Lima – dah kraljevske prošlosti

Lima – dah kraljevske prošlosti

Na kraju puta koji se razvukao na 24 sata, sa presedanjima od Londona do Madrida, slećem u Limu, prestonicu Perua. Negde na pola maršrute desila se i promena godišnjeg doba. Januar je na južnoj hemisferi letnji mesec. Beograd me je ispratio sa snegom i poledicom, a Lima dočekala letnjom zaparom. Po napuštanju aerodromske zgrade, dočekuje me krupan natpis „Bienvenidos a un Peru”, omorina i grad okovan sivom izmaglicom. Prestonica Perua, poznata kao kraljevski grad, sa više od osam miliona stanovnika popularno nazvanih “Limenos”, već na samom početku nagoveštava da je oduvek izazivala različite, često oprečne reakcije među posetiocima. Kažu da je Lima grad koji ćete ili odmah zavoleti ili će vam do kraja ostati odbojan.

Lima je neobična i živopisna metropola, ali i grad velikih kontrasta – između sadašnjosti i prošlosti, tradicije i avangarde, starog i novog. Na jednoj strani su velelepne avenije i trgovi, uređeni parkovi, divne građevine iz kolonijalnog perioda , a na drugoj haotičan saobraćaj i prizori divljih naselja na obodima grada gde žive siromašni seljani koji su masovno naseljavali Limu i ostale gradove poslednje dve decenije, bežeći od siromaštva i nadajući se boljem životu u gradovima. Stešnjena na uzanom pojasu pacifičke pustinje ona je mikrokosmos Perua, spoj svih njegovih draži i svih njegovih zala, još od vremena kad ga je osnovao Francisko Pizaro u 16. veku kao prestonicu španskog juznoameričkog carstva koje se održalo 300 godina, zbog čega njenim bulevarima i danas provejava dah kraljevske prošlosti.

Republika Peru što na kečua jeziku znači „zemlja izobilja“, nalazi se na zapadnom delu kontinenta, celom svojom dužinom izlazeći na Pacifik. Bio je najveća država predkolumbijske Amerike. Borbu za nezavisnost Perua započela su dvojica vojskovođa, general Hoze de San Martin, nacionalni heroj Argentine i Simon Bolivar, južnoamerički revolucionar, oslobodilac domovine Venecuele od španske krune. Učestvovao je u borbama za nezavisnost Kolumbije, Ekvadora, Paname i Perua, a kasnije izabran za prvog predsednika gornjeg Perua, po njemu nazvanom Bolivija. Peru je stekao nezavisnost 28. jula 1821. godine posle čega je prošao kroz period političkih nemira, ali i stabilnosti i ekonomskog oporavka.

Peru je zemlja izuzetne lepote i mnogih geografskih i arheoloških atrakcija. Jasno je podeljen na tri geografska područja ili celine: Kosta, Siera i Selva. „Kosta“ predstavlja pustinjski priobalni pojas duž pacifičke obale u dužini od 2,500km, čije su oaze pre nekoliko hiljada godina naseljavali malo poznati narodi starih predkolumbijskih civilizacija visoke kulture, Čavin, Moče, Čimu, Ika, Lima i Naska. Priobalni pojas čini svega 10% ukupne površine zemlje ali u njemu živi više od polovine stanovnika. U ovom priobalju veoma retko pada kiša, pa Limu pokriva gusta magla od juna do decembra, koja se zove “garua”. Pustinjska obala Pacifika je prošarana mnogobrojnim plodnim, ali veoma uskim rečnim dolinama.

Druga geografska oblast Perua je „Sierra“, odn. Andi, čiji je pun naziv „Cordillera de los Andes“, pa ih često nazivamo i Kordiljerima, koji se sa svojim snegom pokrivenim vrhovima, visoravnima i dolinama , protežu celom dužinom zemlje i koje mahom naseljavaju Kečua Indiosi. U srednjeandskim državama koje čine Ekvador, Peru i Bolivija, „Sieru“ sačinjavaju dva visoka planinska lanca gde se nalazi i najviši vrh peruanskih Anda, Huascaran i između kojih se ugnezdila visoravan – Altiplano, sa visinom izmedju 2000 i 3000m.

Istočno od Anda prostire se Amazonska džungla koja se naziva „Selva“ i pokriva gotovo polovinu teritorije. Tropske kišne šume Amazonije udaljene su svega 250km od obale. Zahvaljujući različitim eko sistemima, Peru ima jedan od najraznovrsnijih sistema biljnog i životinjskog sveta na planeti. U njegovim kišnim šumama raste više od 6.000 vrsta biljaka i da bi se one zaštitile, osnovani su rezervati i nacionalni parkovi. U planinskim predelima rastu posebne vrste trava koje služe za ispašu lama i alpaka. Ima i neobičnih biljaka, kao što je Puya Raimondi koja spada u porodicu bromelija i jedna od najstarijih biljnih vrsta na planeti. Dostiže visinu od 12m, životni vek joj je 100 godina i cveta samo jednom, na kraju svog životnog ciklusa.

Kulture Čavin, Moče i Naska, naselili su ovo područje još pre 15 hiljada godina. Pre dolaska španskih osvajača postojala je moćna država Inka, koja je obuhvatala celu visoravan od Ekvadora do severnog Čilea. Njihova prestonica bio je grad Kusko koji je i danas glavni grad ove regije sa većinskim indijanskim stanovništvom. Od svih zemalja Južne Amerike, Ekvador, Bolivija i Peru imaju najviše domorodačkog stanovnistva. Stanovništvo Perua čini mešavina više kultura, indijanske, španske i ostalih evropskih zemalja, kao i potomaka Azijata. Najviše ima potomaka Španaca, mešanog stanovništva koji se nazivaju Mestici i starosedelačkih naroda Kečua i Ajmara, pa su i zvanični jezici španski i kečua.

Lima se prostire na velikoj površini i sastoji se od većeg broja četvrti. Istorijski centar grada je zakrčen saobraćajem i preplavljen uličnim prodavcima, a njegov centralni deo čini prostran trg Plaza Mayor, nekada Plaza de Armas, gde se nalaze najvažnija zdanja koja su činila nukleus španske političke moći Perua – Predsednička palata na mestu na kome je nekad bila palata Franciska Pizara, Biskupova palata i odmah pored nje impresivna barokna katedrala, gradska kuća i crkva Santo Domingo. U neposrednoj blizini je jedna interesantna barokna crkva San Francisco sa tavanicom u „mudehar“ stilu, mešavini mavarskog i španskog, koji dominira na fasadama svih gradjevina na Plaza Mayor, sa karakterističnim isturenim mavarskim prozorima.

Sve građevine na trgu Major su okrečene u intenzivno žutu boju, da bi se razbila „garua“, monotonija tmurnog neba koje često prekriva Limu. Nedaleko od glavnog gradskog trga nalazi se još jedan trg, nešto elegantniji i moderniji, Plaza San Martin, u čijoj blizini ću stanovati i često špartati njegovim pločnicima narednih dana. Oivičen zdanjima kao što su Opera, Grand Hotel Bolivar i ekskluzivni Klub Nacional koji datiraju iz 1920. posvećen je, kako mu ime govori, argentinskom nacionalnom heroju, generalu San Martinu koji je sa svojom vojskom uz pomoć Simona Bolivara oslobodio većinu latino-američkih zemalja od španske dominacije, pa i sam Peru. Zanimljivo je da ga, zbog ove činjenice, stanovnici svih tih zemalja nazivaju oslobodiocem i smatraju svojim nacionalnim junakom, ukazujući mu čast postavljanjem spomenika na najlepšim trgovima svojih metropola.

U boemsku četvrt Lime „Barranco“, krećem nesvakidašnjim metroom, originalnim peruanskim izumom. Naime, kada je postalo jasno da je Lima prenaseljen grad, večito zakrčen saobraćajem, došlo se na ideju da se izgradi sasvim specifičan gradski metro. Umesto da se smesti pod zemlju, za ovaj metro je smišljen idealan i izvodljiv plan, sa znatno manjim ulaganjem od pravog metroa. Sa jednog na drugi kraj ove pacifičke metropole izgrađena je uzdignuta betonska platforma na već postojećim saobraćajnicama, koja je obezbeđena ogradom sa obe strane i na taj način izolovana od ostalog saobraćaja. Za ovu novu trasu nabavljeni su višezglobni savremeni autobusi, koji nesmetano saobraćaju velikom brzinom i na taj način dosta brzo spajaju dva kraja grada za šta je nekad bilo potrebno i više sati vožnje. Na raskrsnicama sa ostalim saobraćajem, napravljeni su podvožnjaci ispod trase metroa, tako da se on nigde ne zadržava, osim na stanicama. Sve stanice su natkrivene i imaju zaštitne ograde koje se automatski otvaraju i propuštaju putnike onog trenutka kad se autobus zaustavi. I pored toga, što je „metro“ jurio brzinom većoj od 80km bez ikakvog zastoja, opet je bilo potrebno pola sata od istorijskog centra do Baranka i tek tada sam zapravo shvatila koliko prostranstvo obuhvata prestonica. Lepša strana peruanskog metroa je i činjenica da se usput može gledati kroz prozor, što je u tradicionalnom podzemnom prevozu uskraćeno. Ipak, nekoliko godina posle mog boravka, Lima je kao višemilionski grad, dobila preko potrebnu, pravu podzemnu železnicu.

Izlaskom iz udobnog i klimatizovanog metro autobusa, nailazi se na sasvim nov kraj, šarmantnu periferiju načičkanu galerijama, kafeima, restoranima i velikim brojem noćnih klubova, šetalištem pored obale i simpatičnim kaldrmisanim ulicama sa lepim starim kućama koje se strmo spuštaju prema okeanu. Baranko je tipično gradsko predgrađe, gde ispred kuća u kolonijalnom stilu sa krovovima od ćeramide, često sede njihovi žitelji i posmatraju prolaznike. Najpopularnija mesta za izlazak su „pena“ barovi sa kreolskom muzikom, koja je kombinacija romantičnih balada i izvorne peruanske muzike. Šetajući i usput tražeći restoran gde bi se nešto moglo prezalogajiti uz kreolsku muziku i ujedno imati nesmetan pogled na dešavanja, prelazim „Most uzdaha“ sa kojeg puca pogled na brižljivo negovan park prekriven tepisima niskog cveća i nailazim na uzani sokak kojim se u oba pravca komeša silni svet sa mnogo dece, vraćajući se sa plaže. U suprotnom pravcu hitali su mahom surferi noseći svoje daske i spuštajući se prema okeanu koji je u to doba dana obećavao uživanje na svojim džinovskim talasima. U predvečerje sve deluje nestvarno dok purpurno sunce tonući polako u Pacifik baca crvenkasti odsjaj na Baranko, bojeći ga u oker kolorit, dajući mu izgled kao da je posut zlatnim prahom.

Restoran koji sam odabrala smešten je na brdašcetu darujući nesmetan pogled na okolinu i reke šarolikog sveta u neprestanom komešanju strmim uličicama živopisnog Baranka, praćen šarama izduženih senki poput onih na Inka ćilimima. Baranko se toliko razlikovao od svega što sam do tada videla u Limi da je odavao utisak sasvim drugog grada. U restoranu je bend svirao kreolske pesme koje su me potpuno osvojile svojim temperamentom i ritmom, odvlačeći mi pažnju sa brižljivo serviranog nacionalnog predjela.

U potpunoj suprotnosti sa mirnim tempom periferijskog šarma, u jezgru grada, pruža se atraktivan kvart Miraflores koji se kao i Baranko završava na visokim strmim stenama iznad okeana, što posmatrano iz bilo kojeg pravca, deluje vrlo impresivno. Na samim stenama smešten je Park zaljubljenih sa figurom zagrljenog para u centralnom delu. Park je omiljeno stecište paraglajdera koji se u svako doba dana otiskuju sa visokih litica, osvajajući nebo. Obala je načičkana surferima kojih ima i iz okolnih zemalja i koji se tu okupljaju u velikom broju. Na liticama se odvija jedan sasvim zaseban i specifičan život žitelja peruanske prestonice, pa je nedaleko smešten i tržni centar „Larcomar” sa mnogobrojnim radnjicama i kafeima. Tokom letnjih meseci na udarnim mestima Mirafloresa stalna je gužva, a u smiraj dana, Limenosi navraćaju da uživaju u zalasku sunca koji je za putnike sa drugih meridijana posebna atrakcija.

Miraflores je skup kvart, nastanjuju ga ljudi boljeg imovinskog stanja i u njemu su koncentrisani najbolji hoteli prestonice. To je žila kucavica grada, sa brojnim restoranima, šik buticima, umetničkim galerijama, prodavnicama nakita, antikviteta, džempera od alpake magičnih šara i dopadljivim rukotvorinama. Nešto dalje od obale je dobro osvetljen park gde se održavaju koncerti, i gde postoji stalna galerija pod otvorenim nebom sa indijanskom pijacom, umetničkim predmetima i svakakvim drugim drangulijama koje prave vešte ruke Indiosa.

I pored toga što mu je ime mnogo obećavalo, Muzej zlata ne pruža spektakularnu postavku. Ono što dominira je postavka oružja, dok je fundus predmeta od čistog zlata veoma skroman. Muzej je osnovao Miguel Muhica Galo sredinom 20. veka za smeštaj svoje privatne kolekcije koju je sakupljao čitavog života. Sedam hiljada predmeta koji su našli svoje mesto u muzeju, rezultat su njegovog poštovanja prema istoriji Perua i divljenja prema peruanskim i predkolumbijskim kulturama. Meni je muzej više ličio na etnografski po sadržajima koji su u njemu izloženi. U vitrinama je bilo vojnih uniformi, muških i ženskih nošnji, predmeta za svakodnevnu upotrebu, maketa ognjišta starih Inka i drugih naroda sa tla Perua, kao i upotrebnih i dekorativnih predmeta koji su pripadali starijim kulturama pre dolaska Inka, od patiniranog bakra, mesinga, čistog srebra, keramike, drveta, tkanine i dlake životinja sa Anda. Posebno mesto pripada nakitu izuzetne izrade sa motivima iz istorije, religije i mitologije naroda Inka. Tako se u vitrinama mogu videti primerci ritualnog noža „timu“, inka krsta „čakana” i pehari sa likom boga Virakoče. Stare kulture su koristile tehnike nepoznate Evropi tog vremena, kao što je bojenje plemenitih metala, pozlata i utiskivanje dragog kamenja u zlato.

Paradokslano, za posetioce su zanimljivije mnogobrojne radnjice suvenira u okviru muzejskog kompleksa, gde se prodaju replike iz muzejske postavke, koje su toliko lepo izrađene, sa takvom preciznošću i lišene primesa kiča, ukoliko je to ikako moguće kad su imitacije u pitanju, da im se ne može odoleti. Tu se mogu naći predmeti sa motiima iz mitologije starih Inka, nakit od čistog srebra, figurice vikunja, lama i alpaka od drveta, kutije od kože različitih dimenzija smešetene jedna unutar druge, maštovito izrađeni predmeti od keramike divnih šara i bogatog kolorita za koje mnoge zanatlije i danas koriste prirodne boje koje se dobijaju od raznih vrsta biljaka.

Pehar sa likom boga Virakoče – Muzej zlata

Posle posete Muzeju zlata vraćam se na trg San Martin gde se nalazi moj hotel i koristim vreme do mraka da u apoteci nabavim preko potreban lek koji se koristi kao preventiva na velikim visinama. Visinska bolest je nešto čega se plaši svaki putnik koji se prvi put uputio u zemlje Anda, neznajući unapred na koji način će reagovati organizam. U apotekama se prodaje lek “Sorochi” u vidu kapsula koje se uzimaju tokom celog boravka na visinama, da bi se koliko toliko organizam privikao na vanredne uslove i omogućilo kretanje i obilazak kulturnih lokaliteta.

Lima je odskočna daska, prvi susret sa Peruom i polazna tačka za odlazak u monumentalni grad Kusko u peruanskim Andima, centar teritorije nazvane Sveta dolina Inka zbog mnogobrojnih arheoloških nalazišta, razlog zbog kojeg se putnici u Limi obično kratko zadržavaju. Iako Lima ima mnogo više da ponudi, opuštanje uz lokalnu muziku u Baranku, posmatranje paraglajdera i hrabrih surfera koji neustrašivo savladavaju gigantske talase pacifičke obale, tiskanje kroz indijansku pijacu rukotvorina u Mirafloresu i ležerne šetnje po otmenim kvartovima, uprkos vremenskom tesnacu, ostaju dragoceni kadrovi u sećanju.