Бескрај као лек – Свемир Пауна Петронијевића

1.

Није у српској књижевности мали број песника који су прерано напустили овај свет, али није мали број ни оних који су, свесни свог надолазећег и неизбежног краја, покушали да бар кроз поетско стваралаштво досегну вечност и бескрај, да освоје бесмртност и бескрајност – макар и постхумно ако већ не за живота.

И песник Паун Петронијевић својим је радом покушао да допре до, како би сâм рекао, крајњих граница неба и свемира, али не само што се то није остварило за песникова живота, него је и након његове смрти требало да прође доста времена док стихови нису поново пронашли пут до књиге, односно до публике, односно до бесмртности.

Петронијевић је живео отприлике у истом периоду и приближно исти број година као и Бранко Миљковић, но ипак му није пошло за руком да достигне ону славу коју је достигао творац збирке Ватра и ништа. То што је Петронијевићев живот прекинут оног тренутка кад се од песника највише очекивало свакако је био велики губитак за српску поезију, јер може се рећи да је, заједно са песником, и његова поезија умрла на неко време. Док су други песници обично настављали да живе кроз своје постхумне збирке, Петронијевићу је у први мах и то било ускраћено. Ипак, захваљујући несебичном труду људи који су се латили приређивања и штампања стихова из Петронијевићеве заоставштине, и та је поезија угледала светлост дана, мада са огромним закашњењем.

Због тога је неопходно, када се помене име Пауна Петронијевића, дати и нека додатна објашњења, јер овај песник ипак није толико познат широј публици, бар не онако како су познати Бранко Миљковић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Мирослав Мика Антић, Иван В. Лалић…

2.

Рођен у Рибашевини код Ужица 1936, Паун Петронијевић је прву песму објавио као гимназијалац у ужичким „Вестима“, да би након тога сарађивао у београдским листовима „Задруга“, „Омладина“, „Црвена звезда“… Био је члан београдског Дописног клуба за књигу и књижевност на селу Србије, а у два наврата добио је и Змајеву награду за поезију (1954. и 1956).

Нажалост, Петронијевићев живот обележила је и опака болест туберкулозе, која га је приморала да прекине школовање, те да остатак живота проведе тражећи лека у Ужицу, Кнез Селу код Ниша, најзад и на Бежанијској коси код Београда, где га смрт и затиче 12. августа 1962, свега неколико дана пошто му је објављена збирка песама Пастир тражи дно неба, и то залагањем пријатељâ Милојка и Милана Ђоковића, а у избору Добрице Ерића.

Иако је Љубивоје Ршумовић поводом Петронијевићеве смрти јасно истакао да је песник умро „не рекавши се до краја“, иако је у Петронијевићевој заоставштини остало не само на стотине дечјих, љубавних и мисаоних песама, него и један број прозних радова, ипак је за наредних дванаест година као једина одштампана књига Пауна Петронијевића остала збирка која је била објављена пред сâм крај песникова живота – као да је заиста било речено све, а заправо је тек имало много тога да се каже.

Мучно ћутање коначно је прекинуто 1974, када је залагањем песника Тодора Ђурића, тадашњег председника Културно-просветне заједнице Ужице, објављена друга Петронијевићева збирка, под називом Добро лето, а тим поводом је тринаест песника казивало своју поезију на Петронијевићевом гробу.

Иако се на наредну збирку чекало још исто толико година, ипак је Петронијевићево име у том периоду постало део српске књижевне историје, поготову откако је у Рибашевини установљена књижевна манифестација „Одзиви Пауну“ са доделом „Паунове награде“ (за најбољу књигу у текућој години) и „Плакете Паун Петронијевић“ (за укупан књижевни рад).

Сем тога, о поезији Пауна Петронијевића своје су виђење и мишљење дали многи еминентни критичари и песници – поменимо Добрицу Ерића, Драгомира Брајковића, Драгишу Витошевића, Владету Кошутића, Слободана Марковића, Србу Игњатовића, Миленка Мисаиловића, Перу Зупца – што је такође допринело афирмацији Петронијевићевог рада.

Након збирке Пастир тражи дно неба (1962) и прве постхумне књиге Добро лето (1974), године 1987. излази Петронијевићева збирка хаику поезије Велико јутро (у избору Милијана Деспотовића), а затим следе збирке и антологије: Крв петељке (1993), Гласом бистре воде (1993), Пребело једро (2006), Стан мога вида (2007), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010), Крајњем свемиру журим (2012)…

Разумљиво је из ког су разлога Петронијевећеве песме углавном остале у својим првим верзијама и због чега песник није могао да детаљније ради на њиховом дотеривању, али чини се да управо из тога произилази сва непосредност, можда и наивност, што сигурно не би било тако видљиво да су стихови доцније били кориговани и посебно прилагођавани за штампу. Могуће је да би песме, тако дорађене, биле квалитетније у уметничком погледу, али би сигурно изгубиле на искрености, која је тако постала и остала једно од битних обележја поезије Пауна Петронијевића.

3.

Поетски циљ и лирско савршенство којима је Петронијевић тежио назиру се већ у наслову збирке Пастир тражи дно неба, док је у називу циклуса „Крајњем свемиру журим“ песникова потрага за правим изразом још јаче истакнута – могло би се рећи и дефинисана. Задржаћемо се управо на овом циклусу како бисмо сагледали све Петронијевићеве напоре да уметнички уобличи сопствени космос и открије све његове дубине и крајеве, што је песнику, сваком песнику, заправо најбољи лек против пролазности и заборава.

Састављен од дванаест песама, циклус „Крајњем свемиру журим“ представља једну борбу против смрти и против ништавила. За све се може наћи прави лек, а лек против пролазности управо и лежи у стиховима који својом снагом могу допрети до крајњих граница васионе, па све и да те границе изнова и изнова измичу. Утолико је боље што крајња тачка све више измиче, јер даје инспирацију да се потрага настави унедоглед и да се првобитни циљеви не само достигну, него и надмаше.

Веома је уочљив, могло би се рећи и истакнут испред осталих, мотив усамљености и издвојености, и то не само из околног света, него и из живота који неумитно тече и не обазире се на сетне и болне душе. Нарочито је то доминантно у песмама „Да нисам сам“ („Заљубљеност“) и „Избројани дани“:

Да л’ је ово заљубљено време,

ил’ збирка прочитаних књига?

 

Не знам одакле је тај кам,

најтеже је што сам сам…

 

Хтео бих много, много,

… хтео бих да скинем кам,

хтео бих да нисам сам…

                                    („Да нисам сам“)

Чезнем, венем и болујем млад,

у мом срцу умрла је нада,

вечно злато почело да тамни,

животу су избројани дани.

 

Мој вољени друг цуру жени,

леђима се окренуо мени.

                                    („Избројани дани“)

Песник је кроз своје стихове покушао да пронађе начин исцељења, али њему није лек потребан да би дуже живео – јер већ се помирио са блиским крајем овоземаљског живота – него му је лек потребан како би те последње дане што лепше провео, али и да би, захваљујући својим стиховима, наставио бивствовање након физичке смрти.

Већ и наслов песме „Поглед као лек“ казује нам шта је најбоље исцељење, док је у самим стиховима та поетска слика још више продубљена:

Ништа више не желим до поглед тај

да запамтим за цео век,

поглед једини топао од тебе, једини за цео свет,

бол ако носи смрт, поглед ће да буде лек.

Песник зна да „неће да умре сећање, нити да свене поглед тај“, па нека дође не само смрт него и крај света, „макар се сва времена срушила на главу“.

Поглед као спасење истакнут је и у песми „Теби“:

Ах, да ми је да понесем твој поглед ове вечери

кроз даљине,

као једну водиљу мојих убогих нада!

О, памтићу да никад не заборавим твој пљусак

очију пун милине,

и онда када више не будеш љупка,

и онда када више не будеш млада.

А у истој се песми јавља и осмех као могуће исцељење:

Осмех твој ове вечери постао је за мене

поема стихова једне страсти,

једне жеље, једне жудње овалне као срећа.

Не само осмех, него и грохотан смех – какав год да је, макар био и на силу – могао би да пркоси трагичној судбини, што видимо у песми „Смејао бих се“, где се песник „смехом заразним до краја“, смехом „до последњег уздисаја“, смехом „заразним до танчина“ смеје и самоме себи „само да ове глупости нестану што прије“.

Најсетнија песма из циклуса вероватно је она која је насловљена као „Моје име“, из које се наслућује свеприсутна песникова жеља да, кад њега не буде било на овом свету, бар његово име остане:

… тица би песмом славила моје име,

извезен најлепшим звуком вечности моје нит,

док све ватре не згасну и не издиме.

„Песма је само за тебе“ – тако је песник назвао оне стихове у којима је најјасније изразио своју поетику и показао своју потрагу за крајњом тачком васионе, али истовремено наслутио и крај овоземаљског пута, након чега ипак остају неке нејасноће и недовршености:

Ту је престала стаза и овде нема ведрине.

Ако се месец појави, биће крваво жут.

То што се песма к’о слутња назире из даљине

на таласима реке имаће варљив пут.

Међутим, иако је на овоземаљској равни све готово, то не значи да је песник потпуно ишчезао:

Видиш ли сјај преко неба и тражиш погледом звезду,

која ломљаву жели и крајњем свемиру жури.

Средишња строфа дата је веома мрачним бојама и јасно се из ње може назрети алузија на неиздрживу бол која претходи смрти:

Ту су препуне груди, опипај, осетићеш колико боли

и вене цвеће у башти и нема кише да кане.

Јој! Врисне небо за сунцем, осећаш колико воли

и ноћ упорно дави и нема зоре да сване.

Смрт је такође један од важних мотива Петронијевићевих стихова, али то не значи да се на одлазак са овог света обавезно гледа као на нешто крајње трагично. Да и сама смрт може бити лепа, па чак и лепша од живота, поготову онда кад је изазвана патриотским чином, истакнуто је у песми „Порука у предвечерје“:

О, знај Селе, од сваке лепоте

коју живот може дати,

лепше јесте кад наше животе

за Слободу треба даровати.

Песме Пауна Петронијевића несумњиво су изван свих стега и граница, а чак и кад пева о нечем конкретном, песник то узноси до неслућених космичких висина. На тај начин су и рурални мотиви, иако несумњиво надахнути родном Рибашевином, ипак много више од завичајне носталгије (а тек нема говора о неком локалпатриотизму, тако присутном чак и код неких песника који су данас много популарнији од Петронијевића).

Често су мотиви сеоског живота и природе, понесени из детињства и младости, искоришћени као савршена алегорија чије решење проналазимо у наслову, што је управо случај са песмом „Прељуба“:

Јесењих сам се крушака

кроз дуге ноћи наслађивао.

Зубима младалачким гризао сочно ткиво,

и бежао сам, бежао, и са чежњом се скривао –

док је неко слутио мржњу

и на мене му било криво…

И у песми „Белине јутра“, која би се могла окарактерисати као чисто дескриптивна, Петронијевић се тешко одваја од васионе у чијим несагледивим границама му стихови обитавају:

Свићу невино јутра стидно у даљини

и звезде у смеху гину горе у свемиру.

Управо су рурални мотиви искоришћени за стварање једне – називимо је тако – аутобиографске алегорије: свестан свог скорог физичког краја, песник се свим силама труди да за живота пружи све од себе, па ако он „свене“, нека бар буду спасени његови стихови који ће остати у аманет новим поколењима:

Не треба оставити букет цвећа да свене

на стени крај извора.

Маховином покрити макар да росу

сачува на прашницама –

или грања наломити сетних честица од бора

и хлад направити откинутим надањима,

невиним чашицама

                                                            („Аманет“)

„Песма је само за тебе“, чије смо поједине стихове већ наводили, управо се и завршава метафором која је инспирисана мотивом из природе, а чиме песник поново изражава своју жељу да кроз стихове настави живот након смрти:

Мисли цвет да неће мирис са пчелом да плоди,

а ту је умрла пчела и цвет је постао мед.

4.

Приређујући Петронијевићева дела за штампу, Милијан Деспотовић је наслов циклуса „Крајњем свемиру журим“ узео за назив целе збирке, али ипак није тај циклус ставио на прво место, него збирку отварају две песме које чине посебан циклус под називом „Музика прекинуте жице“.

И овај наслов, као и онај на корицама, прецизно осликавају не само Петронијевићев рад, не само Петронијевићеву трагичну судбину, него и вредност његових песама које су, иако са видним закашњењем, ипак нашле своје место у микрокосмосу читалаца, показавши тиме да је итекако вредно тражити крајњу тачку у бескрају.

Петронијевић је хитао границама васионе, а све време имао је једно на уму: иако нема дефинитивног краја, ипак се може и бескрајност досегнути остварењем савршеног поетског израза.

Управо зато што је знао да нема крајњих граница свемира, Паун Петронијевић је све журније ишао ка њима, сâм постављајући све више циљеве.

за П.У.Л.С  Душан Милијић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Напомена

Биографски и библиографски подаци углавном су дати на основу текста „Белешка о песнику“, у књизи: Паун Петронијевић, Крајњем свемиру журим. Сабрана дела Пауна Петронијевића. Књига пета. За штампу приредио Милијан Деспотовић. Пожега – Ужице 2012, стр. 109–112.

Из ове су књиге цитирани и сви Петронијевићеви стихови (циклус „Крајњем свемиру журим“: стр. 45–60).

  Dušan Milijić, Književnost, Paun Petronijević, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi