Erih Maria Remark – "Tri ratna druga"

Ulogujte se / Kreirajte profil

Erih Maria Remark – “Tri ratna druga”

.

Become a Patron!

.

(ili: od istorije regala do dela M. Crnjanskog i T. Mana)

„Život je tako rđavo stvoren da mu ovde ne može biti kraj…Pojedinosti su sjajne, a sve zajedno nema nikakvog smisla“ (Remark)

Ako bismo nekada pisali istoriju čitanja (mnogo češće se rade istorije pisanja literature) kada je u pitanju bivša Jugoslavija, ne bi se mogla prenebregnuti povezanost između, s jedne strane, porasta standarda srednje, obrazovanije klase tokom šesdesetih – osamdesetih godina prošlog veka u bivšoj nam domovini i, sa tim u vezi, izgradnje stanova kao i posledične prodaje sobnog nameštaja čiji je tada neizbežni deo, uz trosede i druge fotelje činio neizostavni „regal“. Regal, koji je neminovno imao i deo za kućnu biblioteku, koju je trebalo popuniti, pa je on tako postao i predstavljao ključni element i podsticaj u porastu izdavačke delatnosti i štampanja u lepoj opremi tzv. „izabranih dela“ jednog broja domaćih i stranih književnika od kojih su mnogi zadobili stalnu, rekli bismo klasičnu slavu u našoj čitalačkoj publici bez neke ozbiljnije zasluge – osim što su ih nekim nepoznatim kriterijima birali naši vodeći izdavači i nudili po povoljnim uslovima na tržištu (knjige koje su putujući trgovci davali najčešće na dugačak kredit, bez kamate – skoro za „dž“). Tako smo, hteli ne hteli u davnim danima naše čitalačke mladosti, pri letovanju, poseti ujaku, dedi na selu, rođacima u provinciji itd… – ako bismo želeli da prekratimo vreme čitanjem – najčešće neminovno nabasali po regalima domaćina na komplete (uz Dostojevskog ili Andrića) autora poput Kronina, Perl Bak, Remarka ili Lajoša Zilahija…i možda na desetine sličnih drugih autora čija imena i romane u njihovim domovinama jedva da se danas još i pominju – osim među ekspertima – ali koja su ostala da kao „klasici“ lebde u kolektivnom sećanju naše čitalačke publike, posebno srednjih i strarijih generacija.

Jedan od takvih je E.M. Remark, pisac čija bismo dela danas svrstali uglavnom u odelenje kvalitetne „lagane, komercijalne“ literature i koji je zapamćen po svojim antiratnim delima, kao i po činjenici da je uz jedan broj časnih slobodarskih kolega, poput Tomasa i Hajnriha Mana, Štefana Cvajga i dr, bio predmet nacističkih progona i završio karijeru i život izvan Nemačke. Sećam se da sam u mladosti, tokom letovanja kod dede, pored „Na zapadu ništa novo“, sa zanimanjem pročitao i „Nebo ne zna za miljenike“ i „Doba života i doba smrti“ a kasnije još poneki Remarkov roman („Lisabonska noć“).

Radi se o pristojnom ali ipak ne i o velikom piscu, što pokazuje i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Tri ratna druga“ – romanu koji se lako i brzo čita, napisanom u realističnom stilu, sa hronološki ispričanom radnjom koju nose uglavnom dijalozi (mislim da je idealno za prenošenje na film) i uz poneku lepu rečenicu („Tek najednom mi se pričini kao da neko jeca i tiho proklinje sudbinu, koja napolju, iza zastrtih prozora, stoji i vreba; kao da neko krikom preklinje, u strahu da ostane sam sa nečujnim ništavilom koje sve nagriza“) ili kratak opis („Ali uveče u suton, kad sunce zađe i kad sive senke sa horizonta počnu da jure po modrom moru, onda se s tutnjavom talasa polako mešao i jedan drugi zvuk, postajao sve jači i najzad nadjačao sve, kao mukla pretnja: topovska paljba s fronta“).

Junak romana (Robert – Robi) priča u prvom licu svoju jednostavnu priču – automehaničara, vozača i privremenog pijaniste u baru sa prostitutkama – i njegovih drugova; priča o ljubavi i smrti na pozadini velike ekonomske krize u Nemačkoj između dva rata i političkih sukoba uoči dolaska nacizma, koji našeg junaka zanimaju samo u meri u kojoj remete njegov lični život („Politika je priređivala dovoljno predstava, pucnjave su svake večeri pravile drugi koncert, a ogromna knjiga bede bila je ubedljivija od svih biblioteka“). To je u prvom redu priča, ispričana u sumornim tonovima, o posleratnoj generaciji onih koji su preživeli veliku klaonicu I svetskog rata – o ljudima koji „prošlost mrze, sadašnjost preziru a budućnost ne mare“. Radi se o istom onom stanju svesti generacije koju je tako maestralno i poetski prikazao jedan drugi preživeli iz ratne klanice – Miloš Crnjanski – u svom „Dnevniku o Čarnojeviću“. „Jesen i život bez smisla…Vučem se po kafanama…Gde je život?“ – ove rečenice na svoj način može da kaže i Remarkov Robert koji ipak pronalazi smisao u drugarstvu sa prijateljima iz rata, a posebno u ljubavi sa Patricijom, što predstavlja drugu okosnicu romana. Remark vešto kombinuje scene svakodnevnog života i sve dramatičniju priču o Patriciji ophrvanoj bolešću i o ljubavi suočenoj sa ništavilom.

Poslednji deo priče, koji se dešava u sanatriju za grudobolne u kome se odvija završni čin potresne drame između Robija i Patricije, neminovno navodi na poređenje Remarkovog spisateljskog umeća sa Tomasom Manom (čiji sam monumentalni, dvotomni „Čarobni breg“ od 800 str. sticajem okolnosti pročitao pre par nedelja) čija radnja se takođe dešava u jednom švajcarskom sanatoriju za grudobolne. Remark ne spada u istu književnu ligu kao Tomas Man koji je jedan od najvećih pisaca XX veka i čiji svaki paragraf iz romana može da bude uključen u antologiju velike literature.


S druge strane, ne treba zaboraviti da je „dobro“ nekad sasvim zadovoljavajuće i da ne mora da bude uvek ono „najbolje“. Svet uostalom počiva na „dobrom“ a ne na „najboljem“, pa je tako i u literaturi – uključujući i Remarkova Tri ratna druga, čije čitanje ipak zadovoljava naš čitalački hedonizam i ostavlja nam, nakon sklopljenih korica, onaj lagani osećaj ispunjenosti u kojem se kombinuju proživljene autentične emocije i svest o lepo ispričanoj priči.

I za kraj, Remarkova definicija generacije koja je preživela katastrofu I svetskog rata:

„Pripadaš redu onih koji nemaju uspeha, koji nizašta nisu sposobni, jer su im želje bez cilja, težnje bez uspeha, ljubav bez budućnosti, očajanje bez razloga. Pripadaš tajnom bratstvu koje radije propada nego da pravi karijeru, koje proigrava, razdrobljuje i gubi život, a on neće da izmeni ili zaboravi nedostižnu sliku koju nosi u srcu, onu sliku koja se neizgladivo urezala u časovima, danima i noćima kad je postojao samo goli život i gola smrt.“

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2.3 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Darko
29 days ago

Niposto ne bih stavio Remarka u nekakvu blago receno,potcenjenu istoriju regala.Ako sezeli kritikovati moze se reci i da su Heseove knjige odvec vazdusaste,tzv.bezobalne i rasplinute u predelu istocnjackih pogleda na svet,ili pak da Dostojevski ima brojne nedorecenosti i da je to minus u njegovom delu,kako kaze Nabokov. Mozda je istina da je te nedorecenosti i nedopricanosti Dostojevski i ostavio da bi sam citaoc ukljucio svoju imaginaciju i sopstvenom mastom dosanjao napisano. Svet ne pociva na genijalnom, vec na dobrom,ili cak osrednjem, to je tacno pomenuto.Tomas man bi tu gotovo licio na potpuno zastarelog realisticara koji samo prepricava dugu sagu o Budenbrokovima, bez trunke imaginacije, sto bi opet,bilo grubo i nepravedno zapazanje, iako delimicno tacno.

trackback

[…] pulse […]