Лирско-рефлексивно путовање јавом и сном Ивана Сокача – „Молитва за јутро“ је пета књига песника, приповедача и романсијера Ивана Сокача, писца у коме се на особен начин укрштају младост и искуство (р. 1975), младалачка непосредност доживљаја и зрело промишљање и личног животног искуства и погледа на свет својих литерарних претеча разних простора и времена.

Ако, пре но што се препустимо читању, попут многих читалаца, најпре погледамо садржај, изненадиће нас број наслова, тематски дијапазон ових лирско-медитативних прозних минијатура, којих је, готово дословно а не метафорично, читава стотина (99). То је права Одисеја, путешествије до свих кота егзистенције и контемплације, али, за разлику од Хомерове Одисеје, која се простире множином географских кота, овде је превасходно реч о посредном путовању, о погледу на свет из лавиринта свог личног духовно-телесног бића.

Књига нам се отвара записом „Јутро“, топосом који симболизује почетак не само новог дана већ свеколиког искуства и библијске визије света – „У почетку беше…“, али симболизује и изворишну тачку и конкретно-чулне перцепције стварности и митско-бајколиких представа о свим феноменима света. Као иницијалном међашу, алфи у Борхесовој библиотеца света (у којој смо сви и писци и читаоци), нашем писцу је животно стало да јутро заувек сачува своју исконску чистоту, да свако ново искуство тиме добије шансу душевне чистоте и моралног почела. „Опет је јутро. Нови је дан и све је чисто.“ Овом одом јутру почиње Сокачева књига, а она је уједно и њен лајтмотив и молитва Вишњем да јутро као симбол почетка буде и морални подстрек сваком људском науму и чину.

Наш писац, упркос својој непресушној ведрини, није беспризивни оптимиста – упознао је он и тамнију страну стварности – „Ноћ је однела претходни дан… И није био неки…“ али не пристаје на релативизацију система вредности и његових репера, па одмах у наставку реченице каже, додуше са упитником, „или, можда јесте?“  Јер ниједно јутро – сматра писац – није само пука микро-јединица у бесконачном времену, оно је већ ко зна које по реду у бесконачном ланцу времена и самим тим у њега је уграђен делић свевремености, вечног трајања, у коме су трајно записани и плус и минус егзистенције, треба само пажљиво ослушнути његов тон у брују света, што би рекао Момчило Настасијевић.

Тема о непрестаном  кружењу као општем модусу постојања шире је развијена у наредном поглављу књиге, под насловом „Сан о човеку“. Сва динамика света одвија се кроз дијалектички однос тих великих, макро-кругова, и кругова појединачних бића: „Замишљам све кроз отворене кругове. (…) Сваки човек има и неки свој круг.“

У космогонији нашег писца човек је космос у маломе, огледало космоса – света. Иако је то прожимање у знаку хармоније, људске споне са универзумом и вечношћу су врло крхке. Међу између вишег и нижег модуса постојања чини тама, са широком скалом својих појавних облика и метафоричних значења, а сву ту енергију мрака снагом грома и брзином муње распршује светлост. Оно што је лепота у космогонији Достојевског и љубав у виталистичко-еротолошким поетикама, код Сокача је светлост – битка између светла и таме је медијум битке између добра и зла.

Где смо у тој метафизичкој и моралној једначини ми – Балканци?

У лирско-есејистичком запису „Балканска душа“ унутарњу борбу између добра и зла наш писац тематизује помоћу метафора „ковчег“ и „замотуљак“. „Кофер је (…) пун туге и беде“, али и оптимистичких реквизита – наде и вере у боље, док је замотуљак Пандорина кутија нечистих сила, а пре свега гнева, пакости и злобе. Кад Балканци одложе од себе замотуљак, „из душе (им …) избије нека топлина и доброта“, које су им дотле биле спутане и потиснуте на дно бића. „Осмех им се разлије по лицу (…) па им се очи, до тада уплакане, зацакле попут бистре изворске воде… Но убрзо се сете да су замотуљак заборавили и чим га узму, лице им „наново постане мрачно и туробно.“  Наш балкански усуд је што не можемо да се ратосиљамо злог замотуљка, као да је нераздвојни део нашег бића а не лоше чедо нашег става. Уместо отвореног погледа и слободног избора, ми живимо „широм затворених очију“, како гласи симболичан наслов једног записа ове књиге, а који је уједно и метафора нашег приклањања сили инерције и линији мањег отпора. Као да смо омађијани злом чини принудне радње, никако да стигнемо до своје слободне воље.

Да ли је слободна воља само санак пусти, утопијска нада, или реални досег душе? У запису „Ти“ наш писац је оптимистички реалист : „Можеш бити шта год желиш“ – поручује свом хипотетичком саговорнику, свим читаоцима. У наставку, додуше, писац назначава и одређене условности, но оне не спутавају слободу воље већ је само спецификују и стављају у реални контекст: „Ти си дете овог времена  и земље на којој стојиш, како год да је људи у том часу називају.“

Космичке и земаљске координате су наша једина адреса. То важи и за песнике, али њихов доживљај света је остао у знаку спонтане присности. Давно је речено: песници су велика деца, а ево како нам је магичну лепоту те присности наш писац дочарао призивом дечјег усхићења природом: „Босоноге дете трчи и … грли јутро. (…) Наједном застаје. Загледано у латице, замисли се. Стојећи, усну (…). Изгледа да се песник нови рађа.“

Само присност са свим бићима света, видљивих и невидљивих, може да открије да „и ветар може дах испустити“. И симбол даха каткад остане без даха! Тада се сва природа успаничи, „трава се најежи, а латице цвећа оборе поглед од бола“. Та страва се ретко догађа, само „када (ветар) постане немоћан пред временом“.  Ветар је овде наш брат, оличење човека у ишчашености времена, како то каже Шекспир да је казао Хамлет.

А Сокач нас, на трагу исте поразне спознаје, упозорава да у опустелим просторима царује чопор, који све прождире пред собом и крвавим траговима шири своју империју зла. Оставши на крају сам, прождрао би и самог себе, али то недужнима не би била нарочита утеха. Постоји, међутим, једно оружје пред којим падају сила и неправда – светлост. Њена је моћ спасоносна – и малена свећа је и најгушћем мраку смртна пресуда.

У запису „Неправда“ назиремо порекло ове пошасти – поремећај равнотеже између људских мотива и природе: ускогрудост је, срећом привремено, узаптила бескрајну ширину природе. Спас је тамо где је већина не би тражила, многи би чак тај пут прогласили којештаријом, а злобници би нам се чак и подсмехнули, с тугом констатује писац. Спас је у налажењу свог мира, сагласја са целином света. Ко „изгради властиту цркву, (…) постане толико снажан да му ни злоба ни гнев (…) не могу ништа. (…) И много више“ – додаје писац – „научи да поштује цркву других, јер то је (…) истоветно ономе што је и он сам изградио“. Малодушни не могу да се вину у те висине, јер не знају да „тај мир не мора да буде пронађен на овоме месту“  већ „било где“ и на разне начине. „Довољно је да човек буде одважан и (…) свестан. Све остало иде само“, чак и мимо личне воље. То је виша математика, интегрални рачун космичког поретка, у коме су и највећи силници мехури морске пене.

Све на свету је у блиској вези, сматра Сокач, попут свог великог претече суматраисте Црњанског, а корен те везе наш писац назире у заједничкој генеалогији, породичном стаблу свих живих бића. „(…) Небо учини“ – читамо у запису Семе – „да на великом свом пространству различита се семена од истога стабла рашире“ целим светом. Не само блиски народи, не ни читаво човечанство – сва бића под капом небеском су блиски род. Gens una summus – је значењска срж космичке химне. Онтолошка блискост свега на свету објашњава космичку природу љубави као налог срца и ума. „Зато не мрзим“ – резимира свој однос према свету писац.

Откуд та ширина љубави и разумевања према свету са толико зла и неправди?! Песник не дели тај беспризивни песимизам,  уверен да је светлост јача од таме, а добро од зла свакојега. Другим речима, човек није беспомоћан, као што често у малодушности помислимо, већ је у стању да се носи са свим силама и неправдама. Ако поштени људи нађу мир у себи, мир са својим народом и читавим човечанством, злочинци ће остати без  икаквог упоришта. Они ће бити сламке међу вихорове, а не нишчи духом. Но, наш писац је убеђен да имамо још једа сигнал оптимизма. У спису сугестивног наслова „Поново је дошао“, који описује сусрет сна и јаве, земље утопије и наше мајке земље, писац је уверен да је имао сусрет прве врсте са Њим, Спаситељем. Слути да судњем доласку Христа претходи низ припремних долазака. Наиме, Он, Спаситељ,  не чека да цео свет сазри до самопрочишћења и непосредне спознаје Вишњег, већ повремено долази, видљив само најврлијима и најсвеснијима, да их охрабри у даљем самоосвешћењу и подстакне на душевно оплемењивање нишчих широм света. Но, наш писац није – истакли смо то већ – оптимиста лаког изазова већ је само видилац јасне, Богом најављене будућности. Иако је озарен и охрабрен сусретом са Оним иза чијих корака трава није била утабана, као да је лебдео изнад тла, док му се у очима могло видети сунце, писац је свестан да ће протећи много воде рекама вавилонским док Он не остане заувек међу нама. Чувши да је неки чудни човек негде страдао, помислио је и на најгоре: „Опет су га убили!“ Још су могуће многе Голготе.

Шта бисмо могли пожелети писцу за даљи развој? Све досадашње Сокачеве књиге, вредне и особене на свој начин, написане су превасходно на основу чистог дара, књижевног талента. Мајсторска радионица као да је тек у припреми. Ако је без радионице написао вредне књиге, од њега можемо да очекујемо и далекосежније домете. Наш писац је тек одшкринуо просторе лексике, синтаксе, стила; књижевне теорије… а све су то нужни степеници да би се досегла своја поетика, свој књижевни систем, а писац има и таленат и интелектуалне квалитете да то постигне.  

Похвалимо, на крају, али што кажу Енглези не на последњем месту, не као нешто узгредно већ као битно за читалачки доживљај, и ликовну лепоту ове особене књиге.

Витомир Теофиловић

књижевни критичар и теоретичар

(из књиге „Есеји о романима, поезији и афоризмима“, награда Јован Скерлић 2017.)

Ivan Sokač – Brodovi

Knjiga „Brodovi“ je višejezička zbirka pesama i pripovedaka. Pesme Ivana Sokača drže temperaturu životodajne radosti i kada se prevedu na ruski, engleski i nemački jezik. Prevedene na ruski pesme su svog autora nominovale za nagradu „Sergej Jesenjin“ i predstaviće ga oktobra ove godine u Moskvi, gradu njegovih poetskih uzora, kojima je kreativnom praksom veoma blizak – imažinistički.

Knjigom „Brodovi“ Ivan Sokač se utvrđuje kao pesnik majstor, pesnik širokih vidika, kao autor odgovoran prema pesničkom tekstu, koji peva snagom Međimurja, povetarcem Fruške gore, čežnjom Beograda, grožđem Toplice, utkajući svoj podvig u pletiva srpske kulture neporecivo i odano. Taj podvig prepozano je i izdavač ove knjige – Beogradska nadbiskupija koja, tako, nesebično i s ljubavlju, sa svoje strane, doprinosi cvetanju pesničke scene Srbije.

Iz pogovora

Ivan Lalović, književnik

Ivan Sokač (dipl.ek), rođen je u Beogradu 1975. godine. Prozni pisac, pisac kratke lirske proze i poeta. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i antologijama. Dobitnik regionalnih književnih priznanja za svoj rad, koji do 2018. godine predstavlja kroz sedam publikacija beletristike. Prevođen na više jezika.

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Brodovi, Ivan Sokač, Književnost, Molitva za jutro, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi