неколико година промене, а ми и даље знамо да кажемо или да поновимо Божије речи изговорене Мојсију на Синају: Ја јесам! Овако како је у људском телу и у његовом душевно-духовном свакодневном животу, тако је вероватно у читавом космосу. Нестају старе, јављају се нове галаксије, a у њима нова сунца и нове планете. Живота има свуда у васиони, смрти нема, или, смрт је прелазна фаза према рађању новог живота.

Било је и остало једно од суштинских питања човекове егзистенције (и есенције): Ко сам, одакле сам, куда идем, могу ли да се мењам? Одговори на ова животна питања стижу, очекивано, са свих страна и веома су различити. Ова чињеница већину људи збуњује, али је треба схватити као првокласни изазов. И то, парадоксално, из и једноставног и сложеног разлога: осамостаљивање човека на путу од индивидуе до Л(л)ичности („индивидуациони процес”), да би човек могао – непрестано упознавајући себе – да стигне до неопходне одговорности без које нема сазревања, интелектуалног, емотивног и духовног.

Како овај тежак задатак (од кога смо га добили као задатак?), скоро бисмо рекли, овај подвиг – радом на себи целог живота, постићи, достићи?

Владета Јеротић (Фото Танјуг)
Владета Јеротић (Фото Танјуг)

Већина психолога, педагога, теолога, философа, стваралаца уопште, кажу једно исто: променом мењамо себе! Шта то треба у себи мењати и како? Пре тога питања постоји једно друго: Зашто треба да се мењам, и опет, како?

Као мото овог чланка узео сам мисао једног од највећих државника у 20. веку, образованог, моралног, религиозног Индуса – Махатме Гандија. Његова религиозност била је свима позната; a у „аутобиографији”, Ганди је додао да је после читања „Проповед на Гори” из Јеванђеља Исуса Христа, постао још сигурнији у вери.

Шта нам поручује Ганди, и не само он, већ сви предводници великих религија света? Ова јединствена препорука гласи, приближно, овако: Све што желиш да се добро одигра у твојој ближој околини (појединцу и народу), уради најпре то у себи самом! Лекару, свештениче, политичару – излечи се најпре сам! Али, увек изнова искрсава питање: како и зашто?

Једина успешна револуција је она која се одиграва у човеку самом. Човек би морао да схвати да није само „дат”, неслободан и немоћан, већ је и „задат”. Задат неким задатком! Којим задатком? Да непрестано растемо и тако покушамо да остваримо, или да се бар приближимо: натчовеку, рекао би Ниче, а хришћани кажу, Богочовеку.

Огромна илузија човека – то је његова природна одбрана („механизми одбране” у виду пројекције, рационализације, негирања итд) – је да познаје себе. Све од времена старих грчких мудраца (а вероватно и много пре) до Фројда, Адлера и Јунга, наравно и од већине хришћанских светитеља, нарочито из 5. века, па до оних ретких садашњих, понављају делфијску поруку: Упознај самог себе! Како? На разне начине: пажљивијим праћењем свога свакодневног живота, a у њему оно шта мислимо, осећамо, кажемо, учинимо; пажљивијим праћењем својих снова који нам откривају нашу „сенку”, нашег „тамног брата”, наше инфериорно и рђаво биће. Наравно да снови имају и своју другу страну, откривајући нам религију и креацију. Фројд и Јунг нису толико један другом супротстављени, колико се међусобно допуњују.

Foto: Dragan Kadić
Foto: Dragan Kadić

Које су главне препреке у упознавању, а онда и мењању себе? Зашто повезујем упознавање себе са мењањем себе? Зато што стварно познавање

(упознавање) себе значи, стално сагледавати своје добре и своје рђаве особине (мане, грешке, грехове), избегавајући тако суморну „принуду понављања”.

Човек је у своме природном бићу (али поред природног, присутно је у њему и духовно биће) нарцис, носилац, као и сва остала жива бића у природи „себичног гена”; наука је на путу, говорио ми је наш познати научник и академик Душан Каназир да открије и потврди постојање „алтруистичког гена”, у свим живим бићима, разуме се, најпре у човеку.

Две су големе препреке, како на путу упознавања себе, тако и веће, мењање себе; наиме, ако је још увек научна претпоставка, али све вероватнија – дете завршава формирање језгра свога будућег живота до када је дете, према искуству Марије Монтесори у свету познатог италијанског лекара, „упијајући ум”. Ова претпоставка, а можда и чињеница, делује и песимистички и застрашујуће на родитеље, јер осим генетике, изгледа да је на њима и њиховом начину васпитавања деце, каква ће она бити када одрасту.

Хришћанско становиште о човековој природи не одбацује сасвим претходно изложену хипотезу психолога и педагога, али је уверења да човек може и треба да се током, често непредвиђених животних збивања – мења.

Друга, вероватно и већа и тежа препрека на путу мењања човека, јесте његово задовољство собом. „Шта ја ту треба да мењам у себи када сам добар и овакав какав сам?” – честа је, некад и љутита примедба људи, када је реч о потреби промене себе. Мада су људи свуда у свету (разуме се и код нас) најчешће незадовољни, они обично нису незадовољни собом, већ својом ближом и широм околином. Тако, у породици, муж или жена траже промену оног другог партнера, захтевају да се промене деца, и када већ одавно нису више деца; тражи се промена владања у држави, при чему се упорно пројицирају сопствене мане на другу, обично суседну државу; сумњичавост и завере гомилају се у незадовољних, све до оптуживања одређене државе, народа, pace, религије. Дотадашњи верник престаје да верује у Бога, лагано или брже расте сумња у смисао живота, што повлачи за собом пораст свих могућих зависности, доводећи себе тако до депресије и суицида.

Колико треба дуго слушати од најстаријих мудраца света, преко Исуса Христа до данашњег дана, да најпре ваља мењати себе? Како? Да ли само кајањем – а кајање није исто што и покајање – како хришћанско учење захтева од човека? Да, али претходно препознавањем себе, разликовањем Себе у себи, јер ће онда бити мање агресивно разликовање других.

2011-03-10-007v

Неко од хришћанских светитеља тачно је приметио: Када бисмо довољно знали о другима, али претходно и о себи, престали бисмо са осудама.

Једина успешна револуција је она која се одиграва у човеку самом. Човек би морао да схвати да није само „дат”, па је зато и детерминисан, значи неслободан и немоћан (али онда и неодговоран), већ је и „задат” (увек са питањем: а од кога сам задат?). Задат неким задатком! Којим задатком? Да непрестано растемо и тако покушамо да остваримо, или да се бар приближимо: натчовеку, рекао би Ниче, а хришћани кажу, Богочовеку.

Аутор: Владета Јеротић

Политика

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

5 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
vera
vera
7 years ago

Da li covek moze dase menja
..naslov kao i odgovor, otvara puno pitanja,,
Da li poverovati u ono staro,VUK DLAKU MENJA , A CUD NIKADA.Ili se setiti Hesea Stepskog Vuka.Ili da li je covecanstvo odmaklo puno od pragreha.

Koliko je tanak sloj civilizacije i obrazovanja savremenog coveka – kao sminka skine se ocas – samo ga malo zagrebi.
Sada je postalo moderno, radi na sebi, menjaj se, meditiraj, moli se i jos brdo svakodnevno novih saveta,ali,mozda sam ja realni pesimista, kada jos ne vidim nacina da se covek moze stvarno promeniti, nabolje, mozda samo privremeno, kao sminka ili potreba prema potrebi ,ili silom prilika.

Postovani profesore,vi ste dobri, ali uciniti i druge takvim, tesko je zar ne -lose se snalazim sa ovom tastaturom..
sada sam se setila Tesle, i to me tesi, on je verovao da ce doci vreme, kada ce se celo covecanstvo promeniti i
postati stvarno humano.

Aleksandar
Aleksandar
7 years ago

Poštovana Vera,
Pročitao sam samo naslov teksta i citat ispod naslova, a zatim “skrolovao” do komentara i pročitao upravo Vaš komentar. Možda sam baš zbog toga odmah zapazio Vašu nerazložnu brigu za čovečanstvo…Ne brinite o čovečanstvu, pragrehu i slično…”Budite promena koju želite da vidite u svetu” 🙂

letindor
7 years ago

nema se šta željeti il’ ne željeti
blizina je teška
daljina suton
i greška
maska na licu Suštine
maska očigledna, Suština ne
maska i neubjedljiva, teška, ali
Suština JE
Blizina

daljina dade i svijet nam
kolektivan i zaseban
Ličan je Tu
dolazak sebi i prilazak Centru
nadbivstvenosti
što končiće vuče
promjena da ne može bolja
svijet u oku kad nestaje spolja
i Božija je Volja
bez uništenja
svijeta na taj način kad nema
i Dobar je.
Tek tada ga Ima.

trackback

[…] natčoveku, rekao bi Niče, a hrišćani kažu, Bogočoveku”, piše Jerotić u tekstu “Da li čovek može da se menja“. U jednom svom predavanju on je dao i konkretne korake kojima svaki čovek može da postane […]

trackback

[…] Zadat nekim zadatkom! Kojim zadatkom? Da neprestano rastemo i tako pokušamo da ostvarimo, ili da se bar približimo: natčoveku, rekao bi Niče, a hrišćani kažu, Bogočoveku”, piše Jerotić u tekstu “Da li čovek može da se menja“. […]