Идентитет као инцидент

 

(Читајући Деридино „Лудило над мишљењем“)

Идентитет је нежељена појава јер у крајњој линији он не представља ништа друго до ретроактивно приписивање значења нашем биолошком присуствовању. Моје биолошко рођење или биолошко рођење мене, није мјесто мога идентитета. Сам исказ „ја сам рођен“ логички је немогућ јер у тренутку мога рођења, рођења мене, у том чину, мој его није постојао. Није постојала моја свијест, моја самосвијест, моје самоискуство. Стога је немогуће да су ми чином биолошког рађања као својеврсног биолошког испостављања у свијет, они који су ме родили дали идентитет јер тај идентитет онда није мој већ њихов. Да ли сам ја оно што започиње прије мене? У овој ситуцији нема, ма колико се трудили, ни најмањег аргумента који би могао да покаже супротно. Не само да у чину мога биолошког испостављања у свијет није постојао мој его већ није постојала било каква представа о мени. Оно што је могло да постоји је само пуко очекивање оних који су ме испоставили у свијет у то шта ја треба да постанем али опет то само по себи није довољна основа за било какво утемељење. Па чак и да јесте, само очекивање као такво већ припада домену онога што тек треба да се деси. Отуда покушај сваке идентификације већ припада, зависи или је пак положен у домен будућности, у домен могућег. Он тек треба да се деси. Стога сама могућност идентификовања као таква већ неопозиво припада домену могућег, непостојећег, будућег. Она придолази. Идентитет је тек шанса. Мој идентитет, идентитет мене, тек треба или може бити утјеловљен (инкорпориран, in corpore, приписан моме тијелу). Ја задобијам идентитет тек кад он постане утјеловљен, тек онда када одређено значење буде приписано моме биолошком присуству. Отуда биолошко рођење није право рођење (иако је прво рођење) јер оно није мјесто идентитета. Право рођење долази накнадно – приписивањем некаквог значења чину мога биолошког испостављања, чињеници мога биолошког присуства. Приписивање неког значења, неке представе о мени – о томе шта јесам или шта нисам. С тога, дакле, нужно и неизбјежно, идентитет као ретроактивно осмишљавање мог биолошког присуства није ништа друго до наратив.

За ПУЛСЕ: Немања Ђукић

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
vilogorski
vilogorski
3 years ago

Pesnik to bolje, kraće i dublje potvrđuje

On kaže:

ŽIVIM ISKLJUČIVO ZATO ŠTO SAM ROĐEN
NISAM BIRAO NI NAROD NI VOĐE
NA JEDINI ŽIVOT IMAM STRAŠNO PRAVO
JER GA KAO SVAKO PLAĆAM SVOJOM GLAVOM

BRANA CRNČEVIĆ

Pera Marković
Pera Marković
2 months ago

Veoma inspirativan tekst. Naveo me je na dva kratka zaključka:
1) Identitet kao nužda, neizbežna posledica samog postojanja. Samo takav je realan, ali otuda neprijatan.
2) Svaki drugačiji identitet se razlikuje od samoživosti samo utoliko ukoliko uspe da proizvede podražavaoce, da se umnoži, što je jedini društveno prihvaćen oblik legitimacije. Odnosno, identitet – oblik moći nad pojedincem, delatni činilac moći koji usisava pojedinca.

Last edited 2 months ago by Pera Marković