Исповести зависника од аудио-књига. Пошто сам компулзиван читалац књига, аудио-књиге обично не користим као звучни пандан штампаним, већ као преносиву вербалну атмосферу и пратњу у обављању неког свакодневног задатка или активности. Не возим и већ двадесет година немам важећу возачку дозволу, па никад нисам имао прилику да преслушам, на пример, цео Беовулф или Дон Кихота током вожње до посла и натраг. Али сам одслушао Пусту земљу док сам чекао да дођем на ред у пошти, пратио објашњења Ричарда Фејнмана о електромагнетизму у возу који полази у седам за Сити Филд, упијао Марксову анатомију робног облика за време редовне шетње у парку Ван Кортланд и сабијао у своје ушне шкољке вијугаве реченице Ајрис Мердок док сам наручивао свој насушни (благо препечени) ђеврек. Једном сам у самоуслузи у Ривердејлу био тако опчињен милозвучним, заводљивим гласом Џеремија Ајронса који је читао Лолиту да сам монологу Хамберта Хамберта додао укусе разних крекера: „Даме и господо поротници, печени парадајз, димљена гауда, зрнце морске соли, авокадо, першун и лимета.“

Иако су аудио-књиге проистекле из снимака за слепе који су постојали већ 1948. (Хелен Келер их је називала „највреднијим алатима за слепе од стварања Брајеве азбуке“), оне сад чине засебан медијски екосистем који има своје награде за продукцију и извођење  своје форуме за приказе и похвале, а издавачи увелико објављују „водиче за почетнике“ у грађењу односа с аудио-књигама. За успон аудио-књиге до потпуне естетске аутономије заслужни су iPod и његов формат МП3 из 2001. године, а већ 2023. више од половине америчког становништва одслушало је бар једну аудио-књигу (у Шведској је њихова продаја премашила продају штампаних књига). Мада можемо доћи у искушење да процењујемо аудио-књиге мерилима штампаних, оне су заправо нешто сасвим друго. Наравно, немате могућност да се лако вратите на неку реченицу или пасус, баците поглед на садржај, преврнете књигу да бисте видели бљутави блурб или нехајно изведете неку другу нелинеарну ствар коју можете да радите с обичном књигом. Поред тога, темпо је задат, додуше не у потпуности јер можете да подесите брзину, од успављујуће до удвостручене натопљене кофеином. Аудио-књиге нису ни подкасти. Ови други су често хаотични, неуглачани разговори пуни узречица као што су „овај“ и „мислим“, разних „ах“ и „ух“, кикотања и шмркања, док је аудио-књига углачан и дотеран вештачки производ.

За аудио-књигу као производ који се користи на исти начин као филм или плејлиста типичне су веома популарне аутобиографије познатих личности које чита сам аутор. Спрингстинови мемоари Борн то Рун почињу препознатљивим рифом насловне мелодије, а онда Брус почиње да чита као неки од мудраца с бензинске пумпе у његовим песмама. Његов повремени партнер у подкасту Барак Обама чита сопствену књигу Обећана земља – наслов је случајно верзија наслова једне Спрингстинове песме – оним пријатним издуженим чикашким дифтонзима које тако добро познајемо и који га чине вечитим сангвиником. Начин на који Дејвид Линч чита своју књигу Лов на велику рибу могао би бити окидач за стварање неке нове религије. Његов глас осцилује између цвркутаве коцкастости Хаудија Дудија и разоружавајуће чудноватих метафизичких упутстава – на пример, кад опомиње слушаоца да избегава „загушљиво гумено кловновско одело негативности“ и да уместо тога „зарони унутра“. (Важно је напоменути да свако поглавље почиње злокобним хуком из Главе за брисање). Једна од мојих омиљених аудио-књига тога жанра је Ја сам Кит Ернандес (И’м Keith Хернандез), коју чита главом и брадом Кит Ернандес, члан велике Метсове екипе која је освојила Светску серију 1986. Слушам Кита на кабловској телевизији два-три пута недељно током сезоне бејзбола, а изван сезоне се допингујем његовим причама, од оних о свађама с пијаним судијама у нижим лигама до оних о томе како је једанаест пута освојио Златну рукавицу и појавио се у неколико епизода серије Сајнфелд (да не помињем повремене бисере из науке о ударању, који су на нивоу научног доктората из те области).

Слушање аутора с литерарнијег краја спектра како читају своје књиге може додати нове димензије гласу који смо дотад познавали само у писаном облику. Недавно, за време дугог чекања на аеродрому Ла Гвардија, слушао сам покојног Дејвида Фостера Воласа како чита из своје збирке есеја Узмимо јастога. Воласов стил читања је благо задихан, крозносан, карактеристичан за људе који муку муче с великим крајницима, што извлачи на површину хумор садржан у његовој пиротехничкој брбљивости, а у насловном есеју налазимо једно заиста изванредно средство аудио-књига: сваки пут кад Волас пређе на неку од својих подужих, чворноватих фуснота, филтер мења његов глас да бисмо га разликовали од гласа који чита основни текст. Кад се уживи у лик Пола Чаудера, јунака свог романа Антологичар (The Anthologist), Николсон Бејкер звучи као водитељ дечјег програма на ПЦП-ју који изговара реченице попут „Истина мирише на кинеску храну и слаткише“, док се мемоари Роберта Кероа Рад (Working) о процесу писања савршено слажу с његовим њујоршким акцентом.

Ту су и познати људи који читају туђе књиге (на пример, Ајронс који чита Лолиту). У неким случајевима нараторов претходни рад може утицати на слушаочев доживљај. Надахнути избор Џејмса Ерла Џонса за чудесно читање Библије Краља Џејмса (Кинг Јамес Библе) наводи нас да дочарамо Дарта Вејдера који нам краљевски наређује да „волимо непријатеља својега“. Ледена префињеност збирке есеја Џун Дидион Бауљање ка Витлејему (Slouching Towards Bethlehem) у вокалној интерпретацији Дајане Китон производи (не сасвим непријатан) судар апокалиптичке Јејтсове песме којом књига почиње (и из које је Дидион узела наслов) и сећања на фуцнути ралфлореновски шик прслука, кравате и превеликих панталона из филма Ени Хол. Кад Шон Пен чита Хронике (Chronicles) Боба Дилана, замишљам мешавину Џефа Спиколија и Харвија Милка која рађа један нови ентитет савршено прерушен у Боба Дилана.

У роману Малтешки соко, мушки наратор прелази на дрхтави фалсет кад год говори фатална жена Бриџит О’Шонеси, док у Мистерији плавог воза Агате Кристи елегантно британско приповедање Хјуа Фрејзера у трећем лицу прелази у нешто налик на типичног индустријалца укрштеног с каубојем кад се појави амерички милионер Руфес Ван Одлин. (Американци у романима Агате Кристи увек су милионери.)

Понекад је наратор аудио-књиге тако убедљив и упечатљив да његово извођење може да гурне прву атракцију – аутора – у други план. Моје редовно враћање прози Хенрија Џејмса у тој мери је скопчано с гласом Фло Гибсон да не могу да читам Дејзи Милер, Окретај завртња, Амбасадоре или Златну зделу, а да не чујем њен рески, мелодични, мудри глас, који ми дочарава слику људске сове. (Каријера Фло Гибсон, која је умрла 2011, протеже се уназад до златног времена радија и титуле „Најбоља нараторка“ коју јој је својевремено подарило Удружење аудио-издавача.)

Постоји још један необичан ефекат: различите књиге које чита исти наратор могу се збућкати у једну једину супер-књигу. Артур Мори је наратор аудио-књига Мајами и опсада Чикага (Миами and the Сиеге оф Chicago) Нормана Мајлера, Осећај за стил (The Сенсе оф Style) Стивена Пинкера и Набоковљевог епа Ада, па сам почео да чујем како се његов опрезни глас, уморан од света, претапа у имагинарно дело у ком се републиканска конвенција из 1968. сатиризује између налета застрашивања читаоца причама о грађењу реченица, а све у дивљачки замрзнутој прози позног Владимира Набокова. Многе од мојих омиљених научнофантастичних аудио-књига чита Робертсон Дин, чији глас звучи као да густе капи меласе од нара падају с ивице кашике. Тај истовремено роботски, халовски раван и раскошно благ тон који изговара „лежала је зурећи у мутан, безобличан призор истоветних инсектоидних картуша“ (из романа Гроф Нула Вилијама Гибсона) изванредно је погодан за техно дистопије из ближе будућности. Дин чита и Арсенале лудости: прављење трке у нуклеарном наоружању (Арсеналс оф Folly: The Макинг оф the Нуцлеар Армс Раце) Ричарда Роудса, великог историчара нуклеарног оружја, области која се лепо слаже са ситуацијом еколошке катастрофе из многих научнофантастичних романа.

Ту је затим и герила јавног домена: читатељи и сниматељи у стилу „уради сам“ који су се ухватили у коштац с целокупним делима Едгара Алана Поа или Платона, с целим Моби Диком, дневницима Луиса и Кларка или историјом Египта. Ти ексцентрични подвижници служе се микрофонима најразличитијих квалитета и често јасно чујемо цоктање, пућкање, праскаво „П“ и дирљиве покушаје тачног изговарања речи на страним језицима. Цео Дивљи запад аудио-литературе, а све за џабе (захваљујући LibriVoxu).

А шта тек да кажемо о мноштву неискоришћених хибридних могућности? На пример, дела која су рођена као аудио проза с дизајнираним звуком. Или мени у ком слушалац-читалац може изабрати боју гласа, стил читања и апстрактну звучну позадину (сурфовање по белом шуму, брујању генератора, ромињању кишице, урбаном жагору). Или књиге које стижу с плејлистом тако да читалац може да комбинује различите делове по својој вољи. (У овом тренутку ме не занима како би у свему томе функционисала интелектуална права, али слутим да би византијска комбинаторика била мало дете према томе.) Такви хибридни артефакти могли би изродити нове форме разумевања или можда нешто за шта још немамо име. У међувремену се надам појављивању аудио-књига за којима жудим, али које још не постоје: да ли бисмо, молим вас, могли да добијемо књигу Дагласа Хофштатера Гедел, Ешер, Бах у изведби Бенедикта Камбербача или Суверенитет добра (The Sovereignty оф Good) Ајрис Мердок у изведби Кејт Бланчет или Хамлета у изведби Дејва Чапела?

Паул Гримстад, The New Yorker, 11.10.2023.

Превела Славица Милетић

Peščanik.net, 06.01.2024.

  audio knjige, Književnost, Peščanik