Томас Карлајл, пагански повратник

Судбина дела Томаса Карлајла (Тhomasа Саrlylea, 1795-1881) у европском читалишту је део спектакуларности његове појаве: од свих великана европске културе нико није доживео тако честе и вратоломне успoне и падове, од највише славе – до најдубљег заборава. И у тој ћудљивости читалишта спрам Карлајловог дела постоји неки систем: живости или оживљавања пажње обично коинцидирају са периодима криза који наговештавају замашне преображаје општих поредака: пред 1848, пред Први и Други светски те грађански рат… Стога, можда и ово друго издање српског превода Карлајловог ремек дела О херојима, хероизму и обожавању хероја у историји најављује нови талас спознајних повратака његовом значају, као знак пост-модерног interregnuma, односно планетарне кризе основних идеја или илузија модерне културе и цивилизације? 

Изложене подударности нас посредним путем упућују ка основној особености Карлајлове стваралачке личности, осматране оптиком стилских и идеолошких категорија: он отелотворава и репрезентује, душом и мишљу, екстремни израз једне трајне кризе европског човека, у знаку низа неразрешивих противуречја, од антитезе „аполонског” и „дионизијског” духа или „класицизма” те „романтизма”, преко дуализма паганског наслеђа и хришћанског образовања, до сукоба „конзервативне” носталгије за прошлошћу и „револуционарне” носталгије за будућношћу.

Основни обриси противуречја

„Аполонски” елемент Карлајлове личности просијава кроз читаву расправу О херојима, истрајно ткану светлосним, соларним или сидералним метафорама врховног формативног и информативног принципа. Његови хероји поседују „светлост која обасјава тмине света” и „ствара облике”; они су „живи извори светлости” и очовечења Северњаче, а у модерном добу декаденције „сирова племенитост срца је једина врста светлости коју још поседујемо”. „Аполонској” страни Карлајловог лика припада његова истрајна и необуздана тежња да свему да „име и облик”, да читав свет ствари и појава историје „геометризује”, одреди и измери ритмовима појава битне, херојске, детерминанте. Ту спада и секуларизовани одраз „аполонског” духа у облику неограниченог поверења исказиваног научним достигнућима свог времена, од филологије до биологије, али је управо тај део Карлајловог дела најтрошнији и данас неупотребљив. 

На другој страни, његово основно стваралачко надахнуће је „дионизијског” карактера: предмете својих спознајних напора Карлајл углавном настоји освојити покретима душе и осећајности те стрелама интуиције, не користећи клопке логике или мреже дискурзивног мишљења. И његова реторика, бременита метафорама, пречесто оптерећена придевима и синонимима те дигресијама и склоношћу ка живописном сјају површина — неупоредиво је ближа „азијанском” него „атицистичком” стилу. 

На први поглед, политички профил Карлајла је изразито конзервативан, да не кажемо реакционаран, јер у његовом случају такво одређење само евоцира оригиналну етимологију појма, дакле спремност на делотворне одговоре изазовима. Ипак, сасвим је извесно да се његове реакције на идеје и садржаје модерног доба никако не могу допасти ординарној партији конзервативаца, јер је он такође најбеспоштедније оповргавао саме основе ancienrégime, прозирући њихову опсенарску и обмањивачку природу, видећи у револуцији легитимни револт против илузија. Јасно је да ни партија револуционара не може прихватити такву похвалу, не само због ограничења смисла револуције већ и због одговарајућих логичких импликација: по Карлајлу, револуција, свесно или несвесно, својим чином превасходно тражи успостављање веродостојног ауторитета уместо оног који је срушен зато што је био лажан. Иначе, Карлајловој идеји претходи искуство племића и песника Риварола: у данима Терора, осматрајући како маса каменује споменик суверена, он је опазио да је само први удар усмерен против ауторитета, док га сви потоњи само призивају, гађајући заправо рупу начињену на статуи, метафору нихилистичке празнине. 

Социјалистоидним укусима не може се допасти ни одлучна критика услова живота радништва у модерном капиталистичком друштву, коју је истрајно излагао тај син најцрње шкотске сиротиње. Своју критику Карлајл није заснивао на утопијско-есхатолошкој пројекцији идеала класне еманципације, већ на позитивним примерима средњовековног друштва, попут Раскина и Мориса: 

„Модерни радник, са својом слободом и у својој фабрици, може само завидети сељацима у средњовековном режиму.” 

Списак противуречности Карлајлове природе не ограничава само економија расположивог простора већ и једна темељна сумња: није ли тај утисак противуречности заправо последица усвајања извештачених псеудо-картезијанских категорија и граница између идеја које су противуречне сложености и нераздвојивости садржаја човека Европе? Дакле, изложене противуречности не карактеришу толико Карлајла већ припростости и спознајне неподобности расположивих оптика? Ако су наше сумње основане, онда у Карлајлу треба превасходно видети врсни пример снаге европске личности да превазиђе поделе, расколе и сукобе света историјских контингенција, изазване те подстицане и бедом популарних оптика диференцијације и дискриминације. Својим делом Карлајл убедљиво осведочава немерљиву сложеност европског човека, која је дијалектичка и енергетска основа његовог истрајног историјског динамизма, његове „вечне” способности да преображава и револуционише свет производима радионица „фаустовског” духа. Историјско искуство нам сведочи да је управо криза те сложености (или противуречности) редовни и најефикаснији подстицај делотворности европских радионица идеја и доктрина, теорија и хипотеза, стилова и покрета…

Повратак личности

Карлајлова снажна персоналност објашњава други и не мање значајан разлог његове периодичне популарности у европском читалишту. Реч је о периодима пораста разочарања или неповерења у „системе” или „структуре” те одговарајуће идеологије hybrisa, односно апстрактних или техничких принципа и модела механичког подруштвљавања. У тој кризи поверења у свет hybrisaнајосетљивији духови се обраћају природним својствима људске „мешавине” зване zoon noetikon, у распону од „анималних” до „божанских” састојака и одговарајућих порива и надахнућа.

Дело О херојима је можда најистакнутији и најспектакуларнији пример вере у пресудну улогу еминентних конфигурација људског елемента на путевима историје, по формули коју Карлајл често понавља: „Историја је биографија великих људи.” По дефиницији, вера нема потребе за доказима те их је излишно тражити кад већ Карлајл то није учинио. Мислимо да је такође излишна и дилема између усвајања и одбијања изложене формуле, коју би свако разуман могао прихватити уз услов једног малог проширења: „Историја је и биографија великих људи.” У питању је типично модерно теоријско „претеривање” — попут Хегеловог, Марксовог, Ничеовог, Фројдовог, Вајнингеровог или Шпенглеровог — у циљу скретања позорности на значај једног дела неспознатљивог тоталитета истине. Уосталом, основане или неосноване, Карлајлове идеје о пресудној детерминационој улози великих људи су постале интегрални и неотуђиви део европске мисли, те их често срећемо у новим и неочекиваним издањима. 

Примерице, лако је препознатљив Карлајлов утицај у Шпенглеровој теорији да „измећу хероја као чињенице и других (историјских) чињеница постоји хармонија метафизичког ритма.” Карлајлове идеје су извесно надахнуле и теорију Ортеге и Гасета о цикличним поврацима интервенција елита: 

„Бол и крах стварају у масама нову особину искрене скромности која окреће лећа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Нестаје мржња према елити. Признаје се неопходност њене специфичне интервенције у друштвеном животу. На тај начин затвара се један и почиње други историјски циклус.”

Last but not least, иронични одраз Карлајлових идеја налазимо и у чувеном опажању Кејнзија, најутицајнијег економисте XX столећа, да чак и људи који никада у животу нису узели књигу у руке мисле, делају и живе по налозима давно преминулих филозофа и економиста. 

