„Svaki čovek visi o končiću, svakog trenutka se ispod njega može otvoriti bezdan, a on još sam izmišlja svakojake neprijatnosti, kvari svoj život“ (Turgenjev, Očevi i deca)
Dvoboji su tamo u XVIII i XIX veku, pa čak i početkom XX veka predstavljali pravu pošast koju su javne vlasti pokušavale donekle da suzbiju (npr. u nekim zemljama, oficir koji bi učestvovao u dvoboju mogao je da izgubi čin i sl) iako bez prevelikog entuzijazma, dok se taj običaj povezan sa aristokratskim nasleđem o shvatanju muške časti i ugleda, samo po sebi sa društvenim promenama nije postepeno izgubio. Rusi i danas tuguju za Puškinom, koji je mlad stradao u duelu, kako je prošao i Ljermontov, kao i verovatno još i niz drugih, manje poznatih.
Zanimljiva je anegdota, koju pripoveda francuski autor A. Moroa u svojoj kratkoj biografiji Turgenjeva, da su se Tolstoj i Turgenjev, koji su se inače uzajamno cenili kao književnici – iako su bili sasvim oprečni karakteri – jednom toliko posvađali (povod za polemiku je krenuo od diskusije o načinu na koji je Turgenjev odgajao svoju vanbračnu kćer) da su zakazali dvoboj koji se, na sreću, nije desio. Dva pisca, međutim, nakon toga dugo nisu razgovarali, da bi se pomirili tek prad kraj Turgenjevog života.
Dvoboj je jedna od zajedničkih tema koja se pojavljuje u dva Turgenjeva dela koja sam nedavno čitao – Očevi i deca, odnosno Prolećne vode.
Očevi i deca je jedno od najpoznatijih romana ovog ruskog klasika, koji ni danas nije zaboravljen. Radnja je relativno jednostavna, što je i inače jedna od karakteristika Turgenjevih dela. Dva mlada prijateljja, Arkadije i Bazarov dolaze na selo, na imanja svojih roditelja – sitnih plemića – prvo kod Arkadijevog oca i strica, a zatim kod oca i majke Bazarova. U međuvremenu, oni se upoznaju i sa poznatom lepoticom i udovicom Anom Odincovom, kao i sa njenom mlađom, neudatom sestrom. U centru radnje je neobični lik Bazarova, lekara, filozofa i „nihiliste“ (reč koju je prvii smislio sam Turgenjev, želeći da opiše novu generaciju ruskih političkih delatnika- kritizera) pomalo uobraženog mladog čoveka koji sa „naučne“ visine i distance i uz puno negiranja i cinizma sudi o društvu i ljudima, uključujući i svoje bližnje.
„Mi ne priznajemo autoritet… Mi radimo u ime onoga što smatramo korisno, reče Bazarov, U današnje vreme je najkorisnije nepriznavanje – i mi ne priznajemo. Ništa? Ništa…Na prvom mesto mi ništa ne propovedamo, to nam nije običaj…uvideli smo da ni naši mudraci, takozvani vođe i izobličavaoci, ništa ne vredem da se bavimo glupostima…“
Bazarov je neobičan mladi čovek, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim – jedni ga obožavaju, poput prijatelja Arkadija i starih roditelja – druge on iritira, poput Pavla Petroviča, bivšeg oficira, čoveka starog kova, koji Bazarova čak izaziva na dvoboj (u kom će biti ranjen). U priču o nihilisti (za kog je kritika napisala da se radi o proročanskom portretu osobe koja nagoveštava ruske boljševike) pripadniku generacije „dece“ koji su doveli u pitanje sva shvatanja, vrednosti i postignuća generacije „očeva“, Turgenjev je virtuozno prikazao i portrete ljudi iz tadašnjeg ruskog društva: seljanki, sitnih plemića, nabeđenih studenata, uobraženih birokrata, dok je sa posebno dirljivo i skoro idealizovao prikazao likove i beskrajnu ljubav Bazarevljevih roditelja prema ravnodušnom sinu.
Nabokov u svom prikaz ruske literature smatra „Očeve i decu“ jednom od najboljih romana XIX veka. Ipak, meni se čin, da nakon svih bura, buke i besa kroz koje su prošla ruska istorija i društvo od vremena ruskog XIX veka do danas, Turgenjev roman za današnjeg čitaoca ne bi bio ništa više od dobro pisanog svedočanstva o jednom prohujalom i dalekom vremenu, da nije vrhunske virtuoznosti kojom Turgenjev oslikava muško-ženske odnose. Izuzetna je piščeva sposobnost da prikaže u jednom dijalogu, sastanku, na par stranica, ono suptilno kolebanje emocija između dva bića, nevidljivo i neiskazivo strujanje između dve duše. Prizori razgovora nasamo između Bazarova i Ane Odinceve – gde se sve naslućuje a ništa nije jasno, gde svaki pokret, zvuk ili reč mogu da okrenu dijalog u jednom ili drugom pravcu, gde jedan momenat može da znači sve u životu ali i da ostane savim beznačajan – prestavljaju svedočanstvo retkog i vrhunskog literarnog umeća koji je malo ko od pisaca mogao da postigne, sve do danas.
„Bazarov ustade. Lampa je nejasno svetlela nasred tamne, mirišljave, usamljene sobe; kroz storu koja se pokadšto njihala, ulazila je razdražljiva noćna svežina, čulo se njeno tajanstveno šaptanje. Odincova se nije micala nijednim delom tela, ali ju je potajno uzbuđenje, malo – pomalo obuzimalo…Ono je prešlo i na Bazareva…“
Turgenjev je govorio da može da piše samo onda kada je zaljubljen, iako nije poznato da je imao puno ljubavnih veza. Ceo život bio je blisko povezan sa francuskom operskom pevačicom Polin Viardo, prvo kao (verovatno) ljubavnik, a kasnije kao prijatelj porodice (Viardo je bila udata i imala decu) u čijem susedstvu je živeo. Turgenjev se smatra „najzapadnijim ruskim klasikom“ jer je veliki deo života proveo u Francuskoj, gde je i umro. Bio je prijatelj mnogih francuskih pisaca, među kojima mu je posebno blizak bio Flober.
Turgenjev je govorio da ne poseduje originalnu imaginaciju za smišljanje priče i da su sve njegovi romani i pripovetke, kao i likovi zasnovani na njegovim ličnim iskustvima i poznanstvima, koje je on samo verno opisivao. „Ja sam realista“, govorio je. Njegova iskustva tako leže i u osnovi romana „Proletnje vode“ , jednim od njegovih poznih dela. Ovaj roman ne sadrži političke teme, što je retko kod Turgenjeva, koji kao i njegovi savremenici, Dostojevski i dr, rado uključuje savremene društvene debate u intimne priče svojih junaka. Glavni junak romana – sitni plemić Sanjin – tokom proputovanja u Nemačkoj zaljubljuje se u prelepu prodavačicu kolača Đenu (Italijanku). Sanjin osvaja Đeninu naklonost onda kada se hrabro suprostavlja nemačkom oficiru, kog izaziva na dvoboj, jer se ovaj neprilično odnosio prema lepoj devojci. Priča međutim dobija na zanimljivosti u momentu kada Sanjin, koji se već sprema za ženidbu sa Đemom, slučajno susreće strasnu aristokratkinju Mariju Nikolajevnu. Sledi „kratki prikaz zavođenja“ pri čemu je možda neobično što je, za razliku od većine ljubavnih pripovesti, u ovom slučaju ljubavni „predator“ žena, a nemoćnu „žrtvu“ predstavlja muškarac. Sanjin, bez obzira na svest o obavezama prema Đeni, upada u mrežu ženskih čari i postaje „rob“ Marije Nikolajevne, da bi na kraju bio „odbačen kao iznošena haljina“.
Turgenjev je odrastao u porodici u kojoj je njegova energična i autoritarna majka bila dominantna figura, pa su, navodno, neki ženski likovi u njegovim romanima često predstavljali odraz njegovih porodičnih uspomena.
Turgenjev spada u grupu ruskih pisaca XIX veka nazivanih „Veliki Rusi“. Među njih spadaju Tolstoj, Dostojevski, Gogolj i Čehov. I pored pohvala romana „Očevi i deca“, Nabokov u svojoj kritici ruske literature smatra da „Turgenjev nije velike pisac, ali da je zabavan“ i da ga ne treba upoređivati sa njjegovim prijateeljem Floberom jer on nije napisao ništa „ni približno slično „Gdji Bovari“. Ne treba ipak zaboraviti da je Nabokov u svojim komentarima vrlo subjektivan, kao što znamo iz njegovog omalovažavanja dela Dostojevskog.
Turgenjev je tokom života bio povremeno vrlo popularan i rado čitan, ali povremeno i vrlo kritikovan i odbacivan. „Imao je redak dar da svojim delima iritira i ruske konzervativce i naprednjake“, piše njegov biograf. Ipak, kad je umro, bio je ožaljen je od svih, a pogrebna povorka je bila ogromna – duža od dva kilometra. Čak su i ruski politički zatvorenici uspeli da upute venac na sahranu sa natpisom „smrtnici u čast besmrtnika.“
„Izgleda da samo smrt pruža ljudima priliku da oproste geniju“ komentariše A. Moroa.
Jedan ruski klasik – Turgenjev napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →