Henrik Ibzen – „Gospa s mora“
Većinu najpoznatijih Ibzenovih drama čitali smo u celosti na sastancima kluba „Prejaka reč“. Doživljaj je bio veoma intenzivan, iako je onaj koji čita naglas uvek bio jedan čovek, pa se ne može reći da to u potpunosti može da zameni višeglasje i scenografiju pozorišta, mrak u gledalištu i poseban ugođaj koji pruža teatar. Ali, to je ipak za jedan stepen iznad usamljeničkog čitanja – doživljaj je intenziviran prisustvom drugih slušalaca, zajedničkim pristupom tekstu, kao i mogućnošću da se odmah po čitanju sa drugima podeli neposredni doživljaj. S druge strane, usamljeničko čitanje dozvoljava sporost, olovku i svesku, zapisivanje bitnih rečenica i vraćanje na određene bitne momente, tako da sad, pri drugom čitanju, osećam da se moj prvi utisak značajno dopunio.
„Gospa s mora“ je prva drama u knjizi „Izabrane drame II“ u izdanju Geopoetike (Beograd, 2014) i deo je projekta Grupe za skandinavistiku Univerziteta u Beogradu; prevela ju je Nataša Ristivojević Rajković. Sam projekat je u prvo vreme podrazumevao prevođenje savremenih skandinavskih pisaca, da bi se kasnije pokazalo da su prevodi klasika sa tog prostora zastareli, te da postoji opravdan razlog da se i oni urade ponovo. Ibzen, kao nesumnjivi klasik i reformator dramske umetnosti na taj način je ponovo objavljen u ovoj eminentnoj izdavačkoj kući, a novi prevodi su rezultirali i novim postavljanjima Ibzenovih drama u brojnim pozorištima.
Već i sam zavodljivi naslov – Gospa s mora – najavljuje da će more u drami igrati nemalu ulogu, skoro pa ulogu još jednog od likova. Ono simboliše najvažnije stvari koje su ovom dramom iznete pred čitaoce (gledaoce) – dubinu i tajanstvenost ljudske psihe i ljudskih želja, moć podsvesti (pre Frojda i psihoanalize), istovremeni strah i privlačnost koje nudi nepoznati prostor – prostor slobode i neizvesnosti. Gospa s mora je nadimak kojim meštani nazivaju Elidu Vangel, drugu suprugu doktora Vangela, dobrog i blagog čoveka, oca dve ćerke (koje je dobio u prvom braku, i koje pomalo zapostavlja u brizi oko nestabilnih raspoloženja, to jest bolesti svoje druge, mlade žene). Drama započinje tako što Bolet i Hilde, doktorove ćerke od kojih je druga još devojčica, ukrašavaju vrtni prostor jer je njihovoj pokojnoj majci rođendan. Kriju taj povod, i proglašavaju da je razlog za svečanost dolazak direktora škole Arnholma, koji je nekadašnji Boletin učitelj, i koji navraća posle više od devet godina. U prvoj sceni prisutni su i slikar Balested, upošljen oko podizanja zastave u čast svečanosti, i bolesni mladić Hans Lingstrand koji pokušava da se približi doktorovoj porodici. Slikar na štafelaju ima započetu sliku, po izričitoj želji Elide Vangel, koja će prikazivati sirenu zalutalu na kopno. Slika bi trebalo da se zove – Sirenina smrt. U tim prvim scenama drame već vidimo da nešto nije u redu – postoji jaz između devojčica i maćehe, jer se rođendan majke slavi u tajnosti (to rezultira komičnim događajem – Lingstrand donosi maćehi cveće, misleći da je njen rođendan). Vidimo i da se sama Elida oseća kao sirena prognana na kopno – ona je, naime, kći svetioničara, navikla na život uz otvoreno more. Za nju – voda u fjordovima je mlaka, bolesna, beživotna, u odnosu na otvoreno more (isto tako, verovatno, i njen miran i dobar brak, u odnosu na prostor slobode). Pridružuje se ostalima tek kad završi svoje svakodnevno kupanje u moru – očigledno je da u kući nema nikakvih dužnosti, jer devojčice sve obavljaju još od vremena kad im je umrla majka. Iz razgovora doktora i bivšeg učitelja saznajemo da su imali detence koje je umrlo nakon samo nekoliko meseci.
Doktor je zabrinut i ne zna kako da pomogne svojoj mladoj ženi, pa je u pomoć pozvao bivšeg učitelja. Da zavrzlama bude veća, napisao je pismo ovom mladom čoveku (koji je napunio 37 godina, i već odavno trebalo da se oženi) da ga neko željno iščekuje u njegovoj kući. Doktor je ubeđen da je između učitelja i njegove zagonetne žene nekad postojala ljubav ili bar simpatija. jer mu je sama, polazeći za njega, rekla da se nekom drugom bila obećala. Ipak, prevario se. Iz njenih iskrenih reči upućenih učitelju pri ponovnom susretu, saznajemo da je on, doduše, jeste prosio, ali da je ona tad već bila opčinjena nekim strancem… Učitelj je doktorovo pismo shvatio drugačije: nadao se da je osoba koja ga čeka doktorova starija ćerka, Bolet (jedan divan lik: plemenita mlada žena puna razumevanja i praštanja za sve, za razliku od prkosne i ćudljive male Hilde). Sve ovo se pokazuje čitaocu postepeno, kroz dijaloge pune nesporazuma i poluizrečenih istina, nagoveštaja i zbunjenosti svih učesnika, jer je očigledno da niko ne razume sasvim motivacije i želje ostalih, ma koliko se voleli, poštovali, i bez obzira na vreme koje su proveli zajedno. Bolesni Lingstrand samo unosi još veću zabunu – on ne razume ništa (počevši od toga, na početku, da Elide nije majka devojčica, pa sve do toga da svi o njegovoj bolesti znaju više nego on, i da ga posmatraju kao da je već prešao na drugu stranu – što Bolet čini nežnijom prema njemu, dok Hilde nalazi da je vrlo uzbudljivo začikavati ga da priča o nadama i svojoj budućnosti koju neće imati; tu Ibzen majstorski uvodi krajnje jezive momente, koji dovode u pitanje i dečju nevinost i mogućnost za čistu empatiju kod bilo kog). Lingstrand se u nekim trenucima pokazuje kao krajnje naivan (iako boluje od plućne bolesti, ponekad pomislimo da je ta bolest uticala i na čitavo njegovo biće). Bolest je nastupila nakon nekog brodoloma, jer je dugo boravio u hladnoj vodi. Smatra to srećom, jer sad ima više vremena da se posveti učenju vajarske umetnosti, a prvo delo će mu biti kompozicija sa nevernom ženom i mornarom koji se vraća da je kazni, makar i da je utopljen, makar kao sablast… Na brodu je upoznao nekog Amerikanca i njegova ljubav prema nekoj ženi koja se udala (saznao je iz starih novina) poslužila mu je kao inspiracija za buduće delo. Ovo čini jak utisak na već nesrećnu i nestabilnu Elidu. Ubrzo se saznaje da je taj Amerikanac upravo njen verenik. Očajni muž predlaže čak i da se presele u njeno rodno mesto, samo da bi joj ugodio, i tek tad, ona mu otvara svoju dušu i priča sve o toj nezaboravljenoj ljubavi, koja je ostavila nemir, ali i strah. Ona halucinira da vidi tog čoveka – i to upravo od vremena od kad im je detence umrlo; čak sa užasom govori da je i ono imalo iste jezive oči kao stranac – oči koje menjaju boju u skladu sa promenama u spoljnoj sredini: dakle, kao more. Da sve bude još komplikovanije, stranac, za koga su svi verovali da je poginuo u brodolomu, a koji je iz Elidinog života nestao pre toliko godina jer je pod nejasnim okolnostima bio optužen za ubistvo kapetana broda, pojavljuje se živ i zdrav i podseća je na obećanje da će ga čekati…
Pred Elidom i njenim mužem nalazi se jako teška situacija – stranac ne želi da odvuče Elidu na silu, nego joj nudi da pođe s njim po slobodnoj volji. To u njenoj svesti pravi jedan rascep – odjednom joj se čini da njen život sa doktorom nije bio stvar njene odluke po sopstvenoj volji već odluka doneta u nuždi kao spas iz bezizlazne situacije njenog tadašnjeg života. (Paralelna scena odigrava se između Bolet i učitelja – Bolet želi da ode u veći grad i pronađe svoj život, a učitelj joj nudi pomoć. Ona, presrećna, prihvata pomoć – ali, ta ponuda se pretvara u bračnu… I ona tako na isti način biva stavljena u poziciju u kojoj je bila maćeha – ako hoće da se izvuče iz bede, mora da prihvati kao muža znatno starijeg čoveka, i da kasnije ni sama ne bude sigurna je li to bila odluka doneta slobodnom voljom.) Elida nema šta da prebaci doktoru – on je bio pažljiv muž (isuviše pažljiv, jer je nije opteretio nikakvim kućnim obavezama, nije došlo do interakcije između nje i dece jer ih je on odvajao u strahu od mogućih sukoba, a nije se ostvarila ni kao majka usled nesrećne smrti svog deteta). Ipak, ona se koleba između mogućnosti da ostane sa njim i ode u nepoznat život sa stancem koji je privlači i plaši u isti mah, kao more.
Neću ispričati kraj drame, ni rasplet – kako onaj između doktora, stranca i Elide, tako ni onaj između učitelja i Bolet. Reći ću samo da je Ibzen napravio gradaciju u stadijumima slobode koji se nalaze pred njegovim likovima. Neslobodni izbor, učinjen po nuždi – rezultira nesrećnim životom i bolešću (pored Elide, i bolesni Lingstrand je bio mornar iz nužde, a tako je stekao i svoju plućnu bolest). Drugi stadijum je slobodni izbor, i svakako nije nimalo lako odlučiti se na taj korak, jer to znači raskid sa svim poznatim okvirima i odlazak u neizvesnost – isplovljavanje na otvoreno more. Ali, postoji i treći stadijum – to je izbor učinjen slobodno i sa odgovornošću. Takve odluke podrazumevaju slobodu, ali isto tako uključuju i druge faktore: druge ljude za koje je čovek neminovno vezan, zreo odnos prema sebi i sopstvenim željama, i jako je važno da onaj koji donosi odluku zna da je donosi samostalno, pa neće nikog u budućnosti kriviti za ličnu nesreću. Onaj ko je sposoban za donošenje takvih odluka – taj će učiniti sve da ne dođe do takvih posledica koje bi rezultirale nesrećom za njega i druge.
Pošto se u delu pojavljuju i umetnici – slikar Balested i budući vajar Lingstrand, zanimljive su i njihove opservacije o životu i umetnosti. Lingstrand umetnost vidi kao svojevrsno čudo, a isto tako vidi i brak. Neiskusan je u obe oblasti. Ipak, njemu se čini da je umetnost muški poziv, a žena treba da bude srećna time što će ga podržavati dok se on bavi tom svojom umetnošću. Očekuje da ga Bolet čeka i misli na njega dok on bude putovao i učio, ali za razliku od mornara koji je Elidi obećao da će se vratiti i koji Elidu pritiska svojom ljubavlju i obećanjem tokom godina, mladi bolesnik smatra da je lepo da negde postoji devojka koja će misliti na njega, ali on prema njoj ne treba da ima nikakvu obavezu. Štaviše, dok se on bude vratio, ona će za njega biti prestara, pa će možda bolja prilika za udaju biti mala Hilde (dok on devojčici naivno iznosi ove misli, Hilde zamišlja sebe u crnini i sa crnim velom mlade udovice – jer je to uzbudljivo).S druge strane, Balested – slikar, frizer, učitelj plesa i svirač, bivši dekorater kulisa u pozorišnoj trupi – možda nije pravi umetnik, on je pre neka vrsta primenjenog umetnika, možda i „tezgaroša“, uvek na usluzi i domaćima i turistima, i iako komičan lik, njemu Ibzen daje i da otvori i da zatvori dramu, i u obe scene on govori o tome kako se „aklimatizovao“.
Drama je veoma dinamična i u njoj se smenjuju tajanstveni, komični, jezivi momenti, smela poređenja, venčavanje s morem bacanjem vezanih prstenova, nagoveštaji – kao, recimo vrlo dobro prikriven nagoveštaj da doktor usled svih problema pije – demonski ponori ljudske duše koji otkrivaju da je zahtev za bezgraničnim i beskrajnim opasan, ali i važnost slobode za koju se u životima otvara tako malo prostora, a koja je nužna pri donošenju najvažnijih životnih odluka. Nasuprot Elidinoj melanholiji, naivnosti mladog umetnika, Hildinoj detinjastoj ali jezivoj pakosti, doktorovom bežanju od problema usled želje da oko sebe vidi samo srećna lica – stoji i Boletina plemenitost i optimizam bivšeg učitelja, koji veruje da „većina na život gleda veselo…i sa jednom velikom, tihom i nesvesnom radošću.“
Henrik Ibzen – „Gospa s mora“ napisao/la Jadranka Milenković dana
Pregled tekstova autora – Jadranka Milenković →