Holden Kolfild kao melanholični genije – 70 godina romana “Lovac u žitu”

“Njujorker” je odbio roman Lovac u žitu. Ovaj časopis je objavio šest kratkih priča Dž.D. Selindžera, uključujući dve najpopularnije, „Savršen dan za banana-ribe“ iz 1948. i „Za Esme – s ljubavlju i mučninom“ iz 1950. Ali kada su urednici dobili roman na uvid, odbili su da objave odlomak. Rekli su Selindžeru da prevremena zrelost četvoro dece Kofildovih nije bila verodostojna i da je rukopis razmetljiv – da se čini da je napisan tako da  istakne autorovu mudrost, umesto da predstavi priču. Izdavačka kuća koja ga je i naručila “Harkot Brejs (Harcourt Brace) već je odbila Lovca u žitu, a tamošnji je izvršni direktor po imenu Judžin Rejnal (Eugene Reynal) postao besmrtan u lošem smislu kada se požalio da ne može da prokljuvi da li je Holden Kofild lud ili ne. Selindžerov agent odneo je knjigu u “Litl, Braun”, čiji je urednik Džon Vudburn očigledno bio dovoljno razborit da ne postavlja takva pitanja. Roman je objavljen u julu 1951. godine i do sada je prodat u više od šezdeset miliona primeraka.

Svet je tužan, rekao je Oskar Vajld, jer je lutka nekada bila melanholična. Mislio je na Hamleta, junaka za kojeg je smatrao da je naučio svet novoj vrsti nesreće – nesreći večnog razočaranja u život kakav jeste, što je Weltschmerz. Bez obzira na to da li ga je Šekspir izmislio ili ne, pokazalo se da je to jedna od najzaraznijih književnih emocija. Čitaoci je konzumiraju u tonama, a zatim traže da se upoznaju sa autorom. Takođe se pokazalo kao jedna od najtrajnijih književnih emocija, jer život često i prilično pozdano ume da omane. Svaka generacija se, međutim, oseća razočarano na svoj način i čini se da zahteva svoju književnost sa temom nezadovoljstva. Za mnoge Amerikance koji su odrasli pedesetih godina, Lovac u žitu je najčistiji ekstrakt tog raspoloženja. Holden Kofild je njihov kralj tuge. Amerikanci koji su odrasli u potonjim dekadama i dalje čitaju Selindžerov roman, ali imaju svoje verzije njegove priče, sa različitim ukusima Weltschmerz-a – Lovac u žitu menja taj književni žanr u nešto svoje.

U umetnosti, kao i u životu, bogati postaju bogatiji. Ljudi uglavnom čitaju roman Lovac u žitu kad imaju oko četrnaest godina, obično zato što su im knjigu dali ili im naredili da je pročitaju roditelji ili nastavnici koji su je pročitali kada su imali četrnaest godina, jer ju je neko dao njima ili im naredio da je pročitaju. Drugim rečima, knjiga neprestano privlači čitaoce ne zato što je deca neprestano otkrivaju, već zato što odrasli koji su je čitali kao deca teraju sadašnju decu da je čitaju. Ovo se čini presudnim za shvatanje njegove popularnosti. Lovac u žitu predstavlja saosećajni portret dečaka koji odbija da se socijalizuje, a što je postalo (kod određenih čitalca svakako, pošto ovu knjigu i dalje povremeno zabrane u pojedinim konzervativnijim školama) standardni instrument socijalizacije. Sa knjigom su me upoznali moji roditelji, koji bi, da su ikada mislili da bih, nakon što bih završio čitanje, pobegao iz škole, pušio kao Turčin, lagao o svojim godinama u barovima, unajmljivao prostitutke ili koristio reč „dođavola“ u svakoj trećoj rečenici, imali (rečima iz same ove priče) oboje po dva krvarenja. Nekako su znali da neće biti takvog efekata.

KAO DA JE POUKA KNJIGE DA ĆE HOLDEN PRERASTI SVOJE STAVOVE I OVO JE VEROVATNO LEKCIJA KOJOJ SE NADA VEĆINA NASTAVNIKA KOJI DAJU ROMAN LOVAC U ŽITU SVOJIM UČENICIMA NA ČITANJE – DA JE TU OTUĐENJE SAMO FAZA. ALI LJUDI NE PRERASTAJU HOLDENOVE STAVOVE, ILI NE U POTPUNOSTI, A NI NE ŽELE DA IH PRERASTU, JER SU TO PRILIČNO KORISNI STAVOVI.

Navodno deca reaguju na Lovac užitu jer se prepoznaju u liku Holdena Kofilda.Veruje se da je Selindžer izrekao ono što svaki adolescent ili, barem, svaki osetljiv, inteligentan, adolescent iz srednje klase, misli, ali je previše inhibiran da kaže, a to je da je uspeh lažan i da su uspešni ljudi uglavnom foliranti. Čitanje Holdenove priče trebalo bi da bude književni ekvivalent prvom pogledu u ogledalo. Čini se da ovo umanjuje originalnost knjige. Četrnaestogodišnjaci, čak i osetljivi, inteligentni, četrnaestogodišnjaci iz srednje klase, uglavnom ne misle da je uspeh lažan, a ako se ponekad osećaju nesrećno, ili besno, ili tog uspeha nemaju, to nije zato što misle da su većina drugih ljudi foliranti. Čitav emotivni teret adolescencije sastoji se u tome što ne znate zašto se osećate nesrećno, ili besno, ili neuspešno. Privlačnost Lovca u žitu, koja i stvara zavisnost, jeste u tome što vam pruža razlog. Daje sadržaj hemiji.

Holden govori kao tinejdžer, i zbog toga je prirodno pretpostaviti da on i razmišlja kao tinejdžer. Ali kao i svi mudri dečaci i devojčice u Selindžerovoj prozi – poput Esme i Tedija i mnogih briljantnih Glasovih – Holden razmišlja kao odrasla osoba. Nijedan tinejdžer (i vrlo malo odraslih osoba, kad smo kod toga) ne može da prozre druga ljudska bića tako brzo, jasno, ili toliko neoprostivo kao što to čini on. Holden je demon verbalnog seciranja. On sumira ljude kao da piše roman:

Uvek je tražio da mu učiniš neku veliku uslugu. Uzmimo tako nekog lepotana, ili tipa koji misli da je glavni dasa – takvi će uvek tražiti da im učiniš neku veliku uslugu. Samo zato što oni luduju za sobom, misle da si i ti lud za njima i da jedva čekaš da im učiniš uslugu. Komično je u neku ruku. (…)

Blokirala je čitav prokleti promet iz među stolova. Lepo se videlo da uživa kada totalno blokira promet. Kelner je čekao da mu se skloni s puta, ali ona ga nije čak ni primetila. Komično je bilo. Videlo se da je kelner ne voli baš mnogo, videlo se da je čak ni taj kapetan ne voli baš mnogo i pored toga što izlazi s njom. A ni ja je nisam preterano voleo. Niko je nije voleo. Na izvestan način, morao si nekako da je žališ. (…)

Zvao se Džordž nešto – čak se ni ne sećam – i studirao je u Endoveru. Jaka, neviđeno jaka stvar. Trebalo je videti tog tipa kad ga je Sali pitala kako mu se dopao komad. Bio je od onih foliranata kojima je izgleda potreban prostor kada odgovaraju na nečije pitanje. Zakoračio je unazad i zgazio tačno na nogu neke dame iza sebe. Verovatno joj je svaki prst polomio. Rekao je da komad sam po sebi nije remek-delo, ali da su Lantovi, naravno, apsolutni anđeli. Anđeli. Isuse. Anđeli. To me dotuklo.[1]

ON NIJE POKUŠAVAO DA RAZOTKRIJE DUHOVNO SIROMAŠTVO KONFORMISTIČKE KULTURE; PISAO JE PRIČU O DEČAKU ČIJI JE MLAĐI BRAT UMRO. HOLDEN, NA KRAJU KRAJEVA, NIJE NESREĆAN JER VIDI DA SU LJUDI FOLIRANTI; ON VIDI DA SU LJUDI FOLIRANTI JER JE NESREĆAN.

“Na izvestan način, morao si nekako da je žališ”. Tajna Holdenovog autoriteta kao pripovedača je da nikada ne dopušta da bilo šta stoji samo za sebe. Uvek vam kaže šta da mislite. Svakoga je on prokljuvio. Zbog toga je tako smešan. Ali urednici “Njujorkera” su bili u pravu: Holden nije običan tinejdžer – on je čudo. Čini se (i zbog toga njegov lik može biti toliko prijemčiv) da ima nešto što malo ljudi ikada do kraja stekne: stav prema životu.

Kao da je pouka knjige da će Holden prerasti svoje stavove i ovo je verovatno lekcija kojoj se nada većina nastavnika koji daju roman Lovac u žitu svojim učenicima na čitanje – da je tu otuđenje samo faza. Ali ljudi ne prerastaju Holdenove stavove, ili ne u potpunosti, a ni ne žele da ih prerastu, jer su to prilično korisni stavovi. Jedan od ciljeva obrazovanja je naučiti ljude da žele nagrade koje život nudi, ali drugi cilj je naučiti ih umerenom stepenu prezira prema tim nagradama. U američkom životu, gde se – posebno ako ste osetljiv i inteligentan pripadnik srednje klase – nagrade neprestano predstavljaju da samo vas čekaju da ih uzmete, osećaj razočaranja mnogo je češći od osećaja uspeha, a ako nismo naučili kako da se ne brinemo zbog svojih neuspeha oni će nas uništiti. Kada vašoj deci date da čitaju Lovac u žitu to je kao da im date jedan sloj psihičke izolacije.

 

Verovatno je Selindžeru poslednje na umu što je imao kada je pisao knjigu bilo da bi mogla završiti u nastavnom programu za završni razred engleskog jezika i književnosti. On nije pokušavao da razotkrije duhovno siromaštvo konformističke kulture; pisao je priču o dečaku čiji je mlađi brat umro. Holden, na kraju krajeva, nije nesrećan jer vidi da su ljudi foliranti; on vidi da su ljudi foliranti jer je nesrećan. Ono što njegov pogled na druge ljude čini tako ubojitim, a njegovo razočaranje toliko neublaživim je ista stvar zbog koje su Hamletova osećanja tako ubojita i neublaživa: njegova tuga. Holden bi trebalo da bude, tačno je, neka vrsta intuitivnog moralnog genija. (Kakav je, može se reći, i Hamlet.) Ali njegov osećaj da je sve bezvredno je samo normalan osećaj koji ljudi imaju kada neko koga vole umre. Život počinje da izgleda kao patetično providan pokušaj da ih prevare da zaborave na smrt; više nemaju interesovanja za njih.

Šta je u ovom zapletu bilo primamljivo Selindžeru? Holden Kofild se prvi put pojavljuje u Selindžerovom tekstu iz 1941. godine, u priči pod naslovom „Blaga pobuna kod Medisona“, u kojoj se pojavljuju lik po imenu Holden (on nije pripovedač) i njegova devojka, Seli Hejs. (Priču je kupio “Njujorker”, ali objavljena je tek 1946.) A i u drugim pričama koje je Selindžer napisao sredinom četrdesetih postoje likovi po imenu Holden Kofild. Ali veći deo romana Lovac u žitu napisan je nakon rata, i iako deluje čudno nazvati Selindžera ratnim piscem, oba njegova biografa, Jan Hamilton i Pol Aleksander misle da je rat ono što je od Selindžera stvorilo Selindžera, da mu je to iskustvo bacilo tamu preko satire i stavilo tugu u humor.

Selindžer je veći deo rata proveo sa 4. pešadijskom divizijom, gde je bio u kontraobaveštajnoj jedinici. Sleteo je na plažu Juta u petom satu Dan D invazije, a završio je usred nekih od najkrvavijih borbi za oslobođenje – u šumi Hurtgen, a zatim u Ardenskoj bici, u zimu 1944. godine. Četvrta divizija pretrpela je strašne žrtve u tim akcijama, a Selindžer je, prema njegovom sopstvenom priznanju, u pismima koja je tada pisao, doživeo traumu. Borio se jedanaest meseci tokom napredovanja ka Berlinu, a u leto 1945, posle nemačke predaje, izgleda da je doživeo nervni slom. Prijavio se u vojnu bolnicu u Nirnbergu. Ubrzo nakon što je pušten, dok je još bio u Evropi, napisao je prvu priču u kojoj je narator bio sam Holden Kofild, pravi početak romana Lovac u žitu. Priča se zvala „Lud sam“. (Objavljeno je u Collier-u u decembru 1945.)

„Savršen dan za banana-ribe“, objavljen nešto više od dve godine kasnije, priča je koja je istovremeno i uvela Simura Glasa, najstarijeg i verovatno najnadarenijeg od sve dece Glasovih, i dokrajčila ga, pošto je Selindžer učinio da se Simur ubije na poslenjoj stranici. Ako Simura znamo samo iz kasnijih priča o sagi o porodici Glas, u kojoj se on pojavljuje kao neka vrsta sveca – „Frani“ i „Dižite visoko krovnu gredu, tesari“ (obe objavljene u “Njujorkeru” 1955), „Zui “(1957), „Simur: Uvod “ (1959) i„ Hapvort 16, 1924“ (1965), poslednje objavljeno Selindžerovo delo – verovatno ćemo pretpostaviti da se ubio jer ga je glupost sveta izludela. Ali u „Savršenom danu za banana-ribe “ jasno je da se Simur ubija jer ga je rat izludeo. Upravo je otpušten iz vojne bolnice i njegovo ponašanje u priči nije ni ponašanje sveca, ni ponašanje vizionara, niti ekscentrika; on se ponaša otkačeno, a na kraju i psihotično. Simur je ratna žrtva. Što je i mnogo očiglednije neimenovani protagnosta priče “Za Esme – sa ljubavlju i mučninom”, američki vojnik s kojim se trinaestogodišnja Engleskinja sprijateljila neposredno pre nego što on dolazi da učestvuje u operaciji Dan D. Lovac u žitu bio je najprodavaniji kada je izašao 1951. godine, ali njegov prijem kao neke važne kulturne pojave dogodio se tek sredinom pedesetih, kada su ljudi počeli da govore o „otuđenju“ i „konformizmu“ i „mladalačkoj kulturi “ – vreme Ginzbergovog Jauka, Buntovnika bez razloga i prvih ploča Elvisa Preslija. Ali Lovac u žitu nije roman o pedesetima; to je roman o četrdesetima. I on ne predstavlja slavljenje mladosti. To je knjiga o gubitku i o tome kako je na svetu sve krenulo po zlu.

SELINDŽEROVO POVLAČENJE JEDNA JE OD STVARI KOJA STOJI IZA, NA PRIMER, TRANSFORMACIJE HOLDENA KOFILDA OD KNJIŽEVNOG JUNAKA U KULTURNOG HEROJA. TO JE POTPOMOGLO UVERENJU DA JE HOLDENOVA NESREĆA MANJE LIČNA NEGO ŠTO SE ČINI – DA JE TO ZAISTA BILA NEKA VRSTA PROTESTA PROTIV MODERNOG ŽIVOTA

Sredinom pedesetih, Selindžer je nestao u svojoj zečjoj rupi u Nju Hempširu. To što je “Njujorker” odbio Lovca u žitu jednostavno nije na njega kao pisca ostavilo nikakve posledice. Nakon što je kritikovan što je stvorio porodicu sa četvoro preterano zrele dece i što je pisao u stilu koji je sam skrenuo pažnju na sebe, stvorio je porodicu sa sedmoro preterano zrele dece, kao i radove vrhunskog književnog egzibicionizma u pričama “Zui” i “Simor”.

„Zui “ i „Simur“ su egzibicionistički tekstovi, jer se emocionalna struja koja pokreće likove otkačila od svega što im se stvarno dogodilo. Nije ih trauma ili tuga bacila u stanje povišenog intenziteta. Oni samo jesu u stanju većeg intenziteta. U filmu Freni, duhovna kriza Freni Glas je neka vrsta paravana koji štiti prilično prizemnu okolnost da ju je trudnom učinio čovek za kojeg shvata da će celog život ostati nadmeni engleski major. Ali u „Zui“, priči objavljenoj dve godine kasnije, Frenina duhovna kriza je istinska, jer je očigledno da su duhovne krize cena koja se plaća za bivanje Glasom u ovom zlom svetu. Nema nagoveštaja trudnoće. Umesto toga dobijamo Simurovu Debelu damu. Posle 1955. Selindžer je prestao da piše priče, u konvencionalnom smislu. Kao da je izgubio interesovanje za prozu kao umetničku formu – možda je mislio da postoji nešto manipulativno ili neistinito u vezi sa književnim sredstvima i autorskom kontrolom. Njegovo prisustvo je počelo da se rastvara u svetu njegovog stvaranja. Pustio je da lutke preuzmu pozorište.

“Njujorker” je bez problema objavio “Zui” (koja i dalje predstavlja najdužu prozu koju je ikada objavio) i „Simur“. Čini se da je časopis preboleo svoju zabrinutost zbog verodostojnosti i transparentnosti. Selindžer je promenio estetiku “Njujorkera”, u vreme kada je ta estetika bila zlatni standard kratke priče, i to je jedan dokaz o uticaju koji je imao na američko pisanje. Ima ih još mnogo. Rane priče Filipa Rota, sakupljene u knjizi Zbogom, Kolumbo, imaju nešto od Selindžerovog glasa i komičnog tajminga, i teško je čitati Rotove kasnije smešne, ćudljive, žalobne monologe, bez da zamislimo Holdena Kofilda i Zui Glas i njihovo predačko prisustvo.

KRAJNJI PROIZVOD IDEALNOG PREPISIVANJA OD SELINDŽERA NIJE SELINDŽEROVA PRIČA. TO JE SAM SELINDŽER. DA BISTE PREPISALI PRIČU O HOLDENU KOFILDU, TAKOĐE MORATE POSTATI MELANHOLIČNI GENIJE. MORATE BITI SVOJ KRALJ TUGE.

Ipak, Rot nije pokušavao da kopira roman Lovac u žitu. Potpuni nedostatak ironije kod Selindžera teško da bi ga mogao privući. Ali drugi pisci su pokušali, najmanje jedan u svakoj deceniji otkad se pojavio. Silvija Plat je napravila verziju za devojčice u knjizi Stakleno zvono (1963); Hanter Tompson je to učinio za ljude koji nisu mogli da veruju da je Nikson predsednik, a Džim Morison mrtav, u Paranoji u Las VegasuSrcelomno delo zapanjujućeg genija Dejva Eždersa (2000) je MTV-jeva varijanta. Mnoge knjige u kojima su predstavljeni zanimljivo nesrećni mladi ljudi objavljene su nakon Lovca u žitu, a neke od njih napisali su ljudi koji su Selindžera nesumnjivo smatrali uzorom koji je na njih izvršio uticaj. Ali to ne znači da te knjige kopiraju Lovca u žitu. Lestvica je postavljena znatno više od toga, a razlog ima veze sa Selindžerovom mistikom.

Zašto je Selindžer odlučio da se skloni od javnosti, a zatim i iz štampe, njegova je stvar i verovatno ne bi trebalo da ima nikakve veze sa načinom na koji ljudi čitaju dela koje je objavio. Ali ima. Čitaoci ne mogu da se suzdrže. Selindžerovo povlačenje jedna je od stvari koja stoji iza, na primer, transformacije Holdena Kofilda od književnog junaka u kulturnog heroja. To je potpomoglo uverenju da je Holdenova nesreća manje lična nego što se čini – da je to zaista bila neka vrsta protesta protiv modernog života. Takođe je pomoglo potvrđivanju utiska, potpomognutog Selindžerovim kasnijim ponašanjem, da nema razlike između njega i njegovih likova – da ako naletite na Selindžera u pošti Korniš, u Nju Hempširu (što je izgleda bilo mesto gde su njegovi progonitelji najčešće naletali na njega) bilo bi doslovno kao da naletite na Holdena Kofilda ili Simora Glasa. Time što se povlačio, Selindžer je davao glamur svojim neprilagođenim junacima, jer da bi bio otpadnik koji piše kao Dž.D. Selindžer – Holden Kofild koji objavljuje u “Njujorkeru” – zaista se mora biti glamurozan.

Zbog toga je pripovedač u romana koji prepisuju od Lovca u žitu uvek pisac koji piše za magazine. To je naravno i autor koji prepisuje od Lovca u žitu, a autor i pripovedač su skoro u dlaku isti. Model pripovedača više nije Holden Kofild. I ne radi se o tome da se zamišlja da je Dž.D. Selindžer kao Holden Kofil. Za autora se zamišlja da je kao Dž. D. Selindžer za kojeg se zamišlja da je kao Holden Kofild. Drugim rečima, ne možete da prepisujete od Lovca u žitu jednostavno pripovedajući priču o nesrećnom tinejdžeru i ažurirajući kulturološke reference, ili premeštajući događaje u drugi grad ili menjajući pol glavnog junaka. Morate reprodukovati Selindžerovu mistiku, jer je mistika postala deo onoga što je Lovac u žitu. Krajnji proizvod idealnog prepisivanja od Selindžera nije Selindžerova priča. To je sam Selindžer. Da biste prepisali priču o Holdenu Kofildu, takođe morate postati melanholični genije. Morate biti svoj kralj tuge.

Knjiga koja se na neki način čini najbližom Selindžerovoj je knjiga Silvije Plat. Ona je pripadala prvoj generaciji čitača Lovca u žitu. Pročitala ga je pre 1953. godine, kada je provela deo leta u Njujorku kao dvadesetogodišnja pripravnica u časopisu “Madmazel”. (Kada je stigla u časopis, tražila je da joj daju da radi intervju sa Selindžerom, čija je knjiga Devet priča upravo bila objavljena. Umesto toga, dali su joj da radi intervju sa Elizabet Boven.) To stažiranje i njen kasniji nervni slom i hospitalizacija postali su osnova, deset godina kasnije, za knjigu Stakleno zvono.

Recenzenti su odmah primetili sličnost sa romanom Lovac u žitu, a u glasu i priči Ester Grinvud, junakinje Silvije Plat, postoje odjeci Holdenovog glasa i priče. Ali Plat nije tek preuzimala. Sigurno je osećala da će ambiciozni pisac za časopise u Njujorku 1953. godine, kada je Selindžer bio u najboljim godinama, prirodno gledati na život na selindžerovski način. Kada Ester kaže, na primer: „Glupa sam za pogubljenja“ (1953. je godina kada su Rozenbergovi pogubljeni), ona zauzima Kofildov stav. Esterino nejasno gnušanje prema seksu je gnušanje naučeno delimično iz Lovca u žitu. Njena opsednutost ludilom i samoubistvom delimično je opsesija poštovaoca „Tedija“ i „Savršenog dana za banana-ribe“. Međutim, na druge načine, Stakleno zvono Lovac u žitu veoma su različite knjige, a razlika se može sažeti u tome što ćemo reći da nijedan čitalac nikada nije želeo da bude Ester Grinvud. Holden (uprkos zbunjenosti izvršnog direktora “Hartkort Brejsa”) nije lud; svoju priču priča iz sanatorijuma (gde je otišao zbog straha da ima tuberkulozu), a ne iz duševne bolnice. Muka mu je od brutalnosti sveta. Ester od toga poludi.

Piše: Louis Menand
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

[1] Svi citati iz romana preuzeti su iz LOM-ovog izdanja, a u prevodu Flavija Rigonata (prim. prev.)

Izvor: Glif

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] pulse […]