Aleksandrijski kvartet – roman simfonija

Ulogujte se / Kreirajte profil

Aleksandrijski kvartet – roman simfonija

.

Become a Patron!

.

Neuhvatljiva lepota stvarnosti pretvorene u estetski doživljaj

„Uvek sam verovao da treba da pustim svog čitaoca da potone ili da klizi po površini“ (Aleksandrijski kvartet)
Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela čine ukupno četiri romana – Justina, Baltazar, Mauntoliv i Klea – koji pripovedaju zapletenu i isprepletenu priču o ljubavima, zaverama, smrtima – pravim i lažnim- otmicama, bekstvima i povracima u tom neobičnom gradu na Levantu u delti Nila – Aleksandriji. Gradu svetla i mraka, mirisa i zvukova, gradu Grka, Kopta, Arapa, Engleza i raznih drugih naroda – misterioznom, neuhvatljivom gradu poroka, proroka i strasti, gradu pesnika Kavafija, koji je kao svaki grad i kao nijedan grad:
„U magnovenju okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih. Pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana…“
Kako možemo da ne volimo mesta u kojima smo patili?“ pita se pisac. Aleksandrija uoči svetskog rata. Grad u kome vole i pomalo pate Darli, glavni pripovedač i junak, koji voli Justinu ili Melisu ili Kleu…i zagonetna Justina, koja voli Nesima ili Darlija, ili Persvordena ili (i ona) Kleu…i koliko njih još…Mauntoliv koji voli Lejlu ili Alisu… lucidni i pomalo genijalni pisac Persvorden, bonvivan i diplomata Pombal, neobični i surovi Naruz, lepa biiseksualna slikarka Klea, tuberkolozna prostitutka Melisa, homoseksualni policajac i špijun Stobi, erotoman Kapodistrija, doktor Baltazar, tragična Lejla…likovi koji izniču i tonu u priči, ponekad tek površno prikazani, ponekad postavljeni u središte osvetljene scene.
 
„Središnja tema knjige je istraživanje ljubavi“ ističe pisac.
„Kako sam sada tačno prepoznao u njoj dete grada, u kome se propisuje da žene budu sladostrasnici ne u uživanju, nego u bolu, osuđene da traže ono što ponajmanje usuđuju da nađu!“
Na skoro 1500 stranica Aleksandrijskog kvarteta Darel pripoveda zamršene pripovesti o ljubavi i smrti koje je naravno skoro nemoguće prepričati, posebno imajući u vidu da pripovesti u tri prva romana ne idu hronološki, nego se radi o pričanju iz različitih uglova i od strane različitih ličnosti jednih istih zbivanja koja su svaki put javljaju kao nešto pomalo drugo ili nešto sasvim drugo. Četvoroslojni roman, kaže Darel u jednom od predgovora su „mešovit recept kontinuuma“ – tri strane prostora i jedna strana vremena – „tri prva dela treba da se ravijaju prostorno i ne vezuju se u obliku niza. Oni se prepliću, utkivaju u čisto prostornom odnosu. Vreme je zaustavljeno. Jedino će četvrti deo predstavljati vreme i biti pravi nastavak“. Četiri romana su pisana donekle različitim stilom, uporedivim sa likovima junaka koji su im dali nazive: neuhvatljivi, poetsko-erotični stil Justine, egzaktno-zagonetni pristup Baltazara, pragmatično-romantični narativ Mautoliva, najzad lepršavo-estetični stil Klee.
 
„Držeći se za ruke išli smo preko mekih peščanih dina…Sa mora je duvao slab vetar iz grčkog arhipelaga. More je bilo glatko kao čovečji obraz. Jedino se na ivicama micalo i uzdisalo. Ti topli poljubci ostaju tamo, odsečeni od vremena prošlog o budućeg, postoje nezavisno kao ona slaba prozračnost paprati ili ruža prtisnutih između korica starih knjiga – jedinstveni i neuvenljivi kao sećanje na grad koji su oličavali i oživljavali u duši…“
Čini se da se kvalitet Darelove pripovedačke umetnosti posebno ogleda u tome da njegova priča – iako su pripovesti površinski gledano jedna vrsta trilera – nikada nije čvrsta ni definitivna, nego se, poput nekog akvarela ili impresionističkog ulja na platnu, izliva i preliva, neuhvatljiva, fluidna i difuzna. „Poredak mašte nije poredak sećanja“, kaže Darel.
 
Poput neke monumentalne poeme, Darelov roman je više prikaz stanja i utiska, nego pripovesti o ljubavi i smrti (što one takođe ipak jesu) – roman simfonija ispričana u neoromantičnom molu. „Takozvani životni proces je u stvari proces u našoj mašti“.
 
Magija Aleksandrijskog kvarteta leži i u magičnoj, kitinjasto-poetičnoj rečenici naratora, u njegovom barokno-višebojnom stilu, šarolikim metaforama koje vode čitaoca kroz prizore i događaje kao kroz scene i misli iz (Kavafijevih) poema, ostavljajući ga da lebdi i bludi u mreži slika, punih boja, mirisa, muzike, slutnji i snova.
„Gledao ju je kao što neki vrski fanatik gleda ikonu – i zaista su crte njenog lica, sada tmurne i nepokretne, njene oči u kojima je tinjao plamen, bile kao na nekoj drevnoj vizantijskoj slici“.
 
 
+++
„Tako se godina okrenula na peti, kroz zimu zahuktalih vetrova, mrazeva surovijih od nevolja, jedva nas pripremivši za to poslednje veličanstveno leto, koje je tako brzo došlo za prolećem. Uletelo je iz krivine to leto, kao iz nekog davno zaboravljenog kraja prvi put zamišljenog u zemaljskom raju, na čudesan način ponovo otkrivenog među dremljivim mislima čovečanstva. Uplovilo je k nama kao kakav slavni snežni brod iz mašte i usidrilo se pred gradom, sklopivši bela jedra kao krila morske ptice.“

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2.8 4 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments