Borhes – Ogledala lavirinata i lavirinti ogledala

U stvaralaštvu Horhe Luis Borhesa (1899-1986) susrećemo se sa motivima ogledala, lavirinata, dvojništva, pomoću kojih čitaoci imaju mogućnost da zakorače u specifične fikcoionalne prostore. Koristeći se tzv. tehnikom mise en abyme, pisac sačinjava magičan portal, koji omogućava  analitičarima i čitaocima da zakorače u njegov, naizgled opustošen svet, svet vrtoglave višeznačnosti, u kome pisac dočarava odnos stvaraoca, recipijenta i kreacije. Upravo uz pomoć te tehnike pisac uspeva da ujedini motive lavirinata i ogledala, i demistifikujući opsesivne teme svog stvaralaštva dočara  višeslojnost međuodnosa. Za  Borhesa je književnost predstavljala suštinu i smisao postojanja. Svet umetnosti i mašte pulsirao venama ovog pisca još od detinjstva, i da je taj fikcionalni svet u njegovim očima daleko superiorniji od realnog. Pročitano je suštinskije od doživljenog, a ideja koja se kroz stvaralaštvo ovog autora provlači liči na neku vrstu „otkrovenja“ – čovekova sudbina je jedna i svima zajednička uprkos pojedinačnim različitostima bitisanja. Obratićemo posebnu pažnju i pokušati da odgonetnemo mnogoznačnost najčešćih Borhesovih motiva, da dokučimo šta sam autor vidi u ogledalskim odrazima, kome se obraća i kakav je njegov odnos prema sopstvenoj kreaciji. Od objašnjavanja Borhesovog odnosa prema motivima lavirinata i ogledala neodvojiva je činjenica da su mnogi u njemu videli preteču postmodernizma. Estetski doživljaj je glavni cilj, a nedoumica oko bojazni od nemogućnosti stvaranja, koja predstavlja samu okosnicu modernizma,  se na najbolji način razrešava kroz slobodnu igru imaginacije. Zoran Milutinović definiše postmodernizam na sledeći način: „U užem smislu, ovaj termin se odnosi na korpus književnih dela koje imaju svoje poetičko ishodište u postmodernističkoj svesti o nemogućnosti književnog stvaranja. (…) Reafirmiše umetnost kao takvu, sa estetskim doživljajem kao glavnim ciljem, ali ne na osnovu formalnog savršenstva, već na osnovu slobodne igre imaginacije. (…) Pojavljuje se u posebnom svetlu: kao obnova mogućnosti književne proizvodnje koja ostaje svesna svoje bliske prošlosti i u sebi čuva „trag“ modernističkih iskustava dok ironijskom upotrebom tradicionalnog omogućava nastavljanje književnosti preko granica modernizma.“[1] Borhes je takođe verovao da ironijski odnos prema tradiciji nekad prekopotreban upravo radi oživljavanja iste u jednom skeptičnom dobu, dobu beznađa savremenog duha.          Istakli smo da Borhesove kratke priče odlikuje veo misterije kada je reč o autorovom doživljaju odnosa stvaraoca, recipijenta i same kreacije. Danilo Kiš podrobnije objašnjava mnogoznačnost Borhesovih tema odnosa pisanja i čitanja, kreatora i kreacije: „Borhesov labirint i ogledala, ta dva najpostojanija od njegovih mitova, nisu ništa drugo do književna metafora, metafora borhesovske književnosti… Do Minotaura – koji je gospodar podzemlja književnosti – niko ne dolazi nekažnjeno. Minotaur je tu da čuva delo i njegove izvore od glupaka i nerazumevanja. Kao što su i borhesovska ogledala metafora svetovi se ogledaju jedan u drugom kao i knjige i taj mise-en-abyme, ti ponori što proizilaze iz ponora smisla iz kojih se tone u još dublje ponore, jesu samo večne varijacije na temu čitanja i pisanja, tog velikog ogledanja u najvećem od svih lavirinata: u biblioteci, toj grobnici iluzija.“[2] Tumaranje kroz tu grobnicu iluzija, iako osudjeno na neuspeh, ne vodi bezizlaznom obeshrabrenju autora i čitaoca, već paradoksalno nudi utehu biću i slikovitu predstavu duhovnog prostora, daruje sanjarima i misliocima biblioteku kao dom knigama i simboliše duhovni prostor lutanja u potrazi za smislom.

Razjašnjavanje motiva lavirinta i Minotaura u Borhesovom stvaralaštvu nalazimo i u poglavlju Monegalove[3] literarne biografije Borhesa. Monegal podseća na Borhesovu zaljubljenost u tigrove i lavirinte, fascinacije strogo simetričnim tigrovim šarama i mnogostrukosti lavirinata, koja datira iz ranog detinjstva. Biograf podseća na piščev intervju u kome objašnjava razlog promene imena mitološkog bića Minotaura – Asterion, koje znači zvezda ili asteroid. Promenu sam Borhes objašnjava svojim uverenjem da će to izazvati veći efekat kod čitalaca. Biograf dalje ukazuje na činjenicu da za Borhesa Minotaur nije samo mitološko biće, već i reč koji je pronašao medju prašnjavim redovima rečnika. U Borhesovom stvaralaštvu same reči i pojedini prizori imaju samostalnu snagu, njihov broj je konačan i poput ogledala se  prožimaju u mnogim pričama ovog književnog stvaraoca. Pisac je govorio da je intrigantnija ideja građevine sagrađene tako da se ljudi mogu bespovratno u njoj izgubiti, nego priča o stanaru te građevine, o mitu čoveka sa glavom bika. Monegal podseća da Borhes ne vidi lavirint samo kao sredstvo za prevaru posetioca, već da je on sagrađen da bi zarobio ali i zaštitio ovo mitološko biće. Simbol lavirinta, insistira Monegal, ukazuje i na nevidljivo postojanje čovekove sudbine, božje volje ili misterije umetničke kreacije. Priča „Asterionov dom“ sadrži dva osnovna Borhesova motiva. Asterion govori o imaginarnom dvojniku, ogledalu koje je predmet njegove mašte. Nasukana na stenu usamljenosti, zver je izmislila partnera u igri, izfantazirala partnera u začaranom sivilu besmisla. Motiv lavirinta se ogleda u strukturi Asterionove kuće. On izbezumljeno i uplašeno govori o šetnjama van zidina svog doma, strahuje od prolaznika i prizora. Na kraju, nemoguće je odupreti se empatiji prema, usamljenošću skrhanom, Minotauru. Jednom mu žrtva proročki priča o dolasku spasitelja, nakon čega zver izgovara sledeće: „Od tog dana ne muči me samoća jer znam da moj spasitelj živi i da će se na kraju vinuti iz prašine.“[4] Asterionov lavirint je Borhesova vizija  umetničkog dela koje traga za odgovarajućom verbalizacijom stvaraočeve mašte. Borhes poput usamljenog Minotaura šeta lavirintima sećanja, u večitoj avanturističkoj potrazi za izrazom, koji će poput ove mistične građevine sadržati sve moguće kombinacije staza, puteva ljudske misli, hodnika slobode duha.

U svom eseju H. E. Livald[5] ističe da Borhes posebno u svojim pričama o lavirintima istražuje realnost mimo polja prihvaćene etike i morala. Borhesovo negiranje prihvatanja ustaljenih i nametnutih moralnih i epistemoloških sistema, ukazuje na njegovu miltonovsku žudnju za izgubljenim rajem. Livald naglašava da se Borhes pomirio sa činjenicom da je njegova moć saznanja nepotpuna i da je borhesovski lavirint vremena i prostora više od besktva, jer predstavlja specifičan izlaz iz mahnite nekoherentnosti ljudske misli.

„Slavna nedoumica (Borhes i Vitgenštajn)“ Ivana Almeide doprinosi boljem razumevanju filozofskog ishodišta Borhesove misli. Ukazujući na Vitgeštajnovo gledište, po kome je filozofija aktivnost a ne doktrina i da se filozofsko delo sastoji od izvrdavanja, Almeida ga dovodi u vezu sa Borhesovim gledištem: „Čini se da je Borhes na to ciljao: filozofija ne omeđuje istinito od lažnog, nego prelazi preko kontradiktornih prostora kao što se prelazi sa jednog polustiha na drugi. Ne postoji čin objave, nego samo prozodijsko raspoređivanje nodumica.“[6] Almeida se osvrće na Vitgenštajnov stav, po kome je važna prozodija filozofskog diskursa, jer, kako on tvrdi, ponekad se iskaz može razumeti samo ako je u pravilnom ritmu pročitan. Iz ovog stava Almeneida izvodi sledeći zaključak: „Postoji, dakle, neka vrsta „prozodijskog smisla“ filozofije koji se poklapa se izvesnom melodijom mišljenja. Vitgeštajn i Borhes su bez ikakve sumnje bili majstori svog umeća. To je ono što raspoređuje ideje u misao, nezavisno od nadležnosti logike. To je arhitektura na kojoj počiva metafizika nedoumice.“[7] Po Almeidinom mišljenju Borhesovi oblici izražavanja metafizike nedoumice su najčešće paradoksi, oksimoroni i aporijski poremećaji reda rečeničnih delova, dok se u najkraćim pričama najčešće koristi adverzativnim veznikom-„pa ipak“. Na ovaj način, dalje primećuje Almeida, pisac uspostavlja efekat dijaloga između različitih napomena ili „citata“, čime omogućuje slobodno i naizmenično postojanje dva pejsaža. Preuzevši „vitmenovski“ stil nabrajanja (kumulativni) i „šekspirovski“ stil suprotstavljanja (adverzativni), Borhes u svojoj spisateljskoj tehnici postiže željenu samoneutralizaciju iskaza jer sadržaj piščeve filozofije je zapravo njegova forma , naglašava Almeida.

U eseju „Moderni majstor“ Pol de Man ističe da Borhesove priče zapravo govore o samom stilu kojim su napisane. On ukazuje na nezaobilazne paralelizme uočavajući da su Borhesovi glavni junaci zapravo piščeva otelotvorenja njega samog, da su svetovi koje kreira prototipovi visoko stilizovane vrste proze: „Ma kakva da je raznovrsnost tona i atmosfere, svim različitim pričama zajednički su slična polazna tačka, sličan sklop, sličan vrhunac, i sličan ishod; unutrašnja nespornost koja vezuje ova četiri momenta sačinjava Borhesov osoben stil, kao i njegov komentar tog stila.”[8] Ono što čini da Borhesovu prozu doživljavamo kao lavirintsku strukturu jeste upravo njegov osoben stil. Upravo sličnost polaznih tačaka, sklopovi, vrhunci, ishodi Borhesovih priča beskonačno se ogledaju jedna u drugoj. Motivi koji su duboko usađeni u sam koren Borhesovog stvaralaštva su motivi dvojništva, motivi lavirinata i ogledala, i upravo oni čine okosnicu njegovog stila. Skoro je nezaobilazno da čitalac ima mučan doživljaj da je priča do te mere zatvorena u sebe, da se oseća poput uljeza koji bahato kroči u svet koji je sam sebi suficijentan, narušavajući njegov sklad i razarajući njegovu harmoniju. Izazivanje ovakvog osećaja je intencionalno, pisac skicira svoj svet kao nekomunikativan, ironijski oponašajući ulogu Tvorca ljudskih sudbina, dajući sebi nesagledivu kontrolu nad njihovim ishodima. Motivi dvojništva i ogledala kod Borhesa ukazuju na potrebu bića da spozna sebe i svoj lik. Ono teži da ideje i haotične utiske poveže u celinu. Upravo ta potreba počiva u osnovi ljudske prirode, koja je kao takva sposobna za logičko zaključivanje. Motiv dvojništva srećemo u priči „Borhes i ja“, u kojoj pripovedač nastoji da razgraniči Borhesa koji stvara, od Borhesa koji doživljava. Granica, iako postoji, deluje posve nerazlučivo, pa se i sam piasac na kraju pita koji je od njih dvojice napisao priču. U Borhesovim pričama, čini se, biće je rastočeno na bezbrojne, međusobno nepovezane trenutke postojanja, jer njegov um nije potentan da uoči odnose i njihovu povezanost. Često unutar stroge borhesovke logičke strukture nailazimo na efekat ogledala, gde drugi deo priče predstavlja odraz prvog. Ovo intencionalno iskrivljenje u nama budi osećaj uznemirenosti a mi kao čitaoci smo nesposobni i nespremni da primenimo bilo kakav zakon reda u sagledavanju sveta koji nas okružuje.

Najreprezentativnija priča, kada je u pitanju piščevo viđenje odnosa realnosti, pojedinačnih života i prauzroka sveta je „Vavilonska biblioteka“. Pisac u ovoj priči ostaje veran svom dečačkom zanosu. Za malog Džordžija, odnosno Borhesa dečaka, mitovi i snovi, opora realnost i književnost imaju podjednako vrednovanje. Ova priča nosi začetke postmodernističke teorije mogućih svetova, braneći uverenje da svaki svet ima sopstveni dignitet i činjeničnost. U ovoj priči nam je eksplicitno prikazana Borhesova vizija sveta, koja odgovara Lajbnicovoj teoriji o harmoniji koja je prauzrok svega postojećeg, koju čuvek može tek naslutiti. Ovo uverenje o prestabiliranoj harmoniji se često prožima kroz Borhesovo stvaralaštvo. Ova priča istinski simboliše život. Pisac sugeriše na to da ljudi besmisleno tumaraju prostorom i vremenom  beskrajno neistraženih lavirinata, koji podsećaju na slepe ulice. Samo Tvorac lavirinta ima mapu njegovih neistraženih krakova, On je jedini koji ima ključ. Piščevi junaci su zapravo arhetipovi istraživača, čiji se avanturistički pohodi okončavaju ćorsokakom. U „Vavilonskoj biblioteci“ junak priče dolazi do sledećeg zaključka: „…kažem kako nije nelogično promisliti da je svet beskonačan. Oni koji ga drže ograničenim, postuliraju da u udaljenim mjestima hodnici i stubovi i šesterokuti nepojmljivo prestaju – što je besmisleno. Oni koji ga zamišljaju bez granica, zaboravljaju da je mogući broj knjiga ograničen. Usuđujem se nagovijestiti ovakvo rešenje vajkadašnjeg pitanja: Knjižica je neograničena i periodička. Kako bi je vječni putnik pršao u bilo kojem smjeru, utvdio bi, nakon mnogo stoleća, da se isti svesci ponavljaju u istom neredu (koji bi, ponovljen, bio: Red).“[9] U ovom citatu se možda na najbolji način ogleda Borhesovo poimanje života i književnosti-paralelizam u viđenju suštine književnost i suštine života.

U pričama kao što su „Vavilonska biblioteka“ i „Knjiga od peska“, nailazimo na motiv jedne celovite, sveobuhvatne knjige prepune kombinacija. Borhes smatra da se književnost sastoji od varijacija određenog broja ideja, tema i motiva. Baveći se strahovima i pitanjima koja opsedaju čoveka, književnost je lavirint kroz koji lutaju i autor i čitatelj, oboje nesvesni da kroče putevima kojima su već kročili. Vavilonska biblioteka se sastoji iz knjiga koje sadrže sve moguće kombinacije slova i ideja. Borhes ideju o tome da je sve već zapisano preuzima iz nekih drevnih verovanja, ali je oblikuje na originalan, sebi svojstven način. Nemoguće nam je da saznamo da li je ova biblioteka konačna ili beskonačna, jer Borhes-graditelj, Tvorac odgovara putem metafizičke nedoumice tvrdeći da je „neograničena i periodička“. Motivi lavirinata i ogledala i postoje da bi nam omogućili iluziju  nečega što samo naizgled predstavlja beskonačan broj neponovljivih trenutaka, dok se zapravo radi o cikličnom ponavljanju, koje se pruža u nedogled. Borhes insistira da svako delo u sebi sadrži klicu jedne sveobuhvatne knjige, da je sve već napisano, pisac ne poriče da ne treba sve iznova napisati.

Primećujemo da je lavirint značenja u priči „Vavilonska biblioteka“ dočaran prostorno, u vidu mnogobrojnih šetougaonih biblioteka. Sa druge strane u priči „Vrt razgranatih staza“ Borhes govori o lavirintu koji nije prostorno određen, već o lavirintu vramena. Taj lavirint se sastoji od svih mogućnosti prošlosti i budućnosti, te je zato bezizlazan i u sebe zatvoren. U ovoj priči Ju Cin ubija engleskog prevodioca Alberta, koji mu je demistifikovao tajnu dela njegovog znamenitog pretka. Pre smrti Albert pojašnjava svom dželatu da Cui Penova knjiga svojevrstan lavirint, koji je sačinjen od staza koje se neprestano račvaju u svim pravcima. iz toga sledi da svaki događaj ima brojne alternativne ishode. Osobenost Borhesovog literarnog sveta leži u tome da nije važna sama ličnost ili sam događaj koja je predmet određene priče, one su samo materijal za priču, samo statisti koji potpomažu i pojačavaju efektnost. Čitalac mora da zauzme ulogu Tvorca i da apstrahuje ličnost i događaje iz priče, da iznađe prauzrok i smisao prostornih i vremenskih dimenzija u okviru kojih se priča odvija. U priči „Vrt razgranatih staza“ opet nailazimo na osnovne postavke postmodernističke teorije modernih svetova, u kojoj vreme nije pravolinijsko i sukcesivno, niti je prostor ograničen i konačan. Ovo istovremeno ali i nezavisno postojanje svetova se ogleda u Albertovom obraćanju svom ubici: „…vaš predak nije vjerovao u jednoliko, apsolutno, vrijeme. Vjerovao je u beskonačne nizove vremena, u bujnu i vrtoglavu mrežu divergentnih, konvergentnih i paralelnih vremena. Taj splet vremena koja se približavaju, granaju, sijeku ili stoljećima ne znaju jedno za drugo, pokriva sve mogućnosti.“[10]

U prologu zbirke priča Vrt razgraanatih staza, Borhes piše da su sve knjige svojevrsne tautologije i da on “zbog svoje lenjosti” više voli da pravi beleške o nepoznatim knjigama kao što je „Tlen, Ukbar, Orbis Tertius“, nego da ispisuje tomove knjiga. Ova priča predstavlja paradigmatsku vizuju naporednog sveta, idealističkog porekla. Proistekao iz mašte i umova celog naraštaja stvaralaca, koji se tajno udružio da izmašta potpuno novu planetu, sa čitavom istorijom, mitologijom, književnošću, lingvistikom i filozofijom. Tako je stvorena enciklopedija koja menja svet. Ova priča nas upozorava da je naša moć saznanja daleko manja nego što smo spremni sebi da priznamo. Priča „Alef“ takođe sadrži istu onu ideju tačke u kojoj se sustižu sve kombinacije postojanja prošlosti i budućnosti, koju Borhes opisuje i u priči o Ju Cin-u. Umetničko delo nije konačno i nepromenljivo, ono se iznova i na nove načine rađa u svesti recipijenta. U tekstu o Borhesovim lavirintima Frenk Dauster[11] sugeriše na posmatranje Alefa koji recipijentu omogućava fantazijsko iskustvo simultanog posmatranja svih dimenzija i tačaka prostora i vremena. Ova priča predstavlja čovekovu halucijantsku potragu za centrom lavirinta, za smislom postojanja. Dauser podseća da ova potraga skoro uvek vodi u smrt. Smrt nastupa kada istraživač lavirinta shvati da je njegova egzistencija izgubila svaki smisao. Suština priča je u samoj potrazi, a ne u cilju. Potraga za životnim smislom je sama po sebi preduslov za njegovo postojanje i trajanje.

Borhesove priče čine stilsku celinu, odnosno lavirint i mrežu ogledala, koja ukazuju u pravcu straha pred ponorom i ništavilom prolaznosti. Jedan ljudski život je konačan, ipak, ljudi nastavljaju da u lavirintima ogledala i ogledalima lavirinata traže stope svojih prethodnika. Ti koraci vode u ćorsokak, i u tome počiva užas spoznaje u Borhesovoj prozi. Intuitivno strahujemo od autorovih vizija. Borhesa možemo posmatrati kao alhemičara koji u nama budi izvestan ontološki nemir. Iako smo pomenuli samo nekolicinu priča H. L. Borhesa, ne smemo zanemariti da zapravo čitavo njegovo stvaralaštvo predstavlja lavirint svih mogućih značenja, koja se u svesti recipijenata konstituišu na sebi svojstven način. Neki u njegovom skepticizmu vide pesimističku viziju života, a u visokom estetizmu  ispraznu narcisoidnost erudite. Kiš u pomenutom tekstu naglašava da sve Borhesove mistifikacije, poput lažnih atribucija dela i naslova, lažnih datiranja knjiga, lažnih izvora ili izmišljenih pisaca, postoje da bi stvorile iluziju čitaocu da se priče koje su pred njim temenlje na činjenicama, iznetim od strane svedoka. Ova igra ne pretenduje da prevari čitaoca, već sadrži višestruke filozofske i stilske konotacije. Čitajući Borhesa imamo utisak da nam se obraća prorok, koji nas mami na pustolovnu ekspediciju u potrazi za smislom, koji nam večno izmiče. Mi konačno shvatano, kao i Asterion, da izlaz ne postoji, da je smrt jedino oslobođenje. Borhes konstruktor, ovog naizgled besmislenog pohoda, jedini ima odgovor na pitanje zašto se u njega upuštamo. Urođeni, halapljivi nagon za spoznavanjem suštinskog sebe-svoj odraz, čovek pronalazi u umetnosti, koja je naše ogledalo. Čitajući Borhesove priče postajemo svesni da smisao ostaje večita misterija, ali i neizlečiva opsesija duha. 

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

[1] Milutinović, Zoran, „Postmodernizam: leksikografska obrada“, u: Milutinović Zoran, Negativna i pozitivna poetika, Matica srpska, Novi Sad, 1992, str. 72-74.

[2] Danilo Kiš, „Fragmenti o Borhesu“, u: Radovi sa međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu i drugi tekstovi, SKZ, 1997., str. 338 – 340.

[3] Emir Rodriguez Monegal, A Literary Biography: J. L. Borges, „The inhabitant of the Labyrinth“, Dutton, New York, 1978., str. 37 – 47.

[4] H. L. Borhes, Kratke priče, „Asterionova kuća“, prevela Krinka Vidaković Petrov, RAD, Beograd, 1979., str. 46.

[5] H. E. Lewald, „The Labyrinth of Time and Place in Two Stories by Borges“, Orange State College, str. 630-636.

[6] Ivan Almeida, „Slavna nedoumica (Borhes i Vitgenštajn)“, u: Radovi sa međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu i drugi tekstovi, SKZ, 1997., str. 57.

[7] Isto, str. 53., 54.

[8] Pol de Man, „Moderni majstor“, Reč, br. 22, jun 1996., str. 86.

[9] Jorge Luis Borges, „Babilonska knjižnica“, u: Sabrana djela ‚(1933-1944), prev. Milivoj Telečanin, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1985., str. 176.

[10] isto, „Vrt razgranatih staza“, str. 183.

[11]  Frank Dauster, „Notes on Borges’ Labyrinths“, HR XXX, Rutgers University, 1962, str. 143-148.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments