Maču Pikču – Izgubljeni grad Inka

Izgubljeni grad Inka – Stešnjena na uzanom pojasu pacifičke pustinje, Lima nas ispraća izmaglicom baš kao što nas je nekoliko dana pre toga i dočekala. Ubrzo po poletanju pustinjska obala prepušta dominaciju visokim vrhovima, visoravnima i dolinama Anda, geografskom području Perua poznatom kao “Siera”. Dok avion pravi veliki krug pre sletanja na pistu monumentalnog grada Kuska u peruanskim Andima, centra teritorije najbogatijih arheoloških nalazišta, nazvane Sveta dolina Inka („Valle Sagrado“) predamnom se ukazuje vijugavi tok reke Urubamba okružene planinskim vencima sa uklesanim poljoprivrednim terasama karakterističnim za ovaj deo sveta.

Sveta dolina ima moć da vas opčini koliko god se opirali. Da li je to zbog pejsaža impozantnih vrhova i blagih padina, nekog čudnog mira u vazduhu i očima Indiosa, daha sveprisutne istorije, ili mistike koja izbija iz ruševina Inka, ne znam. Verujem da sve zajedno čini ovaj kraj sasvim posebnim. Najveličanstveniji isorijski lokaliteti Perua smešteni su upravo u Svetoj dolini, medju kojima dominiraju ostaci utvrdjenja Pisak i Oljantajtambo, tvrdjava Sačajuaman i Maču Pikču. Grad Kusko koji leži na peruanskoj visoravni Altiplano, na visini od 3,460m, bio je prestonica, geografski i duhovni centar Inka carstva „Tavantinsujo“, kasnije španski kolonijalni grad, a danas centar izmešanog španskog i indijanskog stanovništva koji se nazivaju mesticima. Peru je zajedno sa Ekvadorom i Bolivijom zemlja sa najvećim procentom domorodačkog stanovništva koje se karakteriše snažnim osećajem identiteta i melanholičnom crtom koja je najbolje iskazana njihovom inspirativnom muzikom. Nekada najvažniji grad Inka carstva, pupak sveta, kako su ga Inke zvale, Kusko se s’ pravom smatra polaznom tačkom za obilazak Maču Pikčua. Ali ovaj grad, sa svojim uskim kaldrmisanim uličicama, kolonijalnim zgradama, ljupkim malim trgovima i veseloj atmosferi, mnogo je više od toga. Današnji Kusko je podignut na postojećim temeljima iz doba Inka i veliki broj izuzetnih građevina koje su oni izgradili i danas se nalaze u gradu crvenih krovova. Uprkos činjenici da su Kusko i čitavu oblast pokorili Španci u 16. veku, ovde se najbolje može sagledati i upoznati istorija stare peruanske civilizacije.

Kada je Kolumbo zaplovio u novi svet, carstvo Inka je predstavljalo najveću imperiju na tlu Južne Amerike. Iako Inke nisu za sobom ostavile pisana dokumenta, o njihovoj kulturi svedoči veliki broj arheoloških spomenika, pa se u gradu mogu videti veoma zanimljivi artefakti koji svedoče o stapanju dveju kultura, španske i naroda Inka, pre svega u katedrali i jezuitskoj crkvi na Trgu oružja « Plaza de Armas », glavnom gradskom trgu, mestu svih važnih dogadjaja, skupova i svetkovina. Katedrala je izgradjena sredinom 17. veka i poseduje bogatu kolekciju umetnina i skulptura. Na slici Poslednja večera lokalnog umetnika Markosa Zapate, na trpezi se umesto jagnjeta nalazi zamorče. Inke su u svom jelovniku imale zamorčiće, koji se i danas koriste u ishrani i mogu se naći u restoranima i prodavnicama, ili kako bezbrižno trčkaraju po dvorištima.

Korikanča

Nešto dalje, na trgu Santo Domingo, nalazi se Hram Korikanča, na kečua jeziku “Zlatni vrt”, na čijim temeljima je podignut dominikanski manastir i crkva Santo Domingo, koji je bio najvažnije svetilište Inka i duhovni centar carstva, posvećen vrhunskom božanstvu – suncu. Ali zidovi iz vremena carstva Inka otkriveni su prvi put tek posle zemljotresa 1950. godine.

Značaj hrama Korikanča se ogleda u njegovoj ulozi centralnog kulta sunca predstavljenog u vidu zlatnog diska “Punchao”, što u prevodu znači svitanje, najsvetijeg idola Inka. Velike reliogiozne svečanosti koje su trajale po nekoliko dana bile su zasnovane na ciklusima svitanja i sumraka, dana i noći. Ritualima je predsedavao Inka vladar ili vrhovni Inka, kao predstavnik boga sunca na zemlji. Korikanča je bio i prebivalište ostalih božanstava kao što su Kula – boginja meseca, Ljapa – bog groma i munje i bog Virakoča, kreator svega – svemira, sunca, meseca i zvezda, kao i vremena i same ljudske civilizacije. Kompleks sa crkvom i manastirom postoji i danas uprkos mnogim zemljotresima koji su ga zadesili i znatno oštetili kolonijalno zdanje, dok je arhitektura iz doba Inka ostala netaknuta, što je najbolji dokaz njihovog maestralnog graditeljstva. Smatra se da je kvalitet izgradnje ovog hrama bio na najvišem nivou. Svi kameni blokovi su isklesani i postavljeni bez maltera i na kraju izglačani peskom i vodom. Za izgradnju je korišćen crni andesit koji je donošen iz kamenoloma udaljenog više od 30km. Ovaj kamen moguće je naći samo na najvažnijim gradjevinama a sekao se uglavnom u pravougaone blokove. Inka hramovi su služili za čuvanje ritualnih predmeta, u njima su živele device sunca i u njih nisu smeli ulaziti obični ljudi. Ovde su se takodje čuvale mumije Inka i njihovih žena.

Pretpostavlja se da je unutrašnjost hrama bila raskošno dekorisana srebrnim i zlatnim predmetima i dragim kamenjem. Zlatni disk, najsvetiji predmet u hramu, bio je okrenut prema istoku i zauzimao polovinu sobe u kojoj se nalazio. Zlato i srebro, cenjeni isključivo zbog svoje ukrasne vrednosti, smatrani su za suze boga sunca i boginje meseca. Niko od običnog sveta nije imao pravo da ih poseduje, jer bi to bilo ravno svetogrđu. Svo zlato i srebro ostajalo je u rukama kralja Inka i sveštenika i gomilalo se u hramovima i dvorcima. Korikanča je služila i kao opservatorija u kojoj se pratila sunčeva prekretnica, odn. letnji i zimski solsticij (kratkodnevnica i dugodnevnica), prolećna i jesenja ravnodnevnica, kao i pomračenja sunca i meseca, bitnih pokazatelja za svete rituale i planiranje setve raznih kultura.

Kad su Španci ugledali svo to blago, podlegli su varci da je Tavantinsuju onaj legendarni El Dorado. Hronike opisuju šta su sve Španci našli u hramu. U vrtu je rastao zlatni kukuruz u zemlji koja se sastojala od zlatnog grumenja, a vrt je krasilo više od 20 zlatnih lama sa mladuncima i pastirima. U nezasitoj gladi za zlatom i srebrom, konkvistadori su pretopili nebrojeno mnogo umetničkih predmeta kojima je hram bio ukrašen.

Sačajauman

Svega 2km od Kuska, na uzvišici severno od grada, na velikom brisanom prostoru , nalazi se impozantna odbrambena tvrdjava Sačajuaman, podignuta kao sinonim moći i slave Inka, poznata po svom trostrukom, poligonalnom, odn cik-cak bedemu postavljenom u redu jedan iza drugoga. Smatra se da je predstavljala hram sunca i arenu gde su se odvijali rituali i gde se danas odvijaju svečanosti poznate kao praznik Inti Ryami. Najveći kuriozitet Sačajuamana su zapanjujuće precizno isklesani kameni blokovi gigantskih razmera koji su korišćeni za izgradnju cik-cak bedema, medju kojima ima blokova čija visina ide i do 5m a težina se procenjuje na 128 tona. Sačajuaman nam daje predstavu o snazi organizacije države Inka, koja se delila na četiri oblasti na čijem je čelu bio kraljev namesnik. Zato se cela država zvala Tavantinsuju, što na kečua jeziku znači zemlja četiri strane sveta.

Uloga ove tvrdjave poznata je po pobuni kada su , skupivši vojsku od sto hiljada ratnika, Inke sprovele opsadu Španaca u Kusku a za svoje uporište zauzele utvrdjenje Sačajuaman . Tokom šestomesečne opsade Inke su zapalile zgrade koje su koristili Španci, ali su oni uspeli da probiju opsadu i sa konjicom krenu u kontra napad. Posle žestoke borbe u Sačajauamanu, Inke su bile poražene i medju njima više nije bilo preživelih. Njihov poraz nije bio samo posledica španske nadmoći već i zbog činjenice da je mnoge ratnike pokosila epidemija malih boginja koje su sa sobom doneli španski osvajači. Postoji jedna teorija po kojoj su i same Inke verovale da je ovo prastaro megalitno utvrđenje poteklo od neke nepoznate civilizacije predvođene moćnim božanstvom koje je sišlo sa neba. Kada sam upitala svog vodiča ko je po njegovom ličnom mišljenju konstruisao i izgradio Sačajuaman, odgovorio je sa smeškom: “Inke uz malu pomoć…” pokazavši prstom u nebo.

Oljantajtambo

Na putu za Oljantajtambo, poseta selu Činčero, poznatom po porodičnim tkačnicama, preradi vune od ovaca, lama i alpaka od kojih se izradjuju ćilimi i odevni predmeti sa tradicionalnim šarama bogatog kolorita, pravo je uživanje pre odlaska do Inka utvrđenja u Svetoj dolini. Meštanke Činčera u svojim široko nabranim suknjama i crvenim filcanim šeširima okruglog oboda, ne ispuštaju preslice iz ruku čak ni u hodu. Njihova lepa, potamnela lica daruju nam osmehe. Porodične zajednice su velike i svaka predstavlja po jedan zaseban nukleus porodične manufakture, gde se kolektivno raspoređuje posao, od sakupljanja vune, pripremanja prirodne boje i farbanja, do češljanja, predenja, tkanja i pletenja. Domaćini čiji smo gosti služe nas čajem od koke, nezaobilaznim napitkom na visoravni Altiplano. Meštanka nam demonstrira način dobijanja prirodnih boja iz biljaka, dok okolo trčkara gomila dece različitog uzrasta, svi do jednog veseli i radoznali. Ove vredne familije rado primaju strane posetioce u svoje kuće jer je to najbolja prilika da u jednom danu prodaju veću količinu svojih rukotvorina.

Po napuštanju Činčera, krećemo put Oljantajtamba u dolini reke Urubamiba, ne sluteći šta nas tamo čeka. Upravo kod ovog grada Sveta dolina se sužava i završava, prepuštajući dominaciju planinskom pejsažu. Pretpostavlja se da je grad osvojio (od ostalih južnoameričkih plemena) i izgradio Inka vladar Pačakuti. Njegov položaj, na ušću reka Urubambe i Patakanče, po svoj prilici je odabran radi lake odbrane i kao baza odakle se polazilo u osvajanja teritorija dalje na sever i zapad. Oljantajtambo je utvrdjenje gde su Inke odnele najveću pobedu nad Špancima tokom osvajačkih pohoda. U podnožju utvrdjenja se nalazi istoimeni gradić sa čije stanice polazi voz za Maču Pikču, odn. gradić Aguas Kalijentes.

Upoznavanje sa ovim lokalitetom podrazumeva i uspon na vrh utvrđenja, što se pokazalo kao ni malo jednostavan zadatak, kad se uzme u obzir da su Inke klesale svoje stepenice pod veoma oštrim uglovima. Stepenište i dalje stoji onako kako su ga graditelji ostavili pre mnogo vekova, strmo, izlokano vremenom, bez rukohvata i neobično visokih basamaka za pripadnike naroda koji su bili niski rastom. Kako bilo, ispostavilo se da je penjanje pravi izazov .Otežavajuća okolnost je naravno i velika nadmorska visina na kojoj je i samo hodanje otežano. Avantura savladavanja vrha Oljantajtamba se odužila uz sveprisutno huktanje, stenjanje i hvatanje daha pod nemilosrdnim suncem koje se preteći izdiglo nad Svetom dolinom.

Verući se uz gotovo pola metra visoke stepenike bez ikakvog oslonca, najzad smo osvojili vrh i našli se na platou sa koga se širio fantastičan pogled na dolinu i okolne visove i zadihani i umorni slušali priču o pobedi Manko Inke nad Špancima sa istog mesta na kome smo i sami stajali. Najimpresivniji je nedovršeni Hram sunca sa svojim zidom od šest monolitnih kamenih blokova, fine obrade i delimično dekorisanih reljefom. Najveći od ovih blokova ima težinu od oko 50 tona, ali na lokalitetu ima i onih koji dostižu težinu i od 100 tona, pa se s pravom iznova postavlja pitanje kako su Inke uspevale da tako teške kamene blokove transportuju na vrh utrđenja Oljantajtambo, ili su samo dograđivali već postojeće komplekse nekih prethodnih civilizacija.

Na povratku iz Oljantajtamba, potpuno iscrpljeni jedva smo čekali da odmorimo mišiće. Ručak nam je rezervisan na posadi „Del Inka“ u selu Jukaj, velikom kompleksu u kolonijalnom stilu, koji sadrži restoran, bungalove, prodajnu galeriju, čak i malu crkvicu i lepo projektovan vrt sa potočićem i mnogo mesta za sedenje. Serviraju nam švedski sto na kome su mi posebno interesantne mnoge vrste krompira, različitih boja, oblika i ukusa po kojima je Peru nadaleko čuven. No i pored primamljivih jela koja su nam spremili domaćini, stalno imamo na umu da se na velikim visinama uzima što manje hrane, jer digestivni sistem u tim okolnostima reaguje veoma burno, iako je teško odoleti primamljivim ukusima Perua. Posle više sati vožnje ka Kusku, napravljena je pauza. Mrak je već počeo da prekriva terasasta brda, i svež vazduh izazivao jezu, ali na odmorištu je po običaju grupa meštana čekala priliku za slikanje, ne bi li u kasne sate zaradili još neki sol. U autobus je ušla mala Indijanka sa potpuno mirnim mladunčetom lame u naručju i bez mnogo premišljanja pružila mi svog mezimca. Izašla sam napolje i zabeležila ovaj trenutak. Kusko još nije bio na vidiku, a sutrašnji dan je trebalo da bude kruna naše posete Peruu, najuzbudljiviji i najznačajniji za sve, odlazak na Maču Pikču.

Inke

Pisanih dokumenata o civilizaciji Inka nema i istorija se prenosila isključivo usmenim putem. Jezik kojim su govorili bio je kečua, koji se zadržao do današnjeg dana i po kome su današnja plemena dobila ime. Neka predanja iz doba civilizacije Inka ostala su i posle španskog osvajanja, ali većina je prešla u mitologiju. No i pored toga kultura Inka je imala dramatičan uticaj na današnji Peru. Inke su bili mnogobošci i verovali su da su njihove vođe otelotvorenje boga sunca Inti-ja na zemlji.

Najveća dostignuća su ostavili u oblasti graditeljstva. Gradjevine su podizali ređajući kamene blokove bez upotrebe maltera sa takvom preciznošću da se između njih nije mogla provući ni oštrica noža. Sistem gradnje bio je izuzetno otporan na seizmičke aktivnosti, zahvaljujući čemu je grad Maču Pikču ostao u velikoj meri potpuno očuvan. Još je i danas velika tajna kako su uspevali da velike kamene blokove tako precizno obrade i sastave da su spojevi gotovo neprimetni. Nije poznato ni koje su alate koristili u obradi kamena, kao ni način na koji su projektovali svoja naselja. Komplikovani matematički sistem kojim su se koristili, znali su samo pojedinci.

Pored toga, Inke su izgradile razgranatu mrežu puteva po celom carstvu, viseće mostove napravljene od trave koja se zove « ichu » i veliki broj postaja i administrativnih stanica. Sistem puteva nije izum Inka, ali su ga oni unapredili, praveći odvodne sisteme i popločavajući ih kamenim pločama za lakši prolazak karavana, stoke i vojske. Narodi Perua su još pre hiljadu godina pravili poljoprivredne terase i sisteme za navodnjavanje. Poljoprivreda je bila na vrlo visokom nivou. Poznavali su djubrenje, vestačko navodnjavanje i konzervisanje hrane. Bili su pravi majstori zanata kao što su tkanje, pletenje, rezbarstvo, grnčarstvo, obrada dragocenih metala i pravljenje nakita. Država Inka je bila strogo centralistička, gde je svu vlast imao vrhovni vladar. Privreda je bila kolektivistička i strogo planirana. O sprovodjenju svih mera brinuo je veliki i dobro organozovan državni aparat, a najmanji prekršaj strogo kažnjavan. Takvo uredjenje i način vaspitavanja doveo je do toga da su postali podanici i slepo predani svemogućem bogu.

Oko 1438. Inka carstvom je vladao Pačakuti koji je nasledio svog oca sa svega 20 godina. Zahvaljujući vojnoj ekspanziji, civilizacija Inka postala je dominantna nacija na tlu Južne Amerike . Period njegove vladavine uzima se kao početak Inka carstva koje će vladati sve do dolaska konkvistadora. Posle smrti Pačakutijevog naslednika, carstvo se deli na dve frakcije koje su predvodila braća Atahualpa i Huaskar . Ova podela je na kraju dovela do građanskog rata koji će trajati sve do 1532, iste godine kada su stigli španski osvajači. Samo godinu dana kasnije Pizaro je porobio Kusko i srušio carstvo Inka.

Ni danas nije sasvim jasno kako je jedan 50-godišnji nepismeni vojskovođa uspeo da sa vojskom od svega 200 ljudi porobi carstvo koje se prostiralo od juga Kolumbije do centralnog Čilea. Veruje se da je više faktora uticalo na to. Prvo, Pizaro je posedovao znatno moćnije oružje i konje koje Inke do tad nikad nisu videle, pa su mislili da su konjanik i konj jedno biće, koje je na njih delovalo krajnje zastrašujuće. Osim toga, Inke su bile znatno oslabljene zbog posledica petogodišnjeg građanskog rata između braće Atahualpe i Huaskara. Njihovom porazu su donekle doprineli i španski saveznici iz redova Indiosa. Posebno pogubno bilo je širenje zaraznih bolesti među domorodačkim stanovništvom, koje su doneli Španci. Velike i male boginje, zauške, grip i tifus desetkovali su stanovništvo, koje je u rasponu od sto godina, sa dvanaest miliona svedeno na 670,000.

Maču Pikču

Maču Pikču se nalazi 112km od Kuska sa kojim je povezan železnicom i to je ujedno jedino prevozno sredstvo do lokaliteta. Postoje dve polazne stanice, jedna u Kusku i druga u Oljantajtambu dokle se stiže autobusom a potom se nastavlja vozom do poslednje stanice u gradiću Aguas Calientes (termalni izvori). Vožnja traje oko 3,5 sata. Postoji više tipova voza, od skromnog studentskog do raskošnog i skupog. Ja sam putovala srednjom kategorijom voza “Vistadome”. Celom dužinom trase pruga ide paralelno sa rekom Urubambom i njenim zavojima. Kod stanice “Chilca” može se videti najviši vrh Svete doline, “Veronica” sa visinom od 5.750m.

Voz ima svog stjuarta i stjuardesu i u toku vožnje se dobija užina sa nekim toplim napitkom, a u povratku se servira topla večera. Često vas iznenadi i folklorni program sa muzikom Anda i etno plesovima, potom sledi modna revija, posle koje tu na licu mesta možete kupiti džemper ili šal od alpake, sa sertifikatom. Po dolasku u gradić Aguas Kalijentes putnici se ukrcavaju u mini buseve koji se penju oštrim serpentinama u dužini od 8km, do samog lokaliteta Maču Pikčua.

Kad mini bus posle krivudavih 8km stigne na cilj, pre ulaska na lokalitet svaki posetilac dobija pečat u pasoš. A onda se ukaže prizor koji ne može da dočara nijedna fotografija sveta. Apsolutna lepota. Neopisiv mir. Sunce baca zagonetne senke po okolnim visovima. Lame načičkane po terasastim travnjacima bez straha od ljudi bezbrižno pasu i povremeno vam pridju da vas osmotre. Duboko u provaliji cakli se uzburkana Urubamba od koje na nekim mestima ne deli čak ni ograda. Posetioci se obema rukama hvataju za zid u strahu da im ne pobegne i spuštaju neravnim i strmim stepenicama , oštećenim zubom vremena. Ali svi idu napred, bez obzira na strah.

Maču Pikču – Stari vrh

Najmisterioznije nalazište u sred bujne vegetacije na visokom, nepristupačnom vrhu, Maču Pikču je najbolje sačuvan arheološki lokalitet iz vremena Inka i najvažniji simbol peruanske civilizacije, izuzetnog graditeljskog umeća sa gradjevinama koje su odolele zubu vremena. Harmoničan spoj prirodne topografije i arhitekture tako tipične u planiranju gradova starih Inka , ovde se pokazuje u svom punom sjaju. Prema opšte prihvaćenoj hronologiji, grad je izgradjen 1438, kao kraljevsko utočište za Inka vladara Pačakutija, na visini od 2,450m, sakriven među planinskim grebenima visoko iznad zavojite krivine reke Urubamba. Od kako ga je mladi američki istoričar Hajram Bingam otkrio, 24. jula 1911. godine, Maču Pikču neprestano privlači istraživače, arheologe, ezoterike i savremene hodočasnike sa svih meridijana, otkrivajući fascinantnu storiju o svom nastanku. Ekspedicija sa univerziteta Jejl predvođena Bingamom uz pomoć lokalnog seljanina, zapravo je tražila tvrđavu Vilkabamba, poznatu kao utočište četvorice pobunjenika Inka, u šta je Bingam prvobitno i verovao. Bingam je dobio sredstva kako bi započeo sa iskopavanjem pošto je uredno pribavio sve potrebne dozvole od peruanskih vlasti, jer Lima u to vreme nije imala ni stručnjake ni novca za istraživanje na tako udaljenom delu države. Činjenica je da je Bingam odnosio sanduke sa iskopinama u SAD i da možda svet nikad neće videti šta je sve pronađeno na lokalitetu Maču Pikčua. Nedavno je postignut dogovor između peruanske i američke vlade da se nešto od toga vrati Peruu, ali neizvesno je šta će to biti i kada će se realizovati.

Maču Pikču je u odličnom stanju zahvaljujući činjenici da ga konkvistadori nikada nisu otkrili, mada se skoro sa sigurnošću može tvrditi da je grad napušten neposredno po njihovom dolasku. Smešten je u subtropskoj zoni gustog rastinja i šuma, sa blagom vlažnom klimom, koja uslovljava dva jasno podeljena godišnja doba, kišno – od novembra do marta i sušno – od aprila do oktobra. Kišni period obično donosi velike padavine praćene gradom. Moj put je prvobitno planiran upravo u vreme kad su gradić Aguas Kalijentes i oblast Maču Pikčua zadesile velike poplave koje su prouzrokovale odron zemljišta i bukvalno zbrisale prugu koja povezuje Kusko sa Maču Pikčuom. Tom prilikom gotovo 2000 zarobljenih turista evakuisano je helikopterima peruanske vojske. Znajući da postoji verovatnoća i bojazan da možda neću uopšte videti Maču Pikču, teška srca sam odustala od svog puta, uostalom kao i dugi niz godina pre toga, dok su Peruom harale opasne terorističke grupe. Morala sam da se strpim do neke sledeće prilike i odložim sve pripreme. Srećom, sledeće godine u isto vreme vremenske prilike su bile više naklonjene posetiocima a pruga potpuno obnovljena. Sve je to bio dobar znak da odlaganja više nema i da je pravi trenutak za polazak.

Sakriven u sred gustih, šumovitih planinskih grebena , Maču Pikču je praktično nevidljiv odozdo. A kad se jednom nadjete na vrhu, pred vama se kao na dlanu ukaže cela dolina. Inspirisani dramatičnom lepotom ovog izuzetnog mesta, vešti graditelji iz Kuska su iskazali svu svoju genijalnost u estetici i arhitekturi izgradivši građevine izuzetne izdržljivosti. Naselje je jasno bedemom podeljeno na dva dela, poljoprivredne terase povezane mnogobrojnim stepenicama i stazama i stambenu zonu, koja je dalje razdeljena na dve arhitektonske celine, što navodi na utisak da su postojale različite četvrti. Naime, grad je podeljen na gornji i donji deo koje razdvajaju otvoreni prostori ili trgovi. Gornja celina se sastojala iz hramova, fontana, trgova i lepših gradjevina, dok su u donjem delu grada skromnije kuće. Većina gradjevina koje su imale posebnu funkciju kao što su “Hram sunca”, za koji je ustanovljeno da je bio opservatorija, “Soba sa tri prozora” i “Glavni hram”, smešteni su u gornjem delu grada. Smatra se da je Maču Pikču imao oko 1000 stanovnika. Pored 200 stambenih kuća, lokalitet ima i priličan broj jedinstvenih gradjevina koje su imale ritualnu funkciju. Grad je imao izgradjen kompleksan sistem vodovoda koji se snabdevao iz prirodnih izvora. Takođe je postojao i kanal u dužini od 800m da bi se obuzdale prekomerne padavine.

Svetilište

Posle prolaska kroz poljoprivredno zemljište, danas travnate površine, nailazi se na Svetilište, kako je ovaj trg nazvao Bingam, jer se sastoji od Glavnog hrama, Hrama sunca – astronomske opservatorije i Hrama sa 3 prozora, na kome je čitav jedan zid izradjen iz jednog komada kamena sa 3 trapezoidna prozora. Nedavna istaživanja ukazuju na to da su građevine Maču Pikčua projektovane tako da budu u interakciji sa suncem, zvezdama i prirodnim okruženjem. Najčuveniji primer je Hram sunca , gde svake godine na zimski solsticij (21. jun na južnoj hemisferi) zrak svetlosti ulazi kroz prozor i ocrtava misteriozni trougao na vrhu jedne granitne ploče.Glavni hram je poznat kao najlepši primer arhitekture Maču Pikčua . Iza hrama je uzvišenje prema kome vodi niz od nekih osamdesetak stepenika do čuvenog monolita – Intiwatana. Odavde se pruža pogled na veliki travnati plato načičkan lamama i njihovim mladuncima koji se sastoji od niza kamenih kuća i strmih terasa sa pogledom na Huajana Pikču, susedni vrh koji nam je poznat sa slika.

Intiwatana – Mesto koje hvata sunce

“Intiwatana” (“mesto koje hvata sunce”), pravougaoni kameni stub sa postoljem i jednim stepenikom, koje se nalazi na malom uzvišenju gornjeg grada, jedno je od najvažnijih mesta na lokalitetu Maču Pikčua. Španski sveštenici su sve slične stubove po carstvu Inka uništili jer su smatrali da predstavljaju predmete obožavanja. Inke su bili vešti astronomi i ovaj monolit su koristili da bi odredili letnji i zimski solsticij. Na zimski solsticij koji pada 21. juna, visoki sveštenik bi privezao zlatni disk za Intiwatanu što je simbolično predstavljalo hvatanje sunca i njegovo dovodjenje na zemlju za još jedan vremenski ciklus. Na taj način su Inka sveštenici pomoću ovih sunčanih satova pratili promene godišnjih doba. Pretpostavlja se da su podatke dobijene na ovaj način sa različitih delova carstva razmenjivali i uskladjivali. Tako su bili u mogućnosti da tačno odrede najpogodniji datum za setvu na mnogobrojnim udaljenim delovima svog carstva.

Mnogi danas veruju da je upravo Intiwatana jedno od najjačih energetskih polja na planeti i da poseduje svojstvenu spiritualnu i metafizičku moć. Zaista, prosto je nemoguće naći se na Maču Pikčuu, sa koga puca pogled na krivudav tok reke Urubamba i okolne visove medju kojima dominira Huajana Pikču, a ne osetiti neku magiju u vazduhu.

Kad god govorimo o lokalitetu Maču Pikčua, uvek započinjemo rečenicu sa « pretpostavlja se » i « smatra se » jer postojanje Maču Pikčua izaziva više pretpostavki i nagađanja od bilo kog drugog arheološkog nalazišta u Peruu. U dolini reke Urubamba je bilo je još terasastih citadela (tvrdjava) medju kojima su neke bile i na većim visinama od Maču Pikčua, ali ni jedna ne predstavlja slično remek delo starih Inka. Razlog za odabir ovako specifične lokacije za njegovu izgradnju ostaje nepoznat, i mada većina naučnika tvrdi da je ovaj grad bio izgradjen u duhovne i ceremonijalne svrhe, Maču Pikču je prevučen velom tajne čak i posle 100 godina od otkrića.

Planina Huajana Pikču ( mlad vrh), sa koje se pruža najlepša panorama na Maču Pikču , koja po veličini nije najviša ali je sigurno najupadljivija, po svoj prilici je takodje imala svoju ulogu. I to ne samo zbog isklesanih terasa na strmim padinama, već i zbog toga što na njenoj severnoj strani postoji pećina nazvana “Hram meseca” gde su pronadjeni sjajni primeri zidarstva, uključujući monumentalnu trapezoidnu kapiju, niše, i seriju stepenika isklesanih u stenovitom tlu. Težak pristup ovom mestu kao i pozicija na samom vrhu planine dovode do zaključka da je ovo bilo važno Inka svetilište.

Vladar Pačakuti je izgradio drum koji je povezivao kraljevsku prestonicu Kusko sa njegovim duhovnim utočištem, koji i danas postoji zove se put Inka (Cammino del Inka), i vodi krivudavim stazama kroz šume i duboke kanjone. Jasno je da je njegov izumitelj nameravao da ovaj put predstavlja jedno izuzetno iskustvo i hodočašće. Put Inka je dug 45km, prelazi se u proseku za 5 dana i vodi kroz različite predele, kroz guste subtropske šume i preko visokih planinskih prevoja. Ovakav poduhvat zahteva dobru fizičku kondiciju i pripremljenost. Staza sama po sebi nije preteška, ali uspon na visinu od 4500m može da stvori poteškoće. Savet je da se 2 dana boravi u Kusku radi aklimatizacije i privikavanja na razredjen vazduh. Na ovu ekspediciju se kreće sa vodičem i životinjama koje nose teret, uglavnom mulama, i spava pod šatorima. Da bi se očuvao eko sistem, organizacija u sopstvenoj režiji nije dozvoljena.

Flora i fauna

Zahvaljujući vlažnoj i toploj klimi, Sveta dolina obiluje bogatom florom i faunom i velikim brojem endemskih vrsta ptica. U okviru lokaliteta na relativno maloj površini registrovano je 406 vrsta medju kojima su kolibri, patke, papagaji, kvecal, tukani, manikini, tanageri, Andski petao, orao i naravno kondor. Od životinjskih vrsta najčešće su lame, medvedi, koati ( južnoamerički rakun) divlje mačke, ris, puma.

U Južnoj Americi postoje 4 kamelidne vrste – lame, alpake, vikunje i guanakosi od kojih se dobija kvalitetna dlaka. Lame koje se koriste za vuču i dobijanje dlake, mesa i mleka su najveći kamelidi, mužjaci teže i do 155kg. Alpake se gaje uglavnom na visoravnima Ekvadora, Perua i Bolivije zbog njihove dlake od koje se pravi vrlo cenjeno predivo i potpuno su pripitomljene. Guanakosi su divlji i sreću se u Argentini i Čileu, dok su vikunje, najmanje od sve 4 vrste sa težinom do 36kg, prilagođene visinama do čak 5,500m i potpuno su divlje. One daju najfiniju dlaku čiji kilogram dostiže cenu i do 600 dolara. Vikunja je nacionalni simbol Perua i nalazi se u grbu peruanske zastave.

Tipične biljne vrste u regiji Maču Pikčua su puja palme, paprati i više od 190 vrsta orhideja. Jedna od kultura bila je i uzgajanje svete biljke koke u velikim količinama , koja se koristila u raznim ceremonijama koje su se održavale u nekadašnjoj prestonici. U Andima raste jedna neobična biljka, nazvana Kraljica Anda – Puya Raimondi koja spada u porodicu bromelia i jedna od najstarijih biljnih vrsta na planeti. Dostiže visinu od 12m, životni vek joj je 100 godina i cveta samo jednom, na kraju svog životnog ciklusa.

Klima u ovom tropskom delu Anda je nepredvidiva uprkos jasne granice izmedju sušnog i kišnog perioda. Na šumovitim rubovima Amazonskog basena u kome se nalazi Maču Pikču , česta je pojava pljuskova preko cele godine, pa je Maču Pikču gotovo uvek obavijen oblacima, zbog čega je i dobio epitet „grada u oblacima“.

I kad se približi trenutak da bacite poslednji pogled na ovaj neverovatan pejsaž, shvatite da ovo mesto zaista ima neku moć svetog misticizma i da ga nikad nećete zaboraviti. I neminovno se pitate šta je čovek tražio tamo gde caruje kondor i gde gudure paraju nebo. Možda je to zato što je ovo jedino mesto na planeti gde se njegovo veličanstvo homo sapiens osećao kao bog.