Luiš de Kamoeš – Luzijadi ili o otkriću sveta

 Luzitanci, zemlja im leži stara

 Gde kraj je kopnu i počinje more,

I Feb u Okeanu se odmara.“ (Luzijadi)

Portugalci su ljudi tradicionalni, pomalo konzervativni, mirni i skromni, po nacionalnom karakteru disciplinovani, uredni i melanholični, a i sasvim različiti od ekscentričnih Španaca – galamdžija, maštara i ljudi sklonih krvoprolićima, kakvim njihova grandiozna istorija obiluje (uključujući ne tako davni španski građanski rat). Španci su većinom po karakteru mediteranci,  dok su Portugalci zapadni, okeanski, atlanski narod. Ove različitosti između suseda na istom poluostrvu pokazuje i istorija prekomorskih otkrića, u kojima su kod Španaca učestvovali „osvajači“, a sa portugalske strane  „istraživači“ (ili „otkrivači“), kako je jedna ili druga strana zvanično nazivala beskrajno odvažne mornare, kapetane i ratnike koji su plovili u malim orahovim ljuskama – karavelama –  po neizmernom i do tada sasvim nepoznatim okeanima…

Razlika između dva naroda se pokazuje i u literaturi, pa i onda kada se posmatraju dela i autori koji predstavljaju „nacionalne klasike“. Španac Servantes i Portugalac Luiš de Kamoiš su bili savremenici – Španac se rodio 23 godine posle Portugalaca (1547), a imao je 33 godine kada je portugalski bard preminuo (1580). I jedan i drugi su jedno vreme bili profesionalni vojnici i prošli su različite avanture, bili zatvarani, preživljavali brodolome, ranjavani u ratu (jedan izgubio oko, drugi ruku) i obilazili su strane zemlje – manje ili više nepoznate i daleke. Ali dok  je Servantes pisao prozu na prozaične teme, u do tada u literaturi originalnom obliku (iz kog je postepeno nastao moderni roman) Kamoeš je za pripovest o svom narodu i velikim podvizima pokazanim u prvim prekookeanskim putovanjima i otkrićima izabrao velelepan, tradicionalan i najklasičniji od svih literarnih oblika – junački ep, podoban Odiseji ili Eneidi.

„Slatke su slava i pohvale ljudi,

Za dela dična kad se za njih čuje!

Mnogi se plemić nadvisiti trudi

Junake prošle koje sav svet štuje“

Luiš de Kamoeš je u elegantnim, rimovanim stihovima (struktura rima ABABABCC)  u deset pevanja, podobno klasičnim epovima, ispevao povest o otkriću puta za Indiju, koji je ostvario čuveni kapetan Vasko de Gama.  U XV – XVI veku Portugalci su bili najbolji moreplovci, imali su najbolje i najtačnije pomorske karte (koje su predstavljale državnu tajnu), dobre pomorske instrumente i novu vrstu brodova i jedara (karavele) i jedini su bili u stanju da uz sistematske, dugotrajne i organizvone napore postignu cilj koji je za to vreme bez sumnje bio mnogo neizvesniji, opasniji i teži nego putovanje na Mesec u XX veku.

Jer plovit dalekim morima treba,

Tražećnove zemlje i nova neba…

…Mnogo smo dana plovili od tada,

Čas kroz buru, čas opet u tišini,

Jedini vodič bila nam je nada

Dok smo nov put tražili u daljini

More ko da je htelo da nas svlada…“

Kapetan De Gama je 1497-1499. uspeo da sa četiri broda oplovi celu Afriku i da (za razliku od amaterski organizovanog i u odnosu na namere, neuspešnog putovanja Kolumba koji je slučajno natrapao na drugi kontinent) pronađe pomorski put do Indije i da se odande vrati sa bogatim tovarom začina i druge robe čija je vrednost bila 60 puta veća od troškova celokupne ekspedicije (u to vreme šaka bibera bila je skuplja od šake zlata).

Zlato osvaja moćna utvrđenja,

I prijateljstva najčvršća izdaje,

Zlato poštene u podlace menja,

Vođu u ruke dušmanima daje…“

Uz De Gaminu ekspediciju, prepunu avantura i raznih zgoda i nezgoda, Kamoeš je isprepletao i celokupnu istoriju Portugala, od samog njegovog osnovanja, navodeći redom glavna zbivanja tokom vladavine pojedinih kraljeva, glavne istorijske legende i glavne junake portugalske istorije, čiji viteški podvizi su se prenosili u pričama sa kolena na koleno. Ovim je de Kamoeš, uz veliku De Gaminu epopeju, spevao odu o nastanku i usponu jedne nacije, slično onome što je nekada davno učinio Virgilije za istoriju starog Rima.

U Luizijadama (čiji naziv dolazi od latinskog imena portugalskog naroda – Luzitanci) uz sjaj avantura i herojstva, sija se i duh renesanse, koja je u centrar interesa postavila čoveka, nauku, istraživanja, nova saznanja. Kroz stilizovanu Kamoeševi priču, na neobičan način se prepliću i klasični motivi, pa se tako antički bogovi (Bah, Venera, Jupiter i drugi) slično scenama u Ilijadi, međusobno nadmeću igrajući se sudbinama ljudi, glavnih junaka, kao sa živim igračkama, dok se s druge strane, čitav poduhvat prikazuje kao uzvišeni napor u cilju šširenja Hristove vere na novotkrivene oblasti.

Bogovi na Olimpu starostavnom

Odakle ljudskim upravljaju rodom,

Tad sakupiše na veću se slavnom

Sudbu istoka da reše tom zgodom…“

Duh renesanse primeti se i u Kamoeševoj kritici loše vlasti ili nedostojnih verskih poglavara („Jer nepravda, bez drugog opravdanja, do gole sile pobedu još nikom, donela nije…“) kao i u sklonosti prikazivanja putene ljubavi na otvoren, skoro barokni način. Tako je jedno poglavlje Luizijada koje se odvija na imaginarnom „Ostrvu ljubavi“, gde vlada Venera i gde se u ljubavnoj strasti sreću De Gamini mornari i morske nimfe, čak bilo cenzirisano u XX veku u vreme diktatorskog Salazarovog režima. („.Od jutra do podne trenuci slasni, što Venera ih živom vatrom stvara: umesto pričat, doživet je bolje...“)

Luizijade su velika freska u kojoj se smenjuju slike geografskih prostora, od Evrope, preko Afrike i Indije, do Bornea, Cejlona i Japana, prepliću likovi i bitke, slikaju čuveni vladari, znameniti moreplovci,  vojskovođe i junaci, a paralelno, prisutna su i razmišljanja o čovekovoj sudbini, o dobroj i lošoj vladavini, o ljudskoj taštini , kao i osvrti i prikazi običaja dalekih naroda.

Iako je i Kamoeš umro slično kao i Servantes – u oskudici i bez pravog priznanja svog postignuća od strane okoline i savremenika, on je ostavio ime koje je danas pojam tradicije i kulturnog identiteta za svakog  Portuglaca. Ono što su npr. Ilijada, Odiseja i Eneida za čovečanstvo, Danteova Božanstvena komedija za Italijane, Povest o polku Igorevu i Nestoreve hronike za Ruse, narodne pesme i Njegoš  za naše istorijsko sećanje, a Šekspirova dela za Engleze, to predstavlja Kamoešev veliki ep za Portugalce.

Najveća književna nagrada kao i centri za kulturu Portugala se zovu po Kamoešu, dok je dan pesnikove smrti glavni portugalski nacionalni praznik. 

„Ko meni dade reč, prostom, ništavnom,

Za tebe (tj. kralju) nepoznatom, neslućenom?

I usta malog znaj, mogu o slavnom,

Prozborit hvalom sjajno izrečenom.

Dičim se životnm školom ispravnom,

Veštinom življenja časno stečenom,

I duhom koji tu se videt može

Svojstvima što se retko skupa slože“.

Za P.U.L.S.E Duško Lopandić

5 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments