Metoda kao filozofija – Sokratova i Kjerkegorova ironija

U ovom radu baviću se odnosom koji Kjerkegor zauzima prema Sokratu. Naime, baviću se razlozima iz kojih Kjerkegor sebe doživljava i naziva ,,Sokratom devetnaestog veka“. Centralna sličnost između ova dva filozofa biće upravo ironija. Ona će biti predstavljena kao suštinska karakteristika njihovih filozofija. Određenje ironije biće dovedeno u usku vezu sa njihovom sveopštom negativnošću. Negativnost, kritičnost i odustvo dogmatske teorije zajedničke su osobine njihovog načina filozofiranja. Takvo filozofiranje je ono koje ostavlja prostor za subjektivnost, inspiriše i poziva na razmišljanje. Njihovo shvatanje istine usklađeno je sa metodom koju koriste u odnosu prema publici. Sokratovi sagovornici i Kjerkegorovi čitaoci bitan su deo njihovih filozofija. Utoliko što obojica određuju istinu kao subjektivnu, njihovom filozofijom provociraju publiku da se zagleda u sebe i bude radoznala.

OTPOR PREMA DOGMI

Odsustvo pozitivne teorije

,,Znam da ništa ne znam.“ jedna je od najčuvenijih rečenica u istoriji filozofije. Ona se može odrediti kao simbol sokratovske ironije, zvuči paradoksalno i ostavlja prostor za brojna tumačenja. Iako nije izrečena u datom obliku, ona, kao tema, potiče iz jednog od najranijih Platonovih dijaloga, Odbrane Sokratove.

Ono što unosi zabunu i navodi na razmišljanje jeste stanje stvari u kojem Sokrat, istovremeno, važi za najmudrijeg od svih i ističe da ne poseduje znanje. Naime, u navedenom dijalogu, Platonov Sokrat, nakon što čuje glasine o sopstvenoj mudrosti, rešava da preispita njihovu ispravnost. [1] Kroz razgovor sa pojedincima za koje se, takođe, može reći da su mudri, Sokrat uviđa da postoji nešto šta ih sve povezuje. Ta sličnost među pojedincima sa kojima je razgovarao, Sokrata će izdvojiti kao najmudrijeg od svih. Svi oni tvrde da nešto znaju ili umeju, oni veruju da poseduju određenu vrstu znanja. [2] Jedino Sokrat, kako sam kaže, nema iluzije u pogledu svog znanja. Koliko god zvučalo neobično, Sokrat dolazi do zaključka da ga sama činjenica da ne poseduje znanje čini najmudrijim od svih.

Za razliku od većine, Sokrat svoje neznanje priznaje i prihvata. Bez sujete, sa mirom i zadvoljstvom, Sokrat ne zna. Njegovo neznanje nije pogrešno mišljenje, niti neispitano uverenje, njegovo neznanje je takozvano učeno neznanje. [3] On je oslobođen od zabluda bilo kakve vrste, a pre svega, oslobođen od zablude da poseduje znanje. Ironično, samo neznanje jeste oslobađajuće prirode za Sok rata. Utoliko što ne poseduje znanje, Sokrat ne poseduje ni ustanovljeno učenje. U više navrata on navodi da nema konceptualno znanje, ali ni da njemu ne teži. [4] Njegov cilj nije da dođe u posed znanja, niti da utemelji sopstveni sistem. Može se reći, da sam cilj jeste upravo u procesu mišljenja, koji je, onda, sasvim slobodan. Sam Kjerkegor će istaći:

,,U ironiji je subjekat negativno slobodan, jer ne postoji ona zbilja koja treba da daje sadržaj. Subjekat je slobodan od vezanosti u kojoj data zbilja drži subjekat, ali on je negativno slobodan, a kao takav on je kolebljiv budući da ne postoji ništa što bi ga držalo.“ [5]

Neznanje kao odsustvo znanja, Sokratu daje slobodu za promenu. Misaona aktivnost tada nije uslovljena ničim prethodnim, niti usmrena na bilo šta očekivano u budućnosti. Sokrat, na taj način, ne duguje ništa sebi, niti svom sistemu, jer oni ni ne postoje. Prema Kjerkegoru:

,,Ironija je njegovo stanovište, više od toga on nije posedovao. Da je posedovao ideju, njegovo unutrašnje dejstvo nikada ne bi bilo tako potpuno i odlučno.“ [6]

Ne robujući sopstvenom imenu i sopstvenoj istoriji, Sokrat bez obaveze daje sebi za pravo da uvek počne iz početka. Kao filozof bez svoje dogme, koji ne propoveda nijednu teoriju, veliča fenomen promene i dinamičnosti mišljenja.

Ironija, na ovaj način shvaćena, ostavlja prostor za igru. Ona je po svojoj prirodi puka mogućnost, osnov lepote kolebanja. [7] Onaj koji postupa prema zbilji, ne samo da drugačije misli, nego i sasvim drugačije živi. On je usmeren da reši zadatak i realizuje zbilju, stalno opterećen odgovornošću, konstantno se oseća uvršćenim u neki veći sklop. Oprezan je, napet i fokusiran na posledice svojih dela. Dok ironija oslobađa od toga.

,,Ona za sebe zna da je u posedu moći da sasvim po svom nahođenju počne od početka, da ništa od onog prethodnog nema bilo šta obavezujuće po sebi, i isto onako kako ironija u teorijskom pogledu s beskonačnom slobodom uživa u svojoj radosti kritikovanja, isto tako ona u praktičnom pogledu uživa u božanskoj slobodi iste vrste koja ne poznaje nikakve lance, nikakve okove, pa se neobuzdano i opušteno igra i džilita.“ [8]

Kjerkegor, sa druge strane, mnogo godina kasnije, pokušava (i uspeva) da postigne upravo ovaj sokratovski efekat. Kjerkegorova ironija oslikava se upravo u formi, a ne sadržini njegove filozofije. Način na koji Kjerkegor filozofira, piše i izražava sebe suštinski je ironičan.

Svako ko je pratio Kjerkegorovo stvaralaštvo mogao je da primeti specifičnost njega kao autora. Pre svega, zanimljiva je njegova upotreba pseudonima. Tokom godina, pisao je koristeći desetinu različitih pseudonima. [9] Pseudonimi nisu bili samo imena kojima je potpisivao svoje radove, već je vršio detaljnu karakterizaciju svakog od njih pojedinačno. [10] On je pseudonime stvarao kao čitave ličnosti, pristupajući tom poslu na umetnički način. Tako, njegovo korišćenje pseudonima ima višeslojnu ulogu. Ono nije služilo samo maskiranju sopstvenog identiteta, radi izbegavanja osude i kritike; kao što je to obično slučaj. Ono je, samo po sebi, bilo deo njegovog izražavanja, kako filozofskog, tako i umetničkog.

Poput Sokrata, Kjerkegor je veličao fenomen dinamičnosti mišljenja. [11] Nije težio uspostavljanju filozofskog sistema, niti dolaženju do čvrstih aksiomatskih stanovišta. Naprotiv, svojom filozofijom hteo je da ukaže na manjkavosti dogmatskog pristupa. U tom svetlu, pseudonimi su mu, između ostalog, omogućavali svojevrsnu slobodu. Međutim, Kjerkegor se u svom antidogmatskog podvigu nije tu zaustavio. Ne samo da su tekstovi različito potpisani bili međusobno inkonzistentni, već su to bili i oni sa istim potpisom. [12] Naime, Kjerkegor nije težio doslednosti karaktera. Ni kada se potpisivao kao Seren Kjerkegor, ni kada je koristio pseudonime. Davao je za pravo jednom karakteru, da kroz različita dela zauzima drugačije, čak protivrečne stavove. [13] Pored toga, pisao je različite vrste tekstova, od filozofsko – naučnih, do usko religijoznih.

Kjerkegor je, iz gorenavednih razloga, dobijao brojne kritike i optužbe. [14] Njegova nedoslednost i promena stavova negativno je uticala na njegovu reputaciju. Ljudi nisu mogli da razumeju motivaciju za radikalne promene u njegovom stanovištu. Oni koji su pokušavali, nisu uspevali da dođu do univerzalnog tumačenja Kjerkegorovog opusa. Na tom mestu videli su problem, za čijeg uzročnika je imenovan niko drugi, do sam Kjerkegor. [15]

Kjerkegor je bio svestan utiska koji je način njegovog filozofiranja ostavljao na čitaoce. Publika, koja nije bila naviknuta na autore poput Kjerkegora, po prirodi stvari, ostajala je zbunjena nad njegovim delima. Međutim, deluje da je Kjerkeger takvu reakciju publike doživljavao kao pozitivnu. On se, kao ni Sokrat, nije branio od optužbi, već ih je oberučke prihvatao. Kjekregor u više različitih konteksta govori da njegov cilj nije da bude svima razumljiv, niti da prenese univerzalnu poruku. [16]

Svojim pristupom filozofiji, on izražava sebe i sopstveni senzibilitet. Ne uslovljava sebe svojim starim stavovima, niti se ograničava svojim sistemom. Kjerkegor daje slobodu sebi da se menja, raste i napreduje. Ali, istovremeno, daje slobodu publici da čini isto. Nepostojanje jedne i jedinstvene interpretacije jeste prostor za pojedinačne i promenljive interpretacije. Ovaj momenat se može posmatrati kao metodološki poziv čitaocima da iznađu sopstveno tumačenje Kjerkegorovih ideja, ali i da stvore svoje ideje.

1.2. Kritički odnos prema tradiciji

Njihov negativni odnos prema saznanju kao fiksnom i konceptualnom, Sokrat i Kjerkegor iskazivali su svojim antidogmatskim filozofijama. Ironičnim pristupom poništavali su svaku vrstu pozitivnosti u svom filozofiranju. Može se pretpostaviti da ovoj naizgled opštoj i apsolutnoj negativnosti prethodi jedna konkretna negativnost. Naime, oba filozofa bila su izuzetno kritički nastrojena prema tradiciji. [17] Njihovo nezadovoljstvo tradicijama u okviru kojih su živeli može se tretirati kao uzrok njihove opšte – negativne pozicije. Upravo ta tradicionalna stanovišta bila su pretežno dogmatska i propovedajuća. Takođe, bila su ispunjena mnoštvom znanja koja su nedovoljno ili sasvim neispitana. Istorijskim i kulturnim nasleđem, preuzeta su mnoga uverenja i predrasude, a Sokrat i Kjerkegor nastojali su da to iskorene.

Pojedini istoričari filozofije rekli bi da Sokratova filozofija nastaje kao direktna negacija sofističke filozofije. Budući da su živeli i filozofirali u isto vreme, na istom mestu i o istim pitanjima, svakako jesu imali međusobni uticaj. Taj uticaj, svakako je imao provocirajući i odričan karakter. Njihove filozofije suštinski su se razlikovale. Njihov odnos, zaista, može izgledati kao pokušaj pravljenja što veće međusobne razlike. U svakom slučaju, Sokrat je taj čiji je put – put negiranja. Njegova forma postojanja sastoji se u beskonačnoj negativnosti.

Oni su isticali svoja znanja o prirodi vrline i bili spremni da ga dogmatski podele. Njihovo deljenje znanja bilo bi propovedanje onoga šta su oni smatrali istinitim. Njihovo podučavanje, bilo bi prenošenje već ustanovljenog, bez uključivanja publike u proces rasuđivanja. [18] Sofistička veština, dakle, jeste veština govorenja, sa druge strane, Sokratova veština je veština razgovaranja. Jedna od glavnih poenti Sokratove filozofije upravo se bazira na odnosu sa publikom. Njegovi sagovornici su sa njim ravnopravni i uvek uključeni u proces rasuđivanja. Dok su sofisti davali gotove odgovore, Sokrat nije davao ništa, samo je razumeo pitanja. [19] Odogovore na pitanja koje su davali, sofisti su naplaćivali. [20] Njihovo znanje su prodavali i time se konstruiše još jedna bitna razlika u odnosu na Sokrata. Sokrat, velikodušno pristupa razgovoru sa svojim sugrađanima, sa njima razgovara bez ikakve novčane nadoknade. Ta činjenica daje mu još jednu vrstu slobode govora i mišljenja. Utoliko što nije plaćen, od Sokrata se ne očekuje gotova istina, još manje, konkretna istina koju želi da čuje onaj koji plaća.

Među Atinjanima, Sokrat je imao poštovaoce, učenike i obožavaoce. [21] Međutim, deluje da je mnogo veći broj Sokratovih sugrađana bilo zbunjeno njegovom filozofijom. Kao sasvim inovativan, kao neko sa vanvremenskim pristupom filozofskim pitanjima, Sokrat je ostajao neshvaćen. Mnogo lakše se prihvata dogma, makar ona bila nova, nego što se prihvata poziv na antidomatski pristup. U tom kontekstu, Sokrat u svom gradu i svom vremenu nije mogao da doživi veliku slavu i potpuno razumevanje.

Prema Kjerkegorovim rečima:

,,Ironija je početak, a ipak i nije više od početka, ona i jeste i nije, a njena polemika je jedan početak koji je tu isto toliko i završetak, jer uništavanje prethodnog razvoja isto je toliko završetak tog razvoja koliko i početak novog razvoja.“ [22]

Sokratova ironična negativnost, tako jeste usmerena na sve što je tradicionalno. Ona je apsolutna jer nema pojave koju ona ne poništava, i beskonačna je jer sve šta poništava, poništava do kraja.[23] Cilj njegove negativnost jeste u raščišćavanju onog šta je prihvaćeno zdravo za gotovo. Njegova filozofska aktivnost upravo jeste preispitivanje onoga šta verujemo da već znamo. On teži da ukloni iluzije o različitim temama, a pre svega o samom posedovanju znanja. Time, Sokrat ostavlja prazan prostor kao teren za uspostavljanje novog početka i novih ideja.

Protiv koga ili čega je usmerena Kjerkegorova filozofija pitanje je o kome se može polemisati. Njegova opšta negativnost mogla bi biti odgovor na različite dogmatske i univerzalističke ideje njegovog vremena. Stanovište za koje i sam ističe da sadrži brojne greške i koje polazi od pogrešnih uverenja jeste Hegelovo stanovište. [24]

Možda najproblematičniji momenat jeste bio upravo odnos prema istini i saznanju. Hegel je bio prototip filozofa koji je posedovao dogmatsku i ustanovljenu teoriju. [25] Doslednost i koherentsnost u stvaralaštvu, za Hegela su pretstavljale ključne osobine. Budući da je gradio svoj filozofski sistem detaljno, precizno i slojevito, ta forma filozofiranja, takođe značajan deo njegove pozicije. Sistematičnost i konzistentnost su centralne stavke ove pozicije. [26] Opoziciona je bila Kjerkegorova filozofija. Jasno, već rečeno, ovakva vrsta iznošenja ideja i veličanje fiksacije ideja, za Kjerkegora predstavljala grešku.

Kao i Sokrat, Kjerkegor nije bio u celosti shvaćen autor. Društvo u Kopenhagenu nije razumelo ideju koja je stajala iza njegove nedoslednosti i ironičnosti. [28] Kjerkegorova verzija učenog neznanja i odsustvo teorije, njegovim sugrađanima delovala je neozbiljno i neprofesionalno. Dok je Kjerkegor kao pojava doživljavan kao neko koga ne možete držati za reč, kao i neko ko provocira svojim stavovima o nezanju. [29]

Ponovo, kao i Sokrat, Kjerkegor jeste hteo da proizvede datu reakciju. Njegova filozofija jeste bila podvig provokacije na mišljenje. Pre svega, na preispitivanje onoga ustanovljenog i nasleđenog znanja. Njegova filozofija kao negativna, pokušavala je da poništi predrasude i pokrene radoznalost. Kjerkegorova ironija, poziv je na subjketivni početak u mišljenju i prosuđivanju. [30]

1.3. Prostor za subjektivnost

,,Subjektivnost je beskonačno razuzdana sloboda koju uviđamo u Sokratu, a to upravo i jeste ironija.“ [31]

Kjerkegor prepoznaje Sokratovu antidogmatičnost i negativnost kao izraz subjektivnosti. Deluje kao da ga baš Sokrat inspiriše, da on sam sebe i svoju filozofiju izrazi na isti način. Tako, Kjerkegor postaje inspiracija svojoj publici da oni učine isto.

Sokrat i Kjerkegor koristeći se ironičnim stilom i filozofirajući na analogni način svojom višeslojnom negativnošću uspostavljaju određeni odnos prema svojoj publici. Publika je uključena u njihovu filozofiju, ona postaje njen sastavni deo. Budući da njihova filozofija ne determiniše ono šta je istinito i ne nameće ideje, ona nije jednostrana. Njihova filozofija nije u formi izlažućeg monologa, već je dijaloška aktivnost koja poziva na promišljanje.

Rušenjem postojećih ustanovljenih sistema verovanja i sistema vrednosti, Sokrat i Kjerkegor prave prazan prostor. Oni čiste od zabluda i iluzija i time postavljaju osnov mogućnosti dolaženja do subjektivne istine. [32] Kjerkegor će čak izneti sledeći stav: ,,Ironija je upravo jedino sredstvo nadraživanja za subjektivnost.“ [33] Time što kritikuju bilo kakvu vrstu preuzimanja intelektualnog nasleđa pozivaju na korišćenje sopstvene glave i sopstvenog razuma.

Njihova filozofija je kritička, usmerena na pronalaženje logičkih, ali i svih ostalih grešaka u filozofskim stanovištima.[34] Novonastali prazni prostor, ne teže da po svaku cenu popune spekulacijom, već ga takvim ostavljaju. Ostavljaju prostor slobodnim, a ne praznim. To je prostor koji se može doživeti kao prostor za igru. Igru promišljanja, preispitivanja i počinjanja iz početka.

U ironičnom pristupu pronalazi se sloboda da se stalno počinje iznova i da se uspostavljaju nove definicije. Tako, njihovim beskonačno negativnim stanovištima ostavljaju mogućnost za sve, za čitavu beskonačnost subjektivnosti. [35] Tako se, ironično, njihovo stanovište može odrediti i kao pozitivno, budići da je pokretačko, ali jedino i isključivo tada. [36] ,,Tako što je beskonačni pokretač i sredstvo podsticanja, Sokrat predstavlja beskonačni početak koji u sebi nosi veliki broj početaka.“ [37] ističe Kjerkegor. Ironično ili ne, Sokrat u istoriji filozofije predstavlja tačku preokreta na kojoj je subjektivnost po prvi put stupila u pojavu. [38] I kojim se ironija definiše kao prvo i najapstraktnije određenje subjektivnosti.

PUT KA UNUTRAŠNJOJ ISTINI

2.1. Istina je potraga

Sokratov i Kjerkegorov otpor prema dogmi neminovno premešta fokus sa sadžine na formu filozofiranja. Njihov ironični stav onemogućava isticanje određene sadržinske filozofije i ukazuje na važnost njene forme. Te, kada je reč o istini, ključno pitanje jeste ,,kako“, a ne ,,šta“. Način na koji se dolazi do istine supstancijalniji je od određenja istine same po sebi. Upravo je put dolaženja do istine ono šta je najviše subjektivno i šta se najviše tiče pojedinaca. Svaka individua će imati sebi svojstven put kojim će dospeti do onoga istinitog.

Proces ispitivanja verovanja, istraživanja i promišljanja je vredan sam po sebi. Oba filozofa govore o intrinstičnoj vrednosti same razumske aktivnosti. Cilj se najčešće zapravo poistovećuje sa samim procesom preispitivanja. Ironiju koriste upravo da bi očuvali filozofski duh lutanja i zdravu radoznalost kod ljudi. Takođe, podstiču strpljenje i upornost prilikom potrage za istinom koliko god da se ona dobro krije. [39] Istina se, naime, ne krije nigde drugde do u nama samima.

Osim što je ohrabrujuća i moralna podrška, filozof ima značajnu ulogu na putu do istine jednog pojedinca. Kao što je već rečeno, filozof istinu nikada ne otkriva kao gotovu i univerzalnu, jer to nije njena priroda. Istina se u čoveka ne unosi, ona oduvek bila tu. [40] Filozof je (samo) asistent koji sprovodi pojedinca kroz njegov subjektivni pohod ka istini, pohod ka unutra. [41] Imajući sve to u vidu, metoda kojom se filozof koristi postaje njegova filozofija.

za P.U.L.S.E Teodora Rebić

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

[1] Odbrana Sokratova, str. 43

[2] Ibid, str. 49

[3] O pojmu ironije, str. 177

[4] Odbrana Sokratova, str. 49

[5] O pojmu ironije, str. 267

[6] Ibid, str. 221

[7] Ibid, str. 268

[8] Ibid, str. 168

[9] Kierkegaard’s Socratic Task, str. 23

[10] Ibid, str. 24