Ulogujte se / Kreirajte profil

Kratka istorija filozofije u stripu – treći deo




PROSVETITELJSTVO

1. Koje su bitne karakteristike prosvetiteljstva

2. Glavni predstavnici prosvetiteljstva

1.Približnom vremenskom granicom prosvetiteljskog pokreta mogu se smatrati dve građanske revolucije. Ono počinje sa slavnom revolucijom u Engleskoj 1688, a završava se velikom francuskom revolucijom 1789. Prosvetiteljstvo je odlika ne samo filosofije nego evropske kulture uopšte u XVIII veku koji se stoga naziva vekom prosvetiteljstva. Ono počinje u Engleskoj, najsnažniji izraz postiže u Francuskoj a zatim se širi u Nemačkoj i skoro svim zemljama Evrope. Prosvetiteljstvo smatra da su rešenja svih pitanja čovekove sreće vezana isključivo  za svetlo uma te odatle i sam naziv pro-sveti-teljstvo. Kao osnovni izvori prosvetiteljstva smatraju se Dekart sa svojim  načelom uma  što sledi jedino put jasne i razgovetne spoznaje i Lok koji je filosofiju usmerio na praktične probleme života a razum smatrao doraslim da te probleme  na zadovoljavajući način reši. Prosvetiteljstvo tako karakterišu dve osnovne odlike: strogo samoograničenje uma u granice ljudskog iskustva (anti-metafizički stav) i vera u neograničenu mogucnost uma da istražuje svaki aspekt područja koji ulazi u te granice. Prosvetiteljstvo je usmereno na praktične životne probleme (države, vlasti, crkve, odgoja, morala, itd…) i optimistički čak utopistički gleda u budućnost kao carstvo potpune sreće i apsolutne razumnosti. Očekuje da će prosvećenošcu um prevladati sve oblike nerazumnosti, sva društvena zla i ostvariti prirodno, razumno, najbolje uredjenje. U odnosu na pristup istoriji i tradiciji uočljiv je  antitradicionalizam odnosno odbijanje da se tradiciji prizna neka vrednost nezavisno od uma. Prosvetiteljstvo kritički odbacuje dogmatski autoritet i u svojoj kritici srednjovekovne tradicije, teologije, hrišćanske crkve i predrasuda, prosvetiteljstvo je usmereno na sabiranje korisnih znanja koja će poslužiti pouci i odgoju naroda. Najznačajniji poduhvat u tom nastojanju je “Enciklopedija” – obrazloženi rečnik nauke, umetnosti i zanata. Od 1751-1780 pod vodjstvom Didroa i Dalambera francuski enciklopedisti objavili su 35 svezaka enciklopedije u težnji da daju “opštu sliku ljudskog uma u svim narodima i vekovima” Odlika poslednje etape francuskog prosvetiteljstva je materijalizam čiji su glavni predstavnici Lametri, Helvecijus i Holbah. Taj materializam je dosledan u tezi materijalnog jedinstva sveta, odnosno telesna materija je jedina supstanca, a u svetu vlada apsolutna nužnost uzročnog događanja (što isključuje svaku slučajnost i slobodu). Ovaj materijalizam dosledan je u odbacivanju mistike i predrasude te u borbenom antiteološkom gledištu. Ipak ograničen je mehanicizmom odnosno sve pojave svodi na pojave mehanike koja je tada bila najrazvijenija prirodna nauka. Na ovaj način previđa ulogu subjekta u spoznaji a prenaglašava ulogu objekta. Prosvetiteljski je pokret idejni obračun sa starim poretkom. Prosvetitelji provode duhovnu revoluciju i tako pripremaju društvenu. Oni međutim nisu  zagovornici oružanog prevrata jer gaje idealističku veru u svemoć uma kao pokretača istorije.

2.

Pjer Bejl (Pierre Bayle)

(1647-1706) svojim delom “Filosofski i kritički rečnik” najavio je novu epohu i snažno uticao na sav prosvetiteljski pokret. Dosledno zastupa osnovnu tezu da su vera i razum nepomirljive suprotnosti i da vera nema nikakve veze s naukom i filosofijom. Stoga oštro ograničava znanje od verovanja i svojom skepsom dovodi u pitanje sve što se protivi razumu.

Monteskije (Montesquieu)

(1689-1755) svojim delom “Persijska pisma” obeležava stvarni početak epohe      prosvećenosti u Francuskoj. Zagovara i traži razumnu državu s trodelnom podelom vlasti u njoj na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ovo je načelo kasnije prihvaćeno kao pretpostavka parlamentarne demokratije.

Volter (Voltaire)

(1694-1778) je duhovni vođa prosvetiteljstva sa najvišim autoritetom. Glavna dela su mu “Engleska pisma”, “Kandida”, “Filosofski rečnik” i “Filosof neznalica”.Zalaže se za slobodu i napredak, versku toleranciju i zdrav razum kao najviše načelo rasuđivanja. Protivi se svim oblicima nepravde, predrasuda i fanatizma a posebno fanatizma crkve. Međutim Volter ipak otklanja ateizam kao štetan za društvo. Smatra da je društvu u celini potreban Bog te “kad Bog ne bi postojao trebalo bi ga izmisliti.”

Volter je zagovornik deizma kao razumske vere po kojoj Bog kao pra-um sveta, stvoritelj i prvi pokretach koji kasnije  više nema nikakve veze sa svetom. Smatrao je da nema granica između filosofije i književnosti i pisao je nadahnuta književna dela da bi iskazao svoje filosofske misli.

Lametri (Lametrie)

(1709-1751) je prvi predstavnik ateistički usmerenog prirodno naučnog mehaničkog materijalizma. U delu “Čovek mašina” je na temelju svog medicinskog iskustva i čovekov organizam odredio kao mehanizam: “ljudsko telo je mašina koja sama navija vlastite opruge i živa je slika večnog kretanja”. Ipak smatra da je za funkcionisanje te mašine potrebno i vaspitanje.

Žan Žak Ruso (Jean Jaques Rousseau)

(1712-1778) je najbolje izrazio bit i unutrašnji smisao prosvetiteljstva. Najznačajnija dela su mu “Društveni ugovor”,”O poreklu nejednakosti”,”Emil ili o vaspitanju” i “Ispovesti”. Ističe se od drugih prosvetitelja svojom filosofijom srca, izrazitom osećajnošću i kritikom apsolutnog razuma. Smatra da su tadašnja kultura i civilizacija izveštačene kao rezultat jednostranosti intelektualizma i negacije prirode kao prve stvarnosti. Smatra da je je izolovani čovek tabula rasa. Čovek se razvija najpre fizički a zatim čulno, intelektualno i moralno, prima seksualni odgoj i konačno se ženi mudrošću (sofijom). Zastupa prirodno vaspitanje, očiglednu nastavu, jedinstvo intelektualnog i moralnog odgoja kao i značaj fizičkog i radnog vaspitanja. Smatra da sve spoznaje inače proističu iz iskustva,ali uz čulnost postoji i spontanitet naše rasudne moći odnosno aktivnost duše kao samostalne supstance. Odbacuje svaku objavljenu religiju i sve obrede posredovanja između Boga i čoveka. Zagovara prirodnu religiju koja prihvata svemoćnu volju i inteligenciju najvišeg moralnog bića. Za njega deizam je zasnovan u prirodnom religioznom osećanju – u dubini čuvstva srca. Smatra da su ljudi po prirodi slobodni, jednaki i ravnopravni. Nejednakost u društvu objašnjava pojavom privatnog vlasnishtva putem koga pojedinci prisvajaju zajednička prirodna dobra. Da bi se i u društvu sačuvala jednakost i sloboda prirodnog stanja mora u opštoj volji biti sačuvana volja svakog pojedinca. Samo narod u celini je suveren i njegov je suverenitet nedeljiv i neotuđiv. Vlast je samo sluga naroda. U tom smislu opravdava revoluciju kao pokušaj naroda da zadobije suverenitet od njega otuđen zloupotrebom vlasti.

Denis Didro (Denis Didrot)

(1713-1783) je glavni urednik i “duša enciklopedije” koju je vodio punih 20 godina i na tom najvećem poduhvatu francuskog prosvetiteljstva uspeo da okupi sve najznačajnije prosvetitelje. U svom filosofskom razvoju prošao je nekoliko faza od teizma, preko deizma i naturalizma do panteizma i konačno materijalizma. U svojim glavnim delima “Razgovori između Dalambera i Didroa” i “U Dalamberovom snu” on zastupa pretezhno materijalističku koncepciju uz hilozoističku tezu da su atomi sveta osetljivi te da je sva materija prožeta životom.

Helvecijus (Helvetius)

(1715-1771) U delima “O čoveku” i “O umu” u svojoj analizi moralnog bića građanskog čoveka nastoji slediti postupak eksperimentalne fizike. Isticao je da je moralni svet (društveni život) potčinjen zakonima interesa isto kao što je fizički svet potčinjen zakonima kretanja. U tom smislu razvio je tezu da je interes kome je koren težnja za samoodržanjem glavna pokretačka sila čoveka i društva. Ali budući da je svakom lakše opstati kad je udružen sa drugima uspostavlja se zajednica za zaštitu interesa. A pošto se čovek radja ni dobar ni rđav on postaje ono što od njega stvore uslovi. Tako čoveka posmatra kao pasivni odraz prilika a ne kao aktivno biće koje praksom menja i oblikuje svet.

Kondijak (Condillac)

(1715-1780) zastupa tezu da “sve naše spoznaje i sve naše sposobnosti potiču od naših čula.” Najistaknutiji je predstavnik senzualizma među prosvetiteljima i ovom svojom tezom priprema prelaz prosvetiteljstva prema (k’) materijalizmu.

Dalamber (D’Alambert)

(1717-1783) uz Didroa je drugi glavni urednik Enciklopedije. U poznatoj “Uvodnoj raspravi u Enciklopediju” izložio je svoje filosofske nazore usredsredjene na pitanje spoznajne teorije a zatim ukazao na dvostruki cilj Enciklopedije koja treba da ukaže na načela svake pojedinačne nauke

Holbah (Paul Holbach)

(1723-1789) glavno mu je delo “Sistem prirode”. Holbah predstavlja vrhunac materijalističke i ateističke misli svog vremena. Tu je misao doveo do monističkog sistema mehaničkog materijalizma. Po njemu materija je protežna odnosno ona je telesni bitak, postojala je oduvek i njena bit je kretanje. Njeni različiti oblici pa i mišljenje proizilaze iz raznih oblika kretanja. Međutim to kretanje ostaje uvek samo mehaničko kretanje u prostoru. Kretanje se pokazuje kao neprekidan lanac uzroka i posledica i nema niti slučaja niti ičeg slučajnog u ovoj prirodi. Čovek je delo prirode, postoji u prirodi i podčinjen je  njenim zakonima. Ograničenost Holbahovog materijalizma je u tome što je primenio merila mehanike na procese koji su hemijske i organske prirode i što materiju nije shvatio kao proces koji se istorijski razvija. Koren religije Holbah nalazi u antropomorfizmu te poriče postojanje Boga i kritikuje postojeće oblike religije i religiju uopšte radikalnije od svih drugih prosvetitelja.

KLASIČNI NEMAČKI IDEALIZAM

EMANUEL KANT (Immanuel Kant)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo i godina izdanja
3) Po čemu je Kant utemeljitelj kriticizma
4) Na koji nachin Kant rešava pitanje mogućnosti dosezanja objektivno vredne i nužne spoznaje
5) Zashto Kant svoju filosofiju i metodu naziva transcendentalnom
6) Shta znači po Kantu transcendentalna upotreba kategorija
7) Objasni Kantovo etičko učenje

1) (1724-1804)

2) Kritika čistog uma 1781

3) Kriticizam je gnosološka koncepcija prevladavanja empirističkog, odnosno racionalističkog dogmatizma. To je kritička sinteza empirizma i racionalizma kako ju je utemelio Kant. Po Kantu kriticizam znachi kritičko preispitivanje uma samog, zahtev umu da pred sudom sebe sama odredi svoje mogućnosti i granice. Osnovno pitanje kriticizma u suštini nije da li je moguća objektivno vredna i nužna spoznaja nego kako je moguća.

4) Po Kantu subjekt nije tabula rasa on je u spoznaji aktivan ali ne na takav način da bi iz sebe izvodio realnost sveta. Subjekt je po Kantu aktivan u tom smislu da svojim spoznajnim oblicima tek omogućava iskustvo i određuje mu zakonitost. Po Kantu spoznajni predmet je određen svojstvima naših spoznajnih moći. Međutim subjekt ne spoznaje stvar po sebi već samo pojave stvari tj. predstave predmeta posredovane subjektivnim, nužnim uslovima spoznavanja. Ovi objektivno vredni i nužni uslovi spoznaje nisu zavisni od iskustva, a imaju opštost i nužnost važenja.

5) Kant nastoji da dodje do transcendentalnih o iskustvu neovisnih, apriornih, objektigvno vrednih i nužnih uslova nashe spoznaje. U oblasti opažanja, takvi transcendentalni uslovi su prostor i vreme kao osnovni oblici opažanja. Vreme i prostor nisu svojstva samih stvari nego naši subjektivni uslovi doživljavanja predmeta. Znači da stvar, kakva jest neovisno o subjektu – stvar po sebi nije ni u prostoru ni u vremenu. Izvan prostora i vremena nemožemo ništa čulno doživeti jer tek ona čine iskustvo mogućim. Prostor je oblik vanjskog opažanja a vreme unutrašnjeg. Prva spoznajna sinteza je upravo povezivanje čula u opažaje na osnovu prostora i vremena kao oblika opažanja. Druga spoznajna sinteza vrši se u oblasti mišljenja. Osnovni oblici mišljenja po Kantu su kategorije. Na osnovu 12 kategorija – pojmova, procesom suđenja razum povezuje i sredjuje sadržaje opažaja odnosno vršisintezu onoga što je u opažanju raznoliko i odvojeno. Kao ni prostor ni vreme tako ni kategorije nisu svojstva prirode – stvari po sebi, nego naš subjektivni oblik suđenja kojim tek postaje moguće naše iskustvo tj. svet pojava. Mi dakle uopšte ne doživljavamo niti možemo doživeti stvar po sebi nego uvek samo pojave. Ne doživljavamo naime objekt ne zavisno o subjektu nego predmet: objekt kako nam je pred-metnut onako kako nam se pojavljuje zavisno od naših subjektivnih uslova opažanja i mišljenja. Znači naši transcendentalni uslovi svesti (prostor, vreme i kategorije razuma) ograničeni su na iskustvo i ne vrede preko njegovih granica, ne vrede za stvar po sebi.

6) Um ne zadovoljan ograničenjem spoznaje na pojavu i uslove iskustva, hoće da spozna stvar po sebi i teži ka daljem ujedinjenju spoznaje. Zato se um zaleće preko granica iskustva, odnosno primenjuje kategorije razuma na ono što transcendira odnosno izlazi izvan granica mogućeg iskustva subjekta. Kategorije razuma upotrebljene izvan granica iskustva izvode daljne sinteze razumskih spoznaja, ali na “prazno” jer “opažaji su bez pojmova slepi a pojmovi bez opažaja” prazni” te sve završava u spekulacijama metafizike. Odnosno svi “dokazi” uma, obzirom da iskustvo ćuti o njegovim izvodima podjednako su uverljivi i isprazni jer se mogu “dokazati” i protivrečne tvrdnje. Međutim usprkos tome što ideje uma (kao dalja sinteza razumskih spoznaja) vode prividu, ova dijalektika uma ima vrednost jer ideje iako nisu konstitutivna načela spoznaje (kao prostor, vreme i kategorije) mogu biti regulativna načela odnosno vodiči života, večni ciljevi i zadatci (ideja o slobodi volje, besmrtnosti duše, savršenog bića)

7) Po Kantu čovek je određen svojom svešću i savešću odnosno sam u sebi nosi zakone kojima je podložan. Čovek je autonomni zakonodavac sveg ljudskog delovanja. On poseduje autonomiju volje odnosno sposobnost samoodređenja na osnovu svoje moralne svesti. Za Kanta sloboda volje je “autonomija to jest svojstvo volje da sama sebi bude zakon”, nezavisno od kauzaliteta prirode. Analizom moralne svesti Kant dolazi do pojma dobre volje koja je dobro po sebi. Dobra volja nije dobra po činu, po onome što postiže već po htenju da ispuni dužnost, a dužnost je nužnost delovanja iz poštovanja prema zakonu. Kategorički imperativ je bezuvetna zapovest uma koja upućuje na neko delovanje kao po sebi dobro. Po Kantu je taj objektivni princip za volju obaveza koju subjekt doživljava kao opravdanu prisilu i samostegu glasi: “Radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno (istovremeno) možeš hteti da tvojom voljom postane opšti zakon. Ova maksima po Kantu nužno proizilazi iz dobre volje koja ne može sebi protivrečiti i ne može biti zla ni kad se učini opštim zakonom. Ona podrazumeva da subjekt sebe i osobu svakog drugog uvek uzima kao svrhu a nikako kao sredstvo svog delovanja.

GOTLIB FIHTE (Johann Gottlieb Fichte)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Objasni po čemu je Fihteov sistem, sistem transcendentalnog idealizma
4) Kako Fihte pokušava prevladati pojam stvari po sebi
5) Po čemu je Fihte začetnik dijalektičke metode klasičnog nemačkog idealizma
6) Obrazloži Fihteovo etičko gledište

1) (1762-1814)

2) “Učenje o nauci ili teorija nauke” 1794

3) Nastojeći da razvije osnovno stanovište transcendentalnog idealizma koje je po njegovom mišljenju kod Kanta ostalo nerazvijeno jer je ovaj zadržao nedosledno svom sistemu pojam stvari po sebi. Fihte je sveo celokupnu stvarnost na subjektivnost. Transcendentalni idealizam znači da je predmet spoznaje određen subjektom spoznaje. Subjekt (ideja) konstituiše objekt. U krajnjoj instanci subjekt (čovekova subjektivnost u opštem smislu) je tvorac prirode odnosno bitka uopšte čime subjekat dobija rang tvorca bitka. Ovu konsekvencu radikalnog transcendentalnog idealizma Kant je izbegao postavkom stvari po sebi (koja postoji nezavisno od subjekta – čoveka uopšte). Fihte odbacujuci mogućnost postojanja stvari po sebi uvodi radikalni transcendentalizam koji se u suštini svodi na apsolutni idealizam jer sve potiče od subjekta a time zapada i u subjektivni idealizam jer sam subjekt je time i tvorac bitka. Fihte stvarnost svodi na JA koje nije individualno ja već na empirijsko neuslovljeno, transcendentalno JA. Prisustvo ovog transcendentalnog JA potvrđuje se već stavom “JA MISLIM” kao izrazom same mogućnosti transcendentalne apercepcije. JA se kod Fihtea pokazuje kao apsolutni subjekat a ustvari je čovekova subjektivnost uopšte. Apsolutizacijom subjekta (apsolutnog i neuslovljenog JA) Fihte je dao transcendentalnom idealizmu karakteristike subjektivnog idealizma jer se u konačnom ishodu sva stvarnost (priroda i svaki oblik konkretnosti) izvodi iz nadempirijskog i neposrednog subjekta. JA postavlja NE-JA kao svoj drugi bitak, kao subjekt postavlja objekt i time svoju negaciju. Na ovaj način Fihte čoveku u transcendentalnom smislu daje rang tvorca bitka čineci ga subjektom svih subjekata. U tom smislu Fihteovo transcendentalno JA nije samo objektivni i nužni uslov spoznaje već je i uslov postojanja bitka (bića uopšte) a time i apsolutni subjekt svega postojećeg. Po Fihteu dijalektika samorazvitka subjekta nema samo gnoseološka već i ontološka obeležja.

4) Kant je zadržao pojam stvari po sebi jer je mislio da mi moramo pretpostaviti da je pojava – pojava nečega. Međutim već je Jakobi (1743-1819) tu tezu kritikovao kao slabu tačku Kantovog sistema smatrajući da je pojmom stvari po sebi sam nedozvoljeno primenio kategoriju kauzaliteta – tj. da je ovu kategoriju primenio preko granice iskustva. Polazeći od ove kritike Fihte smatra da je stvar po sebi prosta izmišljotina, da nema nikakvog realiteta te se i nejavlja u iskustvu. Za Fihtea objekt se posve ozbiljno a ne samo prividno (kao kod Kanta) postavlja i određuje pomoću moći spoznavanja. Za njega je predmet ono što razumom pridano pojavi – sama misao. Zato je i stvar po sebi data unutar svesti jer Fihte smatra da subjekt postavlja objekt.

5) Samorazvitak i samoostvarenje JA po Fihteu odvija se kroz dijalektički proces u kome se mogu uočiti tri bitna elementa: teza, antiteza i sinteza. Po Fihteu JA koje je bezuslovno identično sa sobom i hoće nešto da ostvari deluje kao slobodni subjekt (teza). Međutim čim deluje doživljava otpor nečega uslovljenog što se u njemu samom javlja kao otpor, kao NE-JA – negacija JA (antiteza). Na ovaj način se neuslovljeno JA preobražava u uslovljeno i posredovano NE JA. U sledećoj fazi JA se vraća sebi kao posredovana neposrednost otkrivši svoju mogućnost (sinteza). JA kao stvarnost je samoostvarenje, samokretanje, samorazvitak koji se odvija u beskonačnom tročlanom nizu: teza, antiteza i sinteza. Sinteza kao nova teza začinje novu antitezu i novi dijalektički tročlani niz.

6) Fihte u prvi plan stavlja problem samospoznaje. Čovek je sam sebi svrha “on nije zato tu jer treba da bude nešto drugo, nego je naprosto tu jer baš on treba da postoji.” Čovek mora sam sebe odrediti i biti dosledan sam sebi. Stoga on kategorički imperativ formira “radi tako da bi mogao maksimu svoje volje promišljati kao večni zakon za sebe”. Konačna je svrha čoveka da sebi podvrgne sve ne umno i da time slobodno prema svojim vlastitim zakonima vlada. Ipak ta poslednja svrha ostaje po Fihteu nedostižna inache bi čovek postao Bogom. Smatra da je poziv čoveka “kao umnog ali smrtnog, kao čulnog ali slobodnog bića” da se tom cilju približava i tako usavršava. Ne prihvata da bi svo čovekovo delovanje bilo uzaludno kretanje u krugu koji se neprestano ponavlja. Veruje u stvaralačku bit čoveka, u progres, a garanciju za to vidi u širenju obrazovanosti. Čovek je po njemu slobodan i svoju slobodu mora ograničiti samo onda kada bi mogla ugroziti druge ljude i njihovu slobodu.

GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) 

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavna dela
3) Objasni temeljne teze Hegelovog idealizma
4) Objasni kako Hegel shvata dijalektiku
5) Objasni kako je Hegel zamislio svoj filosofski sistem
6) Kako Hegel shvata istoriju filosofije
7) Kako Hegel shvata filosofiju istorije 
8) Koje su osnovne kritičke primedbe Hegelovoj filosofiji

1) (1770-1831)

2) “Fenomenologija duha” (1807), “Nauka logike” i “Enciklopedija filosofskih nauka”

3) Ideja je Hegelu bit sveta. Ideja (um, umnost) je ono osnovno, bit i bitak svega. Hegel predpostavlja identitet svesti i sveta. Za njega mišljenje i bitak su istovetni pa je zakonitost uma ujedno i zakonitost stvarnosti. Ovaj panlogizam Hegel sažeto iskazuje u stavu “šta je umno to je stvarno, a šta je stvarno to je umno”. Umnost i realnost su dakle istovetni i jedinstveni u svom temelju. To apsolutno, sveobuhvatno, sveopšta bit svesti i sveta (duha i prirode, subjekta i objekta) po Hegelu se shvata kao proces, kao razvoj koji tek na kraju procesa dolazi do svesti o sebi. Svojom temeljnom tezom identitetne filosofije gde su priroda i duh istovetni, Hegel je srodan Šelingu. Medjutim Šelingov je apsolut iracionalan, nije dostupan logičkoj analizi nego samo intuitivnom umetničkom shvatanju. Taj je Šelingov idetitet svega objektivnog i subjektivnog po Hegelu apstraktan i prazan te se ne vidi razlika između duha i prirode. Hegel je blizak Fihteu time što daje primat svesti nad prirodom. Ipak Hegel otklanja Fihteov subjektivni idealizam koji prirodu svodi na čin svesti (subjekt konstituiše objekt). Hegelu je neprihvatljiv Kantov agnosticizam odnosno stav o nemogućnosti spoznaje stvari po sebi. Smatra da pretpostavkom o različitosti spoznavanja od apsolutnog postavlja se pitanje kako onda spoznavanje može biti istinito. Po Hegelu spoznaja je moguća tek uz pretpostavku identiteta svesti i sveta. Stoga misli da treba da se ono istinito (apsolut-stvar) shvati i izrazi ne samo kao supstanca nego kao i subjekt. Spoznajni objekt se otkriva kod Hegela kao određen subjekt (apsolut-bitak) koji stoji u stalnoj dijalektičkoj napetosti sam u sebi i sa spoznajnom svešću. Aporiju dualiteta (res cogitans i res exstensa) Hegel preovladava svojim ontološkim monizmom koji je temeljna osnova i za rešavanje problema teorije saznanja. Za Hegela objekt prestaje da bude prazna, beživotna supstanca. Zakonitost po kom se odvija spoznavanje ujedno je i zakonitost stvarnosti pa je zato po Hegelu logika isto što i ontologija.

4) Za Hegela dijalektika je ne samo metoda spoznaje već i zakon samopostavljanja bitka. Dijalektika nije za Hegela metoda filosofskog izlaganja već adekvatno opisivanje strukture bitka i način (zakonitost) ostvarivanja i pojavljivanja bitka samog. U tom smislu Hegelova metoda nije “dijalektička” u smislu kontemplativnosti i deskriptivnosti kako zastupaju empiristi i pozitivisti. Dijalektika dakle nije za Hegela neka vanjska veština nego imanentno izvođenje bitka samog (samorazvitak zbilje, subjekta, onog umnog). Ona je sveobuhvatna zakonitost po kojoj se sve zbiva zato što je logika bitka. Dijalektika je put samorazvoja apsolutne ideje. Ona je zato i logika i ontologija (jer je ideja i osnova bitka). Kretanje bitka sastoji se u tome da on sebe čini samo momentom razvoja i da postaje sam sebi nešto drugo. Ovo se kretanje odvija preko trijade koju sačinjavaju teza, antiteza i sinteza. Teza je prvi stupanj jednostavnog postavljanja – afirmacije pojma. Antiteza je drugi stupanj, razlikovanje, suprotstavljanje, sukob – negacija pojma. Sinteza je treći stupanj – stupanj posredovanja koji uključuje prva dva određenja i ukida njihove suprotnosti – negacija negacije (ukidanje negacije) npr. Kazneno pravo je teza odnosno afirmacija postavljanje prava. Nepravda je antiteza, negacija prava. Kazna je sinteza negacija negacije, negacija nepravde odnosno ponovna afirmacija prava. Ova tri momenta dijalektičkog procesa u stalnom su prozhimanju i kroz njihovo stalno preovladavanje i ukidanje odvija se neprekidni razvoj pojmova odnosno zbilje uopšte. Svaki viši stupanj ukinut je očuvan i prevladan (nadmašen) višim stupnjem jer sinteza nije završetak nego tek nova teza za novu antitezu k novoj sintezi.

5) U Hegelovoj filosofiji ideja je sveukupna stvarnost. Zbog toga se Hegelova filosofija naziva apsolutnim idealizmom. U svom samokretanju ideja egzistira prvo u “apstraktnom elementu mišljenja”. Zato je logika prvi deo Hegelovog sistema (samokretanje ideje u apstraktnom vidu je predmet logike). Polazeći od svog načela identiteta mišljenja i bitka Hegel u logici iz apstraktnih pojmova deduktivno izvodi konstrukciju sveta do njegovih konkretnih određenja. Stoga logika po Hegelu obuhvata ne samo mišljenje odnosno učenje o pojmu (što je njeno tradicionalno određenje) već i učenje o bitku (biću uopšte) i učenje o biti (suštini) koja spadaju u objektivnu logiku dok je učenje o pojmu u domenu subjektivne logike. Logika je u Hegelovom sistemu ujedno ontologija, teorija saznanja i logika (u tradicionalnom smislu). A) Učenje o bitku obuhvata učenje o kvalitetu, kvantitetu i meri kao stupnjevima bitka. B) Učenje o biti obuhvata učenje o suštini, pojavi, egzistenciji i stvarnosti kao stupnjeva biti. C) Učenje o pojmu obuhvata subjektivni pojam, objekt i ideju kao stupnjeve razvoja pojma. Iz učenja o bitku proistiche učenje o biti, a iz učenja o biti učenje o pojmu jer se na ovaj način najbolje prati samokretanje ideje u apsolutnom vidu. Drugi deo Hegelovog filosofskog sistema odnosi se na filosofiju prirode. Priroda je u njegovom sistemu drugobitak, negacija ideje. Priroda je otpor – antiteza, suprotstavljanje. U prirodi ideja je izvan sebe, otuđena je sama sebi i otuđena je svojoj biti. Odnosno u prirodi je ideja (ono umno) u konkretnom obliku ali je otuđena i nesvesna. Filosofija prirode obuhvata po Hegelu mehaniku, fiziku i organiku. Treći deo Hegelovog filosofskog sistema obuhvata filosofiju duha. Tek u duhu, u čoveku kao najvišem prirodnom biću, ideja na kraju procesa razvitka (ideja za sebe – logika, ideja otuđena u prirodi – filosofija prirode) ideja dolazi do svesti o sebi i ovo je predmet filosofije duha. Stupnjevi duha su subjektivni duh (antropologija, fenomenologija, psihologija), objektivni duh (pravo moralitet, moral-etika) i apsolutni duh (umetnost, religija, filosofija). Apsolutni duh ostvaruje se u umetnosti u obliku opažaja, u religiji u obliku predstave, a u filosofiji u čistim pojmovima kao duhu najprimerenijem i najsavršenijem obliku. Tako je filosofija za Hegela najviši oblik apsolutnog duha. To je apsolutna spoznaja apsoluta, zaključak umnog razvoja ideje. Ideja sada u obliku pojma spoznaje samu sebe kao bit i bitak sveta te vidi i osvešćuje taj svoj samorazvitak. Ideja tu spoznaje samu sebe kao istinu zbilje. U Hegelovom sistemu čovek je postao apsolut i doshao je do apsolutnog znanja.

6) Istoriju filosofije Hegel je prvi istakao kao filosofsku disciplinu, kao filosofiju filosofije. Smatra da se istorija filosofije može objasniti kao nužan i logičan proces i da svaka pojedina filosofija ima svoje objektivno značenje (mesto i opravdanje) kako u odredjenoj epohi tako i u celini istorije filosofije. Hegel nastoji da istorijski osmisli istoriju filosofije kao složen i protivrečan proces istorijskog kretanja filosofske misli. Ovim je istoriju filosofije uzdigao iznad tradicionalnog prostog opisivanja filosofskih učenja. Međutim Hegel je isuviše nastojao da istoriju filosofije prilagodi potrebama svog filosofskog sistema. Nastojao je da dokaže da se sva dosledna filosofska učenja u toku istorije javljaju po istoj nužnosti koju je on otkrio i u kategorijama svoje logike te da čitava istorija filosofije nije ništa drugo nego priprema njegove filosofije.

7) U Hegelovoj filosofiji samo duh ima istoriju, odnosno njegov samorazvitak u vremenu se pokazuje kao istorija. U Hegelovoj filosofiji istorije dominira osnovna misao da um vlada svetom. Hegel želi da pokaže da je filosofija istorije ujedno i “svetska teodiceja” odnosno da je sve što se dešava u suštini delo Boga samog, i na taj način Hegel želi dovesti istoriju u sklad sa religijom. Hegel ističe da je čitava istorija progresivno zadobijanje svesti o slobodi i smatra da ce kraj istorije biti puna sloboda i samosvest. Obzirom da realna, empirijska istorija ne pokazuje stalan napredak u smislu sticanja slobode i samosvesti Hegel je za potvrdu svoje teze o umu koji vlada svetom morao pribeci raznim spekulacijama – često neubedljivim. Ipak (s pravom) ističe da se sloboda “mora steći i tek zadobiti i to pomoću beskonačnog posredovanju u negovanju znanja i htenja” i da to treba da ostvari čovek kao pojedinac a ne čovek uopšte jer čovek postoji samo kao određen čovek. U tom smislu nastojao je da utvrdi koja opšta, nužna nit sjedinjuje delovanje pojedinih ljudi u celini istorijskog procesa.

8)

a) Panlogizam kao krajnji izraz racionalizma pretpostavlja identitet istorijskog i logičkog reda. Ovaj paralelizam i nužnost istorijskog zbivanja (pa i spoznata nužnost) isključuje slobodu i pravi smisao svakog vrednovanja i svrhovita delovanja.

b) Dijalektičko mišljenje je shvatio kao dijalog duha sa samim sobom, kao napor pojma (ideje) da spozna svet koji se već sastoji od pojma (ideje). Početak već u klici sadrži sintezu svrshetka i dijalektički se proces zbiva zapravo samo u duhu (u glavi filosofa).

c) Hegel prenaglašava racionalnu sferu te za ljubav sistematičnosti i celine neminovno zanemaruje voljne, intuitivne, emotivne i uopšte iracionalne komponente u životu čoveka. U sveobuhvatnoj zakonitosti sveta Hegel je zaboravio pojedinca kao individuuma sa svojim osobenim i neponovljivim doživljajem sveta. Intimna sfera čovekova života, njegove strasti, interesi, strepnje i nadanja izgubile su se u Hegelovom prenaglashavanju nužnosti istorijskog događanja.

d) Hegel potcenjuje umetnost u odnosu na filosofiju shvatajući je kao nižhi oblik spoznaje u kojoj je spoznaja apsolutne ideje ograničena na čulnu spoznaju i ne doseže do pojma. e) Hegel zamišlja svoj sistem kao potpun, završen i zaključen, a ovo vodi ka shematizmu i mogućem nasilju nad činjenicama.

VILHELM FRIDRIH ŠELING (Friedrich Willhelm Joseph Schelling)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) U čemu je Šelingov objektivni idealizam
4) U čemu je Šelingov estetički panteizam

1) (1775-1854)

2) “Ideje za jednu filosofiju prirode” 1797

3) Fihteova filosofija bila je Šelingu prolazna tačka. Međutim za razliku od Fihtea on istovetnost subjekta i objekta ne vidi u apsolutnom subjektu. Za Šelinga subjekt i objekt su najpre sjedinjeni u apsolutu pa se protivrečnim samorazvitkom podvajaju i suprotstavljaju (kao teza – antiteza – sinteza). Na ovaj način se Fihteov transcendentalni idealizam transcendentalna predispozicija čovekovog bića u kojoj subjekt uslovljava i odredjuje objekt, preobrazio kod Šelinga u filosofiju apsoluta tj. objektivni idealizam. Apsolut je dijalektički totalitet i sjedinjuje um sa prirodom odnosno i priroda i duh se podređuju višem identitetu koji nije ni subjekt ni objekt. Stoga se Šelingov sistem objektivnog idealizma naziva i “filosofijom identiteta” jer predstavlja jedinstvo prirode i duha. Ovo jedinstvo je apsolutni idealizam jer je ideja (misao – duh) osnovno počelo i subjekta i objekta – i uma i prirode. “Priroda je vidljiv duh a duh je nevidljiva priroda”. Apsolut znači identitet objektivnog i subjektivnog, organskog i neorganskog, svesnog i nesvesnog. Znanje se po Šelingu temelji na podudaranju objekta sa subjektom koji su iskonski jedno, a ovo jedinstvo neposredno je izraženo samo u samosvesti.

4) Za Šelinga umetnost je dokument iskonskog identiteta nesvesnog sa svesnim, očitovanje sklada, nužnosti i slobode. Umetnost je objava apsoluta odnosno objava božanstva (duh i priroda su jedno). Lepota je ono beskonačno prikazano kao konačno. Umetnost je sama sebi svrha nezavisno od svih vanjskih ciljeva pa bilo da se radi o užitku, koristi, moralu ili nauci, ona je autonomna.

PRETEČE EGZISTENCIJALIZMA 

ARTUR ŠOPENHAUER  (Arthur Schopenhauer)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Koji su osnovni stavovi Šopenhauerove filosofije
4) Na kojim argumentima utemeljuje Šopenhauer svoj voluntarizam
5) Na čemu se zasniva Šopenhauerov pesimizam
6) U čemu se ogleda Šopenhauerova etika samilosti

1) (1788-1860)

2) “Svet kao volja i predstava” 1819

3) Šopenhauer zastupa iracionalizam, voluntarizam i pesimizam. Po njemu svet nije racionalan i logičan. Svet je očitovanje bezumne volje i život je neizbežan doživljaj bola.

4) Šopenhauer polazi od Kantove teze “svet je moja predstava” odnosno od stava da sve što kao pojava postoji za spoznaju je pričin i varka. Stoga je po njemu pogrešno pokušavati odgonetnuti bit stvari izvan subjekta. Bit čoveka data neposredno u osećanju i intuiciji kao volja pokazuje se po njemu i kao jedinstvena bit sveta “jedno i sve”. Odnosno u subjektu i preko njega Šopenhauer dolazi do volje kao ontološke osnove i prve supstance. Volja je bit svega postojećeg, sve organske i neorganske prirode. Ona je apsolut, stvar po sebi. Volja je ono primarno a intelekt sekundarno.

5) Po Šopenhaueru volja je bezumna, slepi nagon, puka volja za životom. Ona ne podlaže zakonu kauzaliteta kao pojave. Po njemu volja proizilazi iz nedostataka i nikada ne može biti zadovoljena, pa su bol, nesreća i trpljenje neminovno iskustvo života. Stoga je i svetska istorija besciljno lutanje, niz poraza i razočarenja.

6) U društvu se čovek može samilošću i saosećanjem sa patnjama drugih i ublažavanjem tih patnji opreti egoizmu. Čovek može samo trenutno potisnuti obmanu individualne volje pošto je svetska volja neuništiva. Iz ovog razloga Šopenhauer protiv svetskog bola naučava askezu, odricanje od života – negaciju volje, odnosno utapanje u tišinu praznine nebitka.

SJEREN KJERKEGOR (Sören Kierkegaard)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavna dela
3) Kako Kjerkegor odredjuje egzistenciju
4) Na koji način Kjerkegor pobija Hegela
5) Koje stupnjeve egzistencije razlikuje
6) U čemu je smisao Kjerkegorove kritike crkve i službenog hrišćanstva

1) (1813-1855)

2) “Bolest na smrt”, “Ili-ili”, “Strah i drhtanje”

3) Po Kjerkegoru egzistencija je poseban način opstojanja čoveka. Određena je mogućnošću a to znači slobodom i teskobom. Teskoba proizilazi iz mogućnosti slobode i greha, iz otvorenosti , odlučivanja i odgovornosti. Ustvari teskoba proizilazi iz čoveka samog i temeljno je njegovo stanje u koliko je duhovno biće, jer čovek neminovno doživljava životne suprotnosti vremenitosti i večnosti, zbilje i ideala, a budućnost mu je uvek neizvesna s jedom izvesnošću – smrti.

4) Kjerkegor smatra da je čovekov individualni opstanak izuzetak (egzistencija kao EX-SISTERE) koji se ne da nikakvom shemom ni opštim planom racionalno do kraja proniknuti. Smatra da svaki sistem uvek zataji kad ga živi individuum ozbiljno pita za delovanje jer se egzistencija kao konkretnost suprotstavlja svakoj apstrakciji. Na ovaj način Kjerkegor se najradikalnije suprotstavlja Hegelu, njegovom panlogizmu, dijalektici nužnosti i filosofiji apsoluta.

5) Čovek sam biva i odlučuje o stilu svog življenja. Estetski stil je stil rafiniranog uživanja u neponovljivosti trenutka, ideal mu je Don Žuan, etički stil ima svoj uzor u Sokratu i odgovornosti samostalnog izbora. Religiozni stil ima ideal u Hristu – potiskuje sve svetovno i vremenito da bi stupio u odnos s Bogom. Prelaz iz jednog stupnja života u drugi ostvaruje se skokom slobodne i neobrazložene odluke.

6) Kjerkegor smatra da pošto su svi životni problemi individualni i vera treba da je privatni odnos čoveka i Boga. Stoga svaki pojedini čovek mora naći svoj put ka Bogu a ne zaklanjati se iza opštih shema. Smatra da je crkva izdala hrišćanstvo i prilagodila se ispraznim vrednostima sveta, zaboravivši na izvorne vrednosti evanđeoskog hrišćanstva.

MARKSIZAM

KARL MARKS (Karl Marx)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Koje su osnovne karakteristike Marksovog učenja

1) (1818-1883)

2) “Kapital”

3) Marksovo učenje obuhvata nekoliko područja: a) filosofiju prakse, b) materijalističko shvatanje istorije, c) kritiku političke ekonomije, d) ideje učenja o socijalističkom preobražaju.

a) Filosofija prakse se odnosi na Marksovo opšte filosofsko gledište o potrebi izmene sveta. “Filosofi su do sad samo različito tumačili svet a suština je da se on promeni”. U tom smislu i religiju treba prevladati jer je smatra iskrivljenom svešću o izopačenom svetu u kome čovek živi. Religija je za Marksa proizvod otuđenih uslova života i oni proizvode religiju kao svoju utehu i svoj protest protiv bede ovog sveta. Određeni tip religije uvek je delo čoveka određene društvene sredine. Religija predstavlja specifičan oblik otuđenja čiji koreni izmiču čoveku jer ne poznaje koliko je društvena svest uvetovana društvenim bićem odnosno uslovima materijalnog života. Analizom ovih uslova materijalnog života Marks temeljno sprovodi u svojoj kritici političke ekonomije, čime otvara prostor za drugačije sagledavanje čoveka i njegove prakse. 

b) Marksovo filosofsko stajalište izrasta u kritičkom stavu prema nemačkom klasičnom idealizmu. Dok idealizam čoveka pojma kao duh, svest i samosvest a istoriju kao samorazvitak duha tj. ideje Marks otkriva čovekovu bit u sveukupnosti društvenih odnosa. Po Marksu čovek je istorijski determinisan odnosima među ljudima u određenom društvu i vremenu. Među tim odnosima, odnosi u proizvodnji materijalnog života su odlučujući. Ovi odnosi zavise od odnosa proizvodnih snaga odnosno razvoja sredstava za proizvodnju i njima odgovarajućih proizvodnih odnosa. Čovek jedini od svih bića ima istoriju odnosno svoju svesnu delatnost kojom proizvodi (ostvaruje) sam sebe. Čovek je društveno biće i njegov se samorazvoj odvija u društvenom kontekstu gde vladaju zakonitosti klasne borbe uslovljene upravo razvitkom proizvodnih snaga. Ove zakonitosti vode u otuđenje čoveka jer otudjuju njegovu vlastitu bit da je samodelatno i slobodno biće. U klasnom društvu rad je otuđen od čoveka jer radnik ne radi dobrovoljno već pod prisilom zato što ne poseduje sredstva za proizvodnju, a radnik je otuđen i od proizvoda njegovog rada jer ovaj ne pripada njemu nego drugome, odnosno vlasniku sredstava za proizvodnju. Marks smatra da je otuđeni rad uslovljen privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju te smatra da ukidanje privatnog vlasništva vodi ukidanju otuđenja. Za razliku od dotadašnjeg (prosvetiteljskog) materijalizma koji čoveka smatra pasivno-kontemplativnim Marks ne previđa ljudsku delatnost, praksu – ono subjektivno jer čovek, iako sam proizvod okolnosti, menja i stvara same okolnosti koje čoveka dalje definišu.

c) Marks ističe da način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života uopšte. Iz ovoga sledi da ne odredjuje svest ljudi njihov bitak nego upravo društveni bitak određuje njihovu svest. A način proizvodnje materijalnog života, uvetovan razvitkom proizvodnih snaga reflektuje se u kapitalu. Kapital za Marksa znači određene društvene odnose. Odnose ljudi određene najamnim radom. Odnosno odnose vlasnika sredstava za proizvodnju i slobodnih radnika koji prodaju svoju radnu snagu. Analizu kapitala produbljuje Marks analizom robe. U robi razlikuje upotrebnu i prometnu vrednost. Upotrebna vrednost robe je ona vrednost robe kojom roba zadovoljava ljudske potrebe na osnovu svojih svojstava. Prometna vrednost robe međutim odražava društveni karakter ljudskog rada odnosno reprezent je ljudskih odnosa koji se ovde iskazuju. U suštini otuđeni višak vrednosti, ostvaren radom i prenesen u robu, u prometnoj vrednosti robe skriven je od radnika i podložan manipulaciji od strane vlasnika sredstava za proizvodnju. Marks nastoji da radnik pronikne u ovaj fetišizam robe gde je skriven njegov realni doprinos i da na temelju znanja o svom doprinosu traži pravednu nadoknadu odnosno promenu u sferi proizvodnih odnosa čime bi nadišao poziciju eksplatisanog. Marks veruje da bi društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju okončalo ovu eksplataciju radnika.

d) Po Marksu otuđenje čoveka se može prevladati ukidanjem privatnog vlasnishtva nad sredstvima za proizvodnju i ostvarenjem komunizma kao društva u kome ce čovek doista biti biće zajednice kao najveće biće i najveća potreba.


FRIDRIH ENGELS (Fridrich Engels)

1) Godina rodjenja i smrti
2) Glavno delo
3) Osnovne karakteristike njegovog učenja

1) (1820-1895)

2) “Ani Diring”, “Ludvig Fojerbah i kraj nemačke klasične filosofije”

3) Engels nije uvek bio na razini one antropološke u suštini istorijske koncepcije prakse i čoveka koji su Marks i on dali u delima od 1845 do 1850. Slobodu je kasnije interpretirao kao spoznaju nužnosti a ne više u duhu ranije koncepcije što čoveka vidi kao slobodnu ličnost koja stvara svoj svet i svoju ličnost. U ontološkom pogledu brani klasičan materijalistički stav samo oplemenjen dijalektikom. Smatra da je jedinstvo sveta u njegovoj materijalnosti, a kretanje (shvaćeno kao promena uopšte) način je postojanja materije koja dijalektički prelazi iz jednog oblika u drugi. U gnosološkom pogledu zastupao je teze blizu teoriji odraza a u logici i dijalektici sledio je Hegela. Po njemu tri osnovna zakona dijalektike su zakon prožimanja (borbe) suprotnosti, zakon negacije negacije i zakon prelaza kvantiteta u kvalitet. Ovi se zakoni upravo potvrđuju u sferi istorije i prirode a onda i u ljudskom mišljenju. U učenju o politici Engels analizira postanak države kao organa klasnog nasilja i zastupa tezu da u socijalizmu država mora odumreti da bi se društvena moć prenela na društvene organe. Prvi akt u kome država stvarno istupa kao predstavnik celog društva – uzimanje u posed sredstava za proizvodnju (od individualnih vlasnika) u ime društva ujedno je po Engelsu i njen poslednji samostalni akt kao države. Posezanje državne vlasti u društvene odnose postaje u jednom području za drugim suvišno i ono samo od sebe prestaje. Umesto vladanja nad osobama trebalo bi da dođe upravljanje stvarima i procesima proizvodnje. Rešenje dakle nije u onostranosti religije već u prevladavanju otuđenja svoje čovečnosti: “Privatno vlasništvo je u krajnjoj liniji napravilo od čoveka robu čija proizvodnja i uništenje zavise samo od potražnje”. Kako je država instrument za održavanje ovakvog stanja nju treba prevladati u ime humanijih društvenih odnosa.

 

FRIDRIH NIČE (Friedrich Nietzsche)

1) Godina rodjenja i smrti
2) Glavna dela
3) Koji su osnovni stavovi Ničeove filosofije
4) U chemu je Ničeova kritika kulture i morala
5) Uticaj Ničea na kulturu XX veka

1) (1844-1900)

2) “Tako je govorio Zaratustra”, “Volja za moć”, “Antihrist”

3) Niče zastupa iracionalizam, voluntarizam, nihilizam, stav o večnom vraćanju istog i krilaticu – AMOR FATI za svog nadčoveka. Njegov iracionalizam je u stavu da svetom uopšte ne vlada logos već haos. Njegov voluntarizam je u stavu da je osnova svega volja i to volja za moć. Njegov nihilizam je u stavu je “Bog umro” odnosno da je nad osetni svet metafizike mrtav i da čovek pripada zamlji i ovostranom. Stav o večnom vraćanju istog Niče iskazuje svojom tezom da se vechno gradi ista kuća bitka (voljom i njenim posredovanjem) tj. tezom da je večno sebi veran krug bitka. Ovaj stav večitog vraćanja prihvata Ničeov nadčovek. On izriče svoju volju da se ponovo potvrdi krilaticom – AMOR FATI (nužnost ne treba samo podnositi nego i ljubiti). Ipak Niče svom nadčoveku kao utelotvorenje volje za moć daje slobodu da bude razbijač i stvaralac i da u ime života samog prevrednuje sve vrednosti.

4) Kultura je po Ničeu u stalnom nazadovanju i zato po njemu neprijateljska životu. Odnosno čovek je (nakon Sokrata i zahvaljujući njemu) svojim intelektualizmom poremetio harmoniju dionizijskog i apolinijskog u korist apolinijskog. Pravi omer i sklad dionizijskog elementa (snage, preobilja, života, zanosnog orgijastičkog prazničkog pijanstva) i apolinijskog elementa (trezne svesne mere i mira) prava je mera kulture i takva je po Ničeu bila predsokratska Grčka kultura koja je svoj vrhunac dosegla u grčkoj tragediji. Niče smatra da je hrišćanstvo svojom metafizikom dvaju svetova i svojim moralom produbilo dekadenciju nastalu preteranim naglašavanjem apolinijskog (racionalnog) na račun dionizijskog (autentičnih ljudskih nagona). Smatra za lažni moral propagiranje askeze i odricanja života. Po njemu je najveći nemoral upravo borba u ime morala protiv osnovnih instinkata života.

5) Svojim tezama Niče je kao vesnik nove kulture bitno i mnogostruko uticao na kulturu XX i XXI veka: filosofiju života i egzistencijalizam, na psihoanalizu, teoriju umetnosti, film i književnost.

POZITIVIZAM

1) Koje su osnovne karakteristike pozitivizma

1) Pozitivizam je filosofski pravac koji postavlja zahtev da spoznaja ostaje kod “pozitivnih činjenica” i njihovog opisa, da se ograniči na ono što je moguće i empirijski proveri. Pozitivizam je utemeljio Ogist Kont (1798-1857) a ova koncepcija se najsnažnije razvila u anglosaksonskim zemljama sa jakom empirističkom tradicijom (J.S. Mil i H. Spenser). Pozitivizam je dominirao u drugoj polovini XIX veka, a u XX veku i dalje su aktivni brojni pravci neopozitivizma, empirokriticizma, logičkog pozitivizma i naučne filosofije (Karnap, Rasel, Vitgenštajn, Rajhenbah). Bitne karakteristike pozitivizma su: 

a) generalno odbacivanje metafizike
b) posebna koncepcija nauke
c) posebna koncepcija filosofije

a) Metafizika se odbacuje kao prva filosofija jer se metafizički stavovi ne mogu proveriti u praksi. Metafizički stavovi (o apsolutnom, o supstanci, biti, smislu i vrednosti) imaju za pozitiviste samo izražajnu funkciju kao i lirski stihovi. Teorijsko saznajne razloge za odbacivanje metafizike dao je još Hjum u XVIII veku. Međutim antimetafizički stav pozitivizma sam je po sebi opet jedan metafizički stav jer ne istražuje svoje vlastite (metafizičke) pretpostavke već ostaje kod činjenica i sve posmatra iz “žablje perspektive” (Bloh). Kritičari pozitivizma upozoravaju da pozitivistički princip verifikacije nije ni sam proverljiv, a problem smisla i vrednosti izmiče uprkos napredku nauke i tehnike.

b) Pozitivizam traži da je predmet naučnog istraživanja strogo empirijski određen i normiran. Nauke su koncipirane kao produženje i tehničko usavršavanje starih korisnih umeća i veština. Pod teorijom se sad podrazumeva istraživački program kojim se određuju pravci i metodi eksperimentisanja i traganje za sve savršenijim tehničkim izumima za razliku od ranijeg shvatanja teorije kao ogledala postojećeg i “onoga što jeste”. Naučnik sada živi u svetu operacija a ne svetu logosa, oslonjen na svoj složen tehnički instrumentarij.

c) Pozitivizam postavlja u okviru svog shvatanja filosofije određene zahteve filosofiji. Osnovni zahtev koji postavlja još Kant je da filosofija vrši programsku i misaonu “kordinaciju naučnih istraživanja” i da vrši “sistematizaciju rezultata” postignutih u različitim oblastima. U suštini filosofija se shvata u smislu “filosofije nauke” koja se bavi razjašnjenjem fundamentalnih pojmova nauke kao i opštom metodologijom naučnih istraživanja. U ovom kontekstu filosofija treba da utvrdi principe i kriterijum razgraničenja onoga što spada u nauku od onoga što pripada “metafizici” (kao području proizvoljnih misaonih konstrukcija). Iz ovoga opet proističe očekivanje da filosofija bude i posebna vrsta ideologije koja izgrađuje smernice za duhovnu i kulturnu integraciju društva u harmoniji sa rezultatima “pozitivnih nauka”. Na taj način konstruiše “pozitivnu religiju” (Kant)

PRAGMATIZAM

1) Ko su glavni predstavnici pragmatizma
2) Koje su osnovne karakteristike pragmatizma

 

1) Pers (1839-1914) Džejms (1842-1910) i Djui (1859-1952) glavni su predstavnici pragmatizma

2) Termin pragmatizam izveden je od grčke reči pragma u značenju delo, delovanje, čin, uspeh. Pragmatizam kao filosofski pravac se drži činjenica i konkretnog ali za razliku od pozitivizma naglašava i vrednost za stvarni život. On vodi računa o praktičnoj koristi neke teorije. Ideja ili neka teorija nije drugo nego plan delovanja i vredi tek toliko koliko je korisna tj. njena vrednost zavisi o njenom učinku. U svom delu (članku) “Kako da svoje ideje učinimo jasnim” 1877 Pers je proklamovao svoj kriterijum istinitosti nazvan pragmatičkom maksimom. “Predmet naše predstave (ideje) postaje jasan ako razmotrimo kakve posledice u praktičnom smislu on može da ima”. Džems postavlja teoriju o pluralizmu istine. Shodno tome svako u oblasti religije i filosofije može da ima svoju istinu ukoliko mu doživljaj onoga što vrednuje omogućuje korisne posledice i pridonosi mu određeno dobro. Povoljnije rešenje jeste uvek i korisnije za nas a to znači da nema čisto objektivnih istina. Džems međutim ni korisnost nije odredio jednoznačno nego mu je to jednom korist za pojedinca a jednom korist za zajednicu. Djui smatra da svet nije univerzum logosa nego univerzum ljudskih operacija, teorijskih i eksperimentalnih pomoću kojih on (svet) postaje nešto organizovano i oblikovano. Po njemu svako istraživanje je pretvaranje neodređene situacije u odredjenu. Nauka po njemu treba da bude što uspešnije oruđe (instrument) životne aktivnosti i stavlja je u sluzhbu uvećanja ljudske moći. Međutim ne vodi računa o mogućim zloupotrbama te moći kao ni o totalitetu onoga što jeste a koje nije obuhvaćeno univerzumom ljudskih operacija. U osnovi pragmatizam je istakao praktičnu, ranije uglavnom zapostavljenu stranu istine ali je u svojoj tezi jednostran jer previđa vrednost objektivnog teorijskog razvijanja.

FENOMENOLOGIJA I EGZISTENCIJALIZAM

MARTIN HAJDEGER (Martin Heidegger)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Na koji način Hajdeger zasniva fenomenološku ontologiju
4) Kako Hajdeger određuje opstanak (egzistenciju)
5) Kako Hajdeger određuje vreme i istoriju
1) (1889-1976)

2) “Bitak i vreme” (bice i vreme)

3) Hajdeger nasoji da izgradi jednu fenomenološku ontologiju ili temeljnu nauku bitka. Kjerkegorova misao direktno ga je podsticala u traganju za “smislom bića”. Dok je u Hegelovom sistemu čovek značajan samo kao ideja, a beznačajan kao vremenita konačna egzistencija, Hajdeger, naslanjajući se na Kjerkegora, upravo pokušava shvatiti tu konačnu egzistenciju, čoveka čije se biće ogleda u hodu ka smrti kao svom konačnom ispunjenju i dovršenju. Stoga je traganje za “smislom bića” započeo “analitikom egzistencije” tj. jednim fenomenološkim udubljivanjem u ono što konstituiše “egzistenciju” i to ne kao egzistenciju uopšte nego udubljivanje baš u sopstvenu, odnosno svoje sopstveno biće. 

4) Hajdegerova analitika egzistencije tačnije analitika DA SEIN-a otkriva i u logosu (umu) pokazuje strukturalna svojstva svake egzistencije. Ova strukturalna svojstva su po Hajdegeru egzistencijali. Osnovni egzistencijali su biti-u-svetu, biti-ka-smrti, vremenitost, biti-sa-drugima, biti-u-odvojenosti bica. Fenomenološka ontologija zahteva da se ovi “egzistencijali” jasno razlikuju od “kategorijala” (kategorija). U kategorijama se onaj koji iskazuje uvek postavlja u saznajnu poziciju naspram bića, kao nečeg postojećeg sa onu stranu subjekta. Na primer smrt je u kategorijalnom mišljenju samo jedna činjenica, jedan spoljašnji događaj i ništa više. Međutim u egzistencijalu koji se iskazuje kao biti-ka-smrti se otkriva ono što pojedinačna egzistencija prima kao svoje. Tu se ne zapada u zaborav bića kao kod primene kategorijalnog aparata kojim se služe metafizika, prirodne nauke i psihologija. Drugi primer egzistencijal biti-u-svetu izbegava kategorijalno tretiranje čoveka kao stvari koja jednostavno postoji među drugim stvarima ili kao “stvar koja misli”. U ovom egzistencijalu pojedinac doživljava svet kao svoj zavičaj i to ne samo prostorno i geografski nego i istorijski i duhovno. Odnosno ceo svet je u njemu i on je u svetu. Smisao bića se u tome otkriva ne neutralno već uvek na način brige, zabrinutosti, upitnosti. Svako doživljava sopstveno biće sasvim blizu na način da jeste u svetu i da će doći čas kada ga više neće biti.

5) Za Hajdegera vreme je horizont razumevanja bitka. Bitak je vreme. Vreme kao zbivanje jeste smisao bitka. Tri odredjenja vremena prošlost sadašnjost i budućnost imaju smisla tek po međusobnom odnosu. Po Hajdegeru budućnost je temeljno vreme jer ono daje pravu dimenziju i proshlosti i sadašnjosti. Istina je po Hajdegeru razotkrivanje bitka u vremenu. Misao je misao bitka: bitak je taj što misli a misao ne može misliti drugo nego bitak. Jer odsudno u čovekovoj biti je da odgovara na govor – istinu bitka.

EDMUND HUSERL (Edmund Husserl)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) U čemu je suština njegove fenomenologije (fenomenološke filosofije)

1) (1859-1938)

2) Filosofija kao stroga nauka

3) Huserlov učitelj Franc Brentano utvrdio je, nasuprot Kantu, da svest nije apsolutna nego da je uvek intencijalno odredjena usmerenošću subjekta prema predmetu. “U predstavi je nešto predstavljeno, u sudu nešto potvrđeno ili negirano, u ljubavi voljeno”. Svest je naime uvek svest o nečemu. Huserl preuzima pojam intencionalnosti od Brentana ali mu pridaje značenje konstitutivnog akta i prevladava Brentanov psihološki aspekt intencionalnosti. Intencionalnost shvata kao jedinstvo svesti – o i onoga o čemu je ona svest. Odnosno u samom misaonom doživljaju (noesis) nalazi semisaoni predmet (noema). Po Huserlu fenomeni, ili ono što se pokazuje, moraju biti nađeni u samoj svesti. Za njega međutim reč fenomen ne znači ono iza čega se krije nešto nespoznatljivo (kao kod Kanta) nego je fenomen (od grčkog fainetai – pojavljuje se) predmet spoznajne redukcije po kojoj se otkriva njegova skrivena bit. Do biti (ejdosa) se dolazi postupcima fenomenološke redukcije odnosno postepenim oslobađanjem od pogrešnih atributa vezanih za fenomen i odstranjivanjem (Auschaltung) svega suvišnog i tuđeg. Najpre se redukuje ono saznanje koje proizilazi iz prirodnog stava (sve empirijsko i psihološko odnosno uobičajeni nazori i stavovi) a potom ovo redukovanje (isključivanje) biva primenjeno na sve sadržaje svesti koji su transcedentni tj. upućuju na nešto što je sa one strane same svesti. (Isključenje se odnosi i na pojedinačne nauke i njihove predmete). Ovakvim redukcijama jedne po jedne transcedentne datosti Huserl je nastojao dopreti do onoga što sačinjava samu svest kao takvu. Hteo je dopreti do onoga što u samoj svesti konstituiše njen saznajni korelat. Na ovaj način fenomenološkom redukcijom dolazi se do biti oblika predmeta i oblika svesti. Bitno je naglasiti da Huserl uz sistematsku analizu spoznajnog subjekta uvek naglašava i objektivitet objekta, tako da bitak koji se pojavljuje u imanentnoj sferi (svesti) biva regulisan po zakonitostima same predmetne biti. Ta se zadana (stvarna) predmetnost, po Huserlu otkriva kao inteligibilni sadržaj pojavnosti. Na osnovu intuicije kao akta intelektualnog spontaniteta, u jasno datim fenomenima svesti, otkrivaju se apodiktički evidentne bitnosti. Jer kao što brojevi i njihov smisao nisu ovisni o psihičkom aktu brojanja tako i logički oblici nisu ovisni o zakonitostima mišljenja, odnosno mišljenju samom. Ovde se radi o apodiktičkom uviđanju biti za koju je empirijsko – psihološka evidencija manje bitna. Zato je filosofija po Huserlu slično matematici, čisto eidetska nauka (o bitima kojoj se svesti prikazuju kao fenomeni). Svojom fenomenoloshkom filosofijom Huserl nastoji prevladati odvojenost subjekta i objekta, idealizma i realizma.

ŽAN POL SARTR (Jean-Paul Sartre)

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Koje su osnovne teze Sartrove fenomenološke ontologije
4) Objasni u koju vezu Sartr dovodi egzistencijalizam i marksizam

1) (1905-1980)

2) “Biće i ništa” (1943) (bitak i ništa)

3) “Biće i ništa” je fenomenološki ogled o biću. Zasniva se na izvorno Hajdegerovoj zamisli o fenomenološkoj ontologiji. Sartr je prihvatio gotovo sve egzistencijale iz Hajdegerovog dela “biće i vreme”. U nekoliko je zamenio Hajdegerovu “analitiku egzistencije” s “egzistencijalnom psihoanalizom” gde kombinuje Hajdegerovske i Frojdovske zamisli. Sartr razlikuje “bice po sebi” i “bice za sebe”. Međutim “bice za sebe” i “bice po sebi” doživljaji su samo ljudske pojedinačne svesti a nikako ne ono shto se u teoriji saznanja podrazumeva na relaciji subjekt – objekt niti imaju značenje svesti koja se podrazumeva u Hegelovim izrazima “subjektivni duh” i “objektivni duh”. Sartrov fenomenološki opis “bića za sebe” i “bića po sebi” treba u stvari shvatiti kao opis unutrašnjeg doživljaja bića. Po Sartru “biće po sebi” je jednostavno tu bez nekog posebnog razloga i svrhe. U “biću po sebi” ja doživljavam sopstveno biće kao neprozirno, nerazumljivo, tromo, ujednačeno sa svakim drugim i potpuno zamenjivo. Svet se ne bi promenio ni da ja sa svojim “bićem po sebi” nisam tu. Međutim Sartrov fenomenološki opis “bića za sebe” otkriva drugi doživljaj ja – onaj kad jesam za sebe, kad reflektujem sopstveni tok misli i doživljavam slobodu. Kod Sartra egzistencija prethodi esenciji. Čovek je ono što od sebe čini. On je ukupnost svojih činova koji mu odredjuju bit. Čovek je sam odgovoran za ono što jeste i tek tada je “biće za sebe” npr. kukavica je sebe svojim činom sam sazdao kao kukavicu. Upravo kad čovek sazna “savršenu bezrazložnost” svega (“Sve je bezrazložno – ovo šetalište, ovaj grad i ja sam) i osetim mučninu javlja se potreba da se prevlada doživljaj sebe kao “bića po sebi” i pokuša ostvariti neki projekt u kome se i kroz koji se postaje “biće za sebe”. Za Sartra Bog ne postoji pa nema determinizma i opštih shema te je čovek slobodan, bačen u svet, gde sam izabire svoj put. Smrt je završetak svih projekata, njome se rezimira svoje delo, ono je učinjeno i ostvareno.

4) Obzirom na pojedinačnu egzistenciju i njen unutrašnji život Sartr bira egzistencijalistički pogled na svet. Međutim s obzirom da čovek nije sam u ovom svetu, obzirom na potrebu da se ljudski svet izmeni u smislu poboljšanja zajedništva među ljudima, Sartr bira i marksizam kao pogled na svet. Po Sartru istorijski materijalizam pruža “jedino valjano tumačenje istorije, a s druge strane egzistencijalizam ostaje jedini konkretni pristup stvarnosti”.

za P.U.L.S.E: Dr Mladen Kalpić 

Prethodni tekst:

Kratka istorija filozofije u stripu – drugi deo

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.