Arzamas

Ulogujte se / Kreirajte profil

Arzamas

.

Become a Patron!

.

Surovo je reći, ali istina je da je lakše biti nesrećan, kao što je udobnije biti ohol. Život ljudima nudi obilje neprilika i mnoge dokaze da su u svakom pogledu vrsniji od svojih bližnjih. Nepravda i glupost su transparentni, lako uočljivi i do servilnosti nadohvat ruke. Smrt je nemilosrdna i zastrašujuće neuračunljiva. Čovek ne može dugo da se muči tražeći nepriliku ni po svom ni po tuđim životima.

Knjiga Arzamas Ivane Dimić privukla mi je pažnju i veoma mi se dopala još u vreme kada je proglašen dobitnik NIN-ove nagrade za 2016. godinu. Predstava Arzamas, koja se do nedavno mogla pogledati u Zvezdara teatru, podstakla me je da je ponovo pročitam i shvatim zbog čega mi se dopala.

Knjiga je neobično koncipirana: prepliću se dijalozi majke i ćerke i prozne priče, u kojima se konstantno oseća nekakva teskoba i to stalno prisustvo smrti. Napisana je na osnovu autorkinog ličnog iskustva –života sa dementnom majkom o kojoj je godinama brinula. Naslov je simboličan, o čemu je Ivana Dimić govorila u intervjuima:

Viktor Šklovski je u svojoj knjizi „Energija zablude“ o Tolstojevom stvaralaštvu prikazao slikovito piščev odnos prema smrti. Zato sam izabrala taj naslov, jer je to tema moje knjige. Osim toga ime tog grada u Rusiji – Arzamas zvuči preteće i začudno, kakva smrt jeste kada nam se približi u stvarnosti. Osim toga, moj prijatelj, prevodilac sa ruskog, rekao mi je, pošto je knjiga izašla iz štampe, podatak iz stvarnosti koji me je porazio: Arzamas je za vreme Staljina bio pretvoren u zatvoreni grad samo za naučnike koji su pravili atomsku bombu.

U jednom od dijaloga, ćerka govori majci: „Komediju ću da napišem o tebi, stvore nedokazani!“ i nakon još malo prepirke, majka odgovara: „Piši, i tako ti je niko neće igrati! Ja da sam tolike knjige pročitala, svakog dana bih jednu napisala, u kiosku bi mi se knjige prodavale.“ Ivana Dimić je uspela da napiše delo koje, upravo zbog ovakvih dijaloga majke i ćerke, liči na komediju, ali je iz istog razloga veoma tužno i potresno.

Čitajući Arzamas, nisam mogla da se ne zapitam koliko je zapravo težak život onih koji neguju dementne osobe? Koliko je teško kada je u pitanju najbliži član porodice, koga drugačijeg pamtimo i koji više nikada neće biti isti? Koliko je teško pomiriti se sa tim da ste zauvek izgubili nekoga ko je još uvek tu, a ni nalik na osobu koju ste celog života poznavali?

Branka Petrić i Nela Mihailović u predstavi Arzamas

Iako o demenciji sigurno postoji dosta stručnih knjiga, život sa dementnim roditeljima nije tema koja se tako često sreće u književnosti. Negde sam pročitala da, „da ovakva knjiga ne postoji, trebalo bi je napisati“ – ona je i podrška i uteha onima koji imaju slično iskustvo.  U Arzamasu možemo da vidimo čitav jedan kovitlac osećanja, vešto smešten u kratku formu: ljutnja, nemoć, strah, gubitak strpljenja sa majkom, pa osećaj krivice, umor jer to stanje dugo traje, a iznad svega je beskrajna ljubav koja je uvek prisutna.

I pre nego što nastupi crnilo, nit jedne pomisli zakačiće se za ono što je preostalo od mene: Ako se ne probudim, sve će zauvek prestati. Ostaviću za sobom nedorečene poslove, stvari, ljude, obećanja, dugove, rukopise, sve. Osim ljubavi u srcu. Ali zar je malo? Ima li smrt, u bilo kom obliku da naiđe, dostojnijeg protivnika?

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments