Hipoteze o jezičkoj relativnosti

Ulogujte se / Kreirajte profil

Hipoteze o jezičkoj relativnosti

.

Become a Patron!

.

Pod jezičkim relativizmom podrazumeva se ideja povezanosti jezičkih struktura i vanjezičke stvarnosti, tj. ideja o tome da leksičke i gramatičke strukture konkretnog jezika utiču na govornikovu percepciju sveta i njegov doživljaj i shvatanje vremena, mesta i materije.

U širem smislu pod istraživanjima koja se tiču jezičkog relativizma prvenstveno se misli na ispitivanje veze ,,između širih jezičkih obrazaca i normi na kojima počivaju kultura i ponašanje ljudskih grupa” (Bugarski 1979: 18). Iako među istraživačima postoje sporovi oko toga da li je ova ideja ima svoje empirijske dokaze, ovakvo shvatanje prema kome jezik ima uticaj na mišljenje i ponašanje čoveka još uvek inspiriše istraživače na polju lingvistike, antropologije, psihologije i sociologije.

Za razvoj ovakvog shvatanja veza između jezičkog i vanjezičkog svakako je značajna ideja o mišljenju kao funkciji koja je velikim delom jezičkog karaktera. Ova ideja razvijana u drugačijem smeru od ideja kakve su imali empiristi ili racionalisti, od kojih su prvi isticali da jedino čulni podaci predstavljaju pravi sadržaj spoznaje, a jezik tu spoznaju narušava. Za razliku od njih, racionalisti su shvatali jezik kao instrument ili proizvod razmišljanja.

Međutim, ideja o jezičkoj relativnosti podrazumeva jezik kao jedino sredstvo spoznaje. Jezik, dakle, prema ovom shvatanju, utiče mišljenje i ponašanje pojedinca. Ovu ideju bitno je razvio Bendžamin Li Vorf u svom delu ,,Lingvističko razmatranje mišljenja u primitivnim zajednicama”, i ona se može smatrati filozofskom osnovom za hipotezu o jezičkom relativizmu.

 Razvoj ideje o jezičkom relativizmu

Ideja o jezičkom relativizmu javila se još u vreme nemačkog predromantizma, i razvijala se dalje u evropskim okvirima, prevashodno u Humboltovim lingvističkim istraživanjima, da bi svoju eksplicitniju formu dobila je u radovima Bendžamina Li Vorfa koji je pod uticajem antropološkog lingviste Edvarda Sapira usmerio svoja interesovanja prema ideji jezičkog relativizma.

Ipak, najranija formulacija ove koncepcije jezika, kasnije uobličene u hipotezu jezičke relativnosti, vezuje se za Vilhelma fon Humbolta. Međutim, Humbolt nije prvi koji se bavio problemom jezičkog relativizma, već je imao prethodnike, Hamana i Herdera, koji su se pre njega bavili pitanjem jezičke relativnosti (Miller 1968:11). Prema tome, nemački proučavaoci začetnici su formiranja hipoteze o jezičkom relativizmu, pa je značajno osvrnuti se na razvoj ove ideje u nemačkim okvirima, pre nego što posvetimo pažnju američkom razvoju ideje o jezičkoj relativnosti.

Ideja o relativnosti jezika začela se još u Hamanovim istraživanjima. Iako u njegovom radu nije bilo mnogo eksplicitnih iskaza o relativnosti jezika, Haman je izneo značajne ideje koje su uticale na razvoj hipoteze o jezičkom relativizmu. Jedna od takvih ideja svakako je i ona prema kojoj svaki jezik stvara svoj konceptualni svet. Haman je bio zaokupljen potrebom da odgovori na ideje Kanta i prosvetitelja, prema kojima se jezik smatra alatom, ili pak proizvodom čovekovog mišljenja. Hamanovo shvatanje jezika razlikuje se od racionalističkog pristupa i izvršilo je značajan uticaj na potonje proučavaoce koji su se bavili fizičkim relativizmom, takođe.

Među njima je svakako Hamanov prijatelj i učenik Herder, čija se orijentisanost na istraživanja vezana za jezičku relativnost prevashodno zasniva na Hamanovim i Lajbnicovim shvatanjima o prirodi i karakteristikama jezika. Stoga možemo reći da se i Herder, kao i Haman protivio prosvetiteljskoj ideji prema kojoj se jezik smatra instrumentom, odnosno proizvodom ljudske misli (Miller 1968: 19). Ovakve stavove koje je još Haman započeo, Herder je samo proširio i produbio.

U vreme Hamanovog i Herderovog istraživanja jezičkog relativizma došlo je do različitih intriga među lingvistima, te je Herder na jednom skupu ponudio nagradu onome ko odgovori na pitanje da li mišljenje utiče na jezik ili jezik utiče na mišljenje. Ovo pitanje zaintrigiralo je mnoge istraživače. U to vreme pojavio se i esej J. D. Mihaelisa s ciljem da se isprovocira protivljenje Hamanovim i Herderovim idejama.

Iako su Haman i Herder, reagujući na prosvetiteljsko shvatanje jezika kao instrumenta ili proizvoda mišljenja, prvi načeli ideju o relativnosti jezika, ipak možemo reći da je Humbolt prvi koji je ovu ideju preciznije konturisao.

Međutim, pod uticajem darvinovskog naturalizma ideja o neodvojivosti Geist und Sprache (uma i jezika) na kojima je insistirao Humbolt, zamenjena je shvatanjem da se jezik može smatrati pratećim, ali ne i fundamentalnim faktorom koji utiče na intuiciju i saznajno iskustvo pojedinca (Miller 1968: 10).

Ipak dvadesetih godina prošlog veka grupa naučnika na čelu sa Vaisgerberom i Trirom postepeno je oživela Humboltovu hipotezu. U istom periodu u Americi su se pojavili istraživači koji su, iako nezavisno od evropske tradicije, razvijali slične ideje. Među njima su najistaknutiji Frans Bous, Eduard Sapir i Bendžamin Li Vorf.

Ispitujući jezik hopi, tj. jezik malobrojnog plemena indijanskih starosedelaca Bendžamin Li Vorf uvideo je specifičnosti ovog jezika koje su ga navele na ideju o tome da svaki konkretan jezik bitno utiče na kognitivne i perceptivne osobenosti njegovog govornika.

Razvoj Vorfove ideje o jezičkoj relativnosti

Još u svojim prvim lingvističkim tekstovima Bendžamin Li Vorf načinje ideju o jezičkom relativizmu, koja se kroz njegove tekstove razvija sve do konkretne formulacije hipoteze o jezičkoj relativnosti. Tako Vorf već u tekstu iz 1936. Lingvističko razmatranje mišljenja u primitivnim zajednicama iznosi ideju o mišljenju kao funkciji koja je velikim delom jezičkog karaktera i izlaže koncepciju tzv. kriptotipa – prikrivenih jezičkih kategorija koje su teže uočljive od formalno obeleženih kategorija, ali su ipak mnogo snažnije od vidljivih obeležja jezika jer upravo one utiču na prirodu pojmova koje jezik formira na dubljoj psihološkoj ravni (Vorf 1979: 21). Razrađujući ideju kriptotipa, Vorf usmerava pažnju na ,,suptilne leksičko-gramatičke i semantičke odnose, te se na taj način jasno vidi kako reči i gramatičke kategorije međusobno reaguju i utiču jedni na druge.

U istom ovom eseju Vorf ustanovljava zanimljive primere gde neka reč znači isto što i izvedenica sa prefiksom koji po pravilu treba da ukaže upravo na suprotnost. Upravo ovakvi primeri dali su osnov Vorfu da postavi pitanje da li su razne rupe i asimetrije u jeziku slučajne, ili su, pak, kulturno kodifikovane i utisnute u svest pojedinca (Bugarski 1979: 17).

Ova razmišljanja Vorf je dalje razvio u svojim narednim tekstovima kao što su Gramatičke kategorije iz 1937. godine, gde ovaj istraživač dalje razvija pojam kriptotipa, da bi ispod formalne dimenzije gramatičkih i semantičkih kategorija pronašao skrivene slojeve i tako rastumačio njihov semantički značaj.

Vorfove prve lingvističke analize, u kojima se posebna pažnja posvećuje fonetskom simbolizmu, gramatičkim kriptotipima i korenskim idejama (Bugarski 1979: 18) koje podrazumevaju težnju da se svaki jezik svede na što manji broj značenjskih elemenata – ove Vorfove analize, dakle, predstavljaju odličnu osnovu za njegova dalja interesovanja koja se tiču jezika i njegove relativnosti.

Nakon komparativnih analiza koje se tiču poređenja hopi jezika i engleskog, Vorf je razvio sopstvenu metodologiju koja mu je bitno poslužila u delu Odnos jezika prema uobičajenom mišljenju i ponašanju, koje oličava središte Vorfovih interesovanja i metodologije. U ovom delu Vorf pravi bitnu distinkciju između obaveznog, uobičajenog i mogućeg u upotrebi jezika (Vorf 1979: 120) i tako otvara put za nova istraživanja koja se bave tzv. mentalnim zamenama koje po Vorfovom shvatanju predstavljaju suštinu odnosa između jezika o vanjezičke stvarnosti.

Ove Vorfove jezičke analize bitno su poslužile da njegova lingvistička misao dovoljno sazri, kako bi u delu Nauka i lingvistika, koje je objavljeno 1940-41. godine, Vorf konačno formulisao svoju hipotezu o jezičkom relativizmu.

Vorfova hipoteza jezičke relativnosti

Prvi put ideju o jezičkoj relativnosti Vorf je izložio kao hipotezu u svom delu Nauka i lingvistika, međutim obrisi ove hipoteze postojali su i u ranijim Vorfovim delima, a sama hipoteza vezuje se čak i za još jednog istraživača, antropološkog lingvistu Edvarda Sapira, koji je izvršio bitan uticaj na Vorfovo usmerenje.

Prema ovoj hipotezi specifičnosti strukture pojedinih jezika posmatraju se kao bitni faktori koji utiču na pogled na svet kod ljudi koji tim konkretnim jezikom govore, kao i na njihovo ponašanje u odnosu prema stvarnosti koja ih okružuje (Bugarski 1979: 9). Jezik se, dakle, posmatra ko bitan faktor za kogniciju i ponašanje pojedinaca. Ovakve ideje pored lingvistike uključuju i druge naučne discipline kao što su antropologija, sociologija i psihologija, pa je upravo interdisciplinarnost ove hipoteze razlog zašto su se mnogi istraživači iz različitih oblasti okupljali sa ciljem da se bave ovom problematikom.

Vorf je, praveći komparaciju evropskih jezika i hopi jezika američkog starosedelačkog plemena, ustanovio da skrivene jezičke strukture predstavljaju bitan faktor kada je u pitanju razmišljanje pojedinca, pa je čak istakao da bi npr. hopi jezik bio mnogo pogodniji za neke kompleksne apstrakcije i ideje o transcedentalnom, kao i za neke fizičke naučne teorije, popu teorije relativiteta. Ovakav zaključak Vorf je izveo na osnovu toga što upravo hopi jezik, za razliku od evropskih jezika ne pravi tako strogu razliku između vremena i prostora, već svojom gramatičkom strukturom več podražava u izvesnoj meri ideju vremensko-prostornog kontinuuma.

Ova jezička komparacija samo je kratak primer Vorfovih argumenata koje je koristio u prilog svojoj hipotezi. Međutim, pored sve njegove pronicljivosti i iskrene zainteresovanosti, hipoteza o jezičkom relativizmu ipak ima izvesne manjkavosti.

 Nedostaci hipoteze o jezičkoj relativnosti

Pored velikog značaja koji je hipoteza o jezičkoj relativnosti ostavila u lingvističkoj i antropološkoj nauci, ipak ona je i dalje ostala empirijski i teorijski otvorena. Razlog tome između ostalog svakako leži i u činjenici da sam Vorf nije dovoljno pažljivo formulisao hipotezu, pa je tako ostavio prostora za različita tumačenja.

Pored toga, nedostatak ove hipoteze svakako leži i u Vorfovoj nameri da prikaže način razmišljanja govornika hopi jezika, te to upotrebi kao argument za svoju hipotezu. Ovakvo stanovište ne može se potpuno prihvatiti jer samom Vorfu hopi nije maternji jezik, te on ne može znati kako misli izvorni govornik ovog jezika. Zbog toga, sve specifičnosti koje je Vorf izneo o ovom jeziku, ne mogu se smatrati verodostojnim, jer je Vorf u njih učitao možda neke konceptualne i semantičke dimenzije, koje sam govornik nikada ne bi uočio, niti bi ih tako posmatrao.

Bez obzira na ove nedostatke, Vorfova hipoteza i danas ima veliki značaj, a do sada je širom sveta inspirisala mnoge istraživače da se njome bave i pokušaju da je potvrde ili opovrgnu.

Zaključak

Ideja o jezičkom relativizmu zapravo predstavlja shvatanje prema kome je ljudsko mišljenje u velikoj meri zavisno od jezika kojim konkretan čovek govori. U svojim početnim oblicima ova ideja imala je radikalniji karakter te se smatralo da mišljenje i ponašanje čoveka isključivo zavisi od jezika kojim govori.

Danas je ova hipoteza ublažena i njen ekstremni oblik može funkcionisati samo ukoliko je udružen sa drugim hipotezama, te se u tom slučaju jezik može posmatrati kao faktor koji ima ograničenu moć na određene vidove vanjezičkog ponašanja i u tom slučaju može imati empirijsku potvrdu, premda vrlo ograničenu (Penn 1972: 11).

Humboltova, Herderova, Sapirova i Vorfova ideja o jezičkoj relativnosti imala je ekstreman oblik, ali i veliki uticaj na oslobađanje od ideje o nepromenljivim i urođenim kategorijama, prema kojima je, dakle, i jezik stvoren od Boga, ali i vanjezička stvarnost (Penn 1972: 11-12). Prema tome, ideja o jezičkom relativizmu , ali i kulturnoj i sociološkoj relativnosti značajno je uticala na oslobađanje od ideje prema kojoj je sve unapred određeno.

Međutim, u isto vreme kada je jezički relativizam predstavljao bitno naučno pitanje oko kog su se okupljali brojni istraživači iz različitih naučnih oblasti, racionalizam je postajao sve popularniji i sve snažniji, te je ugušio ideju o jezičkoj relativnosti, koja je i danas predstavlja empirijski i teorijski otvoreno pitanje.

Autor: Nađa Parandilović
Beograd, 2016.

Literatura

Adams, P. (1972). Language in Thinking. Harmondsworth.
Black, M. (1962). Linguistic Relativity: The Views of Benjamin Lee Whorf. Models and Metaphors. New York: Ithaca.
Brown, R. (1958). Words and Things. New York.
Bugarski, R. (1979). Uvod u čitanje Vorfa. Jezik, misao i stvarnost, ed. B. L. Vorf. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 5-24
Miller, R. L. (1968). The Linguistic Relativity Principle and Humboldtian Ethnolinguistics. The Hague. Paris: Mouton.
Penn, J. M. (1972). Linguistic relativity versus innate ideas: The Origins of the Sapir-Whorf Hypothesis in German Thought. The Hague. Paris: Mouton.
Vorf, B. L. (1979). Jezik, misao i stvarnost. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.