Конструкција идентитета

Конструкција идентитета у роману ”Чедомир Илић” Милутина Ускоковића

У историографским круговима широко прихваћено схватање о „дугом“ 19. веку (од Француске револуције до Првог светског рата), и „кратком“ 20. (од Првог светског рата до пада Берлинског зида) обухвата у суштини политичке и социјалне процесе. У области културе и књижевности почетак европског 20. века помера се и у последње деценије 19. века (Брајовић 2015: 1), па се појава модернизма на почетку 20. века (обележена изласком Српског књижевног гласника 1901.) узима као означитељ за улазак српске књижевности у актуелне европске токове (Палавестра 1986: 17; Живковић 1992: 37). У највећој мери таква периодизација се односи на поезију, јер је она несумњиво успела да акумулира француско, претежно симболистичко наслеђе и потом се оствари у једном другачијем, новом облику (Којен 2015: 15). Ствар са прозом српске књижевности је унеколико другачија. Оптерећена реалистичким проседеом, сеоском приповетком, коренима у народној књижевности, српској прози је било теже да се у правом смислу речи модернизује. То „књижевноисторијско кашњење“ се протеже и на другу деценију 20. века, па се тек тада може говорити о формама модернизоване прозе. Тај закаснели улазак ипак је условљен извесним процесима модернизације који се могу очитавати у српској прози до Првог светског рата. Тема рада ће бити управо анализа тих елемената и процеса који су условили и започели поменуту промену прозне парадигме. Анализа ће бити извршена на примеру прозе Милутина Ускоковића, роману „Чедомир Илић“. Циљеви анализе су да се новим читањем и применом (пост)модерних метода потврде, у науци већ уочени, елементи модерности у помеутом делу, превасходно проблем конструкције идентитета, што је један од актуелних проблема у модерној науци. Такво читање требало би да нам покаже да ли је могућа актуелизација модернистичких прозаиста у постмодерном добу. Пре приступа анализи морамо одредити методе којима ћемо се служити, и објасни историјски контекст.

 

Методе

Одлике књижевних дела која сматрамо зачетницима модернизма везане су за унутрашња збивања субјекта; отклон од реалистичког описивања спољашности и интересовања о друштву учињен је „проширивањем свешћу о себи“ (Палавестра 1986: 324), а објективна стварност „приказивана је из унутрашње перспективе“ (Пашић 1990: 14). Дакле, метода која нам се у таквом поретку ствари намеће јесте психоанализа. Међутим, постоји још један аспект који се мора узети у обзир, а то је историјско-културолошки контекст. Он се мора узети у обзир јер је „књижевност ишла упоредо са животом, улазила у његове противречности и одражавала промене у друштвеном поретку“ (Палавестра 1986: 323). Највећа противречност у књижевности с почетка 20. века произлазила је из раскорака и несагласности различитих социолошких, идеолошких и културно-историјских превирања, оличених у патријархалној свести и либерално-грађанској епохи која је узимала маха. Такво стање Предраг Палавестра назива „пукотине у свести“ (Палавестра 1986: 36). И управо у тим пукотинама морамо тражити материјал за анализу, или чак – предмет анализе требају бити саме пукотине, условљене самом личношћу субјекта, али и друштвеним уређењем у којем се налази. Поставља се питање којим методом прићи тим двоструко условљеним пукотинама? Класична, фројдовска анализа се показује као недовољна. Фројд разликује поредак свесног и несвесног. Несвесно указује на нешто што је ван система мишљења, али има право да проговара као Ја и саставни је део субјекта. С друге стране, код Фројда све што припада поретку Ја припада и поретку свести (Жежељ 2013: 285). Јасно је да је таква анализа у највећој мери фокусирана на сам субјект, док је нама потребна анализа и спољних чинилаца који конструишу субјект. Из тог разлога у раду ћемо се користити теоријом Жака Лакана. Лаканов приступ психоанализи, његове идеје о конструкцији Ја, субјекта, делују погодне за наш рад. Инспирисан радовима Фројда, али и Фердинанда де Сосира и Клода Леви-Строса, Лакан преузима структуралистичку тачку гледишта. Ипак, структуралистичко свођење субјекта на пуки учинак структуре је страно Лакану (Жежељ 2013: 283). Он структуралистички приступа поретку несвесног, гледајући на њега као на језик, па га је могуће „читати“. Такође, он не одриче учинак структуре на конструкцију субјекта, aли успева да очува субјект и као субјект несвесног (Жежељ 2013: 296). Субјект је код Лакана део ланца означитеља, Симболичног поретка Великог Другог. Субјект у дискурсу великог Другог тежи да разуме, да нађе своје место, упише се у Симболички поредак, притом бивајући у сталној коресподенцији са великим Другим, који се очитава у различитим структурама које се налазе ван самог субјекта. Како се дискурс Другог увек налази изван субјекта (Лакан 1986: 141), а жеља човека је жеља Другог, Други може бити друштво, а жеље човека жеље људи са којима ступа у интеракцију (Жижек 2012: 67). Видимо да је Лаканова анализа заснована колико на несвесном субјекта, толико и на другостима које утичу на субјект. Анализа културолошких кодова који делују у окружењу субјекта тако представља круцијалан елемент за психолошку анализу конструкције идентитета субјекта. Појмови великог и малог другог, три поретка и њихови односи, закон и забрана садржани у Имену Оца, жеља, представљају различите елементе који описују механизме конструисања субјекта. Та двојака конструкција субјекта, из своје унутрашњости и под утицајем структуре методолошки одговара нашем приступу, јер нам дозвољава анализу самог субјекта, али и његовог историјског и културолошког контекста. Лакановску анализу поткрепићемо повремено и ставовима Мишела Фукоа и то ће се, верујемо, показати као значајно средство приликом анализе говора, односа моћи, привлачности и конструкције идентитета ликова. У вези са конструкцијом идентитета, мораћемо се послужити и налазима антропологије. Сматрамо да ће нам таква комбинација метода омогућити долазак до резултата и остварење постављених циљева.

 

Историјски контекст

Сигурно најважнији догађај с почетка 20. века у Србији јесте династички преврат 1903. Важност овог догађаја огледа се у „коренитој моралној и психолошкој катарзи у грађанској класи“ и „пробоју многих оквира некадашњих патријархалних навика“ (Палавестра 1986: 26). Успостављена је парламентарна монархија, што представља демократски прекретницу на политичкој сцени Србији. Ипак, нов друштвени поредак донео је неке нове проблеме и актуелизовао старе. Као што је претходно речено, промена се односила на катарзу грађанске класе. А у другој половини 19. века 89% становништва бавило се земљорадњом (Перовић 1985: 148), док је писмено било свега 4,2% народа (Перовић 1993: 11). Иако је број писмених људи готово занемарљив, у програму предавања из филозофије на Великој школи у Београду из истог периода могу се срести имена Сен Симона, Фуријеа, Прудона, Херцена, Чернишевског, Писарова (Перовић 1993: 21). Тај, у својој суштини антагонистички проблем 19. века, добио је на значају на почетку 20. столећа. Иако се просвећење, либералне и социјалистичке идеје, заједно са грађанском класом крећу узлазном путањом, велики део народа још увек у својој свести припада патријархалном културолошком коду. Том делу народа напредне идеје су изгледале деструктивно: доводиле су у питање њихов начин живљења, који они не желе да мењају, а заокрет ка Европи изгледао им је као процес однарођавања. Иако модерно доба није имало нити деструктивне, нити однарођавајуће тенденције (Палавестра 1986: 28), оно је тако доживљавано. Са друге стране, међу присталицама либералних и социјалистичких схватања, постојао је читав спектар струја и праваца, често међусобно сукобљених. Таква друштвена и културолошка ситуација, са различитим идеолошким стремљењима, „условљавала је идејни и стилски плурализам модерне српске књижевности“ (Палавестра 1986: 42). То би био актуелизован стари проблем, док се нов, који је дошао након увођења уставне монархије, састојао у томе што држава, као друштвено–политички ентитет, „није била измењена, па је дошло до тога да у Србији влада привидна уставност“ (Перовић 1985: 55). У времену након атентата, а и доста након њега, улогу круне преузела је војска (Поповић-Обрадовић 2009: 91). Најснажнија политичка партија, Народна радикална странка, умногоме је одступила ос својих ранијих идеја, и за њу је „парламентаризам значио освајање државне власти у потпуности и за сва времена“ (Поповић-Обрадовић 2009: 78). Велика необразованост становништва дозвољавала је манипулацију. Парламентарне институције и процеси постојали су само у својој форми. За обичног бирача „слободно опредељење на биралишту је постало недостижни идеал слободе“ (Поповић-Обрадовић 2009: 100). У сврху добијања и опстанка на власти, кориштени су медији, уцене, прење, затварња. па и убиства. У златно доба српске књижевности друштвена ситуација никако се не може описати златном бојом. Демократија је показала своје друго лице, а Србија је и у том погледу пратила модерне европске токове. Индустријализација и развој капитализма узроковали су прилив становништва из сеоске у градску средину. То значи корениту промену начина живота и мишљења. Сукоб културолошких кодова „старог и новог“ је неминован. У описаним условима долази до егзистенцијалних дилема сваког субјекта. Појава политичког плурализма појачава те дилеме (Голубовић 1999: 51). Све поменуте елементе историјског контекста можемо означити и као поетичке елементе у делу Милутина Ускоковића. Најважнији од њих су: сукоб патријархалног и либералног идејног правца (што ће у нашој анализи представљати утицај структуре) и егзистенцијална криза субјекта (његова унутрашњост).

 

Мајски преврат

Поставке

Вељко Милићевић је један од првих аутора који је „осетио и изразио моралну и психолошку пренапрегнустост модерне епохе“ (Палавестра 1986: 392). Његов кратки роман Беспуће (1906) представља искорак у односу на ранију српску прозу, а централни лик романа, Гавре Ђаковић, је родоначелник „искорењених ликова“ у српској књижевности (Пашић 1990: 63). У том смислу централни лик романа Чедомир Илић (1914) је сродник Ђаковића јер и њга детерминише искорењеност. Размотримо на почетку сам појам искорењености. Миљко Јовановић пише у раду Проблем искорењених личности у припoветкама Вељка Петровића да је „трагична кривица личности у томе што се удаљила од тла на ком је поникла“ (Јовановић 1985: 117). Јеремић види „корене однарођивања у одвајању од мајке земље, природе и села“ (Јеремић 1985: 93). Видимо да је искорењеност тумачена на једном етничко-географском, па и позитивистичком плану – личности су метафорично објашњене као биљке које успевају свака на себи својственом тлу. Ако биљка буде пресађена на друго тло, аутоматски долази до пропадања. Ову искорењеност можемо назвати физичком, и она јесте присутна у радовима ових аутора. Ипак, још је Јован Скерлић уочио да рад Вељка Петровића поседује извесну психолошку црту вредну пажње, док за Милићевића каже да је склон „болном истраживању у дубинама људске душе“ (Скерлић 1967: 453, 464). Велибор Глигорић, говорећи о јунацима Ускоковићеве прозе, рекао је да би се пре могло говорити „о искорењености из живота него искорењености из родног тла“ (Глигорић 1962:140). Тако сагледан, појам искорењености можемо схватити и као само психичко стање у којем се ликови налазе у другој средини, лом који следи након “пресађивања” – психичка искорењеност. Оно што нас занима јесте веза између ове две искорењености. Због чега долази до физичког искорењавања и зашто оно утиче на психичко? Због чега ликови не могу да опстану у другој средини? Који су узроци, корени искорењавања? Какви психички и друштвени механизми делују унутар искорењености, унутар „пукотине у свести“?

 

Чедомир Илић

Већ смо нагласили да постоји однос, па чак и условљеност, модерне прозе и историјског контекста. Друштвено-културне промене утичу на психичку конструкцију субјекта и на његов идентитет. У роману Чедомир Илић Милутина Укоковића историјски контекст добија своје заслужено место као један од важних аспеката дела. Ускоковић не одступа од тенденције описивања искорењених ликова и њихове унутрашњости, него он своје ликове ставља у центар јасно реперезентованих историјских, културних и друштвено-политичких околности. Зато је роман Чедомир Илић могуће описати и као роман личности, али и “социјални роман са занимљивим захватима у стварност тадашње Србије“ (Деретић 1981: 243). У том смислу Ускоковић нам даје најпотпунији приказ структуре идентитета субјекта, јер „идентитет настаје у интеракцији између организма, иднивидуалне свести и социјалне структуре“ (Голубовић 1999: 14). Ускоковић нам Чедомиром Илићем показује да превазилажењем проблема физичке искорењености не решава проблем психичке. Чедомир Илић је дошљак. У Београд је дошао из Ужица, на студије филозофије. И никакву жал за местом рођења Чедомир неће испољити. Напредан и марљив као ђак и студент, он ступа у круг напредне, социјалистичке омладине. Социјалистички покрет представља „доминантни културолошки код“ (Лотман 1985: 274), како у роману, тако и стварности градског живота у Србији тог времена. Постоји у Чедомиру тежња за великим делима, делима којима ће моћи да помогне својој околини, својој земљи, а у утопистичким сањарењима, и свету. Та тежња је нераскидиво повезана и са тежњом ка личном успеху. Важан моменат у животу Чедомира Илића је када упознаје Вишњу, другарицу његове рођаке. Вишња је пореклом из Ваљева, окружења у ком је доминантан патријархалан културни код. Заљубивши се у Чедомира она прихвата већину његових слободњачких ставова. Ипак, патријархална матрица у њој и даље остаје снажна, па остварење њихове љубави види једино у традиционалној грађанској форми брака, што је у супротности са Чедомировим ставовима. Са друге стране, Чедомир ступа у везу са хромом девојком Белом, ћерком радикалског првака Матовића, чијем сину је давао часове. На путу до остварења личних тежњи Чедомир се одриче ранијих ставова, приступа партији Матовића, па се чак и жени Белом. Ништа од тога га не доводи до остварења тежњи. На крају романа напушта жену и нуди брак Вишњи, што она одбија. Скрхан тим одбијањем, али и својим осталим неуспесима, кроз налет нових филозофских идеја које су у супротности са његовим погледом на свет, Чедомир извршава самоубиство. Извршићемо анализу појединих елемената и аспеката романа.

 

Друштвено политички контекст романа

Приступајући анализи друштвено-политичког контекста у роману Чедомир Илић, постоји опасност да у великом делу поновимо чињенице изнете у одељку о историјском контексту. Ипак, морамо се прихватити тог посла јер нам он открива један аспект дела важан за разумевање и тумачење романа. Роман почиње веридбом краља Александра Обреновића 9. јула 1900. Веридба представља важан догађај, и у историјском смислу и за јунаке романа. Због сукоба владе и краља у вези са веридбом, краљ се одлучио за амнестију политичких затвореника. Један од ослобођених биће и Јован Матовић, радикал, касније министар у новој влади. Важност веридбе краља огледа се и у томе што ће она бити један од разлога за атентан извршен над краљем Александром и Драгом Машин Обреновић 29. маја 1903. Догађаји у роману обухватају период од краљеве веридбе до пар година након атентата, са епизодама које заузимају битно место у прошлости јунака. Турбулентна дешавања тог периода описана су у роману и имају утицај на судбину ликова, или су ликови сами актери у тим догађајима. Вишња и Чедомир су припадници социјалистичког раеволуционарног покрета. Један од проблема њихове везе представља и распад покрета ком припадају. Једна струја остаје строго револуционарна и том делу покрета Вишња остаје привржена. Са друге стране, Чедомир приступа табору који заступа „еволуцију пре револуције“, табору који ће подржати парламентарну монархију. Ако у свом приступу социјалистичком покрету Вишња и јесте вођена емоционалним разлозима, током свог развоја она се изграђује као политички субјект, па је у стању да се одупре пуком праћењу Чедомирових ставова. Чедомир нам је приказан у другачијем смеру, од изграђеног политичког субјекта до аполитизма. Он је социјалиста који учествује у демонстрацијама и окршајима са полицијом, који касније ревидира своје идолошке ставове у складу са доминантним политичким режимом. Разочарање које доживљава и у окружењу таквих, ревидираних ставова, доводи га до извесног степена аполитизације: „Измењао сам све идеје. Више немам никаквог политичког убеђења, не верујем више у политику“ (Ускоковић 1981: 182). Поред парламентаризма и различитих социјалистичких струја, у роману је присутна и црта конзервативизма.

Конзерватизам је приказан више као стање духа него политички правац, односно тежња ка утврђеним, патријархалним моделима понашања. Та тежња је описана, чак и идеализована, у описима ваљевског краја, Вишњине породице и околине. Такав лик је Радоје Остојић. Радоје поседује извесне напредне црте у својој личности, тежњу ка образовању широких маса, коришћењу нових технологија, али у својој дубини његови ставови остају конзервативни и патријархални. Конзервативни ставови се најјасније могу препознати из његових ставова о женама. Еманципацију жена он не подржава у смислу њиховог образовања, него у њиховом задатку да „својим људима омиле кућу више од кафане“ и подигну бољи подмладак. Жени је, закључујемо из таквих ставова, место у кући, са задатком да рађа и васпитава децу, одржава кућу и атмосферу у њој и то у стању пожељном за мушкарца. Радоје и експлицитно то изражава: „мени треба жена као што си ти, тако учена у свој простоти, тако проста у својој учености… ти, која би вечито била уз мене, која би се посветила мом делу“ (Ускоковић 1981: 54). Таква антагонистичка конструкција једног лика, конструкција која садржи и напредне и традиционалне елементе који теже ка потирању супротних, могућа је јер „на периферији односи семиотичке праксе и норматива који јој је наметнут све више долазе у сукоб“ (Лотман 2004: 199). Сукоб доминантних културолошких кодова ће управо представљати проблем Вишњином прихватању напредних идеја у погледу испољавања љубави.

Из оваквог, само летимичног, прегледа политичких праваца који постоје у роману, јасно нам је да је ситуација веома сложена, али и да одговара стању историјског контекста. То упућује на неколико ствари. На првом месту успоставља се као тачна веза и утицај историјског контекста са темама, мотивима, атмосфером и формом модернистичке прозе (Пашић 1990: 14,17). Друго, из тога произлази да антрополошки увиди о конструисању идентитета (колективног и индивидуалног) као интеракције субјекта и окружења, могу бити примењени и на књижевне ликове ове епохе. Проблем идентитета добија на важности, али постаје и један од проблема у виду кризе идентитета, у демократским друштвима (Голубовић 1999: 9). Како је „граница личности семиотичка граница“ (Лотман 2004: 206) оправдана је наша анализа културолошких кодова зарад осветљавања књижевних ликова, па и самог уметничког дела. У периодима успостављња модерних, демократских друштва, када је још јака патријархална свест, долази до тензија између успостављања колективног и индивидуалног идентитета. У теорији, колективни идентитет не мора нужно да значи асимилацију индивидуалног, али у пракси, а то нам показују историја и књижевност нашег раног 20. века, субјекти су често постављени пред избор једног или другог (Голубовић 1999: 15). Строго утврђено место појединца у традиционалним друштвима представља вид сигурности, бег од несигурних многоструких праваца кретања у модерном друштву. У историјском контексту који смо раније описали, дошло је промене културних и друштвених модела. Криза идентитета наступа управо у таквим тренуцима, „када немирно стање потреса све постојеће вредности и принципе, и разара установљене схеме живота а да још није у стању да успостави нове“ (Голубовић 1999: 6). Јасно нам је да ове торијске поставке о идентитету и његовој кризи одговарају стању друштва у Србији са почетка прошлог века. А то стање је нашло свој одраз као опште место прозе истог времена.

 

Чедомир Илић

Размотримо сада лик Чедомира Илића. Милутин Пашић описује Илића на следећи начин: „Чедомир није припадао социјалистима из убеђња, већ по некој инерцији, јер се то од њега очекивало. Зато му није било тешко касније, након разговора са будућим министром Матовићем, да напусти социјалисте и пређе у табор радикала“ (Пашић 1990: 149). Рећи да није био социјалиста из убеђења повлачи за собом став који одриче Чедомиров идеолошки аспект у потпуности. Међутим, сам наратор нам, још на првој страници романа, говори управо супротно, да је Чедомир био сигуран „у добро које ће чинити својим суграђанима, Србији, можда целом човечанству“ (Ускоковић 1981: 9). Проблем представља то што његове личне амбиције нису одвојиве од идеолошких, и у томе и лежи један од аспеката унутрашњег сукоба Чедомира Илића. Ипак, сложићемо се да он делује по извесној инерцији, онако како се од њега очекује. Лично убеђење и „то што се њега очекује“ нису различите ствари. Убеђење припада Симболичком поретку, поретку великог Другог, тј. убеђење јесте Велики Други, онај који захтева „оно што се очекује“. Важно је напомеути да велики Други поставља неиспуњиве захтеве. Као симболичко Идеал-ја, делује Над-ја Реалног поретка, инстанца која субјект бомбардује немогућим захтевима и исмева безуспешне покушаје испуњења тих захтева (Жижек 2012: 108). Ту настаје оно што Палавестра назива пукотина у свести, а антропологија напетост између колктивног и индивидуалног идентитета. Потрага за идентитетом, ма којим, покушај да се премости тај процеп у свести, то је оно што Чедомир чини приступајући табору радикала. Став да је тај чин Чедомир учинио лако није усамљен у критици (Ахметагић 2016: 121). Међутим роман нам говори управо супротно, да је то била веома тешка Чедомирова одлука, чак извор његових проблема и пропасти. Јер прелазак преко сопствених искрених убеђења, а видели смо да Чедомирова то јесу, нипошто не може бити лак, чак и ако доноси одређену корист. А доказ нам је и то што тај чин проузрокује сукоб унутар његове личности, између „човечјег инстинкта и … нужности друштвеног живота“ (Ускоковић 1981: 110). У пихологији тај моменат је означен као кастрација, јаз између онога што субјект јесте и симболичке улоге која му је додењена (Жижек 2012: 51). То је поље неурозе, преиспитивања сопствене личности и односа других према тој личности. Или једноставније, поље питања: „Зашто јесам, то што кажеш да јесам“ (Жижек 20012: 51).Тај сукоб се даље заоштрава када се Чедомир нађе и између Вишње и Беле. Заоштрава се у толикој мери да он сада осећа у себи два човека (Ускоковић 1981: 132). Тај „други“ јесте продукт убиства Имена Оца, психолошког процеса којим субјекат конструше „пратиоца, лик који је био скривен, који субјекта лишава идентитета, права да каже ја (Фуко 2005: 23-24), оног који сме оно што Чедомир не сме.

Вишња, у својим првим превирањима и сукобима између патријархалног духа и социјалистичких тежњи у њој, изговара следеће: „ Поред пука постоји и отаџбина. Зашто онда избегавати ту реч која је тако тесно везана за нас, везана везом најмилијег човека на земљи, оца нашег?“ (Ускоковић 1981: 38). Јован Матовић у говору Чедомиру, говору који је један од импулса који га преводи на страну радикала, говори и ово: „Ваша породица, друштво, странка… тражиће вам извесне обавезе… Вашим именом и угледом јамчићете за исправност својих поступака“ (Ускоковић 1981: 74). Име Чедомира Илића и Име Оца. А име је постављено на ушћу егзистениције за себе и егзистенције за другог, оно садржи индетитет именованог, али га и везује за друштво, предаје га незаштићеног другим свестима, суду публике (Старобински 2004: 260-261). Име у себи садржи суштинску везу са друштвом. Каже се: „положај обавезује (noblesse oblige), а оно што везује је управо име, титула“ (Старобински 2004: 262).

Чедомиров отац се звао Стеван и морао је да „крши леђа пред сваким старијим“, али и пред својом женом, чаршијом, да се одриче сопствених ставова, „и морао да се вечито повлачи у себе“ (Ускоковић 1981: 18). Због тог повлачења у себе добио је надимак Јеж. Након очеве смрти Чедомирове сестра и мајка траже од њега да се одрекне куће, очевине, у корист сестре која би кућу искористила као мираз. Код Чедомира постоји отпор таквој идеји, „изгледало му је то као… да тргује кожом свог рођеног оца“ (Ускоковић 1981: 24). Отпор је постојао, али недовољно снажан закон Имена Оца доводи до тога да се Чедомир одриче свог наследства у потпуности, без задржавања ичега за себе. И не само то, он прекида сваку везу са својом породицом, заувек (Ускоковић 1981: 24). Такав поступак сигурно можемо да интерпретирамо као известан облик убиства Имена Оца. Али у роману Чедомир Илић убица Имена Оца је ипак неко други – Милутин Ускоковић, аутор сам. За појашњење потребно је обратити се првој верзији овог романа под насловом Хроми идеали.

Поред осталих разлика које варирају у различитим слојевима дела, али без суштинских измена у току радње, за нашу анализу важна су важне следеће две. Прво, у Хромим идеалима Чедомир не раскида везу са својом породицом. Друго, у Хромим идеалима надимак Стевана Илића, Јеж, преноси се и на његовог сина Чедомира (Недић 1981: 252). Чедомира тај надимак љути, сматра да такав надимак није заслужио, јер он сам није крив за “скрушено понашање свог родитеља“. А последице тог именовања сина по оцу су да је Чедомир „ постао свагда неспособан за срећу… и издубили у њему празнину која се не попуњава“ (Недић 1981: 252). И управо у тој празнини је рођен Чедомир Илић. Ускоковић је у Чедомиру Илићу одсекао свог јунака од породице, оставио га без очевине, и убио Име Оца. Оно што је остало након тих резова је празнина имена Чедомира Илића. Имена којим он треба да јемчи за ваљаност својих поступака пред друштвом, а које опет њему самом више не значи ништа. Сва борба која се води у Чедомиру, и сви његови поступци, теже ка томе да попуне празнину имена, да пронађу и успоставе закон Имена Оца без којег нема забране, закона, идентитета. Вишња то потврђује својом горе наведеном изјавом о најмилијем човеку/имену, оцу. Она, уз све социјалистичке, напредне ставове и еманципацију, прихатање промене културолошког центра, не пристаје на остварење слободне љубави са Чедомиром. Она жели брак. Брак, посебно у патријархалним друштвима из каквог сама потиче, представља уговор, строго одређен правилима и законима, потврђен ауторитетом цркве и друштва. Иако напушта патријархални систем мишљења, она не жели и не може да остане без Имена Оца, без закона. Љубав коју јој Чедомир нуди даје слободу, али та слобода је сувише широка, не постоји ништа што би у таквим односима дало чврст ослонац, показало сигуран пут, утврдило забране и дужности и кодификовало места у нејасном систему вредности. На тако нешто Вишња не може да пристане. То повлачи извесне косеквенце, јер – сукоб различитих културних идентитета „у контексту семиосферне дезорганизације“ може довести те разлике „до ступња њихова потпуног неразумевања“ (Кошничар 2013: 42).

Морамо се запитати зашто на крају романа Вишња не пристаје на тако дуго очекивану понуду брака од Чедомира. Наратор каже да је то зато што је „постала она стара Вишња, којој је морал патријархалне куће забрањивао свако попуштање од правог пута“ (Ускоковић 1981: 189-190). Међутим, Чедомир је покренуо бракоразводну парницу, Бела неће више бити његова жена. Чак и за Вишњу, брак са Чедомиром не би био скретање са „правог“, моралног, пута. Проблем је у томе што је она кроз своју историју са Чедомиром увидела празнину његовог имена, увидела је да он не може попунити празнину Имена Оца, обезбедити јасноћу и чврстину њиховог пута и места у свету. Из тог разлога она мора да каже Чедомиру не, иако још увек гаји снажна осећања према њему. А снагу за тај чин јој омогућава тај последњи разговор са Чедомиром. Када се после неколико година први пут сретну, и када Чедомир тражи од ње састанак, суочавање, он то чини јер жели да јој каже: „… шта сам желео, а шта сам добио, шта сам очекивао, а шта дочекао, многе ствари које ме тиште и које могу рећи само теби… да ти кажем, ето, најзад, ако хоћеш… колико сам ниско пао, најзад“ (Ускоковић 1981: 165). Фуко чин признања описује као „обред који се одиграва у односу власти, јер не признаје се без присуства, макар могућег, партнера, који није напросто саговорник, већ инстанца која захтева признање, намеће га“ (Фуко 1982: 58). Та инстанца је у Лакановој терминологији велики Други, и он је присутан и као трећи чинилац у размени симбола два субјекта (Жижек 2012: 22). Примарни циљ је – бити признат од стране Другог (Лакан 1988: 50), Велики други је тај који ратификује чин признавања. А приликом обреда признавања долази до промене у односима саговорника. Чином говора, призања, моћ господарења прелази у руке онога „који слуша и ћути. А тај истинит говор на крају не дејствује не на онога који га прима, већ на онога од кога је изнуђен“ (Фуко 1982: 59). У чину признавања који нам је приказан имамо чак и екстремнију ситуацију јер – Вишња не ћути, она слуша и суди. Она сваку Чедомирову исповест, став или мишљење који он износи том приликом, премерава и даје свој суд. А тај суд је увек негативан, неодобравајући: „… ти си то превидео… ти си рђаво разумео… тебе вреба фарисејство и глупост… ти се појављујеш као усијана глава… ти си непријатељ, не знајући, толико људи… “(Ускоковић 1981: 187-188). То је Вишњина осуда. Глагол осудити има перформативни карактер, његова радња се састоји од изговарања речи, које изговорене постављају онога коме су упућене у посебно стање припремљености за нешто (Ивић 2000: 124). Осудити значи да су са меродавног места пале речи крив је, па је онај коме је суђено постао припремљен за сношење одговарајућих последица (Ивић 2000: 124). Даље, знамо да језик припада поретку Симболичког, поретку великог Другог. Вишња, из Чедомирове перспективе, као једана од карика у ланцу означитеља, доноси пресуду. Чедомир, након растанка са Вишњом, уздрман унутрашњим сукобима, без снаге да попуни празнину сопственог имена и прихвати процеп свести, јаз кастрације, ту пресуду извршава.

Миша Јанкетић и Сека Сабљић као Чедомир и Бела у серији „Чедомир Илић“ из 1971.

 

Закључна разматрања

Анализа нам је показала да на почетку 20. века Милутин Ускоковић на проблем искорењености гледа више у свом психичком него у физичком аспекту. То у својој суштини представља проблем конструкције идентитета. Чедомир Илић, сам субјект, књижевни лик, постављен је у јасне друштвене и културне оквире, и та два, унутрашњост субјекта и оквири, постављају се као конструкти идентитета. Резултати анализе нам показују да је могуће одредити психичке механизме који доводе до искорењености. Поткрепљени антрополошким ставовима о сукобу који унутар субјекта изазивају кризне и прелазне друштвено-културне ситације, добили смо слику унутрашњег света ликова. Код сваког од њих постоје заједничи елементи те унутрашњости. Поглед према великом Другом, оличеном у друштву и доминантном друштвеном коду, показује се као трауматично искуство. Из те трауме рађа двојник, алтер его, психичи механизам који се супротставља трауматичној ситуацији. Место рођења трауме и двојника јесте расцеп унутар свести субјекта. Као једног од изазивача тих расцепа у субјектима означили смо Великог другог, његове захтеве конструисане кроз деловање структуре културе, друштва, идеологије. Историјски контекст нам је показао да ти захтеви делују разуђено. Различте могућности на политичком и личном плану делују субверзивно у међусобном односу, испуњење једних означава неиспуњење других. Чак и у самим појединачним корпусима могућности на политичком или индивидуалном плану делују различити правци који су у сукубу са другим правцима истог корпуса могућности. Борба у унутрашњости субјекта романа Милутина Ускоковића јесте борба за изналажење решења у таквој ситуацији, што опет представља борбу за конструисање идентитета. Ситуација на почетку 20. века представља само увертиру за „доба могућности“, постмодерно доба неолибералног капитализма. Снага великог Другог је на крају 20. и почетку 21. века постала још снажнија, али још неодређенија. Он поставља сада још више захтева, субјект мора да оствари захтеве уживања и дужности, трошења и продуктивности, политичке коректности у политички некоректном окружењу. Ти захтеви не само да су понекад неоствариви, него се у својој остваривости сукобљавају један са другим. У таквим ситуацијама долази до идентитетских и психичких проблема субјеката, он се затвара у себе бежећи од нејасне спољашности. Захтеви које 21. век ставља пред нас призивају она дела са почетка 20. века, па аутор као што је Милутин Ускоковић показују своју актуелност у новим временима, и потребу за другачијим, актуелним читањем његове интригантне прозе.

За ПУЛС Душко Вучићевић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Литература

Ахметагић 2016: Ахметагић, Јасмина, Проза душе, Београд: Досије студио, 2016.

Брајовић 2015: Браjović, Тихомир, Између декаденције и револуције, у: Књижевна историја, бр. 155, 2015, 75-100.

Глигорић 1962: Глигорић, Велибор, У вихору, Београд: Нолит, 1962.

Голубовић 1999, Golubović, Zagorka, Ja i drugi. Antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta, Beograd: Republika, 1999.

Деретић 1981: Деретић, Јован, Српски роман 1800-1950, Београд: Нолит, 1981.

Жежељ 2013, Žeželj, Martina, Lakanovo mišljenje subjekta, u: Filozofska istraživanja, br. 130, 2013, 283-298.

Жижек 2012: Žižek, Slavoj, Kako čitati Lakana, Loznica: Karpos, 2012.

Ивић 2000: Ivić, Milka, O vidskom paru suditi/osuditi i povodom njega, u: Lingvisti

ki ogledi, tri, Beograd: Biblioteka XX vek, 2000, 123-129.

Јеремић 1985: Јеремић, Драган, Вељка Петровића поглед на свет, у: Дело Вељка Петровића: зборник радова, ур. Ј. Јерковић, Нови Сад: Матица српска, 1985, 83-99.

Јовановић 1985: Јовановић, Миљко, Проблем „искорењених“ личности у приповеткама Вељка Петровића „Буња“ и „Миклошићеве сирене“, у: Дело Вељка Петровића: зборник радова, ур. Ј. Јерковић, Нови Сад: Матица српска, 1985, 111-117.

Којен 2015: Леон Којен, У потрази за новим, Београд: Чигоја штампа, 2015.

Кошничар 2013: Košničar, Sofija, M. „Strah kao agens kulture u svjetlu teorije o semiosferi“ у: Umetnost riječi, Zagreb, LVII, 2013, 37-59.

Лакан 1986: Lacan, Jacques, XI seminar. Četiri temeljna pojma psihoanalize, Zagreb: Naprijed, 1986.

Лакан 1988: Lakan, Žak, Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, u: Spisi, Beograd: Prosveta, 1988, 15-110.

Лотман 1985: Лотман, Јуриј М. „Разне културе, различити кодови, у: Поља, 318, 1985, 274-275.

Лотман 2004: Лотман, Јуриј М. Семиосфера, Нови Сад: Светови, 2004.

Недић 1981: Недић, Марко, „Чедомир Илић“ према „Хромим идеалима“ у: Чедомир Илић, Ускоковић, Милутин, Београд: Нолит, 1981, 248-256.

Палавестра 1986: Палавестра, Предраг, Историја модерне српске књижевности – златно доба, Београд: Српска књижевна задруга, 1986.

Пашић 1990: Пашић, Милутин, Романи „Беспуће“ и „Чедомир Илић“ – претходница српског модернизма, Нови Сад: Матица српска; Титово Ужице: Вести, 1990.

Перовић 1985: Perović, Latinka, Srpski socijalisti 19. veka, Beograd: Rad, 1985.

Перовић 1993: Перовић, Латинка, Српске-руске револуционарне везе, Београд: Службени лист, 1993.

Поповић-Обрадовић 2009: Popović-Obradović, Olga, Kakva ili kolika država. Ogledi o politi

koj i društvenoj istorije Srbije XIXXX veka, u: Ogledi, br. 12, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2009.

Скерлић 1967: Скерлић, Јован, Историја нове српске књижевности, Београд: Просвета, 1967.

Старобински 2004: Старобински, Жан, Живо око, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2004.

Ускоковић 1981: Усковић, Милутин, Чедомир Илић, Београд: Нолит, 1981.

Фуко 1982: Fuko, Mišel, Istorija seksualnostivolja za zannjem, Beograd: Prosveta, 1982.

Фуко 2005: Fuko, Mišel, Mišljenje spoljašnjosti, u: Hrestomatija, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija, 2005, 11-27.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments