„Imao je četrdeset i dve godine, a ispred sebe nije video ništa u čemu želi da uživa i malo toga iza sebe čega želi da se seća“
Stoner je izuzetno dobro pisano delo posvećeno fiktivnom životu američkog profesora univerziteta Vilijama Stonera, koga sudbina ni na koji način ne bi kvalifikovala za glavnog junaka bilo kakvog romana – osim možda u onoj meri u kojoj svaki i najobičniji ljudski život sam po sebi predstavlja i zaslužuje bar jedan roman. Jer svaki ljudski život – ma kakav on bio – predstavlja jedinstvenu avanturu, a svako ljudsko biće je odraz ili slika univerzuma, daleka slika božanstvenog.
Jedan kritičar je napisao da roman Stoner predstavlja neku vrstu antipoda Skot Ficdžeraldovog Velikom Getsbiju. I dok je život Getsbija bio nešto poput vatrometa, koji u različitim bojama leti u visine da bi se nedugo zatim namah raspao u hiljadama boja, Stoner je proživeo život naizgled mirno, od početka do kraja, u sivilu akademske svakodnevnice koja samo na momente biva uzburkana ponekim banalnim problemom sa studentima ili sukobom sa nadređenim kolegom, ili porodičnim zavrzlamama.
„Ali pred Vilijamom Stonerom ležala je svetla, sigurna i nepromenjljiva budućnost. On je video ne kao tok događaja i promena i mogućnosti, već kao prostranstvo koje čeka da bude istraženo. Video ju je kao veliku univerzitetsku biblioteku…“
Izvukavši se iz mučnog života potomka sitnog farmera, Stoner je u krugu američkog univerziteta pronašao svoj svet iz kog neće više izaći, izbegavši i mogućnost da se poput svojih kolega angažuje u svetskom ratu ili da na bilo koji način dovede u pitanju svoj zacrtani životni put. Jedan sasvim običan život: bledunjava univerzitetska karijera, prilično neuspeli brak uz podrazumevajuću bračnu ravnodušnost i pomalo uznemiravanja od strane histerično-depresivne žene, stidljiva kći koja se naglo udala i pretvorila u potajnu alkoholičarku, unuk koji se nikada ne pojavljuje…Običan život ispod čije površine klize ponornice naizbežne ljudske patnje, frustracija, razočarenja.
„Došao je do tog trenutka svog života kada mu se postavlja, sve većom snagom, pitanje tako velike jednostavnosti da nije imao sredstva kojim bi se suočio s njim. Zatekao je sebe kako razmišlja da li njegov život ima smisla; da li je ikada imao.“
Ipak, ni ljubavna avantura, koja je skoro slučajno sustigla Stonera negde u srednjim godinama života, neće predstavljati dovoljan izazov da pokuša da zaigra sa sudbinom ulog na veliko, već će se, pred opasnošću da izgubi profesorsko mesto, slomljjenog srca rastati od mlade ljbavnice, produživši da se se skriva u zoni profesionalnog i porodičnog konfora. „Izašao je iz kancelarije u tamu dugačkog hodnika i koračao tromo ka suncu, u otvoreni svet koji je bio poput zatvora gde god da se okrenuo“. Slutio je da bi mu svaki pokušaj „izlaska“ u širinu i divljinu sveta van univerziteta jedino doneo životni poraz i lični slom.
Možemo da naslutimo da je dobar deo Stonerove životne priče izvučen iz autorovog ličnog iskustva: i glavni junak i autor su profesori univerziteta, poreklom iz materijalno skromne porodice, koji su svojim talentom i intelektom dospeli u akademski svet u kom se život živi – lepo ili mučno, svejedno – kao u nekoj vrsti zlatnog kaveza.
„Proviđenje, čiji me je smisao za humor uvek zabavljao, izbavilo te je iz čeljusti sveta i smestilo bezbedno ovde, među tvojom braćom…Univerzitet postoji za nas, za prognane na svetu, ne za studente, ne za nesebičnu poteru za znanjem.“
Ali ako nemamo neobičnu životnu priču, imamo izuzetan stil priče. Pisan u ravnom tonu, sa dozom prigušene sete, uzdržano, mirno, na skoro minimalistički način -kako to i priliči temi- roman je izuzetno skladno ukomponovan. Priča teče strogo hronološki, pisana iz pera (tj. mašine) autora koji sedi negde u pozadini, uzdržavajući se da pripovest optereti suvišnim komentarima ili nekom digresijom. Poput naizgled ravne pučine koja je u stvari puna talasa, tako se na sivoj pozadini junakove svakodnevnice oslikavaju duboke emocije ili sitna uzbuđenja – psihološki pronicljivo i suptilno – sve neravnine jedne životne sudbine od prve mladosti do samrtničke bolesti.
„Ali Viljam Stoner je poznavao svet kako mali broj mlađih kolega mogao da razume. Duboko u njemu, ispod sećanja, ležala je svest o teškoći i gladi, hrabrosti i bolu.“
Posebno majstorski su prikazani Stonerov neuspeli brak i čudan odnos sa suprugom, povremene peripetije na poslu, kao i kratka ali duboka ljubavna priča koja će ga ipak obeležiti i bar na momenat učiniti onaj kontrast koji u Stonerovom, kao i u svakom drugom životu, stoji između punoće postojanja i onog što zovemo svakodnevno životarenje. „Shvatio je da u se činilo da njih dvoje nisu zaista postojali dok se nisu upoznali“.
Postoji nešto u načinu priDžon Vilijamsčanja Džona Vilijamsa što podseća na slikarski pravac u SAD nazvan „američki realizam“, i koji izdaleka asocira na socijalistički likovni i književni realizam u SSSR-i zemljama istočne Evrope iz prve polovine i sredine XX veka- u čije korene i inspiraciju, čini mi se, predstavljaju dela velikih ruskih romansijera-realista XIX veka, poput Turgenjeva ili Tolstoja.
Ovo delo je poznati američki časopis za kulturu „Njujorker“ nazvao „najvećim američkim romanom za koji nikada niste čuli.“
za P.U.L.S.E: Duško Lopandić
Džon Vilijams: “Stoner” napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →