Hrabrost čoveka pred dinamičkom uzvišenošću prirode u romanu „Pomorci” Viktora Igoa

„Pomorci” je manje poznat, ali izuzetan roman velikog francuskog književnika Viktora Igoa, koji po svojoj strukturi, lepoti pisanja s mnoštvom pitoresknih izraza i opisa usamljenog kamenitog sela u Normandiji, smeštenog na samoj obali mora u okruženju neobičnih granitnih stena oštrih šiljatih vrhova, ili pak čudesno zaobljenih litica, negostoljubivih i hladnih, nepristupačnih ljudskom domašaju, na kojima su gnezda svila nebrojena jata galebova, brojnim preispitivanjima glavnog junaka, predstavljanju ukorenjenih predrasuda mesta i nadasve veličanstvenom prikazu borbe čoveka, malenog i neznatnog, s nemilosrdnom stihijom raspomamljenog mora, nimalo ne zaostaje za njegovim mnogo poznatijim književnim delima.

U središtu priče nalazi se čovekov okršaj s prirodom u njenoj nemilostivosti i zastrašujućoj dinamičkoj uzvišenosti, njegova naizgled uzaludna borba s pomahnitalim džinovskim plavim jezicima, neočekivano uzdignutim s uskomešane morske površine, s pomorskom nepogodom, strašnom u svojoj unutrašnjoj potisnutoj surovosti i neverovatnoj snazi što je crpi iz najtamnijih, neistraženih dubina i u kovitlacu nezaustavljivog bešnjenja izručuje ogromne vodene mase, koje se u zaglušujućem huku, samo jednim udarcem groma, snažno raspolućuju na masivne bedeme nalik kracima kakve neobične stostruko uvećane podmorske životinje, a zatim se nezastavljivo lome i sa strahovitom jekom stropoštavaju u more. A potom se pokrenuti jezivim zavijanjem bure, iznova podižu iz njegove uskovitlane tamne utrobe u vidu divovskih talasa, tako strašnih da se ponekad čini da će dosegnuti nebo, presečeno zaslepljujućim blistanjem munja i urlanjem gromova koji bezdušno paraju tamne oblake, otežale od mnoštva sivih kapljica, odakle se najedanput sručuju potoci kiše. Čovek se oseti često sićušan i bespomoćan pred beskonačnom pomamom mnogostruko uvećanih talasa, što u očima zatečenog, prestravljenog posmatrača, narastaju do nezamislivih razmera i grade ogromne zidove od uskovitlane pene nalik telu kakvog diva orijaša, koji se sve više sklapaju oko čoveka usamljenog na oštrim, nepristupačnim i klizavim stenama, napuštenog i beznadežnog u toj vodenoj klopci, preplavljuju ga i uvlače u utrobu mora. Većina ljudskog življa bi poklekla i prepustila se zlokobnoj ćudi sudbine već pri naletu prve morske stihije. Ali ne i Žilijat, od prvih dana različit od drugih stanovnika usamljenog normandijskog seoceta, što je svesno rizikovao život zbog iskrene i požrtvovane ljubavi prema mladoj, lepoj i nestašnoj gospođici Derišeti, prema njenoj ljupkosti i velikim plavim zamišljenim očima nalik na cvetove zumbula, nemirnom osmejku koji joj je poigravao u uglovima usana i na prvi pogled opčinio usamljenog mornara, napuštenog i izopštenog zbog očitih praznoverica s kojima se suočavao tokom celog bitisanja na zemnom šaru. Zbog mlade vlastelinove ćerke i ljubavi koja mu je buktala u srcu, iskrene i tople, upustio se u ovaj gotovo nemogući poduhvat, praćen mnogobrojnim podmetanjima i preprekama. Ovde zapažamo i izvesne odjeke drevnih predanja i fabulu nalik osnovnom toku najlepših bajki sveta, gde odvažni junak mora da prevaziđe mnoštvo barijera i razreši raznolike zadatke i zagonetke da bi zadobio ruku mlade i nežne princeze ili gospodarice kakvog poseda kao što je slučaj s Derišetom, kćerkom jednog od najuglednijih i najbogatijih meštana.

Žilijat po svojoj prirodi, nesebičnoj i požrtvovanoj, koja uživa u istraživanju rodne obale, nesvakidašnje razuđenog reljefa odeljenog u nekoliko zasebnih manjih ostrvskih celina, često prošaranih tamnim komadima granita i ribarenju u malenom čunu do kasnih večernjih sati, što mu predstavlja jedini izvor namirnica neophodnih za život, i ne mari za bogatstvo i moć Derišetinog oca, već je obuzet jedino istinskom ljubavlju prema ovom dražesnom, tek propupelom cvetu obdarenom najlepšim osobinama rane mladosti. Uostalom, jedino se od Žilijata očekuje takva neverovatna hrabrost, koja se u antičkoj grčkoj filozofiji obeležava nazivom thymos, luda smelost, proistekla iz srčanosti, i rešenost da se upusti u borbu sa strahovitom burom koja uvek besni na stenama Duvr, nepristupačnim ljudskom oku. Nije li Žilijat još od najranijih dana, poput mnogih ljudi drugačijih shvatanja i razmišljanja, bio predodređen za veliki podvig? On je naime, i u detinjstvu izazivao podozrenje, budući sin žene za koju se u ovom zabačenom normandijskom primorskom mestu, shodno kolektivnom sujeverju stanovnika govorkalo da je veštica, a nema sumnje da su mali gradovi bastioni ogovaranja i podmetanja, nastalog iz neizmerne dokolice i neukosti žitelja, i da umeju nekom dobro da prišiju rep sačinjen od neizbrojnih spekulacija koje prevazilaze i najfantazmagoričnije zamisli, a to je onda prava propast, jer svi upravljajući se povodljivošću neprestano izbegavaju prokaženu osobu bez ikakvog vidljivog razloga. Kada je Žilijat odrastao i stasao, zazirali su od njega i klonili ga se kao kakvog čudaka, oko koga lebdi nedokučiv uticaj tajanstvenih, opskurnih sila. Tako su minule mnoge godine, a on se sve više osamljivao i izdvajao, postajući sve čudniji. I izgled mu bejaše nesvakidašnji, njegova spoljašnjost je nosila odlike mladog, ne naročito lepog čoveka, koščatog lica izbrazdanog jasno utisnutim znacima teškog života na moru i obeleženog neprekidnog borbom za opstanak, pravog, uskog nosa i stisnutih usana. Oči su mu bile crne i ugasle, posuknule u unutrašnjost duplji i celokupnom pojavom je odavao utisak barem deceniju starijeg čoveka, a lice mu beše prekriveno mračnom maskom mora i vetrova, kako divno kaže Igo. Čak i dok je Žilijat živeo u samoći, provodeći dane u šetnjama živopisnim normandijskim krajem i odlasku do omiljenih stena Gild – Om – Ur, postavljenih poput udubljenja nalik na stolicu, odmarao se i razmišljao u tišini, u potpunoj osami, posmatrajući bezmerno more i lepote zalazaka sunca, kada užarena lopta lagano tone u zagrljaj talasa, ostavljajući na nebu rumenozlatni trag koji je odbleskivao na morskoj površini, mirnoj i prozirnoj poput ogledala, naslućivalo se da ga krase izuzetna moralna čvrstina, požrtvovanost i neustrašivost koja je samo čekala pravi trenutak da se ispolji u punom vidu. Pomenute stene će kao topos odvijanja događaja, budući da je roman zaokružene strukture, imati značajno mesto i na samom njegovom svršetku, gde je pribeležena mirna zadivljujuća slika susreta čoveka i mora.

I to je magnovenje došlo kada ga je obuzela ljubav prema lepoj i vragolastoj Derišeti, koja ga je nadahnula da, kao što je slučaj u bajkama i predanjima, prihvati izazov koji je njen otac brodovlasnik upriličio da bi odredio muža svojoj kćerki, i neistrašivo se otisne u daleka prostranstva da bi nadvladao razjareno, usklobučeno more što je besnelo oko negostoljubivih, golih i nedosežnih stena Duvr i zadobio njeno poverenje i naklonost. Žilijatova je hrabrost, prirodna za takvog čoveka, od najranijih dana saživljenog s morem koje nosi mnogobrojne opasnosti, narastala proističući iz ljubavi i on je delao odlučno i neuzdrmano, uprkos brojnim preprekama i pokušajima zavidljivaca da ga osujete u plemenitom poduhvatu, bivajući odista nalik kakvom princu ili bolje rečeno skromnom odvažnom mladiću iz bajki kome je po svom životnom putu bio podobniji. Mislim da je upravo ta neobjašnjiva sila, koja ga je neprimetno bodrila u suprotstavljanju razjapljenim čeljustima mnogostruko većih talasa, nebeskih munja i tamnih oblaka što su poput upozoravajućeg predskazanja propasti natkrilili more, koje je penilo, klobučalo se, podizalo mase snažnih vala iz neprobojne mračne utrobe, uzdizalo se i poput nemerljivo velikih ruku divova urlalo i zavijalo udarajući strahovito u stene i litice, ispunjavajući divljom rikom nebesa, bila ljubav, ona čista, nepomešana, požrtvovana, bezuslovna ljubav, dodatak urođenoj dovitljivosti i snalažljivosti. Naime, u jednom odlučujućem trenutku sudbonosnog konačnog okršaja s morem, kada je izgledalo da će ga preklopiti i progutati, on je nepojmljivom, nadljudskom snagom svojstvenom samo bogovima osujetio podmukle napade podivljalih talasa, ukrotio ih i preobrazio u stidljive, jedva vidne tračice, koje su kako veli Igo, mesile vodenu masu milionima malih ruku. Međutim, Žilijat je kao i u bajkama, ispunio zadatak, ali u životu često nema srećnog kraja, a ni pravde za podvižnika. Na prvi pogled, moglo bi se reći da je njegovo odustajanje od Derišete koju je zaista nesebično i postojano voleo izraz neodlučnosti, ali to je još jedna manifestacija njegove unutrašnje čvrstine i nepokolebljivosti u odlučivanju, jer je on osetio da mu ljubav nije uzvraćena, i pored velike boli koja mu je iznutra raskidala srce zadržao spoljašnji miran izgled i dostojanstvo prepuštajući dragu damu onome koga je volela, svešteniku i dobroj prilici za mladu devojku. Kakva je snaga u čoveku koji gori silnom, neuslišenom ljubavlju i sasvim razborito prepušta voljenu ženu njenoj sreći znajući da bi pored njega bila nezadovoljna i tužna, i odriče se svojih nežnih osećanja da bi nju usrećio, istinska nesebična viteška ljubav! A njegova unutarnja patnja bila je neizmerna, iako je nijedan mišić na mrkom licu opaljenom suncem nije odavao. Derišeta na poslednjim stranicama romana s verenikom odlazi u drugi grad, i u trenutku kada se oni ukrcavaju na brod Žilijat mučen dubokim bolom odlazi do svog najdražeg mesta, stene Gild – Om – Ur, gde se ponovo susreće s morem. Tada nastaje jedna od najlepših slika klasične književnosti. Ne zna se, niti se može odgonetnuti šta se zapravo zbilo u tom susretu čoveka i mora, toliko puta obnavljanom, no sada sudbonosnom, na steni izdubljenoj dugogodišnjim dejstvom talasa u formi stolice, misterioznog imena Gild – Om – Ur, ovenčanog drevnom lepotom, dok je sunce lagano tonulo na horizontu preobražavajući se u plamenu kuglu, a njegovi se zlatni zraci utapali u nedoglednoj dubini mora, u samo jednom magnovenju kada je brod s mladencima iščezao na pučini.

Da li je taj neobjašnjiv događaj bio podstaknut nekom neobjašnjivom metafizičkom kauzalnošću, koja ne nazire jasnu vezu između uzroka i posledice, izuzev u onim najtoplijim osećanjima za koja znaju samo ljudi što iskreno vole? No posve je sigurno da je u tom presudnom momentu otrgnutom od vremena Žilijat neporecivo pokazao hrabrost i istrajnost onih ćutljivih, nesalomivih ljudi izmorenih brojnim nedaćama koji stameno i stoički prihvataju dodeljenu im sudbinu, veoma retkih i tom vremenu, i zato utoliko uzvišenijih u svom postupanju. Pomoraca kojima je široko plavo prostranstvo istovremeno izvor života i uzrok propasti, ali nedvosmisleno obeleženih praiskonskom hrabrošću i intrinsičnom čvrstinom, sazdanih da moru prkose ili mu se prepuste, ali nikako letargično, već sa izuzetnom snagom i ponosom s kojom imaju smisla i pobeda i razočaranje. Kako god bilo, ipak je Žilijat izvojevao svojevrsnu pobedu zapisanu u šumu talasa koji huče oko krševitih visokih stena Duvr u Normandiji, obznanjujući da je nekada davno jedan čovek snagom volje i neizmerne, iako neuzvraćene ljubavi, ukrotio ćudljivost dinamički uzvišene prirode.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Milena Blagojević, Pomorci, Viktor Igo