Postoje knjige o kojima nikad nisam pisala celovit tekst, smatrajući da je o njima već sve rečeno, da ih svi jako dobro poznaju i da moj doprinos može biti jedino skroman pokušaj da se pridružim grupi poštovalaca nečijeg dela. Ali, hvatam sebe da i dalje o tim knjigama neprestano mislim i govorim, da pominjem junake ili ideje iz tih knjiga u tekstovima o drugim piscima, da ih stalno iznova pretresam na sastancima kluba „Prejaka reč“, pa čak i da očekujem od sagovornika da poznaje te knjige, onako kako sveštenik očekuje da je svima poznato Sveto pismo. Naravno, sve je to preterivanje. Ipak, verujem da svaki čitalac ima u svom čitalačkom univerzumu jednu knjigu koju čita iznova i iznova, i koja je njegovo Sveto pismo – za mene je to knjiga „Braća Karamazovi“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. To je, uprkos obimu, knjiga koju sam najviše puta čitala i koju mogu u bilo kom trenutku da otvorim na bilo kojoj strani, počnem sa tog mesta i uživam. Teško je da se napravi spisak od 50, 30, 10 ili 5 knjiga za „pusto ostrvo“. Još teže je da se odvoji jedna knjiga koja bi se, prilikom požara u kući, zgrabila i iznela napolje. Najteže je reći – ako bi na svetu morale da nestanu sve knjige osim jedne, koja je to jedna koja bi morala da ostane? Detinjarije, naravno, ali ponekad sebi postavljamo takva pitanja, i na taj način preispitujemo ne samo svoje čitalačko iskustvo, nova saznanja koja smo tokom života stekli, već i promene u svom vrednosnom sistemu, odnosu prema drugim ljudima, veri, nauci, prošlosti i budućnosti… Ako stvari gledam na taj način, moram da se zapitam zašto pored tolikog broja pročitanih knjiga za poslednjih trideset i više godina, nijedna nije uspela da potisne knjigu „Braća Karamazovi“ sa mog čitalačkog trona, zašto je to i dalje knjiga koja bi, da sve nestanu, morala da ostane za neke nove ljude?

 

 

Nije lako odgovoriti na to pitanje. Obimna knjiga pokreće jako mnogo tema, i slobodno se može reći da su to najvažnije teme na koje je čovek pokušao da odgovori – religijom, naukom i umetnošću. Ovaj roman je najzrelije, poslednje delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, kome je veliki pisac planirao nastavak. One teme koje su ga zaokupljale tokom čitavog života i na koje je odgovarao pisanjem, našle su svoje mesto u ovom romanu.

 

Ko su braća Karamazovi? Glavni likovi u knjizi su Dmitrij, Ivan i Aljoša Karamazov, sinovi istog oca iz dva braka. Dmitrij je dete iz prvog, ostala dvojica iz drugog braka Fjodora Pavloviča Karamazova. Mladi ljudi koji su odrastali kod rodbine nakon što su im majke umrle, okupljaju se kod oca svako iz nekog svog razloga, i praktično se tek tu malo bolje upoznaju. Oni su veoma različiti: Dmitrij je vojnik, strastvena priroda, sa nasleđenom strašću prema piću, terevenkama i ženama, ali mnogo kompleksnija priroda od matorog Karamazova, jer u njemu ima i časti i preispitivanja i sposobnosti za pravu ljubav i pokajanje. Ivan je knjiški tip, filozof, okrenut sopstvenim promišljanjima i pokušajima pisanja, sličan mnogim mladićima na kraju XIX veka koji propituju nasleđene vrednosti; jedino što ga razlikuje od plejade nihilista njegovog doba je činjenica da to kod njega nije pomodarstvo ili logičan sled nakon „evropskog“ obrazovanja koje je sve prisutnije i u Rusiji, nego je pitanje od najveće važnosti, koje mora da se reši da bi život mogao da se nastavi. Aljoša je blag, religiozan mladić, jednako inteligentan kao i braća, ali odlikuje ga specifična priroda koja je sklona razumevanju drugih i praštanju. Najbolje se oseća u manastirskom okruženju, uz starca Zosimu, ali ga starac pred smrt šalje u svet, verujući da mladić još nije prošao svoj put. Lik Aljoše jedan je on najlepših likova u svetskoj književnosti; kao i knez Miškin iz romana „Idiot“, i on je piščev pokušaj da stvori idealnog, hristolikog mladića. Daje mu ime Aljoša po voljenom sinčiću koji je umro nasledivši od Dostojevskog epilepsiju.

 

Radnja romana gotovo da ima kriminalistički zaplet. Oca Fjodora, matorog sladostrasnika, koji se prepušta svojim strastima bez griže savesti (i iako izigrava budalu, vrlo lukavo vodi svoje poslove pa ima dovoljno novca da uživa) – neko ubija. Nekoliko je kandidata koji su možda za to krivi – zbog novca, zbog strasti prema istoj ženi, ili možda samo zato što starac izaziva gađenje upravo kod onih koji su mu najbliži. Ovom ubistvu prethodi mnogo strana u kojima upoznajemo likove i njihove osnovne dileme, upoznajemo njihove odnose i čitavu plejadu sporednih, ali ne nevažnih učesnika: Grušenjku (Agrafenu) koju vole i stari Karamazov i Dmitrij, Katarinu Ivanovnu – zvaničnu verenicu Dmitrija Karamazova, Smerdjakova – slugu, koji je možda vanbračni sin starog Fjodora, starog slugu Grigorija i njegovu ženu, starca Zosimu, gospođu Hohlakovu i njenu ćerku Lizu i mnoge druge. Tom ubistvu prethode i neka najpoznatija mesta: poglavlja „Braća se upoznaju“ i „Pobuna“ u kojima, kroz razgovor Ivana i Aljoše saznajemo zašto Ivan vraća ulaznicu za Raj, zatim poema “Veliki inkvizitor“ – Ivanova priča kroz koju nam autor jasno predočava da je crkva prigrabila sva ona iskušenja koja je Isus, iskušavan od đavola, odbacio. Dostojevski je delo pisao sa jasnom namerom da veliča religiozne vrednosti nasuprot nihilizmu, ali nije mogao da se otme potrebi da jasno prikaže licemerstvo crkve i svih onih koji kroz manipulaciju vladaju malim čovekom, nespremnim da prihvati najvažniji ljudski dar – slobodu.

 

Kada je već izneo te, možda smemo da kažemo – osnovne ideje, zašto je Dostojevskom bilo potrebno da u svom romanu uspostavlja i jedan kriminalistički zaplet? Ima više mogućih razloga. Prvi navode biografi – sam je Fjodor Dostojevski imao prekog oca nalik starom Karamazovu, koga su njegovi kmetovi ubili. Majka mu je bila nalik onoj koju u delu predstavlja kroz lik Ivanove i Aljošine majke: blaga i religiozna. Sudar te dve tako različite prirode stvorio je u samom Dostojevskom neverovatno širok raspon mogućnosti za najrazličitija osećanja i promišljanja: zato imamo utisak kad čitamo njegove knjige da je jednako proživeo ono što osećaju njegovi negativci, kao i ono što osećaju najnežniji i najblaži likovi, gotovo sveci. Iako je za predstavljanje njegovih ideja možda bilo važno da stvori trojicu braće i da budu tako različiti među sobom, mi podozrevamo da su sva trojica deo njegove veoma kompleksne ličnosti. Dakle, bez obzira ko je zaista ubio starog Fjodora Pavloviča, kad govorimo o knjizi govorimo o „oceubistvu“, jer dvojica od braće priželjkuju njegovu smrt. Motiv oceubistva stari je motiv mitologije, književnosti, a onda, u nešto savremenijem trenutku – i psihologije.

 

Kako braća reaguju na očevu smrt? Ivan pada u bunilo – imamo priliku da pročitamo jedno od veoma intenzivnih poglavlja u kome ga pohodi đavo. Ta halucinacija tera ga u ludilo; možda trajno, a možda je u pitanju i privremeno pomračenje svesti, neka vrsta nervnog sloma. Profesor emeritus Dragan Stojanović, jedan od naših najpoznatijih stručnjaka za delo Dostojevskog, u nekoj emisiji navodi da je istražujući pažljivo knjigu došao do uverenja da je Dostojevski ostavio prostor da će se Ivan oporaviti. On negde navodi kako se Ivan celog života sećao nekog događaja (parafraziram), što znači da je preboleo privremeno pomračenje. Mogli bismo reći da je glavni uzrok tog pomračenja griža savesti zbog želje da otac strada.

 

Dmitrij, naprotiv, reaguje pokajanjem i pročišćenjem. Iako deluje kao najbahatiji od braće, on zapravo sve vreme intenzivno analizira svoja burna osećanja, i druge ljude sa kojima dolazi u dodir. Analizira ih mahnito, u pijankama, u sladostrasnim žudnjama za Grušenjkom, u jurnjavi kod oca – nisu to hladne i usporene razumske analize. To je usijana pozadina njegovog života u kome osećanja osciluju sa jako velikom amplitudom. Ali kroz takav život on ipak možda prvi od trojice dolazi do najvažnijih spoznaja. Aljoša, iako je nesumnjivo pozitivan lik, još je netaknut stvarnim životom. Mogao bi takav i da ostane – da je odlučio da se zamonaši. Samo, da li bi onda mogao da razume ljude koji mu dođu sa pitanjima, kao što ih je razumeo starac Zosima? Zosima je i sam prošao kroz buran svetovni život. Zato, ponekad u razgovorima o ovom romanu govorim o putu koji do starca Zosime vodi kroz Ivana ili Dmitrija, pre nego kroz Aljošu; Aljoša mora da počne da živi, da voli, želi, da se upusti u borbu, da oseti nepravdu na svetu i poželi da je ispravi, mora i sam da baci ulaznicu – da bi je jednom ponovo potražio.

 

Ovim se ni sadržinski ni motivski ne iscrpljuje veliki roman. Delovi romana skreću na sasvim druge koloseke koji se tek dodiruju sa glavnom radnjom. Jedan od njih prikazuje i život siromašnih, bolesnih, onih koji nemaju novaca da plate lečenje svoje dece, dok se drugi razbacuju hiljadama rubalja u noćnim terevenkama. I ovo je jedna od tema kojima se Dostojevski bavio od prvih svojih knjiga. Možda je i najpotresniji deo romana upravo priča o malom Iljuši, njegovim drugovima i njegovoj bolesti, uslovima u kojima živi i licemerstvu bogatijih, opterećenih svojim strastima, sujetama i salonskim dramama.

 

Ne mali prostor dat je osudi nihilizma, ali ne onog kakav je prikazan kroz lik Ivana – jer Ivan traga za pravim vrednostima – već onog koji vidimo kroz lik Rakitina i njemu sličnih. Dmitrij ih u jednoj sjajnoj sceni naziva „Bernari“. Radi se o mladićima koji su spontano prigrabili „evropske“ vrednosti. Ono što nije optimistično, činjenica je da mi živimo taj evropski život, on je odavno prekrio ceo svet, to je savremeni život u kome nema mesta ni za Boga ni za moral – čovek je merilo svih stvari, ali ne bilo koji čovek, i ne svaki čovek, nego onaj koji ima novac. On drži u svojim rukama sve konce – njegovi su i Veliki Inkvizitor i Veliki Naučnik i Veliki Umetnik, i Veliki Brat i svi oni koji nad nekom oblasti drže svoju šapu. Sve je u službi čovekovog zadovoljstva i lagodnosti. Dostojevski se rugao ništavnosti takvih likova: jedna od duhovitijih scena prikazuje mladića koji gospođi Hohlakovoj (misleći na njen novac a ne na njene draži) piše pesmu o njenoj „nožici“ koja ju je zabolela… Scena je karikirana, ali zapavo, tužno je koliko mnogo toga što se danas radi, što svi radimo, liči na tu pesmicu bolesnoj nožici. Možda smo svi postali „Bernari“.

 

Kraj romana naglašava važnost detinjstva i lepih uspomena. Ono što je u životu samog Dostojevskog predstavljala uspomena na majku, i što svako od nas ima u svom „spremištu uspomena“ možda je presudno za formiranje našeg odnosa prema svetu i životu. Da li ćemo postati ubice ili pronaći neki put kojim se životu daje smisao, možda zavisi od sitnica kojima nas je neko u životu darovao, od kese lešnika koju nam je poklonio neko dobronameran, ali i od toga da li smo u stanju da pamtimo ono dobro kojim su nas drugi darovali.