Дакле, уместо бесплодних потврђивања или оспоравања, боље је и корисније истраживати шта Карлајлове идеје изражавају осим изравне и очигледне функције пружања утехе и подстрека човеку посредством величанствене рехабилитације супремног значења и значаја људског елемента у обликовању садржаја историје.

Револт против модерне цивилизације

Под светлом индивидуалне психологије, дубоки разлози апологије великих историотвораца и историократора почивају у инстинктивној одбојности Карлајла према свету модерне цивилизације те владавини духа и воље трећег сталежа, демагошки заснованој на суверенитету demosa. Стога је други и можда најзначајнији слој дела 0 херојима  скуп разбацаних, језгровитих и немилосрдних дефиниција безвређа доминанти модерног доба као поларне антитезе света вредности у коме Карлајл препознаје своје идеале. Стиче се утисак да је у модерном добу, осим омиљених али далеких немачких романтичара, Карлајл последњи верник култа хероја, који управо снагом те вере истрајава на упоришту задњег и патетичног отпора стихији алијенације људског од божанског принципа. 

Ако је историја „биографија великих људи”,онда је модерно доба изван историје, као анимални и негативни изузетак, јер „готово одриче да постоје велики људи, одриче корист од великих људи”. Полазећи од непроверљиве премисе, метафизичке природе „великих људи” — као изравних или посредних манифестација космичких сила — Карлајл доспева до тачног опажања аутистичког отуђења модерне цивилизације, о чему данас свирепо сведочи растућа пустиња еколошке катастрофе. Други израз алијенације од култа хероја те раскидања спрега са космичким јединством је феномен преовладавања механоформних концепција човека и друштва, који Карлајл правовре-мено уочава те оптужује. Скептицизам и немоћ спознаје божанског и отелотворења „божанског права” налазе сурогат у лажном учењу да је овај свет — „парна машина”. На истој опсени почива и модерна псеудогносеологија која свуда види једино привиде механицистичке природе економије односа, узрока и последица. 

На другој, позитивној, страни „света као воље и представе”, бљесцима надахнућа или волунтаризма, Карлајл види истински свет као мета-биолошки органон спреге божанског и човечанског, космичког и људског, где је човек „једна тајанствена снага у центру свих тих снага”. Узгред речено, изложена дефиниција човека „аполонски” противуречи „дионизијској”, која јој претходи, инспирисаној окриљем тајне Времена, где тражи збег дух угрожен у просторима савремености: 

„Ствар неограничена, ћутљи-ва, која никад не мирује, названа време, која се котрља брзо, ћутке, као какав морски прилив који обухвата све, на коме ми и цела васиона лебдимо као појаве које јесу и после опет нису…” 

Отуђење модерног човека од космичке природе не само да десакрализује већ и испражњује људску представу света, где места истинских ствари и појава заузимају опсене или пуке речи: 

„Отврдло је око нас; пошто потпуно затварамо сваки појам који стварамо, то је један склоп традиција, прича непроверених, голих речи… Овај свет после све наше науке и наука још је чудо; чудноват, непрозрив, мађијски, и још више, за сваког који хоће да мисли о њему.” 

Складно својој вери у супремни значај божанско-космичког формативног и информативног принципа историје, Карлајл све остале детерминанте своди на разину пуких контингенција, које могу само одредити, према потребама епохе, функцију појаве хероја или „великих људи”: бог, посланик, бард, свештеник, књижевник, краљ… Таква вера имплицира и презир спрам сваке теорије или праксе која оправдава или прихвата апсолутистички ауторитет инфериорних детерминанти. И управо модерни свет, под Карлајловим погледом, обележава идолатрија разноврсних инфериорних детерминанти историје. Изложено обележје оправдава поразни Карлајлов суд о квалитету модерног човека: 

„Никакав жалоснији доказ не може човек дати о својој ситноћи него неповерењем у велике људе…” Теорије тог модерног, скептичног доба „показују најжалоснију духовну клонулост и голи мртви живот душа људских.”

Просијавања древног ethosa акције

Апологија култа хероја и критика његовог одсуства у модерном добу мобилишу и рехабилитују древни ethos акције европског paganitasкоји почива на искуству људских разлика. Стога Карлајл култ хероја подржава и разлозима високе етичке функције тог култа, по формули реторичке запитаности:

 „Зар сваки прави човек не осећа да и он сам постаје виши одајући поштовање ономе који је доста изнад њега?” 

Неопходно је истаћи да потребама етичког усправљања н упућивања човека одговара и идеална целовитост Карлајловог модела хероја, чије партикуларне функције само изражавају одговарајуће, специфичне, историјске потребе људи:

 „Ја не знам никојега доиста великог човека који не би могао бити све врсте људи.” 

Пола столећа касније, на истом или сличном искуству Вајнингер је изградио своју чудесну теорију генија, можда најзначајнији и најтрајнији део његове студије Пол и карактер. Сасвим логично или природно, идеал целовитости је један од најзначајнијих улога у Вајнингеровој свеобухватној критици преполовљености и медиокритетства модерног човека. 

Са становишта живе етике древног наслеђа, Карлајл осветљава темељне „модерне заблуде”, односно економски демонизам: 

„Ја држим да је модерна заблуда да све бива из личних интереса, да грамзиво лупештво води и одржава у равнотежи све, укратко да ничега божанског нема у удружењу људском…” 

Истом поретку етике припада и константа Карлајловог дела, у знаку апологије врлина искрености, истинитости и истинољубивости. Карлајл спознаје суштину индоевропске религиозности, дакле њену етичку заснованост, када учи да је бит скандинавских и паганских митологија „искрена заједница човека са тајанственим невидљивим силама”, додајући да је та искреност боља од хеленске „милоште”. Та „дубока, велика, права искреност је прва карактеристика свих људи који су на ма који начин јунаци”; она спреже ethose акције и мишљења; стога је и Данте „пре свега видовит врлином своје искрености” која га чини равним древним посланицима Бога. 

Коначно, по Карлајлу, и вековни револуционарни покрет, од Лутерове реформе до Француске револуције, почива на деонтолошком императиву искрености; последња револуција избија из „осећања несносне лажности која је била прожела све”, као „побуне против свих врста химера”. И премда је сврстава у „ћаволску” алтернативу, Карлајл оправдава Француску револуцију, и све њене „тероре” и „ужасе”, етичком нужношћу повратка истини. 

Веран врлини званој искреност, Карлајл дирљивом једноставношћу исповеда свој идеал друштва, који неодољиво евоцира времена „барбарске” Европе: 

„Нађите у којој земљи најспособнијег човека који ту постоји; уздигните га до највишег места, и поштујте га часно и верно; ви имате савршену управу за ту земљу... Та је земља у савршеном стању; то је идеална земља.” 

Наравно, Карлајл изложеном додаје и свест о немогућности остварења идеала, која не оптужује толико утопијску или наивну природу његове замисли већ hybris модерне цивилизације. Стога се осмех поруге модерног човека пред изреченим идеалом, изведеним из култа хероја, окреће против њега самог, као у огледалу, тим пре јер модерно-цивилизацијски системи демократија пречесто служе као пука формална покрића либида доминације тајних или јавних олигархија или тирана, који располажу једнаким квантитетом власти као и изабраници Карлајлове „идеалне земље”. Једина практична разлика је квалитативне природе: Карлајлова визија на власти види најбоље, а пракса модерних система демократија осведочава да они погодују властодржачким амбицијама осредњих, па и најгорих. Уосталом, све су то већ уочиле или предвиделе политичке теорије Платона и Аристотела. Карлајл само поједностављује универзум политике, сводећи га на поларну алтернативу: херојски суверен — или „шарлатан”. 

У поретку евокација врлине искрености, Карлајл тачно уочава да само искрени човек може препознати искреност и признати ауторитет њене вредности. На том месту можемо уочити и најснажнију дијалектичку те функционалну везу између апологије хероја и критике модерног света: није само у питању актуелни изостанак хероја већ је у питању и недостатак света достојног хероја, људи способних да искреношћу уоче, признају и усвоје херојске вредности. Ту такође почива темељ педагошке вредности Карлајловог дела које је, заједно са Плутарховим Животима,било и остало непревазиђено популарно учило етичког васпитања низа младости Европе.

Превасходно етичка функција расправе О херојима посредно потврђује наш утисак да су у Карлајловој стваралачкој личности остаци древног ethosaакције први и битни покретачи његовог отпора модерној цивилизацији и њему одговарајуће визионарске алтернативе, у знаку култа хероја.

Карлајлова савременост

Извесно је да данас нико озбиљан неће читати О херојима да би се обавестио о животима и делима Одина, Мухамеда, Дантеа, Шекспира или Наполеона. За такве потребе постоји огромна и неупоредиво подобнија или боља литература. Парадоксално, у контексту расправе О херојима, једини „преживели” јунак је сам аутор, јер данас читамо његово дело да би се о њему обавестили. Портрету Карлајлових „противуречности” или сложености, треба додати и посебну црту која сведочи да тај велики устаник против модерног духа свог времена није био потпуно имун на модерне слабости. Име најуочљивије слабости је егоизам. Тај егоизам дирљиво открива и Карлајлова кореспонденција са Гетеом, започета априла 1827. године. У питању је можда најславнији и најупечатљивији пример несвесног неразумевања саговорника: Гете у Карлајлу види снажан младалачки дух, идеалан хумус за осемењавање гетеовским идејама; са друге стране канала Ламанш, Карлајл уопште не схвата Гетеову намеру, видећи у Гетеу само неку врсту славнијег двојника, увећаног огледала сопства. 

Тај егоизам је Карлајла природно упућивао ка Шопенхауеровој доктрини „света као воље и представе”, те ка екстремним али и банализованим перспективама посткантовског, апсолутног, идеализма и одговарајућег, гносеолошког, „активизма”. Стога и у расправи О херојима Карлајл не крије свој спознајни волунтаризам: он ту често отворено признаје да ствари и појаве, личности и покрете види само онако како жели да види, најчешће по императиву свог чулног естетизма, од „обожавања” до идиосинкразија. 

Добар пример Карлајлових модерних слабости осведочава чињеница да је, упркос свог отпора модерној култури и цивилизацији, усвојио основну идеју — снагу модернитета, теорију историјске еволуције човека и друштва. Посебно обележје расправе О херојима је усиљено настојање да се у низу изабраника уочи и потврди еволуциони поредак и смисао. Стога Карлајл, саобразно усвојеном еволуционизму, консеквентно закључује да су последњи велики људи истовремено и највећи. Међутим, ако је историјски процес заиста еволутиван и прогресиван, како објаснити беду модерног доба коју уочава Карлајл? Како, под светлом усвојене еволуционистичке догме, објаснити неочекивано противуречје Карлајла, изражено признањем да је „обожавање хероја” — „најутешнији факт који се види у данашњем свету”? Читав Карлајлов еволуционистички поредак хероја се руши пуким признањем да је на крају тог историјског процеса култ хероја — „последња преостала нада”,попут оне са дна Пандорине кутије. 

Неопходно је додати једну узгредну али значајну напомену да је култ хероја — под светлом катедри индоевропских истраживања — заправо последњи и драматични облик традиције у кризи, опасности или у сумраку. Изазовима и претњама хаоса или анархије традиција тада одговара мобилизацијом хероја, који су најподобнији за борбу против „непријатеља” јер поседују сличну, стихијску и ненормалну, природу или forma mentis. Карлајл употребљава именицу „херој” у модерном секуларизованом значењу које чак проширује до размера синонима једне општије квалификације: „велики човек”. Ипак, када говори о значењу и значају култа хероја у модерном добу, он заправо несвесно евоцира древно индоевропско значење, специфичну улогу хероја у критичним моментима традиције вредности: 

„И мени самоме у нашим данима чини се да видим у тој неразоривости обожавања хероја вечити дијамант, испод кога не може пасти сплет револуционарних ствари. Замршени сплет ствари, који се руши, распада и прска свуда око нас у овим револуционарним временима, може пасти дотле, али даље не. То је вечити камен темељац, од којега они опет могу почети да се дижу… то је за мене жива стена, поред свих могућих сломова.”

За „Ordre pour le mérite”

На крају нашег портрета Карлајла неопходно је истаћи да страсни ирационализам његовог погледа на свет има и ширу, екстра-индивидуалну основу, јер је у питању специфични израз ребелске традиције једне квантитативно занемариве мањине у историји културе Велике Британије. Реч је о традицији отпора преовлађујућим тенденцијама у култури Велике Британије, типичним за доминацију трећег сталежа: од утилитаризма до позитивизма и нео-позитивизма. Премда безнадежно мањинска, та је традиција — од метафизичких песника, преко Карлајла, Раскина и Мориса, до Паунда и његовог круга — пружила најзначајније доприносе европској култури. И није случајно да се, насупрот англосаксонском изолационизму, управо из те традиције уздижу мостови европског препознавања. 

Чести драматични тонови тих европских препознавања посредно одражавају или изражавају велику историјску трагедију прекида културних спона између континента и острва, изазвану лакомисленим или малоумним егоизмом Хенрија VIII. Тако отргнута од европске матице и њених културних подстицаја, култура Британских острва била је осуђена на стерилност и подвргавање доминацији најпростачкије, јер потпуно суверене, forma mentis буржоазије. Изложену историјску чињеницу је неопходно имати у виду да би се потпуније осветлила природа Карлајловог анти-рационализма и отпора модерном свету. Иста светлост потпуније објашњава и смисао његовог европеизма те германофилства. Карлајл је био и остао највећи и најделотворнији амбасадор савремене немачке културе, преводећи и тумачећи њена најзначајнија дела, од Шилера и Гетеа, до Хофмана, Жана Пола Рихтера и Новалиса. И та незванична амбасадорска улога је само истицала и продубљивала размере његове духовне изолације коју је свесно прихватао као природно стање: презриво је одбио племићку титулу из руку Дизраелија а радосно је прихватио од Бизмарка највеће пруско одликовање, Ordre pour le mérite. 

Али без те и такве изолације, која је имплицирала и душевне, интелектуалне те спознајне дистанце спрам тријумфа модерне цивилизације на острвима — не би било ни Карлајловог дела те његових вредности које истрајно покрећу мисли и снове генерација Европљана. Карлајлова страсна и емотивна критика модерног света је природна надопуна оне мудрачке и спекулативне критике коју је исписивао Жозеф де Местр у својој петроградској изолацији и емиграцији. Захваљујући и таквим пострањењима, они су умели да очима душе или ума прозру опште еуфорије модерних покрета „у бољу будућност” и назру амбисе у којима се ми данас налазимо. У дугој агонији једног циклуса илузија и обмана. 

Да је жив, Карлајл би данас извесно усвојио Хајдегерово учење да спас из културне декаденције и деградације народа почива у покрету „другог почињања”, из позиције „првобитније од првобитности”, односно из упоришта обнове које је ближе интелигибилном формативном и информативном принципу него све његове познате историјске манифестације. Карлајлово дело нам пружа и индикације где би он потражио упориште „другог почињања”: ред хероја почиње Одином и скандинавском митологијом. Уосталом, последње Карлајлово дело, написано након дугих година ћутања, посвећено је историји древних скандинавских суверена: The Earlu King of Norway.

Драгош Калајић

(Овај оглед објављен је као поговор другом српском издању књиге О херојима Томаса Карлајла, превод Божидар Кнежевић, „Хитрост” , Београд, 1988; прво издање Српска књижевна задруга, Београд, 1903)

  esejistika, Filozofija, Književnost, Tomas Karlajl