Lisabonskom kaldrmom… | PULSE Magazin

Lisabonskom kaldrmom

Ako imate sreću da koridor vašeg leta za Lisabon podrazumeva prilaz gradu sa jugozapada a kako je Lisabonski aerodrom gotovo u samom centru grada, imaćete priliku da iz niskog leta u fazi spuštanja obuhvatite pogledom nesvakidašnji prizor – geografski položaj portugalske prestonice sa ušćem reke Težo u Atlantik, oba mosta, čitave kvartove, trgove, parkove i vrevu koja se odvija tu na korak pred vama. Ovo prvo upoznavanje sa Lisabonom fascinira posetioce povećavajući uzbudjenje pri sletanju.

Lisabon je neobična i živopisna metropola ali i grad kontrasta – između sadašnjosti i prošlosti, tradicije i avangarde, starog i novog. Na jednoj strani su velelepne avenije, besprekorni autoputevi i dobri automobili, uređeni parkovi, divne građevine iz perioda slavne portugalske istorije, a na drugoj i oni prizori koji vas podsećaju da nažalost postoje i slojevi stanovništva sa skromnijim standardom, da se treba čuvati džeparenja i nasrtljivih uličnih prodavaca, kao i da u istorijskim delovima grada pored lepih ima i mnogo oronulih kuća.

Polazna tačka za obilazak grada obično je jedan od najlepših trgova Marques de Pombal, odakle nas put neminovno vodi avenijom “Liberdade”, koja se prostire od parka Edvard VII – sa čije se najviše tačke pruža veličanstven pogled na centralni deo grada i reku – do trga Rossio. Kao što su mnogi evropski gradovi imali svoje vizionare koji su ostavili upečatljive tragove u njihovom osmišljavanju i projektovanju, tako je i Lisabon u jednom trenutku svoje istorije imao sreću kad je na scenu stupio izvesni Sebastiao de Melo, koji je započeo karijeru diplomate najpre u Londonu a potom u Beču, da bi ubrzo zatim bio postavljen za ministra spoljnih poslova. Impresioniran britanskim ekonomskim uspehom, uspešno je primenio slične metode i u svojoj zemlji. Uveo je reforme u oblasti poljoprivrede i obrazovanja, osnovao Naučni fakultet na Univerzitetu Coimbra, ukinuo ropstvo u portugalskim kolonijama, reorganizovao vojsku i policiju i osnovao esnafe u cilju regulisanja trgovinskih aktivnosti.

Sada već sa titulom Markiza od Pombala, inicijator je ideje da se započne sa kontrolisanom proizvodnjom Porta. Ovaj inventivni i energični političar je posle razornog zemljotresa koji je zadesio grad 1755. godine došao na ideju, a na sreću imao moć i da je sprovede, da se Lisabon rekonstruiše po ugledu na Pariz. Tako je projektovan današnji Trg Pombal, popularno nazvan Rotunda, sa širokim avenijama koje se zvezdasto pružaju u svim pravcima, od kojih je najlepša Avenida da Liberdade, sa zgradama u neoklasičnom stilu od belog kamena i balkonima od kovanog gvožđa, lepim fasadama i bogatom ornamentikom, širokom promenadom, klupama, fontanama, drvoredom i mnoštvom kafea i radnji sa zvučnim imenima. Trotoari od kocke u vidu mozaika celom dužinom avenije, su posebna priča . Građevine u Avenida da Liberdade ne izdvajaju se samo po svom izgledu , već su poznate kao prve u svetu otporne na pomeranje tla.

Avenija se završava na Trgu Dom Pedro IV, popularnije nazvanom Rossio, kojim dominira zgrada pozorišta Teatro Nacional de Dona Maria II, i u čijoj se blizini nalazi jedinstven lift – Elevador de Santa Justa ( Santa Žusta) od stakla i kovanog gvožđa, konstruisan 1901. u Ajfelovoj radionici, koji vodi na brdovit deo grada – Šiado (Chiado). Sa vrha platforme pruža se panaorama na sve delove grada od kojih je najlepša ona sa pogledom na veličanstveno ušće reke Težo u Atlantik.

Treba imati u vidu činjenicu da je ovo brdovit grad i da su gotovo sve ulice strme a trotoari prekriveni kaldrmom od škriljca, što prilično otežava hod. Kompletan obilazak grada podrazumeva neprestano spuštanje i penjanje pa je potrebna solidna energija da bi se sve to savladalo. Ali u tome i leži njegov šarm. Upoznavanje Lisabona nipošto nije monotono. Usput ćete sresti pored savremenih i stare tramvaje koji vešto savladavaju uspone i strmine kvartova Alfama i Bairro Alto.

Napuštanjem prelepe Avenije Liberdade i trga Rossio, ulazi se u zonu Baža (Baixa) nešto drugačije arhitekture, rekonstruisane posle zemljotresa takodje po zamisli Pombala, sa elegantnim zgradama i popularnom trgovinskom četvrti koja se završava prostranim platoom Praca do Comercio, omeđenim arkadama kojim dominira trijumfalna kapija i koji direktno silazi na obale reke Težo. Ovde su ulice zadržale stare nazive po zanatima koji su se u njima odvijali, a izdvaja se centralna pešačka promenada Rua Augusta. Baža je prava košnica preko dana, ali posle zatvaranja prodavnica, ovaj kraj potpuno opusti. Večernji izlasci i noćni život premeštaju se na dokove Belema koji je doživeo pravi bum poslednje decenije, kao i u druge tradicionalne delove grada.

Ako odredimo četvrt Baža kao privremeni orijentir, istočno od njega je najstariji i najživopisniji deo Lisabona – Alfama, kolevka čuvenog “Fada”, lavirint krivudavih ,strmih i uskih uličica i sokaka koje se šire gore-dole u svim pravcima, minijaturnim trgovima i posebnom atmosferom davno prohujalih vremena iz doba mavarske vladavine, nebrojeno mnogo stepenika koji zavijaju na sve strane zbunjujući radoznale turiste. Ova četvrt je gotovo kompletno sačuvana posle zemljotresa. Ipred kuća većinom oronulih fasada i napuklih azuleja, sede stanari sa svojim komšijama, ovde život sporije teče kao da je deo nekog drugog sveta i vremena, konopci za veš spajaju komšijske balkone i prozore, na ćoškovima su tezge sa tek ulovljenom ribom, dok strmim ulicama opasno uglačane kaldrme klopara tramvaj br. 28 koji se hrabro i sigurno penje savladjujući nagle zaokrete i uspone sve do brda sa tvrđavom Castelo do Sao Jorge. Kad se zadihani posetioci popnu do platoa crkve Santa Luzia sa terasom čiji su zidovi prekriveni velikim panelima plavo-belih azuleja, i koja je natkrivena pergolom sa raskošnom bugenvilijom, visoko iznad crvenih krovova Alfame, bivaju nagrađeni velelepnim pogledom na grad, ukotvljene brodove u luci i moćni Težo, koji u zalivu Lisabona podseća pre na okean nego rečnu deltu .

Stanovnici Lisabona su srdačni i prijatno je iznenađenje što se sasvim dobro koriste engleskim u komunikaciji sa strancima. Prolaznici koje susrećete potrudiće se koliko god mogu da vam pomognu oko snalaženja. Možda najbolji način da se oseti duh grada predstavlja odlazak u neki kafe ili restoran gde se okuplja lokalno stanovništvo i izvodi autentični Fado.

Ostavljajući za sobom ljupku Alfamu, na potezu gde se susreću Baža i Bairro Alto, donji i gornji deo grada, nalazi se četvrt Šiado (Chiado ) na samoj padini, do koje se lako može stići liftom Santa Žusta. Elegantan aristokratski kvart sa najpoznatijom pešačkom i trgovačkom zonom, lepim radnjama, antikvarnicama i tradicionalnim kafeima, u kojima su se oduvek okupljali umetnici, pisci i pesnici. U jednom od njih svojevremeno je sate provodio pesnik Fernando Pesoa, koji i danas dočekuje posetioce i rado se sa njima slika. Šiado se direktno nastavlja na Bairro Alto gde ćete naći svoj lokal i prepustiti se prepoznatljivim zvucima “Fado” muzike.

Bairro Alto je gornji grad, najviša tačka Lisabona i ujedno prava riznica živospisnih fasada od “azuleja”, raznobojnih keramičkih pločica kojima su oblagane fasade radi zaštite od vlage i nemilosrdnih vetrova sa Atlantika, boemska četvrt, srce grada koje pulsira svojim specifičnim senzibilitetom. Sve ulice su pod pravim uglom, od kojih su neke toliko uzane da se zidovi susednih kuća gotovo dodiruju a vožnja žutim tramvajem-uspinjačom je nezaboravna avantura. Cunjajući ulicama, na svakom koraku se nailazi na male galerije, zlatare, antikvarnice, sijaset kafea i taverni.

U maju i junu, pažnju i divljenje turista privlače guste krošnje drvoreda “žakarande” sa cvetovima jasno ljubičaste boje, dajući lisabonskim ulicama i avenijama sasvim posebnu draž.

Portugalija je od vajkada bila okrenuta moru a ribolov i prekomorska trgovina bile su osnovne ekonomske aktivnosti. Posle oslobađanja od mavarske Španije, kralj Žoao I (Joao I) ujedinio je zemlju a njegov sin princ Henri Navigator uspešno nastavio ekspanziju Portugalije. Do sredine 16. veka portugalska osvajanja proširila su se na zapadnu i istočnu Afriku, Brazil, Persiju, Indokinu i Malajsko poluostrvo.

Geografska otkrića ređala su se jedna za drugim: najpre je Bartolomeo Dijaz otkrio Rt Dobre Nade otvarajući time nov put ka Indiji i njenim nepresušnim bogatstvima. Nekoliko godina nakon toga dva Portugalca istražuju teritoriju Severne Amerike. Vasko de Gama oplovljava Indiju 1498. i u čast ovom događaju izgrađen je manastir Žeronimo (Jeronimo) u četvrti Belem. 1522, ekspedicija Ferdinanda Magelana prvi put oplovljava svet.

Belem je portugalski izgovor za Betlehem, odn. Vitlejem. Kvart je dobio ime po jednoj maloj kapeli “Madona Betlehema” u kojoj se po predanju Vasko de Gama pomolio u noći uoči polaska na put koji će obeležiti otkriće novog puta za Indiju. Belem je predgrađe zapadno od Lisabona, i prostire se duž obala reke Težo do mesta gde se estuarij naglo širi i teče dalje ka okeanu. Ovde se susreće mešavina stilova velelepnih palata i malih živopisnih kuća. Dokovi Belema su preuređeni a nekadašnji magacini pretvoreni u mnogobrojne restorane gde gosti sede do jutarnjih sati, čekajuci spektakularan izlazak sunca. Specijaliteti lisabonskog kulinarstva su naravno riba i morski plodovi, ali jedan se ipak izdvaja – majstorski pripremljen bakalar na roštilju. Podjednako su popularni losos, kao i sardina spremljena na 365 nacina, svaki za po jedan dan u godini. Nedaleko od manastirskog kompleksa nalazi se i najstarija poslastičarnica Lisabona “Antiga Confeitaria de Belem”, gde se može probati najčuveniji lokalni slatkiš – pašteiš (“Pasteis”). U Belemu možete posetiti neki od interesantnih muzeja kao što su Muzej kočija, Pomorski i Arheološki muzej, planetarijum ili se odmoriti u lepo uređenim parkovima.

Najznačajniji kulturni spomenik je impresivni kompleks manastira Žeronimo, remek delo manuelinske arhitekture, autentičnog portugalskog stila stvorenog u vreme vladavine kralja Manuela I – posvećenog monaškom redu Hijeronimita, čiji je zadatak bio da pružaju podršku moreplovcima koji su se otiskivali na duga i neizvesna putovanja . Manuelinski stil je kombinacija pozno gotskih i renesansnih elemenata sa korišćenjem religioznih simbola, kao i onim koji predstavljaju floru i faunu iz dalekih prekomorskih zemalja. Veličanstvena građevina manastira dugačka je 300m. Ornamentika manastirske katedrale podjednako je zadivljujuća kao i njena spoljašnost, sa osmougaonim stubovima ukrašenim reljefima inspirisanim pomorskim i renesansnim motivima, kao i afričkim životinjama, formirajući svodove u vidu palmi. U atriumu katedrale nalazi se sarkofag Vaska de Game. Zanimljivo je da je izgradnja finansirana zaradom od prodaje bibera i ostalih začina pristiglih iz Afrike i sa Istoka. Od 1984, ova građevina je proglašena svetskim kulturnim nasleđem i pod zaštitom je UNESCO-a. Kada se napustajući manastirski kompleks nastavi prema reci preko avenije de Brasilia, ukazuje se još jedan dragulj manuelinskog kitnjastog stila – Belemska kula, koja je prvobitno sluzila kao svetionik i kontrolni toranj. Sa vrha kule po vedrom vremenu pruža se pogled sve do Atlantika i čuvenog letovališta Kaškaiš (Cascais).

Nastavljajući dalje obalom, nailazi se na spomenik otkrićima podignut povodom 500 godina od smrti Henrija Navigatora. Spomenik predstavlja “Karavelu” na kojoj su isklesane 32 figure na čelu sa kraljem Henrijem. Među figurama su poznati moreplovci, pesnici, slikari i kralj Manuel I. Sa ovog mesta pruža se pogled na viseći most “25. april”, nazvan po “Karanfil Revoluciji” koja se odigrala 25. aprila 1974, kada je okončan Salazarov diktatorski režim posle punih 48 godina. Most je građen po ugledu na Golden Gate u San Francisku i uzdiže se 70 metara iznad površine reke, a preko njega saobraća i železnički i putnički saobraćaj.

Svetska izložba u Lisabonu 1998, u mnogome je uticala na transformaciju portugalske prestonice od jedne gotovo provincijske sredine do modernog središta dinamične i rastuće ekonomije ovog dela Iberijskog poluostrva. Datum održavanja Expo-a obeležava 500 godina od slavnog otkrića Vaska de Game, a tema izložbe bila je “Okean – Nasleđe za budućnost” . Za tu priliku nikao je čitav grad na istočnom delu Lisabona koji je do tada bio potpuno neiskorišćen. Osim sadržaja izgrađenih za Svetsku izložbu – izložbenih paviljona, tematskih parkova, najvećeg evropskog okeanarijuma, uspinjače u dužini od 1km, građevina smelih arhitektonskih rešenja, podignut je i novi most nazvan “Vasko de Gama” , koji vijugajući spaja dve obale reke Težo u ukupnoj duzini od 17km, a koji je izgrađen za samo 18 meseci. Danas je Expo 98 turistička atrakcija i nezaobilazna destinacija na karti Lisabona.

Neumorno savladavajući lisabonsku kaldrmu, ostavljamo za sobom Trg Pombal i nastavljamo uzbrdo avenijom Antonio Augusto de Aguiar, ka jednom od najlepših muzeja grada – Kalusta Gulbenkiana, koji pored nacionalnog muzeja Arte Antiga, sadrži najbogatiju umetničku zbirku Lisabona.

Poreklom Jermenin, rođen u Istanbulu a školovan na Kings koledžu u Londonu, Kalust Gulbenkian, naftni magnat, ljubitelj umetnosti i filantrop, smatra se jednim od najvećih privatnih kolekcionara u svetu. Sa 22 godine objavio je inovatorsku studiju o eksploataciji i korišćenju nafte kao izvora energije, postavši pionir u razvoju naftne industrije Bliskog Istoka. Stekavši ogroman imetak, od samog početka karijere počeo je da ulaže u kupovinu umetničkih dela, i do 30. godine već je posedovao sasvim pristojnu zbirku koja je bila izložena u njegovoj kući u Parizu. Drugi svetski rat je proveo u neutralnom Portugalu gde je ostao do kraja života. Želja mu je bila da sav svoj imetak ostavi gradu Lisabonu i ubrzo nakon njegove smrti 1956, osnovana je fondacija sa njegovim imenom u cilju podržavanja projekata širom sveta u oblasti umetnosti, obrazovanja, nauke, zdravlja i socijalnih pitanja. U sastavu fondacije nalaze se Gulbenkian muzej i Centar moderne umetnosti, kao i posebni programi za očuvanje portugalskog i jermenskog kulturnog nasleđa u svetu.

Otvaranjem muzeja 1969, ispunjena je želja ovog kolekcionara da se svi umetnićki predmeti nađu na jednom mestu čineci tako najveću kolekciju umetnina ikad prikupljenih od strane jednog čoveka. Spajajući kulture, kontinente i milenijume, neverovatna brojka od 6.000 primeraka umetničkih predmeta otkriva najrazličitija interesovanja ovog kosmopolite, koji je sistematski i znalački prikupljao umetnine i remek dela, od egipatskih skulptura, keramike sa prostora Azije, japanskog i kineskog porcelana i komada nameštaja, ćilibara i drugog polu-dragog kamenja, persijske i turske svile, starih rukopisa, sirijskog stakla, francuske dekorativne umetnosti, tapiserija, “Lalique nakita”, kovanog novca Antičke Grčke, rimskih medalja, do najlepših primera likovne umetnosti – među kojima su slike neprocenjive vrednosti Domenika Girlandaja, Rubensa, Fragonara, Tomasa Gejnsboroa, Tarnera, dva Rembranta, Fransa Halsa, Hajdena, Van Dajka, male Rodenove skulpture, kao i impresionista Meri Kasat, Manea, Degaa, Monea. Muzej je smešten na 17 hektara parka u centru Lisabona, sa amfiteatrom, dečjim umetničkim centrom i stalnom postavkom skulptura. Pored stalne postavke muzej poseduje sale za gostujuće izložbe i prostore za održavanje koncerata. Na donjem nivou je dobro osmišljen suvenir shop sa simpatičnim predmetima pogodnim za poklone i dobrom ponudom knjiga. Na istom nivou je restoran sa kafeterijom i letnjom bastom, prijatnog ambijenta i dobrim izborom slane kuhinje i poslastičarnice. Posle hrane za dušu, sledi hrana na stolu, pa kolač i kafa, i na kraju opuštanje u muzejskoj tropskoj bašti kako je to Gulbenkian sve lepo zamislio.

Specifičnost ovog muzejskog iskustva i jeste u tome što se posetioci opredeljuju za relaksaciju po ušuškanim zelenim oazama parkovskog prostranstva, kojih ima u izobilju, gde svako može da pronađe svoj intimni kutak pored potoka, jezera, u senci krošnje neke egzotične vrste, ili se na travnatim padinama prepustiti leškarenju i sunčanju. Iako okružen sa svih strana bučnim avenijama, vrt obezbeđuje potpuni mir koji remete jedino žuborenje vode i čitav dijapazon ptičjeg cvrkuta, čineći tako jedan kompletan doživljaj estetskog, umetničkog i hedonističkog iskustva. Baš kao i sam grad Lisabon.