Ulogujte se / Kreirajte profil

Gde ćemo se sresti kad umreš a telo ti bude spaljeno i pepeo razvejan?

.

Become a Patron!

.




Istina je da ono što podrazumeva ukupnost ljudskog postojanja nije stvar umovanja, već stvar volje u najprimarnijem značenju te reči. Intelekt može postaviti svakovrsna pitanja — i sasvim je u redu da to čini — ali očekivati konačan odgovor od intelekta znači suviše zahtevati od njega, pošto nije u prirodi umovanja da daje konačne odgovore. Odgovor počiva zakopan duboko pod temelj-kamenom našeg bića. Da bi ga razbili potreban je krajnji napor volje. A onda se otvaraju dveri percepcije i ukazuju dotle nesanjani vidici. Intelekt kaže, a onaj koji kaže, ne raspolaže. Ma šta se reklo o intelektu, on je, na kraju krajeva, površan, nešto što pliva po površini svesti. Da bi se dosegla nesvesnost, površina se mora probiti. Međutim, sve dok ta nesvesnost spada u područje psihologije, ne može biti satorija u zenovskom smislu tog pojma. Psihologija mora biti prevaziđena i mora se prodreti u ono što se može nazvati ontološkom nesvesnošću.

Učitelji iz razdoblja Sung su ovo svakako ostvarili u svom dugom iskustvu, a takođe i u ophođenju sa svojim učenicima. Oni su želeli da razbiju intelektualnu aporiju pomoću Mu! u kome nema ni traga umovanja, već je gola volja što nadvladava intelekt. No moram upozoriti svoje čitaoce da me ne smatraju zakletim antiintelektualistom. Ja ustajem protiv toga da se intelekt smatra samom vrhunskom stvarnošću. Intelekt je potreban da bi se, ma koliko nepouzdano, utvrdilo gde je stvarnost. A stvarnost se poima tek kad se intelekt odrekne svojih zahteva prema njoj. Zen to zna, te predlaže kao koan iskaz koji ima izvesne primese intelektualnog, a tako je prerušen da izgleda kao da iziskuje logički tretman ili, tačnije, kao da ima mesta takvom tretmanu. Sledeći primeri pokazaće šta ovim mislim:

Veli se da je Jeno (Yeno), šesti patrijarh, zahtevao od svog pitača:

»Pokaži mi prvobitno lice koje si imao pre rođenja.«

Nangaku Jedžo (Nangaku Yejo), jedan od Jenovih učenika, upitao je nekoga koji je želeo da se prosvetli:

»Ko je onaj što tako dolazi k meni?«

Jedan od sungovskih učitelja hteo je da zna »Gde ćemo se sresti kad umreš a telo ti bude spaljeno i pepeo razvejan?« Hakuin (Hakuin), veliki zen-učitelj modernog Tapana, imao je običaj da pred svojim sledbenicima podigne ruku, zahtevajući:

»Hoću da čujem kako jedan Han pljeska.«

Zen obiluje takvim nemogućim zahtevima:

»Kopaj ašovom koji držiš praznoruk.« »Pešači jašući na magarcu.« »Govori, ne služeći se jezikom.« »Sviraj na lauti bez struna.« »Zaustavi ovu provalu oblaka.«

Ovi paradoksalni zahtevi nesumnjivo će čovekov intelekt dovesti do vrhunca napetosti, te će ga konačno prisiliti da ih sve od reda proglasi besmislenim i nedostojnim utroška mentalne energije. Ali niko neće poricati racionalnost sledećeg pitanja koje je mučilo filosofe, pesnike i svakovrsne mislioce još od trenutka buđenja čovekove svesti: »Odakle dolazimo i kuda idemo?« Sva ona »nemoguća« pitanja ili izjave učitelja zena samo su »alogične« varijante upravo navedenog »najracionalnijeg « pitanja.

U stvari, ako izložite svoja logička shvatanja nekog koana, učitelj će ih sigurno kategorično ili čak sarkastično odbaciti bez ikakvog obrazloženja. Nakon nekoliko razgovora nećete znati šta da preduzmete,  ako ne dignete ruke od njega proglasivši ga »neznalačkim zatucanim kešom« ili »čovekom koji nema pojma o .modernom racionalističkom načinu’ mišljenja «.

Istina je, međutim, da učitelj zena zna svoj posao mnogo bolje no što se vama čini. Jer, napokon, zen nije nikakva intelektualna ili dijalektička igra. On se bavi nečim što ide iza logičnosti stvari, pošto zna da je onde »istina koja oslobađa«.

Sve što kažemo o bilo čemu, neizbežno će ostati na površini svesti sve dok se na neki način može logično protumačiti. U našem svakodnevnom životu intelekt služi u razne svrhe, pa čak i uništava ljude, pojedinačno ili masovno. Nesumnjivo, on je veoma koristan, ali ne rešava onaj vrhunski problem s kojim se svaki od nas, ranije ili kasnije, susreće u životu. To je problem života i smrti, smisla života. Kad se sa njim sučelimo, intelekt je prisiljen da prizna svoju nemoć, jer neminovno dolazi u ćorsokak ili aporiju, koju po svojoj prirodi ne može izbeći. Intelektualni ćorsokak u koji smo saterani liči na »srebrnu planinu« ili »zeleni zid« što se pred nama isprečio. Da bi se kroz njega prošlo neophodna je celina našeg bića, a ne intelektualni manevri ili logičke smicalice. Učitelj zena bi kazao da je to kao kad se penjete uz motku visoku sto stopa, pa vas teraju da sve dalje i dalje pužete, dok ne budete prinuđeni da izvedete očajnički skok, potpuno prenebregavajući svoju egzistencijalnu bezbednost. U trenutku kad to učinite, naći ćete se u sigurnosti, na »postolju od rascvalog lotosa«. Ovakav skok ne može se izvesti milovanjem ili logičnošću. Logika usvaja samo kontinuitet, a nikad skok preko zjapećeg bezdana. A zen od svakog očekuje da izvede baš takav skok, uprkos prividnoj logičkoj nemogućnosti. Zato nas zen otpozadi stalno podbada da nastavimo upražnjavanje zdravorazumskog mišljenja, kako bi sami uvideli dokle možemo stići u tom jalovom pokušaju. Zen savršeno poznaje njegove krajnje domete, ali mi obično nismo svesni te činjenice sve dok se ne nađemo u ćorsokaku. Ovo lično iskustvo potrebno je da bi se probudila sveukupnost našeg bića, jer se, obično, suviše lako zadovoljavamo svojim intelektualnim dostignućima, koja se, na kraju krajeva, tiču samo periferije života.

Ni filosofska sprema ni asketska, odnosno moralna strogost nisu Budu konačno privele njegovom iskustvu prosvetljenja. Buda je to postigao tek kad se odrekao svih onih površnih navika koje se nahvataju za koru našeg postojanja. Umovanje, moralisanje ili konceptualizacija nužni su samo da bi pokazali sopstvenu ograničenost. Cilj koanskog vežbanja je da nam sve ovo neposredno predoči.

Kao što sam već rekao volja, u svom primarnom značenju bliža je suštini no intelekt, jer ona je načelo koje počiva u korenu svega što postoji i sve spaja u jedinstvenu sveukupnost postojanja. Stene su onde gde su — po svojoj volji. Reke teku — po svojoj volji. Biljke rastu — po svojoj volji. Ptice lete — po svojoj volji. Ljudska bića govore — po svojoj volji. Godišnja doba se smenjuju, nebo šalje kišu ili sneg, zemlja se povremeno zatrese, talasi se valjaju, zvezde sijaju — svako od njih sledi svoju sopstvenu volju. Biti — znači uteti, postajati — takođe. U ovom svetu ne postoji stvar koja nema svoju volju. Jedna ogromna volja iz koje sve ove, beskonačnosti različite, volje ističu, to je ono što nazivamo kosmičkom (ili ontološkom) nesvesnošću.

Ona je nulti rezervoar neograničenih mogućnosti.

Dejstvujući na voljnom planu svesti, Mu! se tako povezuje sa nesvesnošću. Koan koji je na izgled intelektualan ili dijalektičan, takođe, čoveka psihološki privodi konativnom središtu svesti, a odatle — samom izvoru.

Kao što sam ranije rekao, proboravivši s učiteljem nekoliko godina — ili svega nekoliko meseci — izučavalac zena dolazi do mrtve tačke. Ne zna kuda da krene; pokušao je da koan reši na relativnom planu, ali bez uspeha. Sada je sateran u ugao iz kojeg nema izlaza. U tom trenutku učitelj će možda reći:

»Baš dobro što si tako doteran do duvara. Došlo je vreme da sve preokreneš.« Pa će nastaviti: »Ne smeš misliti glavom već trbušnom dupljom, stomakom.«

Ovo možda neobično zvuči. Moderna nauka nas uči da je glava ispunjena sivom i belom masom, ćelijama i vlaknima koja su povezana na određeni način.

Kako može učitelj zena zanemariti tu činjenicu i da nam savetuje da mislimo trbušnom dupljom? Ali učitelj zena je čudan svat. On neće ni da čuje šta mu vi pričate o savremenoj i drevnoj nauci. Na osnovu iskustva, on bolje zna svoj posao.

Ja imam svoje objašnjenje za tu situaciju, mada je, možda, nenaučno. Prema funkcijama, telo se može podeliti na tri dela: glavu, trbušnu duplju i udove. Udovi služe za kretanje, ali ruke su se izdiferencirale i razvile na poseban način. One sada služe za stvaralačke poslove. Te dve ruke, sa svojih deset prstiju, uobličuju sve stvari namenjene blagostanju tela. Nagađam da su se prvo razvile ruke, a potom glava, koja je postala organ mišljenja. Kad se ruke upotrebljavaju na ovaj ili onaj način, one moraju da se odvoje od tla, čime se diferenciraju od prednjih udova primitivnijih životinja. Pošto su se čovekove ruke tako osamostalile prepustivši kretanje nogama, one sad mogu da slede svoj razvojni smer, što je, opet, uticalo na uspravno držanje glave i omogućilo očima da imaju pregled veće površine okolnog prostora. Oko je intelektualni organ, dok je uvo primitivniji. Što se nosa tiče, za njega je najbolje da se drži podalje od tla, jer oko sad počinje da sagledava šire vidike. Ovo širenje vidnog polja znači da se um sve više i više odvaja od čulnih predmeta, pretvarajući se u organ intelektualne apstrakcije i uopštavanja.

Tako je glava simbol umovanja, a oko, sa svojim pokretnim mišićima, služi joj kao koristan instrument. Međutim, trbušnu duplju, u kojoj je smeštena utroba, kontrolišu involontarni mišići, te ona predstavlja najprimitivniji stupanj u evoluciji strukture čovekovog tela. Trbušna duplja je bliža prirodi iz koje smo svi potekli i u koju ćemo se vratiti. Ona je zato u prisnijem dodiru sa prirodom i može da je oseti, može sa njom da govori i da je »razgleda«. »Razgledanje«, međutim, nije intelektualna operacija: ono je ako mogu tako da kažem, afektivna operacija. Možda bi osećanje bilo tačniji izraz, ukoliko se uzme u svom osnovnom značenju.

Intelektualno razgledanje je funkcija glave, te je zato svako znanje o prirodi stečeno iz ovog izvora — apstrakcija ili predstava prirode, a ne sama priroda. Intelektu, to će reći — glavi, priroda se ne pokazuje u svom pravom vidu. Trbušna duplja oseća prirodu i poznaje njen pravi vid. Ova vrsta znanja, koju možemo nazvati afektivnim ili voljnim, iziskuje čitavu čovekovu ličnost, simbolično predstavljenu trbušnom dupljom.

Kad nam učitelj zena preporučuje da čuvamo koan u stomaku, on hoće da kaže kako koan treba usvojiti čitavim bićem, da se sa njim moramo poistovetiti, a ne da ga posmatramo intelektualno ili objektivno kao nešto od čega se možemo odvojiti.

Jedan američki naučnik posetio je neki primitivan narod. Kad im je rečeno da Amerikanci misle glavom, ovi primitivni ljudi behu ubeđeni da su Amerikanci svi od reda ludi. Rekli su: »Mi mislimo trbuhom.« U Kini, a takođe i u Japanu — za Indiju ne znam, ljudi često vele kad iskrsne kakav težak problem: »Razmisli trbuhom«, ili jednostavno: »Upitaj stomak.« Zato bi, kad se pojavi neko pitanje u vezi s našim postojanjem, bilo uputno da »razmislimo« stomakom, a ne delovima tela koji se mogu odvojiti. »Stomak« predstavlja ukupnost čovekovog bića, dok glava, koja je najkasnije razvijeni deo tela, predstavlja umovanje. Suštinski, intelekt nam služi za objektivizaciju razmatrane teme.

Zato je idealna ličnost prilično zadružna (naročito u Kini), pupava stomaka, kao što je prikazana u liku Hoteja (Hotei) na kineskom: Pu-tai), koji se smatra sledećom inkarnacijom Bude, Majtrejom.

»Misliti« trbuhom zapravo znači potisnuti dijafragmu nadole, kako bi se stvorio prostor za pravilno funkcionisanje toraksilnih organa, i starati se da telo bude sigurno i dobro prilagođeno za prijem koana. Svrha čitavog postupka nije da od koana načini predmet umovanja, jer intelekt uvek drži na odstojanju predmet kojim se bavi i posmatra ga sa udaljenosti, kao da se smrtno plaši da ga dodirne, a kamoli da ga uhvati i drži golim rukama. Zen, naprotiv, nalaže ne samo da koan obuhvatimo rukama i trbušnom dupljom, nego i da se sa njim najpotpunije poistovetimo, tako da kad jedem ili pijem, ne jedem i ne pijem ja već koan. Kad je to postignuto, koan se sam rešava, bez mog daljeg doprinosa.

Ne raspolažem nikakvim medicinskim znanjem o ulozi dijafragme u strukturi čovečjeg tela, ali po mom zdravorazumskom poimanju, zasnovanom na izvesnim iskustvima, dijafragma, zajedno s trbušnom dupljom veoma utiče na naše osećanje sigurnosti, koje nastaje blagodareći prisnijoj vezanosti sa ishodištem stvari, to jest — sa krajnjom stvarnošću. Uspostavljanje ovakve veze zove se na japanskom kuju suru. Kad vam učitelj zena kaže da svoj kufu nad koanom postignete trbušnim organima, on misli samo na pokušaj uspešnog uspostavljanja ove veze. Ovo je možda primitivan ili prenaučan način izraža\ianja: taj vid pokušaja uspostavljanja veze između dijafragme, trbušne duplje i krajnje stvarnosti. Ali, isto tako, nema sumnje da smo postali odveć nervozni u odnosu na glavu i njen značaj po našu intelektualnu delatnost. U svakom slučaju, koan ne treba rešavati glavom, t j . intelektualno ili filosofski.

Ma kakav logički pristup u početku izgledao poželjan ili moguć, za konačno rešenje koana je predodređen trbuh.

Uzmite onu zgodu sa štapom u učiteljevoj ruci.

On podiže palicu i objavljuje:

»Ja ovo ne zovem palicom, a kako biste je vi zvali?«

Možda izgleda kao da ovo iziskuje dijalektički odgovor, pošto je ova izjava, ili izazov, jednaka pitanju: »Ako A nije A, šta je onda?« ili »Ako bog nije bog, šta je?« Tu je narušen zakon istovetnosti. Kad se A jednom definiše kao A, ono mora ostati A, ne sme biti ne-A ili B ili X. Učitelj će ponekad reći nešto drugo: »Palica nije palica, a ipak jeste palica.« Kad učenik pristupi učitelju logički nastrojen i proglasi izazov potpuno besmislenim, začelo će ga učiteljeva ruka odalamiti istom tom palicom. Učenik ne može izbeći saterivanju u ćorsokak, jer je učitelj tvrdokoran i apsolutno odbija da popusti pod ma kolikim intelektualnim pritiskom. Kakav god kufu učenik bio primoran da postigne, on se mora u potpunosti ostvariti u njegovoj trbušnoj duplji, a ne u glavi. Intelekt mora ustupiti svoje mesto volji.

Još jedan primer. Šesti patrijarh je zahtevao od (kaluđera) da mu pokaže »lice koje je imao pre rođenja.

« Tu dijalektika ne pomaže. Taj zahtev odgovara Hristovoj izreci: »Ja sam prije nego se Avram rodio.«

Ma kakvo da je tradicionalno tumačenje hrišćanskog teologa, Hristova jasnost opovrgava naše ljudsko osećanje serijalnog vremena. Isto je sa »licem« šestog patrijarha. Intelekt može sve pokušati, ali će i patrijarh i Hristos to sasvim izvesno odbaciti kao irelevantno. Glava sad mora da se pokloni dijafragmi, a um — duši. I logika i psihologija moraju biti svrgnute s prestola, postavljene s one strane svake intelektualizacije. Da nastavimo sa ovim simboličkim izlaganjem: glava je svesna, trbušna duplja — nesvesna. Kad učitelj svojim učenicima preporučuje da »misle« donjim delom tela, on podrazumeva da koan treba smestiti u nesvesnost, a ne u svesno polje svesti. Koan mora da »utone« u biće, ne sme ostati na periferiji. Nema zbora, doslovno uzeto, ovo ništa ne znači. Ali kad shvatimo da je dno nesvesnosti na koje koan »tone« mesto gde čak ni alaya-vijnana, svest koja sve čuva, nije kadra da ga zadrži, uvidećemo da koan više nije u polju umovanja, da se potpuno poistovetio sa čovekovim ja. Koan je sad van granica psihologije.

Pošto su sva ova ograničenja prevaziđena — što svesnosti — postiže se ono što je u budizmu poznato kao adaršanajnana, ogledalsko znanje. Mrak nesvesnosti je proniknut i čovek vidi sve stvari kao što vidi svoje lice u blistavo sjajnom ogledalu.

Kao što rekoh, koanski metod izučavanja zena javio se u Kini, tokom dvanaestog stoleća, sa Sung učiteljima u koje spadaju Goso Hojen (Goso Hoyen) (umro 1104), Jengo Kokugon (Yengo Kokugon) (1063—1135) i Daje Soko (Daiye Soko) (1089—1163). No njegova sistematizacija objavljena je u Japanu u trinaestom veku, ubrzo po uvođenju zena. U početku koani su svrstavani u tri kategorije: prajna-intuicione (richi), akcione (kikwan) i konačne (kojo). Kasnije, u sedamnaestom veku, Hakuin i njegovi sledbenici proširili su ovu podelu na pet ili šest kategorija, ali u suštini tri prvobitne kategorije važe i dalje. Otada je, međutim, šema upotpunjena: svi proučavaoci iz Rinzajeve škole po njoj izučavaju zen, samo proučavanje postalo je manje-više stereotipno, te, utoliko, pokazuju znake opadanja.

Tipični i klasični predstavnici koanskog metoda izučavanja zena su Buko Kokuši (Bukko Kokushi) (1226—86) u Kini i Kakuin (1685—1768) u Japanu. Rinzaj (umro 867) u Kini i Bankej (1622—93) u Japanu, po podacima kojima raspolažemo, demonstriraju kako pristalice nekoanskog sistema pristupaju zenu.

Stručnjacima zainteresovanim za dalje psihološko proučavanje zena, preporučujem da pročitaju izvesne moje radove o toj temi.

Ovde bih dodao nekoliko reči. Jnana se obično prevodi kao znanje, ali bi bolje odgovarala reč intuicija. Ja to ponekad prevodim kao transcedentna mudrost, naročito kad ima prefiks pra, kao u prajna. Činjenica je da čak i pri intuiciji, objekt i dalje stoji pred nama, mi ga osećamo, percipiramo ili vidimo. Postoji dihotomija subjekta i objekta. Prajna ne zna za takvu dihotomiju. Prajna se ne bavi konačnim objektima kao takvim: ona je sveukupnost stvari koja postaje svesna sebe kao takve. A ova sveukupnost uopšte nije ograničena.

Beskonačna sveukupnost prevazilazi naše obično ljudsko poimanje. Međutim, prajna-intuicija je ona »nepojamna«, totalistička intuicija beskonačnosti, do koje ne može doći u našem svakodnevnom iskustvu ograničenom na konačne predmete ili zbivanja. Zato, drugim recima, prajna može nastati tek kad se čulno-intelektualni konačni predmeti poistovete sa samom beskonačnošću.

Umesto da kažemo kako beskonačnost sebe sagledava u sebi, mnogo je bliže našem ljudskom iskustvu, ako kažemo da objekt koji se smatra konačnim, sačiniteljem dihotomnog sveta subjekta i objekta prajna percipira sa stanovišta beskonačnosti. Simbolično izraženo: konačni svet tada vidi svoj odraz u ogledalu beskonačnosti. Intelekt nas obaveštava da je neki objekt konačan, no prajna to poriče, proglašavajući ga beskonačnošću koja prevazilazi područje relativnosti.

Ontološki govoreći, ovo znači da su svi konačni predmeti ili bića mogući samo zato što je ispod njih beskonačnost, ili da su predmeti relativno, te stoga ograničeno rasprostrti u polju beskonačnosti, bez koje ne bi imali čvrsto stanište.

Ovo nas podseća na poslanicu Svetog Pavla Korinćanima (I, 13, 12) u kojoj on veli:

»Tako, sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu: sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.«

Sad se odnosi na relativnu i konačnu vremensku sekvencu, dok je onda — večnost, koja je, po mojoj terminologiji, prajna-intuicija. U prajna-intuiciji ili »spoznaji«, vidim boga kakav je u sebi (a ne njegov »nejasni odraz« ili delimična »ukazivanja«) zato što stojim pred njim, »licem k licu« — jer sam zapravo, isto što i on.

Adaršanajnana, koja se otkriva kad se probijemo kroz dno nesvesnosti (alaya-vijnana), nije ništa drugo do prajna-intuicija. Primarna volja iz koje proizlaze sva bića nije šlepa ni nesvesna; ona tako izgleda zbog našeg neznanja (avidya) koje zamenjuje ogledalo, te čak zaboravljamo njeno postojanje. Slepi smo mi, a ne volja, koja je primarno i suštinski podjednako noetička i konativna. Volja, to je prajna + karuna, mudrost + ljubav. Na relativnom, ograničenom, konačnom planu volja se ispoljava fragmentarno; to će reći, skloni smo da je smatramo odvojenom od naše umne delatnosti.

Ali kada se otkrije u ogledalu adaršanajnana, ona je »bog kao takav«. U njemu se prajna ne razlikuje od karuna. Kad se pomene jedna, druga neizostavno dolazi s njom.

Ovde moram dodati još reč-dve. Ponekad se pominje inter personalni odnos u vezi s koanskim vežbanjem pri kojem učitelj postavlja pitanje, a učenik na nj pokušava da odgovori u razgovoru sa učiteljem. Naročito, kad se učitelj kruto i nepomirljivo suprotstavlja učenikovom načinu intelektualnog pristupa, učenik ne uspevajući da se snađe u toj situaciji, oseća kao da u potpunosti zavisi od pomoći učiteljeve ruke. Zen odbacuje ovakav odnos između učenika i učitelja jer ne doprinosi da učenik postigne iskustvo prosvetljenja.

Koan Mu!, a ne učitelj, simbol je krajnje stvarnosti koja će se pojaviti iz učenikove nesvesnosti. Koan Mu! nateruje učitelja da obori učenika, koji će, pošto se povrati, ošamariti učitelja. U ovom rvačkom okršaju ne postoji ja u svojoj ograničenoj, konačnoj fazi. Od najvećeg je značaja da se pri izučavanju zena ovo utuvi bez pogreške.

Zen budizam i psihoanaliza

Piše: D.T. Suzuki

Fenomeni

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.