Dva romana Klaudija Magrisa

Ulogujte se / Kreirajte profil

Dva romana Klaudija Magrisa

.

Become a Patron!

.

 

Nagađanja o jednoj sablji

Veoma često se vraćam ponovnom iščitavanju podvučenih delova nevelikog romana “Nagađanja o jednoj sablji” velikog italijanskog pisca Klaudija Magrisa, čiji mi je “Dunav” bio jedan od najsnažnijih čitalačkih doživljaja 2016. godine. Otad sam želela da pročitam još nešto iz pera ovog majstora pisane reči današnjice, jednog od retkih koji može da parira velikim imenima svetske književnosti XIX i XX veka.

“Nagađanja o jednoj sablji” knjiga je koja se, uslovno rečeno, bavi istorijskom tematikom, problematizujući (služeći se, naravno, literarnim sredstvima) ulogu Kozaka na severu Italije, u Drugom svetskom ratu.

„Čitava ova isprekidana i složena priča samo je priča o jednom bežanju, često prerušenom u napade i napredovanja, i možda mi je baš zbog toga i tako bliska, jer, izuzev retkih trenutaka u kojima se živi u božijoj milosti, u smirenom skladu sa stvarima koje nas okružuju, celi život mi se čini kao nekakvo bekstvo…“

Ipak, to nije istorijski roman u klasičnom smislu te reči, pa pred čitaoca nije iznet veliki broj podataka o ovoj temi, nego se sve prelama kroz svest ostarelog sveštenika, koji u vidu pisama osvežava uspomenu na to vreme.

Naime, Kozaci o kojima je reč učestvovali su u ratu na strani Nemačke, nadajući se da će, kad Nemačka dobije rat, i oni dobiti deo teritorije gde će se moći nastaniti, jer su Rusiju napustili kao žestoki protivnici socijalizma, kao izgnanici ili samoizgnanici, postavši ljudi bez domovine, ali još uvek junačni i spremni da se bore. Mesto radnje u romanu je Karnija, okupirana od strane kozaka oktobra 1944, a oslobođena maja 1945. Jedan od kozačkih atamana je ubijen i pokopan zajedno sa svojom sabljom – narator pokušava da utvrdi njegov identitet čitanjem članaka i istorijskih dokumenata prepunih nedorečenosti i nagađanja.

„Ti posmrtni ostaci, ekshumirani i tako reći krišom odneti onako nemarno i s nedoličnom brzinom, bili su se našli – ovo je barem bio jedini izvestan podatak – pod onim drvenim krstom 2. maja 1945, zbog jednog hica ispaljenog iz pištolja u Val di Gortu, u blizini rečice San Mikele, protiv kolone Kozaka u povlačenju, koja je pokušala da se izvuče iz partizanskog obruča i pređe u Austriju. (…) Te kosti, koje su predstavnici Volksbund Deutsche Kriegsgräberfürsorge bili došli da premeću, bile su, tvrdilo se, ostaci generala Pjotra Krasnova, atamana donskih Kozaka koji se borio protiv bojševika 1918, koji je u izgnanstvu živeo nostalgičnim i šarolikim životom belog emigranta, pišući s uspehom svoje slikovite i uzbudljive istorijske romane, i koga su docnije nacisti izvukli iz zaborava i – onako starog – stavili na čelo njima savezničke kozačke vojske, obećavajući mu stvaranje jednog Kasakenlanda, autonomne kozačke otadžbine, među selima i planinama karnijskim.

Izgledalo nam je – pisalo je u hronici o ekshumaciji – da su Nemci privodili kraju još jednu od svojih obmana na uštrb atamana, njihovog lakovernog i naivnog saveznika’, kada se iz zemlje, koju je grobar prekopavao da bi poneo sa sobom ostatke koje su trojica oficira ostavila, promolio balčak jedne sablje, novinarka nije ni za trenutak posumnjala da je tu reč o Krasnovljevoj sablji, te joj se učinilo da u njoj vidi simbol poslednje predaje, maltene iskupljenje za naneto zlo, i sem toga skroman i dostojanstven dar. ’Corriere di Trieste’ donosi fotografiju tog balčaka, kome nedostaje oštrica: balčak mrk i povijen, vešto izrezbaren, kao da sluti usamljenost – zavet pobede i pečat taštine, kratku zabludu sigurnosti i podrške ruci koja ga steže i veruje da se, u prolaznosti stvari, oseća manje sama.“

Autor pokušava da odgovori na pitanje kako je moguće da neko ko je hrabar, sposoban za dobrotu i plemenitost, u nekom trenutku načini pogešan izbor, prenebregne posledice koje će njegove akcije imati po druge ljude, i prigrli neku pogrešnu ideju, spreman da za nju gine i ubija. Možda zvuči suviše smelo govor o „pogrešnim idejama“, jer su velike naracije, pre svega vera u Boga, među razlozima koji se navode. No, zar nije svaka ideja koja se ostvaruje mačem pogrešna? Ta se ideja u tom trenutku, na tom prostoru pokušava ostvariti uz pomoć nacista, i prolivanjem krvi nedužnih, kao i osvajanjem njihovih teritorija – samim tim svaka plemenitost i uzvišenost početne ideje odmah nestaje. Velike ideje ne ostvaruju se uz kolateralnu štetu i na račun porobljenih. Na taj način i revolucionarne ideje koje su izvršile prevrat u Rusiji takođe pokazuju svoju negativnu dimenziju. Zato je teško svrstati se na jednu od strana. Ko je napadač, a ko vodi odbrambeni rat? U Drugom svetskom ratu te su stvari jasnije – no sukobi koji nagone atamanskog generala na posezanje za sabljom starijeg su datuma, ali u njegovoj svesti još uvek odzvanjaju istim intenzitetom.

„U svom glavnom štabu, koji je bio uspostavljen u hotelu „Stela d’Oro“ u Villa di Ferzegnis, Krasnov, priča Zorzut, nije nikoga primao, sem poneku rusku ili gruzijsku kneginju, koja bi se pojavila iz ko bi to znao kog mesta u izgnanstvu i koju je on primao shodno pravilima etikete iz davnih vremena. Nije nikada prihvatio da pregovara sa predstavnicima partizana ili narodnim izaslanicima, jer je za njega bilo zamislivo da raspravlja samo sa osobama svog ranga, dok je partizane, koje možda nikada sam nije ni video, smatrao šljamom koji, shodno njegovim uverenjima, izlazi iz podzemlja onda kada revolucije razore veru u Boga, u vlast, u činove i položaje, državnu upravu, u dužnosti, u žrtvovanje.

Iz njegovih knjiga, pisanih pre toliko godina, kipti ova mržnja i prezir, koji možda nastaju iz straha, i koji su svakako znak jednog čoveka koji je izgubio glavu i na putu je da izgubi i dušu, koji više nije u stanju da sebe nađe u svetu koji se menja i koji drugima stavlja na račun svoju nelagodnost i svoju neprimerenost.“  

Tema je teška i odgovor na to pitanje nije definitivno zaokružen, iako su se mnogi bavili time, sa naučnog ili umetničkog aspekta. Vršena su mnoga psihološka istraživanja u novije vreme, i rezultati su poražavajući. Prema rezultatima tih istraživanja, veoma je lako skliznuće ka pogrešnoj ideji koja pritom ostavlja utisak da je borba za dobro – za dobro čitavih grupa, naroda, ili verskih zajednica. Kada se stvari tako postave, kolateralna šteta postane nešto što se smatra normalnim, te se o tome više i ne misli. Čovek koji nekoj zajednici ili ideji preda svoju dušu, predaje joj (tako se nada) i svoju odgovornost, pa sebe više ne vidi kao nekog ko mora da se dvoumi i odlučuje pri svakom novom koraku.

„Zlo nije samo odsutnost, nedostatak stvarnosti, praznina i nemanje Boga, kako su razmišljali neki sveci; ja verujem, dragi don Mario, da zlo ima biće i suštinu, da ono jeste, da tama nije samo odsutnost svetla, jedno ništa, pusta praznina, već da ono ima svoju čvrstinu i gustinu i da dela, posuvraćeno ali aktivno. (…) Laž je isto toliko stvarna koliko i istina, deluje na svet, preobražava ga, tu je pred nama, vidljiva i dodirljiva, otrovna gljiva koja zbog toga nije manje stvarna…“

Osim toga, vidimo da se i danas, u XXI veku, fašizam može pronaći svuda u svetu, u svim najrazličitijim oblicima ispoljavanja, prikrivenim, ali dovoljno prisutnim da se usled njega podmuklo vlada masama ljudi, servirajući im to kao njihov lični interes, plašeći ih prikazivanjem onoga što čine drugi, od njih različiti, njima suprotstavljeni. Na taj način se i danas vlada: ostrašćene mase hipnotisano slušaju velike vođe, drhteći pred njima i neprijateljskim svetom, ne uspevajući nikad da izađu iz začaranog kruga, da se osveste, da pročiste svoja shvatanja prepuna predrasuda, i da drugog čoveka dožive kao bitnog i kao bližnjeg.

 

Zato su ovakve knjige i dalje važne. Autor u knjizi ne brani nijednog od aktera, naprotiv, ali na više mesta naglašava da smo svi mi materijal od koga je moguće oblikovati i onog ko će se prikloniti pogrešnog strani, kao što smo materijal i za dobro, za život koji stremi ka ljubavi i smislu.

Dejstvo svakog našeg čina do te mere je kratkotrajno, i stvari se izgleda ubrzo potom vraćaju svom neizbežnom i nehajnom trajanju, kao da je sasvim svejedno da li bližnjem nanosiš zlo ili dobro, da li si prema njemu pravedan ili ne. Međutim, možda mi i nismo u stanju da sagledamo posledice naših radnji…  (…) premda se u jednom moru mržnje i srama nijedna kap čestitosti i reda ne gubi bespovratno.“

„Možda je, kao što se ponekad dešava, knjiga inteligentnija i od samog pisca, koji baš i nije sasvim svestan šta je on to, na kraju krajeva, shvatio od života, dok je opisivao neki lik ili veče: nešto suštastveno što mu se otrglo od pera i što docnije ne zna, ili ne želi da prizna.“

Roman je objavljen u izdavačkoj kući Arhipelag, u Beogradu, 2007. godine, u prevodu Aleksandra V. Stefanovića.

 

O romanu „Drugo more“ Klaudija Magrisa

Roman „Drugo more“ Klaudija Magrisa naizgled je nevelika knjižica, no u pitanju je knjiga koja se čita veoma sporo, jer je svaka rečenica važna. Do savršenstva je očišćena od svakog viška, pisana je besprekornim stilom i veoma gusta.

Već u naslovu vidimo intenciju autora, koji nas usmerava ka moru, prostoru najveće simboličke potentnosti. Ono predstavlja sve ka čemu teži glavni lik, Enriko, tokom čitavog svog života. Upoznajemo ga u trenutku kada napušta rodni grad na severu Italije. Na brodu je, koji putuje preko okeana; oko njega nema ničega do talasa u tami. Početak je XX veka, godina 1909. On stoji na palubi, „nepomičan, nimalo umoran od svega što se ne menja“.

Već ta rečenica najavljuje Enrikovu avanturu, započetu u gimnazijskim danima u filološkoj gimnaziji, u društvu sa još dvojicom sličnih mladića. Zadojeni su klasičnom literaturom, isto koliko i istočnjačkom filozofijom. Najzavodljivije od svega, na Enrika i njegove prijatelje Karla i Nina, deluje upravo istočnjačka religijska misao. Fascinirani budističkim postulatima, u slici mora, njegovoj dubini i neosvojivosti, pronalaze prostor beskraja, smirenosti, izostanka želja, prostor neprekidne sadašnjosti, odbijanja bilo kakvog uticaja spoljašnjih, prolaznih strasti. Na tom brodu, udaljavajući se od zagarantovane budućnosti koju mu mogu pružiti izvrsno obrazovanje i nasleđeno bogatstvo, „obuzima ga neodoljiva ravnodušnost za sve što mu ispada iz džepova. Ponosan je zbog toga; to je bezimena vrlina koja mu ne pripada, ali mu na neki način donosi čast“. Njegov život je ipak obeležen godinama koje su prethodile ovoj avanturi. Prijateljstvo sa Karlom i Ninom daleko prevazilazi obično gimnazijsko druženje i poprima oblik neke vrste otkrovenja: „njihovo zajedničko vrednovanje sveta predstavljalo je najveću želju, čudo i zadovoljstvo“.

U Ninovom potkrovlju, u Goriciji, sva su trojica zajedno, u originalu, pročitali Homera, tragičare, presokratske filozofe, Platona i Jevanđelja, i Šopenhauera, i njega u originalu, naravno, i Vede, Upanišade, propoved iz Benaresa i druge Budine govore, i Ibzena, Leopardija i Tolstoja; pričali su jedan drugome na starogrčkom vlastite misli i svakodnevne neprilike, poput one Karlove sa psom, prevodeći ih potom iz zabave na latinski.

 U tom potkrovlju desilo se nešto jednostavno i konačno, bespogovorni poziv, jasan i prozračan...“

Dvojica prijatelja u njemu vide jedinog ko može da ostvari njihov san – život u potpunoj sadašnjosti i poništenje svih žudnji: „filozofija, ljubav prema nepodeljenom znanju, znači videti ono što je daleko kao da je blizu, znači poništiti žudnju da se to i zgrabi, jer ono jednostavno jeste, u velikom spokoju bića“. Jedino što u prirodi odgovara ovom opisu je more.

Zemlja majčinski podnosi plug koji je cepa, ali je more veliki nedostižni osmeh, ništa na njemu ne ostavlja traga; ruke što plivaju ne stežu ga, guraju ga od sebe i gube ga, ono se ne da.“

U izvesnom smislu, more je na taj način i personifikacija duhovne sfere ili misaonog života, izdignutog iznad svih strasti, ali ipak neosvojivog. Ljubav, čak i ona prema sebi, ili životu, nostalgija, kao i sve ostale želje i žudnje, bivaju odbačene jednim potezom – one vode u ropstvo. Mladi Enriko odlazi u Argentinu u potrazi za mirom oslobođenim stega, koji se doseže kada prestane svaka žudnja „za činjenjem i traganjem“. Dok u Argentini živi kao gaučo, njegov voljeni Karl završava pisanje jedne značajne knjige, a potom se ubija iz njegovog pištolja. Dosta godina kasnije (tačnije, 1922.), Enriko (Riko) se vraća u severnu Italiju. Prvi svetski rat je promenio granice i još mnogo toga u njegovom rodnom kraju. On ne odustaje od namere da svoj život približi moru – životu na moru i životu mora. Ne vezuje se ni za koga, ravnodušan je prema materijalnim stvarima, pa i prema sebi samom. Postaje čudak, donekle krut i beskompromisan u odbijanju svakog unapređenja načina života, ali i neosetljiv, pa čak i surov prema ljudima koji ga okružuju, vole, ili od njega na neki način zavise. Pokazuje potpuno nerazumevanje drugih, koji nastoje da žive na uobičajeni način, formirajući porodice, prihvatajući nepisana pravila, usvajajući novotarije. Na svoj način izbegava nesporazume i strahove, ne odobrava pohlepu i udobnost, ali isto tako odbacuje i sve ono što čini život ljudskim, pa čak i ljude koji su mu nesumnjivo dokazali svoju ljubav i vernost. Sva njegova ljubav upućena je uspomeni na Karla i moru. „Štaviše, i more je previše, jer obnavlja veliko obećanje sreće i veliko traganje za smislom koje – kao i svako traganje – guši sreću. Bolja je zemlja, učmala pod nogama.

Ubeđenje, kaže Karlo, jeste posedovanje vlastitog života i vlastite ličnosti u sadašnjem trenutku, sposobnost da se u potpunosti živi čas, ne žrtvujući ga u ime nečega što će doći ili se nadamo da će doći, uništavajući tako život iščekivanjem da prođe što je pre moguće. Ali, civilizacija je istorija ljudi koji nisu sposobni da žive u ubeđenju, koji grade ogroman zid retorike, društvenu organizaciju znanja i delovanja, kako bi sebi samima sakrili prizor i svest o sopstvenoj praznini.“

Kroz godine u kojima pratimo Rika, koji stari i postaje sve ekscentričniji, suvlji, beskompromisniji – autor nam iznosi i promene koje doživljava svet koji ga okružuje. Drugi svetski rat ponovo donosi razaranja, zablude, promene granica, nešto malo nade – uglavnom na kraju izneverene. Osetljivo područje severne Italije, na granici sa Jugoslavijom, mesto je gde se pored fašista pojavljuje i Titova vojska. U tim odnosima i političkim previranjima ništa nije crno-belo. Riko se trudi da u odnosu na sve to ostane na drugoj strani, na „drugom moru“, na obali, u barci, jedući samo malo ulovljene ribe, u kući bez struje i pravog nameštaja. Ali i on biva sumnjiv, kao i svako ko nije čvrsto opredeljen (jer ako nisi „naš“, onda si „njihov“). I on doživljava hapšenje, kratak boravak u zatvoru, isleđivanje, batine. To je gotovo jedino mesto gde se „pravi život“ dodiruje sa njegovom snolikom stvarnošću.

O knjizi sam Magris kaže:

U knjizi pričam priču o čoveku koji pokušava da živi čistim, apsolutnim životom, čisteći ga od svega što je neautentično, što nije apsolutno; do izvesne tačke to obogaćuje život, ali ovaj život, koji biva lišen svega suvišnog, na kraju biva sveden na tako čistu, neuhvatljivu suštinu, da opako počinje da liči na ništavilo.“ (Ovo je izrečeno u njegovom govoru prilikom dodele nagrade „Milovan Vidaković“ u Novom Sadu, 21. 04. 2010, priloženom kao dodatak knjizi.)

Roman „Drugo more“ je besprekorno napisana knjiga sa izuzetno slikovitim opisima u kojima se neće naći nijedno opšte mesto. Filozofska potraga, životna potraga i priroda, prožimaju se na način koji pokazuje njihovu neodvojivost čak i onda kada glavni junak biva prevaren svojim misaonim aparatom u pokušaju da jedno od toga izdvoji kao apsolutno. Iako je njegov svet okrenut nirvani i carstvu duha, on zapada u svojevrsni nihilizam, koji je u isto vreme karakterističan i prepoznat i u drugim kulturama, ali se tamo ostaruje po jednom sasvim drugačijem mehanizmu. To je samo još jedan dokaz da je u najdubljoj čovekovoj nutrini nemoguće izvršiti bilo kakvu vrstu sakaćenja – nijedan deo njegovog života, nijedna sfera njegove ljudskosti, ne dozvoljava da bude nasilno odstranjena. Bez demagogije, bez konačnih zaključaka, pratimo talasanja jednog bogatog duha, nepreglednog, dubokog i tajanstvenog; no, to je samo jedan mogući pogled na granice svetova, na nemirnu, neuhvatljivu liniju gde se more graniči sa zemljom, i onu nepreglednu površinu koja ga odvaja od neba.

Velika preporuka za čitanje. Knjiga je objavljena u biblioteci „Zlatno runo“ izdavačke kuće „Arhipelag“, u (moram da naglasim) odličnom prevodu sa italijanskog Snežane Milinković. Urednik Gojko Božović, Beograd 2010.

za P.U.L.S.E: Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments