Andre Žid – „Močvare“

Andre Žid – satiričar? Je li to moguće? (Moguć je i kolač u tiganju, a i pogodak u zadnjim sekundima utakmice, pa zašto ne bismo mogli da zamislimo Žida kao satiričara…) Štaviše, njegove „Močvare“ korespondiraju sa nama poznatijim delom – pričom „Mrtvo more“ Radoja Domanovića. Ali, „Močvare“ uz to imaju i nešto od kafkijanske atmosfere, tako da glavnog junaka nije teško zamisliti kao Kafku. Ako bismo iz pripovetke pokušali da odstranimo Židov prepoznatljivi stil (u kome, pored ostalog, veliki broj poetizovanih rečenica nosi jednu vrstu specifičnog nepatetičnog zanosa), i ako bismo pritom pokušali da zamislimo čitavu priču kao niz stripovanih slika – smeteni junak-spisatelj sasvim lepo bi mogao da nosi crte omiljenog češkog pisca.
 
 
 
 
Svoju glavnu ideju Žid nam prikazuje na posredan način. Umesto da jednostavno piše svoju pripovetku, on uvodi naratora – pisca koji objašnjava šta mu se dešava od dana kad započinje pisanje „Močvara“. Tako ga na samom početku upoznajemo kao nekog ko na pitanje – šta radiš? (često mu se to postavlja na različite načine), odgovara – pišem „Močvare“. Neki to smatraju radom, neki naprotiv omalovažavaju taj trud i podrazumevaju da taj odgovor znači – ne radim ništa. Prijateljica koja se često pominje – Anžel – pravi poređenje između njega i zajedničkog prijatelja Ibera (u korist ovog drugog) pokazujući šta sve čovek može da radi, kad reši da radi (počevši od jahanja, pa do učestvovanja u poslovnim i dobrotvornim aktivnostima). Nabrajanje Iberovih aktivnosti je karikirano isto onoliko koliko je ismejan i zaneseni pisac (a i čitava književna zajednica, okupljena jedne večeri u Anželinom tesnom i zagušljivom salonu). Pisac neprekidno propagira promene, izlazak iz umrtvljujuće čamotinje močvarnog polja, propagira gledanje nasuprot ljudskom slepilu koje misli da pronalazi u svom okruženju, ljuteći se na sve oko sebe što ne shvataju šta im govori. Da bi ilustrovao svoje zamisli, uvodi u „Močvare“ lik Titira (ime je preuzeto iz Vergilijevog dela). Titir poseduje močvarno polje, puno kamenja i baruština, i srećan je što je zadovoljan na tom polju. (Ovo dupliranje je, naravno, namerno. Biti srećan zato što si srećan – zvuči pomalo čudno, ali upravo o tome se radi. Imati Titirovo polje, imati močvaru, biti zadovoljan svojom močvarom, i biti srećan što si zadovoljan svojom blatnjavom poljanom, na kojoj se prehranjuješ lovom na divlje patke dok ti i to ne zabrane i ne ubede te da moraš jesti blatne crve…) U svom okruženju narator-pisac pronalazi i ljude koji mu naročito liče na izmišljenog Titira. Jedan od njih je Rišar – normalan i moralan čovek. On nema šta da zameri Rišaru, poštuje ga, a Rišar njega još i više. Ipak, oni vode različite živote, s tom razlikom što je Rišar svojim životom zadovoljan, a pisac upravo zato ne želi to da bude, smatrajući da takvom životu nedostaju stvarni događaji. On zapravo ni sam nije postigao ono što drugima propoveda, ali za razliku od Titira/ Rišara koji je srećan što je zadovoljan, pisac je zadovoljan što nije srećan. (Takva vrsta izvrtanja i karikiranih filozofskih rasprava naročito je prisutna u delu pripovesti gde se pisci i filozofi susreću. Prijem kod Anžel je vrhunac pripovetke u tom smislu, i tu je Žid satiričar najbolje pokazao da može sasvim lepo da se okuša u tom žanru.
 
 
 
 
Titir je tip čoveka koji ne može da putuje. On i njemu slični, iako su zatvoreni, veruju da su napolju, zato i ne pokušavaju da nađu neki izlaz. Pisac nije revolucionar – on želi da se ljudi pobune u sebi. Gledajući ventilator u Anželinoj sobi, kaže – ništa me tako ne razdražuje kao nešto što se vrti na mestu. Čovek sebe može videti samo kad je nesrećan – tvrdi on. Ponovo se i ovde ponavlja vapaj da se više živi. Ali ne, ljudi oko njega traže tipičan jelovnik. Životinje koje žive u pećinama gube vid zato što ga ne koriste, upozorava on svoje sagovornike (i eto Platona gde ga nismo očekivali!). Dok on traži velika dela, književnici sa kojima priča veličaju suprotno – ne velika dela već odgovornost za ona mala, svakodnevna činjenja. Kolebamo se gde je tu nihilizam – u njegovom negiranju vrednosti koje je uspostavio „normalan čovek“, ili u životu „malih ljudi“ koji počiva na pećini, ponavljanjima, tipičnom jelovniku, krovu nad glavom koji štiti ali i zarobljava… Takav kakav jeste, narator-pisac ne primećuje da je Anžel željna i spremna na to da njihov odnos preraste u nešto više (tu se ponovo susrećemo sa jednom od omiljenih Židovih tema – temom nerealizovanog odnosa, jer jedna strana bira drugi put: put vere, put kontemplacije ili put stvaralaštva).
 
 
 
 
Ceo svet je duhovna provincija. Svuda gde ima više ljudi na jednom mestu nastaje duhovna provincija. Ogleda se u patetičnom i žalosnom skretanju pažnje na sebe, u dvostrukim aršinima pri procenjivanju svojih i tuđih potreba, u nemogućnosti da se preraste ta bolećivost i sebičnost bez obzira na godine i stepen obrazovanja. Odlikuju je i zavirivanje u tuđu čorbu, sakrivanje problema u sopstvenoj kući, prenošenje tračeva, licemerje, osuđivanje bilo kakve različitosti i ruganje kao jedno od najvažnijih oružja protiv svake drugosti. Strah od osude drži većinu u pokornosti, lakše nego što to čine zakoni. Ko je spreman da se menja, da propituje važeće standarde, da radi stvari drugačije, makar i na korist zajednice a na sopstvenu štetu, biće na udaru javnosti upravo kao predmet straha od bilo kakvih promena. Takva zajednica ima nekrofilski karakter – može da voli samo ono što je mrtvo; zato ubija živost u svojim naraštajima proglašavajući živost, strast i nemir bolesnim stanjem. Tako nastaje mrtvo more, tako se polje pretvara u Titirovo polje, u močvaru. Često sve to služi samo manipulaciji nad grupom; nju prepoznaju i koriste najveštiji, oni instinktivni, rođeni manipulanti koji su bolećivost prema sebi uzdigli na stepen životnog zadatka. Izlazak iz toga je moguć samo tako da čovek, kao pojedinac, pokuša da prevaziđe sva ograničenja koja dovode njegov duh u to provincijsko stanje. Nikad nema dovoljno takvih pojedinaca na istom mestu da bi se moglo govoriti o zajednici koja nije podlegla tome.
 
Čak i zajednica od svega dvoje ljudi, pa i takvih da su duhovne “gromade”, izgrađene celoživotnim bavljenjem isključivo stvarima duha, podleže jednakim nepisanim pravilima svih ostalih zajednica – kreće poređenje, ljubomora, nametanje moći, strah od prekida zajednice, nesigurnost u sebe i onog drugog. Iz takvih se stvari često rađaju porivi i aktivnosti koji nikako ne idu uz čoveka koji je ostvaren kao stvaralac u nekoj duhovnoj oblasti.
 
O, ne… Postupak o kome govorim mogao bi se nazvati obračunom sa provincijom u sebi, uz nužno priznavanje da je provincijalizam upisan u čovekov genetski, prirodni kod, i da se ta bitka ne dobija (proces se ne završava, mada može otpočeti) pukim premeštanjem u prostoru, preseljenjem, klasičnim školskim obrazovanjem, ni usvajanjem određenih manira. Jedna od najčešćih malograđanskih zabluda je verovanje da je provincija negde drugde.
 
 
 
 
Da li je Žid protiv zajednica? One su, svakako, prolazne. Ne, nije ni on. Njegovo delo (ne samo “Močvare”, nego sve što sam pročitala) tuguje nad neostvarenim zajednicama u kojima bi možda moglo da se pokuša da se “više živi”. Ljubav je jedini garant, ali ljubav dovoljno velika da istera blatne crve i mrtvo more iz ljudskih duša, i da neki događaj učini stvarnim. Ljubav koja poništava vreme, ukida ponavljanja, suprotstavlja se navici, menja čoveka i razvija ga na takav način da iz njegovog života ne nestaju ni strasti ni nemiri. Možda je prvi korak – prevazilaženje straha.
 
Iako satira, ovo delo nije obojeno jeftinim epizodama plitkog humora: ono je nalik na druga Židova dela, britko, inteligentno, poetizovano, prožeto citatima, aluzivno, sa neobičnim ali čitljivim simbolima na pravim mestima. Sami pasusi iz nedovršenog dela “Močvare” odišu posebnom atmosferom, a to što su okruženi naracijom, dijalozima i kafkijanskim epizodama iz piščevog života, majstorski je komponovano u pripovetku velike zanimljivosti i nesumnjivog književnog kvaliteta.
 
AUTORSKI PROFIL

Јадранка Миленковић, рођена 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише поезију и прозу, углавном кратке приче и есеје; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“(БиХ), „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“ (Хрватска), „Буктиња“, „Уметнички хоризонт“, затим у интернет магазинима: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ”, „Култивиши се“, „Прозаонлине“, „Глиф“, „Портал Стране“, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, који је био у ужем избору за награду “Мирослав Дерета” 2016., чека на објављивање; збирка прича под називом “Кроз затворена врата” је код издавача. Сарађује са Нишким културним центрум, удружењем “Литера” и другим културним институцијама у граду.

4 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments