Crtice o Tomasu Manu

Ulogujte se / Kreirajte profil

Crtice o Tomasu Manu

.

Become a Patron!

.

Vraća mi se često jedan deo iz „Čarobnog brega“ koji govori o doživljavanju vremena, možda i o onom omamljujućem bekstvu iz vremena koje nam nosi rutina; kad jednostavno prestanemo da znamo kad se šta zaista zbilo; kad za vreme od pre godinu, dve, mislimo i govorimo „juče“, a za ono što treba da nastupi za više godina kažemo „sutra“. Jedno od pitanja koje se postavlja u romanu, na samom početku knjige, a zatim i pred kraj, kao da je Tomas Man i pisao knjigu da bi odgovorio na njega, je upravo to – šta sve može stati u pet minuta, a šta u sedam godina, kako to da nam se nekad čini da se sporo vuče, a nekad da je prohujalo i nismo ga ni osetili. Kako se to naše vreme – ljudsko vreme, vreme jednog života, na trenutke poklapa, a na trenutke razilazi sa nekakvim „realnim vremenom“, ako takvo nešto uopšte i postoji? Pomišljam sa strepnjom da mi nismo ništa drugo nego vremenske jedinice (to smo u ovom obliku, u ovom životu, možda je naša suština bezvremena, ali ovaj i ovakav život je određen vremenom), imamo neko vreme koje nam je dato, i koje bi nekako trebalo ispuniti i obogatiti sobom. Samo je problem što nam nije rečeno kako se to radi, pa upadamo u raznorazne igre, pa ispadamo iz njih, bivamo izgurani iz njih, ili dobrovoljno skačemo (s platforme na platformu). A vreme teče. Ne, mi tečemo. Ponekad dajući sve od sebe da ubijemo vreme.

*

Tomas Man je dosta pisao o svom pisanju – najuverljiviji likovi njegovih romana mnogo su dobili od njemu bliskih ljudi. U Budenbrokovima je verovatno cela njegova porodica, majka, otac, on sam… U Doktoru Faustusu, sestre Rode koje su tragično završile modelovane su prema njegovim rođenim sestrama, a za lik dečačića koji umire od neke užasne groznice pozajmio je čak lik svog najvoljenijeg unuka! Nije dao jednoj ćerki da to pročita drugoj, majci tog dečaka, sve dok knjiga ne bude objavljena, jer je i sam znao da je to (na izvestan način) užasno. Reči koje dečak izgovara, njegov izgled, mimika, način na koji tepa i zamuckuje, sve je to potpuno preuzeto od njegovog unuka. Smrtnu agoniju dečaka posle toga detaljno svirepo opisuje (taj deo sam preskočila, nisam mogla da ga pročitam do kraja). Ja to nisam mogla da pročitam, a on je mogao to da napiše!

800px-Thomas_Mann_Nidden

Ali on zna da je književni lik samo književni lik. Nije pisao biografiju ni autobiografiju, nego fikciju. Sve, koliko god da liči na neke prave ljude i događaje – izmišljeno je.

Život sam nudi toliko materijala, da je i sve ono izmišljeno u nekoj meri mozaik sačinjen od viđenog, doživljenog, sanjanog…

*

Toliko sam već puta pisala o “Čarobnom bregu”, kao da je to jedina knjiga koja postoji. (Na sastancima kluba “Prejaka reč”, naprotiv, mnogo češće govorim o knjizi “Josif i njegova braća”). Kažu mi neki prijatelji da su averziju prema Manu i njegovom delu stekli na fakultetu. Zar je moguće da postoji zloupotreba Mana? Da i Man može, usled preteranog “konzumiranja”, i to na način kako to profesor zamišlja, da postane otužan i mrzak? Meni je to ipak nezamislivo. Preskočiš profesora i družiš se isključivo s Manom.

No, šta sam htela reći o “Čarobnom bregu”… Setila sam se činjenice da se mnogi pacijenti vraćaju u sanatorijum, nezavisno od toga da li im se bolest zaista pogoršala ili nije. Svesno, polusvesno ili potpuno nesvesno čine sve da im se stanje pogorša, jer su, nakon perioda isključenosti iz “običnog života”, za “život u dolini” potpuno nesposobni. U čemu je privlačnost života u sanatorijumu? Verovatno u tome što se pacijent isključuje iz onih tokova obaveza i dužnosti, koje čine svet čoveka u dolini. Isključenost im nudi privid slobode. Više se ne mora završavati škola (koju su pacijentu možda nametnuli), ne mora se naslediti porodičan posao, oženiti devojka iz slične, dobrostojeće porodice (sve je to morao junak jednog drugog velikog Manovog romana, Tomas Budenbrok), ili prihvatiti neki drugi nametnuti scenario. Sve su te dužnosti teške, gotovo nepodnošljive, i bolest nudi jedno od mogućih rešenja – bekstvo, i to sa opravdanjem. Klavdija Šoša, koliko se sećam, i govori o tome u jednom razgovoru. Na drugom mestu, s podsmehom kaže Hansu Kastorpu kako će se on izlečiti i oženiti devojkom iz doline. Nakon nekog vremena provedenog u sanatorijumu, on to i sam gotovo smatra grehom i izdajstvom.

Man nije napravio paralelu (ili jeste, no ja se toga ne sećam?) između te pojave, i potrebe zatvorenika da se vrate u zatvor nakon što su tamo proveli određeni broj godina. Kad se jednom ispadne sa koloseka svakodnevnog života, možda taj život i ne izgleda više tako privlačno. Možda ne nudi odgovore, ne nudi smisao, možda je naše ostajanje u istom samo stvar navike i straha.

Reći će neko da zagovaram zločine ili bekstva od stvarnosti. Ne, ja samo razmišljam. Tanke su niti koje nas drže privezanima za ovaj svet, koji nam se čini jedini moguć. Ne upuštamo se sasvim, ne dajemo sve od sebe, životarimo, zato nam se i ova stvarnost sveti, ne nudi nam smisao, ni bilo kakav odgovor. Zato je tako lako i privlačno ispasti iz nje i ne vraćati se. No, ni alternative koje se nude nisu drugo no privid slobode, u kome je još teže dati bilo šta od sebe, naći bilo kakav način da se čovek ostvari, izrazi, osmisli svoje postojanje.

Potraga i rešenja su individualna stvar, i gotovo niko nikom ne može preneti sopstveno iskustvo. Šta je na kraju odlučujuće, neki naš potez, ili neka okolnost, slučajnost, sudbina? Nikad neću znati…

*

Često pominjem jednu scenu iz „Čarobnog brega“ i sa čuđenjem primećujem da tu scenu gotovo niko nije zapazio, ni pridao joj važnost koju sam joj ja pridala. Mora biti da se opet događa ono za šta me optužuju (naime, kažu mi da dodajem književnim delima nešto što tamo ne postoji, da crtam Mona Lizi brkove), pa sam izgleda i od te scene u svojoj mašti napravila nešto kao zasebnu celinu, sliku koja odskače, pesmu koja je dobila novi život, a to sve sa Manovom zamisli nema nikakve veze.

U pitanju je izlet kod vodopada. Mener Peperkorn, jedan od (ipak) sporednih likova u romanu, koji uporno odbija da ulazi u diskusije sa „brbljivcima“ (Setembrinijem i Naftom), ali koji za razliku od njih život živi u velikim zamasima i krupnim koracima, organizuje izlet u prirodu i vodi svoje odabrano društvo kod veličanstvenog, pomalo zastrašujućeg vodopada. Uprkos drugačijim idejama ostatka grupe, mesto na kome će provesti dan po njegovom izboru veoma je blizu samom vodopadu. U jednom trenutku gospodin Peperkorn po prvi put ustaje da održi govor svojim prijateljima. Njegov jedini govor otkako se poznaju. Oni ga gledaju kako govori i gestikulira, ali ne mogu ga čuti od zaglušujućeg vodopada. A on, kao da ne primećuje da postoji takva smetnja. Završava govor, zadovoljno seda, i uskoro se izlet privodi kraju.

Sutradan se ubija.

Ostaje pitanje šta im je zapravo hteo reći, ili šta im je rekao na tom izletu, očito organizovanom da bude i ispovest i opraštanje. I da li su oni to zaista trebali čuti.

Nekako mi se čini da je u tom njegovom govoru bila sadržana neka velika istina. Možda nam i Bog tako saopštava sve što trebamo znati. Uz huk vodopada.

*

Tomas Man je u nekom delu pogrešno izveo reč “religio” iz “ligare” (vezati), što je bilo tradicionalno usvojeno i verovatno je to poneo iz škole. Međutim, Kerenji ga u prepisci koriguje. Evo kako mu Man odgovara:

„Sada me, međutim, zadužujete da Vam odgovorim i zahvalim na Vašoj lepoj studiji o ’religio’, kojom, superiornim znanjem, korigujete jedno mesto iz onog predavanja – bolje rečeno: njome se ozbiljnost nauke stavlja na mesto jedne napola šaljive etimologije koja je izvedena sa određenom svrhom.

Teško da se moglo raditi o nečem više, kod ’tumačenja’ reči ’religio’; sa njim sam samo hteo da dam prilično smelu i u duhovnom pogledu dakako diskutabilnu definiciju ’saveza’ kao uzajamnog potpomaganja između boga i čoveka u cilju posvećenja, te da ukažem na taj dvojaki proces u kojem je bogu čovek isto tako potreban kao što je ovaj njemu. Ova ideja ima jaku humorističku primesu, što se isto tako može reći i za celu teologiju Josifa, a sa humorističnim stvari malo čudno stoje: sasvim neozbiljno ono doduše nije, ali se isto tako ne može uzeti zdravo za gotovo; ono je jedna vrsta šale sa dozom istine, koja se doduše može saslušati, ali ona nikako ne može da konkuriše sa istinom. (…)

Pri tome je za mene najpre važna izvesna sklonost ka ‘sekularizaciji’ religijskog pojma, ka njegovom transponovanju u profano moralno i duševno. Religija kao suprotnost nemarnosti i zanemarivanju, kao posvećivanje pažnje, kao savesnost, smotreno držanje (’eulabeia’: ’pobožnost’ istovetna sa ’smotrenošću’), štaviše kao ’metos’ (strah, bojazan) i konačno kao brižno-smotrena osećajnost u odnosu na kretanja svetskog duha – šta bih više mogao da poželim? Odjednom sam legitimisan da se nazovem religijskim čovekom – jedno samoprosuđivanje sebe na koje se inače, upravo iz ’opreznosti’, ne bih usudio.“

Tomas Man u pismu Karlu Kerenjiju 07.10.1936.

*

Čitam: „Neka se ugoji stoka za Gospoda, i sve ostalo, osim duha njegovoga, i kao i obično, budi ti njegov najveći čuvar.“ Ako sam dobro razumela, Horacije je to sebi poželeo, a Kerenji Manu, čestitajući mu šezdeseti rođendan.

Setih se Ajtmatova, i njegove knjige „Gubilište“. Glavni junak u stanjima bunila, iscrpljenosti, groznice, sanja o Isusu, Pilatu, Isusovim poslednjim danima, vidi ga gde korača ka svom poslednjem odredištu. Moli ga (zamišljajući kako u gomili stoji i posmatra njegov prolazak), da se zaustavi i ne ide dalje. Kaže mu – ja sam našao jedno ostrvo za tebe, možeš otići tamo i sakriti se, da ti se ne dogodi sve ono što su ti spremili, u šta ti svesno odlaziš.

Dugo sam o tome razmišljala. Da li je to prava vera – dati onom najneporočnijem, onom simbolu najvećeg dobra, jedno ostrvo unutar sebe; tu ga naseliti. Ako je to moguće, dobrota i vera se nikad neće ugasiti. Onda zapravo nema bojazni, sve dok postoji makar jedan, čvrsto rešen da ostavi u sebi i najmanje ostrvo za Dobro.

Dobro ne nosi zastave, ne pokorava, ne porobljava, ne ubija u ime jednoumlja, ne širi se poput zaraze, ne priznaje sva sredstva zarad cilja. Ono živi na ostrvima. I možemo reći – nažalost; ali zato je Dobro tako dragoceno.

Čime smo sebe prenaselili? Možda je nekadašnji čovek bio nalik pustinji, možda nalik plodnoj zemlji, koja još nije naseljena ni obrađivana. Današnji čovek je Njujork, Tokio, Las Vegas, Hong Kong, sa svim onim smogom, kanalizacijama, asfaltom… Ima li još uvek u nama malo mesta, možemo li naći negde neko malecno ostrvo za Dobro? I kako će Dobro znati, čime ćemo ga uveriti da je to mesto u nama zaista njemu namenjeno, da je čisto i neiskvareno?

I kakve sad veze ima sve ovo sa Manom, osim činjenice da me je rečenica iz prepiske sa Kerenjijem pokrenula u ovom pravcu? Zašto Man? Kakve veze imaju Man i Dobro? On nigde u svojim delima nije “moralisao”, ostavio je nama punu slobodu da izvučemo iz njegovih dela ono što smo sposobni.

Ako ima Boga, i on je to uradio, napisavši nam ovaj svet. Ostalo je na nama.

*

990022ad07ffc61b28cd962813276155

Jedan od mogućih pravaca razmišljanja o “Doktoru Faustusu” Tomasa Mana svakako se tiče samog glavnog junaka, Adrijana Leverkina, kompozitora faustovskih tendencija, kome je autor „pozajmio“ neke crte Ničeove biografije i njegovog karaktera, (onoliko koliko nam je moguće da poznajemo tog velikog usamljenika). Dešavalo se da od mene, na sastancima kluba „Prejaka reč“ (na kojima subotom čitamo probranu literaturu i zatim o tome diskutujemo) neko zatraži da se izjasnim da li smatram da je Adrijan Leverkin pozitivan ili negativan lik. Tomas Man, kao ni većina drugih pisaca, nije gradio crno-bele likove, i zato nije nimalo lako odgovoriti na to pitanje. S jedne strane, kad je počeo pisanje romana, imao je jasnu ideju da želi napisati svojeg „Fausta“ i na taj način se nadovezati na veliko Geteovo delo. Sama legenda o Faustu je veoma potentna i bez Geteove maestralne interpretacije, pa ne bi začudilo ni da je Man došao do nje nekim sasvim drugim putem. Faust predstavlja težnju čoveka da uveća svoje moći, svoja znanja i sposobnosti; težnju koja je sasvim legitimna i poželjna, samo, kao i sve ljudsko, ponekad preti da se otme kontroli i tako u čoveku uguši druge, jednako važne ili možda daleko značajnije impulse. Manov „Faust“, po zamisli velikog umetnika koja je dugo sazrevala u njegovom duhu, ipak nije naučnik. Man je zamislio da umetnost, kreacija, bude ono što će u tolikoj meri opčiniti njegovog junaka, da će postati spreman da „proda svoju dušu“. Da bi njegov junak imao realne okvire i bio sazdan na materijalu uzetom iz pravog života, Man je pozajmio dosta toga iz Ničeove biografije i na njoj sazdao svog junaka. A Niče Manu nije bio mrzak, naprotiv, dobro je poznavao njegovo delo, i u pripremama za „Doktora Faustusa“ ponovo je čitao i njegove knjige i knjige koje su o njemu pisane. Poslužio se i jednim veoma karakterističnim motivom  – reakcijom tela na bolest, izazvanu jednom specifičnom zarazom. Na taj način, mnogo toga što njegov junak čini u poslednjim godinama svog svesnog života, može biti pripisano bolesti, pa se ne može u potpunosti smatrati njegovim svesnim odlukama. Sve to usložnjava odgovor na naizgled jednostavno pitanje.

Mislim da je Man, iako svestan nadolazećeg fašizma i opasnosti koju to nosi, na početku pisanja velikog romana želeo da to bude samo knjiga o Faustu-umetniku, i da nije imao na umu moguću političku interpretaciju buduće knjige. Ali, pisanje knjige je palo u vreme samog rata i nije moglo ostati lišeno drugih dimenzija, pogotovo što je Man sve vreme bio veoma angažovan kao antifašist i intelektualac koji diže svoj glas protiv zla, igrom slučaja nabujalog baš u njegovoj zemlji, zemlji kojoj „duguje“ štošta što je oblikovalo njegov duh. Zato Adrijan Leverkin postaje polako i lik koji ne samo što predstavlja umetnički soj (ali onaj specifičan, koji traži veće sposobnosti nego što su mu kao čoveku date), već počinje da predstavlja i nemačku težnju da dokaže svoju superiornost u odnosu na druge nacije.

Ne radi se, dakle, o tome da li je neko negativan lik ili nije, nego kom principu zavešta sebe i svoje sve, pa i kreativne, potencijale. Možda ja nisam u potpunosti shvatila Mana, ali mislim da nam je rekao da je Leverkin, polusvesno (ali u reči polusvesno postoji jezgro – svesno) zaveštao svoju dušu pogrešnom principu, onom koji ubija sve koje bi Leverkin mogao voleti, oživeti, usrećiti. Ako nisam dobro razumela (govorim ovo bez ironije), onda je u pitanju ono – želela sam tako da razumem.

Uvek možemo reći da je neko takav kakvog nam ga je autor prikazao – proizvod nesrećnih okolnosti, i da je sve što mu se dešava jednostavno usud. Da je to način na koji mu se okrutni bog sveti za ono što mu je dao više nego drugima – talenat ili veće znanje – a što on nije znao da iskoristi na dobrobit svih. Ali mislim da je Man upravo hteo da nam kaže da nije u pitanju nešto što dolazi spolja, da je to nešto što se bira. Svak ko se obeća tom pogrešnom principu, pored toga što svoju dušu prodaje, on je prepušta pogrešnom principu kao prostor preko kojeg se ta negativna priča širi dalje, jer negativna priča ima tendenciju da se proširi što više može (na isti način na koji recimo neke zemlje pripadnice Evropske unije daju svoj prostor, na primer vazdušni, da po njemu lete bombarderi koji idu negde da ubijaju – a potom se prave da nisu učestvovale u tom pohodu). Primer koji odjednom upada u ovu malu raspravu o umetničkom delu nije slučajan, i na sličan način je reakcija na zbivanja u vremenu u kome ja živim. Man nije mogao da zaštiti svoju knjigu od upliva dnevno-istorijskog i političkog, pa ni ja ne mogu svoje skromne prikaze. Na mnogo sličnih primera, sitnih, krupnijih, pa još krupnijih, umetnik ilustruje mehanizam davanja svog prostora silama koje služe uništenju, radi pribavljanja neke koristi za sebe, ili ako ništa drugo, radi zaštite sebe u svetu u kome štititi sebe uvek znači ugrožavati nekog drugog. Onaj ko sebi ne popušta, i svaki dan nebrojeno puta ponovi sebi (prilikom pravljenja raznih odluka, prilikom obraćanja ljudima, u toku govora, bilo kakvih akcija itd itd) da će postupiti ispravno jer je to u skladu sa pozitivnim principom, a ne principom koji izuzima ljubav za druge, možda, ali samo možda će se provući da ne bude unesrećitelj drugih zbog sebe ( SEBE, SEBE, SEBE, kaže eho….).

fourofswords_doctor-faustus-poster-landscape

Da u pitanju nije tek moja interpretacija, može se videti i iz načina na koji se Man obračunava sa svojim junakom, o kojem je na početku pisanja romana gajio „nežna osećanja“, po sopstvenom priznanju, koje se i danas može pronaći u njegovim pismima. Njegov junak gubi razum, kao još jedan nesrećnik poznat nam iz literature koji je takođe opštio sa đavolom – Ivan Karamazov. Ipak, iako ni Dostojevski ne štedi svog junaka, zadojenog nihilizmom i donekle sujetom (kao što je slučaj sa Leverkinom), jedna rečenica u romanu „Braća Karamazovi“ nagoveštava da će se Ivan od svog ludila oporaviti. U „Doktoru Faustusu“ toga nema – ovaj roman ne ostavlja prostor ni za kakvo iskupljenje nakon što je duša jednom zaveštana zlu. Tako junak velikog talenta i britkog uma, Adrijan Leverkin, koji nas kroz ceo roman zavodi svojom (ipak) harizmatičnom, privlačnom i u nagoveštaju-tragičnom prirodom, skončava lišen svega što mu je u životu bilo ili moglo biti važno – bez ljubavi, ali i bez razuma, kao i bez sposobnosti za kreaciju. Pošto je prostor ljudske slobode sadržan samo u tim oblastima, on skončava lišen slobode i ljudskosti. Tako nam sam pisac odgovara na postavljeno pitanje, ne o tome je li njegov lik pozitivan ili negativan, jer ništa nije tako jednostavno, već o tome u kom pravcu je moguće da ode razvoj jednog duha, koliko god on bio bogato darovan na samom početku.

*

Čitajući prepisku između Tomasa Mana i Karla Kerenjija, upala mi je još jedna interesantna konstatacija u oči. Man govori kako sve više vidi svoj roman (u pitanju je roman „Josif i njegova braća“, ili „Legenda o Josipu“ u hrvatskom prevodu) kao jezičko delo. Citiram:

„…na kraju “Josifa III” donosim jednu scenu sa čarolijom, za koju sam bez zazora koristio Vaša objašnjenja uz Sofrona. Anahronost mi više uopšte ne smeta – uostalom, ona mi nije smetala ni u prvim knjigama. U trećoj knjizi se jezički i mitološki mešaju i prepliću egipatsko, jevrejsko, grčko, pa i srednjovekovno. Ja u celoj ovoj stvari počinjem da vidim jezičko delo, kojem treba da posluže sve sfere i a mu isporučuju neophodan materijal.“

U potpunosti podržavam ovakav odnos prema romanu. „Jezičko delo“ svakako ne podrazumeva besmisleno poigravanje rečima, ni formu radi forme. Ni muzičko delo nije besmisleno poigravanje zvucima i ritmom; i ono nam sem zvuka donosi neki smisao, taj smisao je u lepoti, emociji, dodiru nekih viših, božanskih sfera, i duh to prepoznaje. Isto će tako naći smisao i u jezičkom delu, daleko više nego u nekom romanu koji ima cilj i jasnu poruku, unapred utvrđen sadržaj, misiju – dakle, u romanu-pamfletu.

Mana čitam godinama. Ne mogu reći čemu me je konkretnom naučio, kojim me je putem odveo. Zahvalna sam mu na tome. Razum-analizator ne zna čemu sve to. Duh bez toga ne može da zamisli svoje bivstvovanje.

Upravo činjenica da mu sve sfere „isporučuju neophodan materijal“ govori u prilog Manovom delu. U „Josifu“ je to vidljivo na jedan način (kroz zahvatanje u mitološko i istorijsko-religijsko), u “Doktoru Faustusu” na drugi (kroz prodor u muzičko, kao umetnički najnepristupačnije za analizu, kroz gledanje s onu stranu dobra i zla u duhu stvaraoca-usamljenika, itd), “Čarobnom bregu” na treći itd… Ne znam koji bi se drugi pesnik (ne prihvatam ispravku da Man nije pisao poeziju, jer to jako dobro znam, ali ovde reč pesnik ima šire značenje) još mogao pohvaliti time da bi se samo na osnovu sačuvanog njegovog kompletnog književnog opusa mogla u nekoj dalekoj budućnosti rekonstruisati kultura prethodnih vekova. Ima, naravno, još mnogo dobrih pisaca, ali, čini mi se, niko kao Man nije zagrabio u sve moguće sfere i utkao ih u delo na takav način. Da se ja pitam, proglasila bih ga najvećim umom, i najvećim umetnikom dvadesetog veka, a možda i svekolike kulture.

*

“Sedeo sam tu sam u odaji, blizu prozora koji je bio zatvoren kapcima, preda mnom se pružala prostorija, i kraj svoje svetiljke sam čitao Kjerkegora o Mocartovom Don Žuanu.“ –jedna je od rečenica kojima počinje ispovest Adrijana Leverkina o susretu sa njim, sa nečastivim.

Kod Mana ništa nije slučajno, slike koje nam nudi asociraju nas na nešto iz umetnosti, mitologije, predanja, ili sasvim savremene problematike, povezuju nas sa nečim ili nam bar nude mogućnost neke veze, tamo gde je tu vezu Man pronašao. On svesno zahvata u druga područja umetnosti, pa ono što je njemu značajno – preoblikujući ga, stvarajući od toga pesmu na svoj način – nudi i nama, ali ne suviše vidljivo, ne eksplicitno, već donekle skriveno, tako da razrešenjem zagonetke dolazimo do čitalačkog zadovoljstva višeg reda. U tom smislu, Man je zavodnik nad zavodnicima, suptilan i strastven na svoj poseban način, kao što su i Kjerkegor, koga ovde pominje, i Niče, čiji je specifičan duhovni sklop u nekoj meri pretočen u lik Adrijana Leverkina.

Thomas-Mann-007

U motivu prosidbe, u trouglu Adrijan-Mari Godo-Rudi Šfertfeger može se naslutiti citat Ničeovih posrednih ženidbenih ponuda, upućenih Lu Andreas preko Rea, i gospođici Trampedah preko Huga fon Zengera (Hugo je već gotovo bio veren sa gospođicom o kojoj je reč); ali ono što je tu još sakriveno je reminiscencija na Šekspira, kod koga se često javlja motiv izdajničke prosidbe, i u sonetima i u dramama. Man nam nudi mogućnost da to prepoznamo, tako što njegov junak bukvalno citira delove iz soneta, a njihovi se naslovi pominju kad je reč o knjigama koje su tu, na muzičarevom stolu.

Ipak, do kojih detalja Man ide gradeći svoje delo, najbolje vidim iz njegove prepiske sa prijateljima. Pišući Karlu Kerenjiju, ukazuje mu na jednu scenu iz „Josifa“:

“Taj Anup, sada još napola životinjskog napola satirskog obličja, jeste budući Hermes. Jeste li primetili da sam ga na njegov kamen posadio tačno u pozi Lisipovog Hermesa u Napulju? Izuzetno mi se dopada ta skulptura, od koje lepa kopija stoji u Starom muzeju u Berlinu, i ono mesto je jedno potajno iskazivanje tog osećanja.“

Koliko još takvih mesta u Manovim romanima ima, koja će za nas ostati zatvorena? Volela bih da mogu do svih takvih čudesnih odgonetki da dođem, svaka me od njih duboko dirne.

I onda, razmišljam zašto Leverkin pre đavolovog dolaska čita Kjerkegorovu knjigu? Zašto baš „Ili-ili“? Da bih uhvatila nit, izgleda, predstoji ponovno iščitavanje Kjerkegorovog dela.

za P.U.L.S.E: Jadranka Milenković

 
 
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments