Материјалистичка цивилизација

Материјалистичка цивилизација –  Из свега што претходи верујемо да већ јасно произлази како су Источњаци сасвим у праву када западној цивилизацији приговарају њено потпуно материјалистичко усмерење: она се заиста искључиво развијала у том смислу и са којег год јој стајалишта прилазили, увек се суочавамо са више или мање непосредним последицама те материјализације. Па ипак, ваља нам још допунити речено, а пре свега објаснити различита значења разумевања речи „материјализам”, јер, користимо ли се тим појмом како бисмо одредили савремени свет, појединци, који се нипошто не сматрају „материјалистима” а  држе се „модернима”, не ће нам пропустити приговорити, уверени да је реч о правој клевети, па је због тога овде нужно пружити јасно објашњење како бисмо унапред избегли сваки неспоразум.

Прилично је знаковито да и сама реч „материјализам” потиче тек из 18. века – увео ју је филозоф Беркли, означивши њоме сваку теорију која признаје истинско постојање материје. Не треба наглашавати да овде о томе није реч јер егзистенција материје није нимало упитна. Након неког времена, наиме, иста је реч добила уже значење, оно које отад поседује: означује поимање према којем не постоји ништа друго осим материје и онога што из ње произлази. Ваља нагласити новост таква поимања, чињеницу да је оно у битном смислу производ модернога духа, дакле да барем делом одговара његовим тенденцијама. Овде, међутим, посебно желимо говорити о „материјализму” у другом значењу речи, пуно ширем а ипак врло јасно одређеном: данас ова реч представља укупно стање духа чије је поимање, као што смо га мало пре одредили, тек једно очитовање међу многима, по себи независно од сваке филозофске теорије. То стање духа више или мање свесно признаје превласт материјалног поретка ствари као и преокупације која се на њу односе, без обзира задржале оне још становити привид спекулативности или биле посве практичне природе: не може се озбиљно оспорити да је управо то одређење стања духа велике већине наших савременика.

Сва „профана” наука која се развила током последњих векова бавила се је једино проучавањем чулног света и била је у њему искључиво затворена, па су се и њене методе примењивале једино на том пољу прогласивши се „научним” уз искључење сваке друге, што је пак довело до негирања сваке знаности која се не односи на материјалне ствари. Међутим, многе присталице таквих погледа, па и они који су се посебно посветили знауци о којима је реч, одбијају се изјаснити као „материјалисти” и прихватити филозофијску теорију тог имена, а тако је и са онима који спремно обзнањују своју религиозност чија искреност није спорна, али се њихов „научни“ приступ осетно не разликује од приступа признатих материјалиста. Често се са стајалишта религије расправљало о томе треба ли модерну науку прогласити атеистичком или материјалистичком, али то се питање најчешће погрешно постављало. Извесно је да се модерна наука не сматра ни отворено атеистичком ни материјалистичком. Због тога се у вези са њом не може говорити о чињеничном материјализму, о ономе што бисмо назвали практичним материјализмом. Али, зло је тиме можда само још и горе, јер је дубље и раширеније. Филозофски приступ може бити и врло површан чак и кад је реч о „професионалним” филозофима. Осим тога, неки духови избегавају негацију и задовољавају се пуком равнодушношћу, а она је најопаснија, јер да би се изрекло ствари ваља их макар мало имати на уму, док се овде на њих уопште не мисли. Кад смо суочени са науком  која је искључиво материјалистичка и усто себе представља као једину могућу науку, кад су људи спремни прихватити као неспорну чињеницу да изван ње не може бити ваљане истине, кад свеколико образовање настоји наметнути предрасуде те науке, стоје пуки „сцијентизам”, како да онда људи не постану практични материјалисти, то јест да не буду заокупљени једино материјалним?

Модерни сматрају да не постоји ништа изван онога што се може додирнути, а кад и прихвате да теоретски може постојати и нешто друго, журе обзнанити да то не само што није познато него је и „неспознатљиво”, и на тај се начин ослобађају потребе да се тиме баве. Ако понеко и настоји стећи неки појам о постојању „другог света”, чини то једино позивајући се на имагинацију, предочујући га као модел земаљског света и на њу пребацујући све околности постојања својствене овом свету, укључујући и простор и време, па чак и неку врсту „телесности”. На другим је местима већ било речи о томе како су спиритистичка разумевања нарочито запањујући пример сирово материјалистичких погледа, па иако је ту реч о екстремном случају, доведену до карикатуре, било би погрешно веровати да спиритизам и секте које су му више или мање сличне имају монопол на такво тумачење ствари. Уосталом, опште говорећи, уплитање имагинације на поља на којима она не може ништа понудити, и што би јој у нормалним приликама требало забранити, врло јасно указује на неспособност модерних људи Запада да се уздигну изнад чулног. Многи нису свесни било какве разлике између „појмљеног” и „замишљеног”, а неки филозофи, попут Канта, иду чак тако далеко да проглашавају „непојмљивим” или „немисливим” све што није подложно предоџби. На тај је начин све што називамо „спиритизмом” или „идеализмом” најчешће тек нека врста транспониранога материјализма, што није истинито само за оно што смо назвали „неоспиритуализмом” него и за сам филозофски спиритуализам који се ипак сматра супротстављеним материјализму. Уствари, спиритуализам и материјализам у филозофском схватању појма не могу се разумети један без другог: они су једноставно две половине картезијанског дуализма, чије се радикално разликовање преобразило у неку врсту антагонизма, па отад цела филозофија, у немогућности њихова надилажења, осцилира између та два појма. Успркос свом имену, спиритуализам нема ничег заједничког са спиритуалношћу; његово спорење са материјализмом нужно оставља посве равнодушнима оне који заузимају стајалишта вишег реда и који увиђају да су те супротности у основи пре пуки еквиваленти, чија се привидна супротност, у многим смисловима, своди једноставно на спор око назива.

Модерни углавном не признају другу науку осим оне о стварима које се могу мерити, избројити и предочити, то јест заправо о материјалним стварима, јер се једино на њих може применити квантитативно стајалиште, а склоност свођења квалитете на квантитет врло је својствена управо модерним наукама. У том се смислу, напослетку, уврежило веровање да су једине научне законитости оне које изражавају квантитативне односе. Декартов „механизам” обележио је почетак те тенденције, која се отад само још појачавала, успркос промашајима картезијанске физике, која није везана уз неку одређену теорију, него за опште разумевање научне спознаје. Мерење се данас настоји применити чак и на подручје психологије, али она томе измиче самом својом природом. Напослетку, више се не схвата да је и сама мера тек једна од особина својствених материји у њеној бесконачној дељивости, па се понекад та особина проширује на све што постоји, што води материјализацији свих ствари. Као што смо рекли, материја је пуко начело поделе и мноштвености. Превласт стајалишта квантитете која је, показали смо, назочна чак и на друштвеном пољу, напросто је материјализам у већ установљеном смислу, иако није нужно повезана са филозофским материјализмом, ипак је претходила развоју тенденција модерног духа. Нећемо даље указивати на то колико је неоправдано сводити квалитет на квантитет, ни на недостатност сваког покушаја објашњења више или мање „механичког” типа, него ћемо једино нагласити да је чак и у чулном поретку ствари таква науке у врло лабавом односу са стварношћу, чији јој најзначајнији део нужно измиче.

У вези са „стварношћу” ваља још споменути чињеницу коју су многи готово превидели, а ваља је препознати јер је показатељ стања духа о којем је реч: наиме, тај се назив у свакодневној употреби искључиво односи на чулну стварност. Будући да је језик израз стања духа народа и времена, одатле ваља закључити да је за оне који тако говоре, све што није на пољу чулног „нестварно” је, то јест илузорно или чак посве непостојеће. Можда тога и нису до краја свесни, али такво је негативно уверење дубоко у њима усађено, а кад тврде супротно, можемо бити сигурни да притом макар и несвесно имају на уму нешто много извањскије, што је можда тек вербалне природе. Ако неко мисли да смо претерали, доста је да погледа, примере, на шта се своде такозвана верска уверења многих: неколико поставки посве школских и механички научених напамет, у које ни уколико нису проникнули, о којима никад нису размишљали, али их напамет понављају зато што су саставни део становитог формализма, конвенционалног приступа који представља све што су кадри разумети под именом религије. Већ смо говорили о тој „минимизацији” религије, чији „вербализам” представља један од задњих ступњева. Управо та „минимизација” објашњава зашто такозвани „верници” ни у којем смислу не препуштају практични материјализам „неверницима”. Врати ћемо се још овоме, али прие тога ваља се разрачунати са схватањима која се односе на материјалистички карактер модерне науке, јер то питање ваља проучити са различитих стајалишта.

