Ulogujte se / Kreirajte profil

Glas gospodara na Solarisu Stanislava Lema




S Lemom sam se sreo samo jednom. Kao, uostalom, i s Asimovom. Jedino nikada nisam bio zajedno s Klarkom, o kom sam najviše pisao i s kojim sam se najduže dopisivao.

Pre bezmalo trideset godina, u rano leto 1976, pošao sam u Poznanj na treći Eurokon, evropsku SF konvenciju, ponajpre da bih video Lema. Nisam ni slutio da se on tamo neće pojaviti, iako je bilo najavljeno da će dobiti najveću evropsku nagradu za naučnofantastično stvaralaštvo. Nisam tada znao da Lem nikada nije voleo – najblaže rečeno – ni skupove ni priznanja. Tihom čoveku iz Krakova smetale su gužve, ponajpre one u čijem bi se središtu sâm nalazio. Prema nagradama osećao je prezir svojstven onim retkima među nama koji preziru bezmernu taštost što ide uz sva ljudska odličja.

Da nije bilo Lemovog tadašnjeg agenta, gospodina Franca Roterštajnera, vratio bih se iz Poljske neobavljenog posla. Nikada nisam doznao kako je gospodin Rotenštajner uspeo da dobije od Lema dopuštenje da povede sa sobom u Krakov, od mnogih daleko važnijih ličnosti koje su se nadmetale za tu povlasticu, baš jednog jugoslovenskog junošu koji ništa drugo nije imao što bi mu išlo u prilog osim žarke želje da napravi intervju s velikim piscem.

Na aerodromu u Krakovu dočekao nas je lično Lem. Odvezli smo se do njegove kuće u tada jedinom “mercedesu” u tom delu Poljske. Lem je već u to vreme bio veoma imućan. Knjige su mu izlazile ne samo u zemljama istočnog bloka nego, od početka sedamdesetih godina, i u zapadnoj Evropi i SAD.

Njegova popularnost samo će rasti u potonjim godinama, iako je svoja kapitalna dela, kako prozna tako i diskurzivna, napisao pre 1976. Lem će nam ostaviti u nasleđe oko sedamdeset knjiga koje su se pojavile u prevodu na preko četrdeset jezika u ukupnom tiražu koji se procenjuje na preko četrdeset miliona primeraka.

Želeo sam da, pre intervjuisanja, snimim Lema u njegovom prirodnom okruženju – kabinetu čiji su se zidovi povijali pod teretom polica punih knjiga. Ali tada je iskrsla neočekivana nevolja. Nisam ni zapazio da sam u Poznanju gotovo utrošio film u fotoaparatu. Problem je bio neprijatan, ali ne i nerešiv. Uz snebivljivi smešak zapitao sam Lema da li bih mogao negde da trknem po novi film. (Kao neiskusan novinar, rezervni, naravno, nisam imao.)

Već po Lemovom pogledu shvatio sam da je nevolja veća nego što mi se učinilo. “Možemo da pokušamo…” kazao je zagonetno, uz prisenak nelagodnosti. Tokom naredna dva i po sata upoznao sam, u punom sjaju, jedno od lica realnog socijalizma. Ponovo smo seli u “mercedes” i dali se u potragu za naizgled bezazlenom sitnicom koja se tada čak i u Beogradu mogla nabaviti na svakom uglu: običnim crnobelim filmom.

Zaustavljali smo se ispred sumornih radnji inače prelepog Krakova, iz auta bi izišao gospodin Rotenštajner koji je govorio poljski, dok bi Lem ostao za volanom, a ja pozadi. Gospodin Rotenštajner vraćao se snuždenog izraza lica, a naša odvažna potraga se nastavljala.

Posle nekog vremena breme krivice počelo je da me pritiska. Situacija je zbilja postala neprijatna. Ukazala mi se jedinstvena čast da me Lem primi, a onda sam i njega i sebe doveo u ovakvu nepriliku. Da bih malo ublažio mučno ćutanje koje bi poleglo po Lemu i meni dok je gospodin Rotenštajner izbivao iz auta, sakupio sam hrabrost i predložio velikom bardu da mi da intervju dok čekamo.

Odmah se složio, kao da je i njemu laknulo, ali morali smo da rešimo novi problem. Prvobitno je bilo zamišljeno da ja postavljam pitanja na engleskom, a da ih gospodin Rotenštajner prevodi na poljski, a potom odgovore s poljskog na engleski. Kako sada nismo mogli da računamo na njegovu pomoć, morali smo nekako da se snađemo. Nismo imali zajednički jezik. Lem je govorio nemački i francuski, ja engleski i italijanski. No, na svu sreću, Lem je delimično razumeo engleski. Dogovorili smo se nekako da ja postavljam pitanja na engleskom, on da odgovara na poljskom, a da ja to posle u Beogradu dam da mi se prevede.

Zamišljeni intervju pretvorio se u svojevrsnu ispovest. Lem gotovo da nije prestajao da govori puna dva sata, odgovarajući najpre na moja pitanja, a potom i na ona koja je samome sebi postavljao, kao da je jedva čekao ovakvu priliku da otvori dušu pred nekim ko ne razume ni reč od onoga što on govori. Negde na sredini ovog dugog monologa uhvatila me je panika pri pomisli da bi tehnologija ponovo mogla da mi okrene leđa. Do poslednjeg časa strepeo sam da li će kaseta i baterije u kasetofonu izdržati.

Srećom, nisu me izneverile. Na kraju se pojavio i ozareni gospodin Rotenštajner, trijumfalno noseći kutijicu filma. (Tek kada ga budem razvio u Beogradu ispostaviće se da mu je rok trajanja davno prošao i da su snimci, uz samo dva-tri izuzetka, neupotrebljivi…)

S gotovo grozničavim nestrpljenjem čekao sam, po povratku kući, da mi gospođa Biserka Rajčić prevede Lemove reči. Kada se dobrih dvadesetak gusto kucanih strana najzad našlo preda mnom, već letimično čitanje bilo je dovoljno da shvatim da sam dobio nešto znatno više od intervjua. Bila je to uistinu Lemova ispovest na kakvu nisam naišao ni u jednom njegovom ranijem ili potonjem intervjuu. Deo tog razgovora izvorno je objavljen u 203. broju zagrebačkog časopisa “Start”, sa slikama koje, nažalost, nisam ja napravio, a kasnije je preveden na više jezika.

Kada je 27. marta iz Krakova stigla tužna vest da je u jednoj bolnici Lema najzad izdalo srce od kog je dugo bolovao, prva pomisao bila mi je da potražim već sigurno požutele strane s prevodom gospođe Rajčić. Znao sam gde bi trebalo da se nalaze, veoma sam uredan čovek, ali tamo ih nije bilo. Baš kao što, tajanstveno, nije bilo ni kasete na kojoj sam snimio Lema. Jedino sam našao tri lista iz “Starta”.

Izgleda da je razdoblje od trideset godina dugo čak i za uredne ljude, ali još me ne napušta nada da su listovi i kaseta samo zagubljeni, a ne i zauvek izgubljeni. Ostajem u veri – u duhu poslednje rečenice velikog Solarisa – da još nije prošlo vreme predivnih čuda. 

Iza mrtvih pejzaža

Gospodine Lem, zanimao bi me vaš lični rezime dosadašnjeg stvaralaštva.

Što se tiče mojih knjiga, sklon sam veoma različitom vrednovanju, već prema tome o kom je delu reč. Uopšteno govoreći, danas sam manje zadovoljan nego ranije. To se naročito odnosi na moje prve knjige, na primer na Astronaute i na Magelanov oblak, kojih se, doduše, ne odričem, ali ih smatram slabim, početničkim. Zatim postoje knjige tipa Eden i Solaris. Mislim da nema razloga da se stidim Solarisa, bez obzira na to što danas (1976, Z. Ž.) više ne bih želeo niti bih bio kadar da napišem tako nešto.

Na kraju dolaze teorijske knjige, kao što  su Književnost u svetlosti empirijeFilozofija slučaja,  Summa technologia i Dijalozi. Tu su još i eseji  o kibernetici,  svojevrsno kibernetsko filozofiranje. Na tom planu bilo je moguće mnoge stvari uraditi bolje. Mogao sam, na primer, jasnije i preciznije da napišem Književnost u svetlosti empirije. To ipak nisam učinio zato što mi je bilo teško da formulišem određene koncepcije i sudove o književnosti; to  je za mene oduvek bila devičanska tema. Niko ranije nije preduzeo ništa slično, nije se bavio empirijskom teorijom književnosti, proučavanjem književnog dela sa stanovišta prirodnih nauka, a pre svega teorije informacija i  kibernetike.

Isto tako, mogao sam da uradim nešto više za novo izdanje Filozofije slučaja, ali nisam imao dovoljno ni vremena ni snage; izbegao sam obimna menjanja i ispravke jer, da sam se toga latio, morao bih sve da uradim iznova. Bila bi to onda po opsegu manja knjiga, ali zato preciznija.

Kada je reč o knjizi Summa technologiae, stvari su stajale drugačije. Kada sam pisao tu knjigu, pre četrnaest godina, određena stanovišta izgledala su protivurečna i prilično čudnovata, ali danas to više nisu, jer ih je nauka više ili manje potvrdila. Za mene to ima i dobre i loše strane. Dobre, jer su sumnjive pretpostavke u međuvremenu potkrepljene dokazima, tako da su postale razumljive i očigledne.

Što se tiče mojih opštih koncepcija, onoga što se naziva pogledom na svet, filozofskim identitetom, tu nije došlo ni do kakvih promena u proteklih trideset godina: jedino je sve precizirano i konkretizovano. Nasuprot tome, moje viđenje naučne fantastike veoma se promenilo. Od onoga što sam napisao tridesetak odsto uopšte me ne zadovoljava. Primera radi, Povratak sa zvezda smatram slabim delom, a Eden prilično manjkavim.

Bez obzira na to što su sudovi o umetničkoj prozi jednog književnika, po pravilu, subjektivniji od sudova autora teorijskih dela, moram ipak da spomenem kako, s vremenom, počinjem da osećam određenu odbojnost prema naučnofantastičnom stvaralaštvu. Iza toga ne leže nikakve geografske ili socijalne predrasude nego sve veće ekološko zagađenje žanra u tematskom i repertoarskom smislu. Tu sam najviše razočaran.

Smatram da naučna fantastika polako nestaje. Američki SF danas je rđaviji nego što je to bio šezdesetih godina. On sve dublje tone u mitologizaciju, sve se hermetičkije zatvara u geto. Posredi su simptomi svojevrsne skleroze jedne izolovane vrste koja neumitno tone ka dekadenciji i degresiji. Sredina u kojoj ona trenutno obitava po prirodi je kalna, močvarna, što me nagoni da se, u vlastitom bavljenju tim žanrom, po svaku cenu odvojim od nje, iako moram da priznam da taj napor nije uvek hotimičan.

Premda to nije bio moj glavni naum, knjige koje sam napisao poslednjih godina razlikuju se od prethodnih naučnofantastičnih ostvarenja možda ponajviše po tome što same sobom pokazuju težnju da se što više odvoje od tog okamenjenog, mrtvog pejzaža pre svega zapadne, ali dobrim delom i svetske naučne fantastike.

Vratimo se romanu Solaris, delu koje je najrazličitije tumačeno…

Ni sâm potpuno ne razumem tip knjiga kao što je Solaris. Znate, kad pristupam radu na nekom delu, obično sam svestan onoga što želim da pišem, koju vrstu knjige, s kakvim naglaskom, kog stila, hoće li to biti ozbiljno ili komično ostvarenje, groteska, satira i tako dalje. Sa Solarisom mi se dogodilo nešto izuzetno. Ta je knjiga, u doslovnom smislu reči, bila pustolovina. Napisao sam je sasvim spontano, tako da me je na svakom koraku očekivalo poneko iznenađenje. Nisam svesno vladao građom, što je, na kraju, uslovilo da celu godinu odgađam završetak romana: zadovoljavajući kraj nikako mi nije padao na pamet. Danas mi se čini da je knjiga valjano okončana. Smatram da je napisana baš onako kako treba.

Među svim tumačenjima Solarisa verovatno je najviše prašine uskovitlalo ono za koje se opredelio ruski reditelj Andrej Tarkovski. Kakav je vaš sud o njegovom filmu?

Nevolja je u tome što ja ne poznajem film Tarkovskog. Nisam ga video. Imao sam, doduše, priliku da pročitam scenario, ali ne znam da li je konačna verzija snimljena po njemu. Moje se opaske zato ne odnose ni na kakve konkretne pojedinosti, nego na razgovore i konsultacije s Tarkovskim, na neke načelne stvari, kao i na nove junake koje je Tarkovski želeo da uvede u radnju.

Mesto gde se Tarkovski i ja najviše razilazimo pitanje je celine, temelja na kome počiva glavna zamisao. Za mene je Solaris, u osnovi, tragičan raskol između saznajnog čina, kao beskrajne i neutažive znatiželje koja uslovljava ponašanje i delanje, i nesvesnih subjekata, odnosno samih junaka, misaono sićušnih i nedoraslih bića, koja se uzalud upinju da premoste vlastita antropomorfna ograničenja. Jednom reči, posredi je gnoseološka drama u čijem žarištu leži tragičnost čovekovog nesavršenog saznajnog aparata.

Tarkovskom je pak bilo stalo do sasvim drugih stvari: koliko sam shvatio, njemu taj središnji problem, problem saznanja, nije bio bitan, i zato je on stavio težište na moralnu situaciju, na predstavljanje kosmosa kao mesta koje odbacuje Čoveka, i Zemlje kao pravog Čovekovog pribežišta, koje on ne treba da napušta. To je stav koji je potpuno različit od moga.

(Odlomak iz intervjua sa Stanislavom Lemom, izvorno objavljenog 1976. u zagrebačkom časopisu “Start”.)

Zoran Živković

Vreme online

Stanislav Lem

Otkrivanje ljudskih (ne)sposobnosti

Nedovoljno obavešteni ljubitelji svih kategorija naučne fantastike (književna, filmska, stripovska) uglavnom svoj omiljeni žanr vezuju za dela autora anglosaksonskog govornog područja, što je svakako posledica agresivne reklame koja ima za cilj da proda novi proizvod (u ovom slučaju manje ili više uspeli umetnički rad). Međutim, naučna fantastika „uspeva” i u drugim zemljama (Francuska, Poljska, Rusija, Japan) i to vrlo uspešeno. Jedan od sjajnih primera ove tvrdnje je i poljski književnik Stanislav Lem (1921), pisac čiji su izvanredni romani i vrhunska erudicija probili ideološke blokade i zasenili američku publiku (toliko da je jedno vreme „proturana” priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Edžcursion Module – LEM).

Neki potpuno argumentovani stavovi iz njegove studije “Fantastika i futurologija” (1973), pre svih da je američka proza 1950-tih i 1960-tih “beznadežan slučaj sa izuzecima” od „celih” jedan odsto produkcije, toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana “Udruženja američkih pisaca naučne fantastike” i stavili na crnu listu nepoželjnih. Koju godinu kasnije, zalaganjem nekolicine autora na čelu sa Ursulom Legvin, Lemu je vraćeno članstvo, što znači da su i njegove tvrdnje priznate, a publika je ponovo mogla da uživa u njegovim romanima i pričama.

Lem je svoje prvo delo “Čovek sa Marsa” objavio 1946. godine, a među 30-tak knjiga najpoznatije su humoristička zbirka “Zvezdani dnevnici IljonaTihog” (1957), zbirka “Invazija sa Aldebarana” (1959), sumorna vizija budućnosti Zemlje u “Memoarima pronađenim u kadi” (1961), zatim ingeniozna priča o (ne)spremnosti čoveka da se vine u svemir i suoči sa sopstvenim mračnim stranama u romanu “Solaris” (1961), pa blistava vizija sukoba ljudske i mašinske civilizacije u “Nepobedivom” (1964), groteska o androidima “Kiberijada” (1965), studija o nesposobnosti da se shvate poruke iz svemira u “Glasu gospodara” (1968), impozantno dočaran susret sa vanzemaljskom civilizacijom u “Fijasku” (1986).

Lem je objavio i knjigu “Summa tehnologiae”(1964) u kojoj se bavi nekim aspektima budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije) i koja je nezaobilazna literatura svakog ozbiljnijeg čitaoca naučne fantastike, te studije “Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije” (1968) i pomenutu “Fantastiku i futurologiju” u kojim se bavi teorijom književne recepcije i recenzije. Lemova dela, u rasponu od humora, groteske do intrigantnih problematizovanja ljudske prirode i civilizacije, dokaz su velikih potencijala naučne fantastike koje mogu spoznati i iskoristiti samo vanredno talentovani pisci, kojima on definitivno pripada.

Ilija Bakić

Izvor

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Glas gospodara na Solarisu Stanislava Lema

  1. Душко Јевтовић

    20/11/2018 at 14:38

    Без конкуренције најбоља књига научне фантастике и један од најбољих романа уопште за мене је Лемов “Соларис”. Нажалост, само једном сам га прочитао јер сам књигу неком позајмио и (за сада) неповратно изгубио, али утисак током и непосредно после читања још живи неугасивим сјајем наслућивања духовног живота изнад зачауреног постојања разума, изван свакодневне свести која је отупела у досади и понављању истоветних догађаја. И одједном, попут зрака који се пробија кроз отшкринуту завесу, појављују се јунаци Солариса, рањиви попут нас, али пробуђени у стварности коју препознају али која је нестварна, у којој нас сопствена недореченост подсећа на поразе које нисмо смели да преживимо, и наставили смо, после пада, да се будимо и тонемо у сан, али без истинске садржине која би нас испуњавала, без љубави која нас је напустила и узнела у Океан-планету, која нас благонаклоно враћа младалачким стремљењима. Поново имамо прилику да поправимо грешке, да оживотворимо љубав која нас сваки дан чека као нерешиви задатак, авај! Посустали под теретом непотребног знања немамо више снаге која нас је носила у младости, кад смо чисти и неокаљани уместо ка светлости кренули у таму, па нам доброта смета јер вређа наш уштогљени понос, руши навике које нас саздају и тако руши и нас. Опредељени за ситно одричемо се од бескраја.
    Заиста, јединствена књига која опомиње, указује да постајемо немоћни и неспособни за спас, за који је неопходно да пробијемо чауру себичности и све што јесмо предамо Океану.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.