Подсетили бисмо још једанпут да модерне науке не теже некористољубивој спознаји, а чак и за оне који верују у њихову спекулативну вредност, то је тек маска иза које се крију преокупације посве практичне природе, али им то омогућује да очувају илузију лажне духовности. И сам је Декарт  у својој физици настојао надасве из ње извести врсту механике, медицине и морала, а са ширењем англосаксонског емпиризма ствари су се још више промениле. Уосталом, углед науке у очима јавности готово једино почива на чињеници да омогућује остваривање практичних резултата, јер и овде је реч о стварима које се могу видети и дотакнути. Рекли смо да „прагматизам” представља досег целе модерне филозофије и посљедњи ступањ њеног пада, а одавно и изван домене филозофије сведочимо некој врсти раширеног и устаљеног „прагматизма” који је у односу на први исто што и практични материјализам према теоријском, а преклапа се са ониме што неуки називају „здравим разумом”. Тај се готово нагонски утилитаризам уосталом не може одвојити од материјалистичке тенденције: „здрав разум” значи остајање у границама земаљског обзора и бављење једино стварима с непосредним практичним учинком. За њега је чулни свет једини „стваран”, као и чињеница да свака спознаја произлази из чулног. Такође, према „здравом разуму”, овако изведена спознаја вреди једино онолико колико којој омогућује задовољавање материјалних потреба, и понекад становити сентиментализам, јер ваља рећи отворено и уз ризик да саблазнимо „морализам” савременика, таква је осећајност заправо сасвим блиска материји. За умност при свему томе не остаје нимало места, изузев ако се пристане подредити остварењу практичних циљева и бити тек пуко оруђе које служи задовољавању захтева нижег и телесног нивоа у људској јединки, или, према необичном Бергсоновом веровању, ако постане „оруђе за прављење оруђа” – такав је „прагматизам”, у свим својим облицима, сасвим равнодушан спрам истине.

У таквим приликама, индустрија више није само апликација науке, апликација од које би наука сама требала бити сасвим независна: она постаје разлогом и оправдањем њенога постојања, па су и овде нормални односи сасвим изокренути. Модеран је свет усмерио све своје снаге, чак и кад је покушао установити себи примерену науку, на развој индустрије и „машинизма” желећи на тај начин завладати материјом и подредити је својим потребама, а људи су, нагласили смо на почетку, једноставно постали њени  робови: не само да су ограничили своје умне способности, ако се о њима више уопште може говорити, на произвођење машина, него су и сами постали заправо машине. Заиста, „специјализација”, коју су неки социолози толико хвалили наденувши јој назив „поделе рада”, није се наметнула само научницима него и техничарима, па чак и радницима, а за њих је сваки посао који би био у некој вези са интелектом постао немогућ: врло различити од некадашњих занатлија, сада су они само послужитељи машина, казали бисмо део његовог тела, будући су присиљени непрестано и посве механички понављати одређене покрете, увек исте, и увек на исти начин, ради што мањег губитка времена, како то захтевају америчке методе за које се верује да најбоље представљају „напредак”. Уствари, реч је једино о томе да се произведе највише могуће: мало се брине о квалитету, једино је квантитет важан. Вратимо се још једном тврдњи коју смо већ предочили у свези са другим пољима; модерна је цивилизација заиста квантитативна цивилизација, што је само други назив за материјалистичку цивилизацију.

Желимо ли се још више уверити у речену истину, доста је погледати велику улогу привредних чинитеља у данашњем животу народа и појединца: индустрија, трговина, финансије, изгледа да су то једини важни чинитељи, што је и складу већ споменутој чињеници да се једина преостала друштвена разлика темељи на материјалном богатству. Моћ новца влада свеколиком политиком, а трговачка је конкуренција од пресудног утицаја на односе међу народима. Можда је то тек привид и ти су чинитељи у мањој мери прави узрок а пре пука средства деловања, али њихов избор јасно указује на вредност раздобља у којем су на делу. Уосталом, наши су савременици уверени да су привредне прилике готово једини чинитељ историјских догађаја, све до уверености да је увек тако било, док је још даљи корак означило установљавање теорије која све жели на тај начин објаснити, а носи симболично име: „историјски материјализам”. И ту се може препознати утицај једне од сугестија о којима је већ било речи, сугестија које су то делотворније што су у складу тенденцијама општег стања духа: последица је да привредни чинитељи на крају стварно одређују збивања на друштвеном пољу. Без сумње, маса је увек била вођена на овај или на онај начин, а могло би се рећи да је њена основна историјска улога и била у томе да пристане да је неко води, јер је она тек пасиван чинитељ, „материја” у Аристотеловом значењу речи, али онима који је воде довољно је да располажу пуким материјалним средствима, овај пут у обичном значењу речи, што јасно указује на ниво којој сведочи наше време. Истовремено, исту се масу уверава да није вођена, да делује спонтано и да управља сама са собом, а чињеница да она у то верује, указује на изостанак њене умности.

Говорећи о привредним чинитељима, указали бисмо на врло раширену илузију да односи успостављени на пољу друштвене размене могу послужити приближавању и разумевању међу народима, док је у стварности њихов учинак сасвим супротан. Материја јесте, као што смо више пута назначили, у својој бити мноштвеност и подела, дакле извор борби и сукоба, па стога, било да је реч о народима или о појединцима, привредно поље није и не може бити друго него поље сукоба интереса. Надасве, Запад не може рачунати да ће са индустријом, као и са модерном науком од које је индустрија неодвојива, пронаћи поље разумевања са Истоком. Успе ли Источњаци прихватити индустрију као штетну и уосталом пролазну нужност, јер она за њих и не може бити друго, она ће увек бити тек оруђе које ће им омогућити да одоле продору Запада и очувају властиту опстојност. Важно је знати да другачије и не може бити: Источњаци су помирени са тим суочењем и спремни су се и у привредом надметању огледати са Западом, успркос одбојности према таквом деловању, али у томе се руководе само једном намером – жељом да се ослободе стране доминације која се ослања једино на грубу силу, на материјалну снагу коју им управо индустрија ставља на расположење. Насиље изазива насиље, али ваља признати да Источњаци доиста нису ти који су тражили борбу на том пољу.

Уосталом, изван питања односа између Истока и Запада лако је установити да је једна од најочевиднијих последица индустријског развоја непрекидно усавршавање ратних стројева и повећање њихове разорне моћи у невјеројатним размјерима. Већ би и то достајало да поништи “пацифистичке” сањарије неких заговорника модерног “напретка”, али сањари и “идеалисти” неизљечиви су, а њихова наивност изгледа нема граница. “Хуманитаризам” који је толико у моди зацијело не заслужује да се схвати озбиљно. Необично је да се навелико говори о крају ратова у раздобљу кад су они разорнији него икад прије, не само због већег броја средстава за уништење него и зато што уместо да се одвијају између малог броја војски састављених једино од професионалних војника, ратови све појединце, без разлике, окрећу једне против других, укључујући и оне најмање способне за обављање таквог задатка. Ето још једног запањујућег примера модерне помутње и доиста је знаковито, свакоме ко о томе пожели размислити, да напослетку доживљавамо сасвим природним „побуну маса” или „општу мобилизацију” да се идеја „наоружане земље” успела наметнути свима, уз тек врло ретке изузетке. И то је последица веровања једино у снагу броја: квантитативном карактеру модерне цивилизације својствено је да покреће огромне масе бораца, док, истодобно, а ту долази на своје и „егалитаризам” на начин попут „обвезног образовања” и „општег права гласа”. Додајмо још да је глобалне ратове омогућио један својствено модерни феномен – појава „националности” као последица рушења феудалног поретка, са једне стране, и истодобног раскидања вишег јединства „хришћанства” средњег века, са друге. Не упуштајући се предалеко, споменимо још као отежавајућу околност одбацивање духовног ауторитета, јединог успешног арбитра у нормалним условима, који је самом својом природом изнад свиџ политичких сукоба. И негација духовног ауторитета припада практичном материјализму, будући да му и сами они који тврде да га признају у начелу неће сваки стварни утицај и сваку могућност уплитања у домену друштвених односа, једнако као што постављају непропустиву преграду између религије и свакодневних животних преокупација. У приватном или у јавном животу, у оба се случају потврђује исто стање духа.

Ако се сложимо са мишљењем да материјални развој има неких, додуше врло релативних, предности, можемо тада, имајући на уму последице попут оних које смо управо назначили, поставити питање не надилазе ли недостаци увелике могуће предности. Не спомињући чак ни све што се жртвовало таквом искључивом развоју, а што је време дало неупоредиво више; не спомињући заборављене више спознаје, разорену умност, несталу духовност, успоредимо ли предности и недостатке самог производа модерне цивилизације – резултат је крајње негативан. Изуми који се данас све више и све брже умнажају то су опаснији што све више укључују оне снаге чију стварну природу уопште не познају ни они који се њима користе, а то је непознавање најбољи је доказ ништавости модерне науке као експликативне вредности, дакле као спознаје, па била она ограничена само на поље физике. Истовремено, са обзиром да су практичне примене сасвим у складном смеру казаљки на сату што га је сама та наука навила само у једноме интересном смеру, испада да је индустрија једини стварни циљ свих тих истраживања. С обзиром да ће се опасност од изума, па и оних чија намена није белодано штетна човечанству, али који ипак узрокују једнак број катастрофа, да и не говоримо о неочекиваним штетама по земаљско окружење, будући да ће се сама та опасност, казали смо, зацело само још повећавати у размерима које тешко можемо и одредити, велика је вероватност да ће управо на тај начин свет почети сам себе уништавати не буде ли спреман зауставити се на том путу док још има времена.

Али није довољно показати зазор с обзиром на опасности што их са собом носе модерни изуми, ваља поћи и даље: нису ли те наводне „добробити” онога што уобичајно зовемо „напретком” и што би се могло тако називати кад би се јасно назначило да је реч искључиво о материјалном напретку, нису ли те толико хваљене „добробити” великим делом тек илузорне? Људи наше  доба верују да се на тај начин повећава „благостање”, док ми мислимо да тај циљ, макар и остварен, није вредео толиких напора, а и сама његова оствареност врло је спорна. Пре свега, чињеница је да сви људи немају исти укус и исте потребе, да успркос свему многи покушавају избећи модерни немир, лудило брзине, а то не могу. Сме ли се тврдити да је за њих „добробит” нешто што им је наметнуто а сасвим је супротно њиховој природи? Рећи ће нам да је данас број таквих људи мален и због тога занемарив. Овде, као и на политичком пољу, већина се сматра овлашћеном газити мањину која у њеним очима нема право постојања, будући да је сама њихова егзистенција противна „егалитаристичкој” опседнутости једнообразношћу. Али, ако се не задржимо само на западноме свету и размотримо ли укупност човечанства, питање се мења: неће ли некадашња већина постати мањина? Тада би њихов аргумент изгубио на уверљивости, а необична је противречност да „егалитарци” желе у име властите „супериорности” наметнути своју цивилизацију остатку света уносећи помутњу међу људе који од њих ништа нису тражили. Како се њихова „супериорност” односи једино на поље материјалног, посве је природно да се служи најгрубљим средствима. Не заваравајмо се: иако маса добровољно прихвата такву наводну „цивилизацију”, појединци у томе ипак препознају пуку лицемерност „моралистичког” типа, маску која скрива освајачки дух и државни интерес. Ваља ипак признати да живимо у необичну добу, у којем толики људи пристају веровати да се срећа народа остварује његовим поробљавањем, одузимањем онога што му је најсветије, наиме, властите цивилизације, присиљавајући га да прихвати обичаје и институте створене за неку другу расу, а притом их се још сили да обављају најтеже послове како би се и сами домогли ствари њима савршено бескорисних! Јер то је стање ствари: модерни Запад не подноси помисао да људи радије раде мање и задовољавају се са мало средстава за живот, јер њему је квантитет једино важан, па оно што није проверљиво чулима, проглашавају непостојећим, а оне који не пристају на журбу и не производе материјална добра, проглашавају напросто „ленчинама”; да и не говоримо притом о судовима који се у правилу односе на источњачке народе; довољно је видети како о њиховим духовним редовима просуђују чак и такозвани верски кругови. У таквом свету више нема места за умност ни за било шта уистину унутарње, јер то су ствари које се не могу ни видети ни додирнути, које се не могу израчунати и извагати – једино има места за сппољну акцију у свим њеним облицима, укључујући и ону сасвим лишене сваког значења. Зато се не треба чудити да англосаксонска опседнутост „спортом” сваки дан стиче нове поборнике: идеал овога света је „људска животиња” која је до крајности развила снагу својих мишића. Његови јунаци су атлете, ако не и насилници. Они побуђују јавни усхит, а масе страствено прате њихове успехе. Свет у којем су назочне такве вредности  пао је на ниске гране и чини се да се примиче своме крају.

Ставимо се, међутим, на тренутак у положај људи чији је идеал материјално „благостање” и који се у то име радују свим бољицима што их модеран „напредак” доноси животу. Јесу ли стварно сигурни да се с њима нису поиграли? Је ли истина да су људи данас сретнији него што су пре били зато што располажу бржим средствима комуницирања и другим сличним стварима, јесу ли сретнији зато што им је живот ужурбанији и сложенији? Чини нам се да ствари стоје управо супротно: неравнотежа не може бити услов истинске среће. Уосталом, шта човек има више потреба, то му више ствари недостаје, па због тога мора бити несретан. Модерна цивилизација тежи томе да повећа број вештачких потреба и, као што смо већ рекли, увек ће стварати више потреба него што их може задовољити, јер једном кад смо се запутили у том смеру, врло се је тешко зауставити на одређеној тачки. Некад људи нису патили због тога што су лишени ствари које нису постојале и на које никад нису ни помислили. Напротив, данас нужно пате ако им те ствари недостају, јер су се навикнули да их сматрају потребнима и оне су им стварно постале потребне. Зато се свим средствима труде домоћи онога што им пружа материјално задовољство, једино које су кадри ценити: ради се само да се „заради новац”, јер он омогућује да се тих ствари домогну, а што га више имају, желе га имати још више, јер се непрестано стварају нове потребе и та им страст постаје јединим животним циљем. Одатле несмиљена конкуренција коју су неки „еволуционисти” узвисили до достојанстванаучног закона наденувши јој име „борба за живот” и чија је логичка последица да право на живот имају једино они најснажнији у најужем материјалистичком значењу речи. Одатле такође завист па и мржња према онима који поседују богатство од стране оних који су га лишени. Како да људе, којима су проповедали теорију „егалитарности” не испуни бес када око себе сведоче неједнакости у облику који најснажније осећају, јер је најгрубље врсте? Чека ли једнога дана модерну цивилизацију распад под притиском неумерених апетита које је пробудила у маси? Морали бисмо бити слепи да у томе не препознамо управо казну за темељни грех, или, не служећи се моралистичком фразеологијом, неће ли се цивилизација урушити од „повратног ударца” властитог деловања на самоме пољу на којем је до њега и дошло? Еванђеље поручује: „Ко се мача лаћа од мача ће и погинути.” Ко ослободи сирове снаге материје, страдат ће сломљен тим истим снагама, којима више није господар након што их је неопрезно покренуо и које у њихову кобном ходу не може у бескрај обуздавати. Биле то снаге природе или снаге људских маса, или једне и друге заједно, није важно, увек су на делу закони материје који немилосрдно сламају онога ко је поверовао да њима може владати а да се и сам не издигне изнад материје. А Еванђеље још каже: „Свака кућа у којој не влада слога срушит ће се”; тај се исказ управо може применити на савремени свет који самом својом природом не може друго посвуда изазивати борбу и поделу. Закључак се намеће сам по себи и не треба се позивати на друга размишљања да би се са извесношћу могао предвидети трагичан крај овога света, не наступи ли у најскорије време радикална промена која ће резултирати истинским преокретом.

Свесни смо да ће нам појединци приговорити како смо, говорећи на тај начин о материјализму модерне цивилизације, занемарили неке чинитеље који зацело ублажују штетност тог истог материјализма, али, уствари, да њих није било, ова би цивилизација врло веројатно већ јадно пропала. Према томе, нипошто не оспоравамо постојање таквих чинитеља, али не треба стварати илузије: са једне стране, не треба укључити све што се на пољу филозофије представља под етикетом „спиритуализма” и „идеализма”, једнако као ни све што у модерним тенденцијама представља једино „морализам” и „сентиментализам”. Подсетили бисмо да су то једнако „профана” стајалишта као и теоретски или практични материјализам и да су му много ближи него што се чини; са друге стране, ако још постоје преостаци истинске духовности, они су до данас преживели успркос и насупрот модерноме духу. Такве остатке духовности на Западу је једино могуће наћи у домени религије, а већ смо казали до којег је ступња данас вера ослабљена, колико је и сами верници доживљавају ускогрудно и приземно, и до којег је ступња из ње излучена умност која је заправо исто што и духовност. Могућности које у таквим околностима још преостају само су у латентном стању и данас је њихова стварна улога врло мала. Ипак, ваља се дивити животности религијске традиције, која, чак и тако упијена у неку врсту виртуалности, одолева вишевековним напорима да се угуши и поништи, а они којима је размишљање доступно, у том ће отпору препознати „нељудску” снагу на делу. Поновимо још једном, та традиција не припада модерноме свету, она није један од његових стваралачких чинитеља, чак је чиста супротност модерним тенденцијама и тежњама. То ваља отворено рећи, а не трагати за могућим помирењем: између религијског духа у правом смислу речи, и модерног духа може постојати једино антагонизам. Свака помирљивост може само ослабити први на рачун другога, а непријатељство модерног духа због тога неће бити мање, јер он једино може тежити за потпуним разарањем свега што човеку служи у име више стварности.

Кажемо да је модерни Запад хршћански, али то је погрешно: модеран је дух антихришћански, зато што је темељно антирелигијски, а антирелигијски је зато што је, још уопштрније, антитрадиционалан, и ту је његов прави значај, оно што га чини онаквим каквим јесте. Дакако, понешто од хришћанства прешло је и у антихришћанску цивилизацију нашега доба, чији „најнапреднији” представници, како сами себе називају, нису могли избећи, против воље а можда и несвесно, становити, барем посредан, хришћански утицај. На тај начин раскид са прошлошћу, како год радикалан био, никад не може бити потпун и покидати сваки континуитет. Пошли бисмо и даље и рекли да све што вреди у модерноме свету долази од хришћанства, или барем преко хришћанства, које је са собом донело и свеколико наслеђе пређашњих традиција очувавши га до ступња које је допуштало стање на Западу и које у себи још садржи латентне могућности. Али, ко је још данас међу признатим хришћанима свестан тих могућности? Где су, чак и у католицизму, људи који познају дубоко значење научавања што га привидно заговарају, који се не задовољавају више или мање површним „Веровањем”, и то пре на основи осећаја него ума, те стварно „знају” истину религијске традиције коју сматрају својом? Радо бисмо се уверили да постоје барем неки такви појединци, јер би то Западу пружило највећу и можда једину наду у спас, али до данас их нисмо открили. Треба ли претпоставити да се, попут источњачких мудраца, крију у готово недоступном заклону, или нам ваља напослетку дићи руке и од те последње наде? Запад је био хришћански до средњег века, али он то више није. Нико не би желио више од нас да то поновно постане и да се то догоди и пре него што се чини могућим с обзиром на све што нас окружује. Али, не заваравајмо се: те је дане модерни свет већ проживио.

Рене Генон

Превод: Вукашин Лутовац

Трећи простор

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments