Moderni pogledi na Trojanski rat 

Sledećim rečima počinje Homerova Ilijada, čuveni junački epski spev:

Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina,
zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada,
duše pak mnogih junaka jakih posla Aidu,
a njih učini same da budu pljačka za psine
i još gozba za ptice – i tako se Divova volja
vršila – otkad se ono u svađi razišli bili
Atrejev sin, junacima vođa, i divni Ahilej.

Osnovni motiv samog epa je srdžba najvećeg grčkog junaka Ahila (ili Ahileja) – onog junaka koji je bio ranjiv jedino u petu – ali šta je (ili ko) izazvalo taj gnev?

Ukratko prepričano, Ahil se u Ilijadi povlači iz borbe kada mu Agamemnon, kralj Mikene i vrhovni zapovednik u Trojanskom ratu, otme lepu robinjicu Briseidu. Grci zbog toga dolaze u tešku situaciju, jer ih Trojanci potiskuju i gotovo im osvajaju tabor.

Ahil se doduše kasnije vraća u borbu, ali tek pošto je trojanski junak Hektor ubio njegovog najboljeg prijatelja Patrokla (dakle, ponovo je njegov motiv gnev i tuga zbog gubitka, te želja za osvetom).

Stiče se utisak da su i Briseida i Patroklo zapravo jako bitni likovi – ako ništa drugo, bar u Ahilovom životu s obzirom na to da su na neki način uticali na njegovu odliku da s povuče iz borbe, te da se u borbu vrati – ali Ilijada ih mnogo ne pominje. Ipak, čini se da je priča o Trojanskom ratu izuzetno inspirativna savremenim autorima – u veoma kratkom vremenskom periodu prevedene su čak tri knjige sa sličnom tematikom: tu su Hiljadu brodova (Natali Hejns) i Ahilova pesma (Madlin Miler), a nedavno je prevedena i knjiga Ćutanje devojaka (Pet Barker).

 Ćutanje devojaka, zapravo, počinje citatom iz Ljudske mrlje Filipa Rota:

“Znate li šta predstavlja začetak evropske književnosti?“, pitao bi kad završi s prozivanjem na prvom predavanju. „Jedna svađa. Cela evropska književnost rodila se iz svađe.“ A onda bi uzeo primerak Ilijade i pročitao studentima uvodne stihove. „Gnjev mi, boginjo, pevaj Ahileja, Peleju sina… otkad se ono u svađi razišli bili Atrejev sin, junacima vođa, i divni Ahilej.“ A oko čega se to svađaju ove dve žestoke, silne duše? Prosto je, kao kafanska tuča. Svađaju se oko žene. Devojke, zapravo. Devojke ukradene od oca. Devojke otete u ratu.

Znamo da je Briseida bila Ahilova robinja, devojka zarobljena u ratu, ali iako je ona bila uzrok te svađe koja predstavlja začetak evropske književnosti – o njoj u Ilijadi nema mnogo reči. Ali ko je bila ta devojka? I kako je mogao izgledati njen život nakon što je zarobljena? Pet Barker je u ovom delu pokušala da da odgovore na ta pitanja. Briseida progovara u ime hiljada žena koje su živele iza kulisa logora grčke vojske – robinja, konkubina, vidarki, pralja koje su pripremale mrtve za sahranu, svih onih koje su nestale iz sećanja. Sama autorka je rekla da joj je ideja bila da kroz lik Briseide da glas tim ućutkanim ženama:

Briseida dan počinje kao kraljica, a završava ga kao robinja u krevetu muškarca koji joj je ubio muža i braću. Nemoguće je zamisliti dramatičniju promenu okolnosti od ove. Zanimalo me je kako takva osoba može da se izbori za opstanak, a kamoli da se oporavi. 

Ćutanje devojaka nije romantična priča. Naprotiv. Mučna je. Pet Barker se dotiče i te ozbiljne i vrlo neprijatne teme, a to je šta se dešava sa ženama u gradovima koji su osvojeni u ratu (što, nažalost, nije priča koja se može vezati samo za antiku ili srednjovekovne ratove – samo poslušajte svedočenje neke žene koja je preživela slične užase u ovom ili prošlom veku). Na kraju, iako Ahil u Ćutanju devojaka ne postupa loše prema Briseidi (ali nije ni preterano dopadljiv kao u Ahilovoj pesmi), ne možemo da se otmemo utisku da je ona, kao robinja, vlasništvo čoveka koji je učestvovao u razaranju njenog grada i – da stvari budu još gore – čovek zbog koga su njeni muž i braća mrtvi.

Još jedna stvar koju moram da primetim– mada ne znam da li je to namerno tako izvedeno – naslov originala je The Silence of the Girls. Da li je naslov pomalo aluzija na delo The Silence of the Lambs (Kad jaganjci utihnu) ili je “sličnost slučajna” ne znam, ali ako tako posmatramo stvari, nije li i Klaris Starling bila bespomoćna kada je gledala kako jaganjci odlaze na klanje…? Namerno ili ne, poređenje je zanimljivo, jer u Ćutanju devojaka, Briseida deluje poprilično bespomoćno, u nezavidnoj je situaciji, nije u mogućnosti da jednostavno pobegne (to bi je stavilo u mnogo opasniju situaciju), niti da se fizički obračuna sa bilo kojim neprijatljem, ali ona radi nešto što može: posmatra šta se oko nje dešava, posmatra ljude, vojnike, ostale zarobljene žene, decu… Iako zbog toga deluje kao pasivan lik, ne bih baš stvari posmatrala tako: time što detaljno analizira ljude oko sebe, Briseida ih “upoznaje” – a samim tim, sebi povećava šansu da preživi.

Ahil je interesantno predstavljen i kao što sam već rekla – nije dopadljiv kao u Ahilovoj pesmi, čak se na momente stiče utisak da je potpuno drugi lik u pitanju (zapravo, dve autorke isti lik predstavljaju na različit način, što je jako zanimljivo); iako je prvenstveno Ahil iz Ilijade složen lik, te su samim tim i njegovi postupci otvoreni za interpretacije, u ovoj knjizi sam stekla utisak da gnev nije nastao zbog neke ljubavi prema Briseidi. Naprotiv, time što mu je oteo Briseidu, Agamemnon mu je povredio čast.

Muškarci utiskuju značenje u ženska lica – poruke namenjene drugim muškarcima. U Ahilovom logorištu ta poruka je glasila: Gledajte je. Gledajte moju nagradu, koju mi je dodelila vojska, gledajte dokaz da stvarno jesam ono što sam uvek i tvrdio: najveći od svih Grka. Ovde, u Agamemnonovom logorištu, poruka je glasila: Gledajte je, to je Ahilova nagrada. Oduzeo sam mu je baš kao što bilo kome ovde mogu oduzeti nagradu. Mogu vam oduzeti sve što imate.

Naravno, ukoliko volite priče inspirisane grčkim mitovima i legendama, verovatno će vam se dopasti i Ćutanje devojaka. Ipak, upozorenje: ukoliko vam se dopala Ahilova pesma, pa tražite nešto slično… ova knjiga se poprilično razlikuje, tako da možda čak i neće biti “vasa šoljica čaja”. Iako su likovi isti, pristup autorke je drugačiji, a priča mnogo surovija (i nažalost, verovatno bliža stvarnosti).

Roman Ćutanje devojaka bio u najužem izboru za nagradu Costa, te u finalu izbora za Women’s Prize. Autorka romana, Pet Barker, osvojila je Bukerovu nagradu 1995. godine. Njeni romani se mahom bave temama traume, preživljavanja i oporavka.

Ćutanje devojaka je knjiga koja je nedavno prevedena i o kojoj je poslednjih meseci bilo dosta reči, a samim tim se uz priču o ovom romanu nametnulo i poređenje sa romanima Ahilova pesma i Hiljadu brodova (obe knjige su relativno skoro i napisane i prevedene).

Zanimljivo je da u Ahilovoj pesmi, koju je Madlin Miler (autorka Kirke – o toj knjizi možda nekom drugom prilikom) napisala iz Patroklove perspektive, srećemo iste likove kao i u Ćutanju devojaka. Pa opet, oni su predstavljeni kao sasvim druge ličnosti, što dobro pokazuje i kako različiti autori mogu imati različitu interpretaciju istih likova. Interesantna je činjenica da je Patroklo narator – kao i Briseida, on u Ilijadi nije mnogo prisutan, a opet, stičemo utisak da je za Ahila on izuzetno važan. Madlin Miler je pričala kako je bila očarana Ilijadom i Ahilovom pričom, ali pogotovo joj je upečatljiv bio momenat njegovog očajanja zbog gubitka Patrokla:

Taj trenutak, tuga i očajanje zbog gubitka Patrokla. Neprestano sam se vraćala tom momentu jer sam želela da ga razumem. Patroklo se ne pojavljuje mnogo u Ilijadi, prava je misterija. Želela sam da ispitam ko je taj čovek koji toliko znači Ahilu… U Ilijadi je Patroklo opisan kao „nežan“ i pomislila sam da to nije osobina kojom bi se opisao starogrčki junak. Razmišljala sam o tome kako je to bilo vreme koje je zahtevalo izvrsnost i gde je najvažnije bilo da budete najbolji, ali Patroklo je prihvatio da je Ahil najbolji i bio mu je saputnik iako je u njegovoj senci. To mu nije smetalo. Pomislila sam kako zaista moram da podarim glas tom izuzetnom čoveku.

Iako je Madlin Miler imala dosta informacija i pre nego što je počela da piše, romanu je prethodilo detaljno istraživanje ne bi li pronašla sve moguće reference na Patrokla u antičkoj književnosti. Ideja joj je bila da priča ostane što vernija originalnim mitovima – koliko god je to moguće. Treba pomenuti da su tokom istorije postojala su razna tumačenja Ahilovog i Patroklovog odnosa. U Ahilovoj pesmi su oni predstavljeni kao ljubavnici, što kada malo bolje razmislimo i nije tako neverovatno tumačenje:

“Mislim da ih mnogo ljudi gleda samo kao bliske saputnike“, kaže Madlin Miler. „Ali kada vidimo kako Ahil oplakuje Patroklovu smrt, koliko je to duboko i osećajno – držeći mrtvo telo cele noći – deluje da je njihov odnos jači od prijateljstva.“

Ahilova pesma je u velikoj meri ljubavna priča – vrlo nesrećna kad bolje razmislimo – a opet, dok čitate, nemate utisak da čitate ljubavni roman. Takođe je u velikoj meri otvoren za psihološku analizu glavnih likova. Za razliku od Ahila iz Ćutanja devojaka, ovde je glavni junak “fin momak”, pravdoljubiv, ali koji je vrlo svestan svojih prednosti u odnosu na druge; bez obzira na dobre osobine koje ima, on je i tašt mladić, željan slave.

Madlin Miler je pišući Ahilovu pesmu vodila računa o tome koliko su za Stare Grke proročanstva bila bitna. U Ahilovom slučaju, proročanstvo je vrlo jasno: ukoliko ode u rat, iz njega se neće vratiti, ali će biti slavan; ukoliko ne ode, živeće dugo ali će biti zaboravljen. Zanimljivo je da ovde u par navrata likovi pokušavaju da “prevare proročanstvo”: pošto se zna da će Hektorova smrt biti ta koja će mu doneti slavu ali i brz pad, Patroklo zaključi da će biti dovoljno samo da Ahil ne ubije Hektora i da tako postoji mogućnost da se iz rata ipak vrati. Opet, za čitaoca koji je upoznat sa Ilijadom Ahilova izjava da nema razloga da ubije Hektora jer mu ništa loše nije uradio ima itekakvu težinu jer znamo šta će se do kraja desiti.

„A Hektor?” Ahil nije odvajao pogled od Odiseja.

“Prijamov najstariji sin i naslednik, ljubimac boga Apolona. Najsilniji branitelj.”

“Kako izgleda?”

Odisej slegnu ramenima. “Ne znam. Krupan je, kažu, ali to se priča za većinu junaka. Ti ćeš ga susresti pre nego ja, pa ćeš ti reći meni.”

Ahil suzi oči. “Odakle ti to?”

Odisej načini ironičnu grimasu. “Kao što će se Diomed svakako složiti pristojan sam vojnik, ali ništa više od toga; nadaren sam za nešto drugo. Kad bih se ja susreo sa Hektorom u bici, ne bih se vratio pa da ti pričam o njemu. To, naravno, za tebe ne važi. Njegova smrt će ti doneti veliku slavu.”

“Možda, ali ne vidim razlog da ga ubijem.” Ahil je odgovorio dosta hladno. “Nije mi ništa uradio.”

Odisej se tiho zacereka kao da je to bila šala. “Kada bi svaki vojnik ubijao samo one koji ga lično uvrede, Pelejev sine, ne bi ni bilo ratova.” On diže obrvu. “Doduše, to možda i nije tako loša ideja.”

U romanu se autorka dotakla činjenice da nije bilo srećnih heroja. Oni su svi učinili velika dela, ali su njihove sudbine bile tragične. U romanu je iz perspektive mladog čoveka predstavljena sva nepravednost rata. Partoklo u jednom trenutku kaže kako obojica imaju dvadeset sedam godina – a imajući u vidu da je Trojanski rat trajao deset godina, shvatamo da su kada je počeo rat imali po sedamnaest!

Iako su u stara vremena dečaci vrlo rano smatrani sposobnim da ratuju i nose oružje, treba imati na umu da se čovek za deset godna mnogo promeni – a pogotovo u mlađem uzrastu. Sa dvadeset sedam godina niste ista osoba kakva ste bili sa sedamnaest. Čovek se za deset godina mnogo promeni u normalnim uslovima, a u ratnim uslovima su te promene još drastičnije. Čak iako uzmemo u obzir da je sedamnastogodišnji Ahil svesno odabrao da ode u rat i ostane upamćen kao heroj – stavite pred jednog tinejdžera izbor da bude slavan i da živi kratak i uzbudljiv život ili da živi dug i dosadan život i zamislite koji put bi mu bio primamljiviji. Iako ne znamo kakav izbor bi napravio stariji i zreliji čovek (većina ljudi u romanu je starija i zrelija od Ahila i Patrokla i njihovi motivi su zanimljivi i takođe – otvoreni za dalje analize), tužna je činjenica da često živimo sa posledicama izbora koje smo napravili vrlo mladi – slučajevi nisu možda ovako drastični, ali princip je sličan.

Ženski likovi u romanu su vrlo interesantni. Briseida je i ovde prisutna i premda se razlikuje od Briseide iz Ćutanja devojaka – vrlo je zanimljivo predstavljena. Čak i naizgled sporedni likovi, kao što su Ifigenija ili Deidamija imaju uticaj na dalji tok priče. Na kraju, vrlo upečatljiv ženski lik u romanu je svakako i Ahilova majka – morska boginja Tetida.

Ukoliko ste čitali Ilijadu, znate koliko su bogovi prisutni u delu; to je i ovde slučaj – iako ih mnogo ne „vidimo” direktno, znamo šta su njihove namere. Te informacije čujemo uglavnom od Tetide. Ona je dosta prisutna u romanu i zanimljivo je što na momente vidimo da je u pitanju jedno vrlo opasno božanstvo, dok je na momente prikazana više kao majka koja jednostavno želi najbolje za svog sina (a to, naravno, ne pokazuje uvek na najbolji način). Kroz njen lik, takođe, vidimo da grčki bogovi nisu uvek bili u mogućnosti da zaštite svoje potomstvo koliko god moćni bili, ali i da, premda su u pitanju bogovi – nisu uvek bili sjajni roditelji (a ako je verovati Persiju Džeksonu, do današnjih dana se stvari nisu mnogo promenile).

Ahilova pesma je prvi roman autorke Madlin Miler i 2012. godine je dobio nagradu Orindž za književnost i bio bestseler Njujork tajmsa. Prevođen je na dvadeset i pet jezika. Eseji Madlin Miler su objavljivani u različitim novinama i časopisima, uključujući i Gardijan, Vol Strit džernal i Lafams kvorterli, kao i NPR.org.

Roman Hiljadu brodova se bavi sličnom tematikom, ali za razliku od Ćutanja devojaka i Ahilove pesme nema samo jednog naratora i glavnog junaka; priču pratimo iz perspektive više ženskih likova: tu su Trojanke čiji je grad pao, tu su grčke žene koje čekaju svoje muževe, a tu su i neke grčke boginje – sa svim svojim manama i vrlinama i međusobnim razmiricama (do te mere da se stekne utisak da se grčki bogovi i boginje ponašaju kao ljuta deca).

Sve one su tokom rata van poprišta sukoba (osim Amazonke Pentesileje koja se zaista bori u ratu i koja je jedan od likova u knjizi), ali sve one vode svoje unutrašnje borbe. Jedan od glavnih motiva ovog romana je – Kad se rat završio, muškarci su izgubili živote. Ali žene su izgubile sve ostalo. Ovaj motiv – muškarci su nagrađeni herojskom smrću na bojnom polju, ali potrebna je veća hrabrost suočiti se sa onim što žene moraju, a to je da je često sudbina gora od smrti – proteže se kroz roman. Natali Hejns kaže:

Smatrala sam da niko zapravo nema koristi od jednostranih ratnih narativa koji su izgleda postali norma: muškarci su u rovovima ili džungli, a žene nepostojeće. I ovaj način dugo traje. Ne znam koliko sam puta prevela odlomke sa latinskog ili grčkog jezika, od Livija ili Tukidida u školi, gde su se nalazile stranice i stranice opisa konjičkih ratovanja i pešadijskih formacija. Onda ćete možda dobiti rečenicu ili dve kojima se objašnjava to šta je nakon bitke izgubljeno, svi muškarci su ubijeni, a žene i deca porobljeni. To nije iznenađujuće, drevni autori nisu puno razmišljali o ženama ili deci, ali sigurno je bilo vreme da pogledaju stvari iz druge perspektive. Na kraju krajeva, smrt je zaista kraj, ali ropstvo nije: ropski život je onaj o kojem treba pričati, jednako kao i o slobodnom.

Pa ipak, iako se roman u velikoj meri fokusira na Trojanke, roman se bavi i ženama koje su ostale kod kuće, koje su izgubile voljene muževe – ili one koje čekaju svoje muževe i koje muči neizvesnost. Tu imamo i velike kontraste između Klitemnestre, koja deset godina čeka muža Agamemnona kako bi se osvetila zbog žrtvovanja voljene kćeri Ifigenije; Laodamije, čija je tuga zbog gubitka voljenog muža tolika da se čak i Had na nju smiluje (doduše, ne zadugo) i Penelope – Odisejeve žene, koja je mnogima poznata kao verna žena koja je čitavih dvadeset godina odbijala prosce. Penelopa ima nekoliko poglavlja i ona su napisana malo drugačije, u formi pisama odsutnom mužu. Ona su na momente i duhovita i “razbijaju” onu sumornu priču, jer i Penelopa postaje nestrpljiva:

Deset godina ratovanja, a zatim pune tri godine lutanja po morima i raznoraznih izgovora što se ne vraćaš kući. Sreo si čudovište. Sreo si vešticu. Ljudožderi ti polomili brodove. Vrtlog ti pojeo drugove. Ni Telemah ne bi smislio takve izgovore, a on je bio dečak. Više nije, naravno. Sad ima dvadeset godina. Odrastao muškarac; već i sam treba da se ženi i dobije dete. Treba mu i otac, naravno.

Ipak, Penelopa u svojim “pismima” zapravo stavlja čitaocu do znanja koliko je to čekanje i neizvesnost teško – pa čak i teže od loših vesti:

Pesnici pevaju o hrabrosti junaka i njihovim velikim delima: to je retka stavka oko koje se svi slažu u tvojoj priči. Ipak, niko ne peva o hrabrosti potrebnoj nama koji smo ostali kod kuće. Dok sam srljaš iz nedaće u nedaću, sigurno ti je lako da zaboraviš koliko dugo te nema. Uvek moraš da biraš između nemogućih krajnosti, uvek grabiš prilike i izlažeš se opasnostima. Sigurno tako vreme brže prođe. A dok sediš kod kuće bez muža i gledaš Telemaha kako iz bebe izrasta u dete, a onda u zgodnog mladića, i pitaš se hoće li on ikad ponovo videti oca? I za to je potrebno junaštvo. Čekanje je nešto najsurovije čemu sam ikad bila izložena. Kao kad si u žalosti za mrtvima, ali bez izvesnosti.

Koncepcija romana je zanimljiva: Kaliopa, jedna od muza, jedina govori u prvom licu; većina žena ima samo jedno poglavlje, ponekad kratko – kao na primer Teana, ponekad dosta opširno – Klitemnestrino poglavlje je odličan primer (za ovo poglavlje je sama autorka rekla da joj je jedno od najdražih). Penelopu pratimo više puta jer su njena poglavlja drugačija – u formi pisama, a više poglavlja je napisano iz prespektive Trojanki.

Ta su poglavlja možda najmučnija i najnapetija, Trojanke su sve izgubile, ponižene su, pritom trpe i neizvesnost šta će se dalje dešavati sa njima, kome će biti dodeljene kao “nagrada”, na kraju – šta ako nisu dovoljno lepe da budu “nagrada za velike grčke junake”, ili – šta sa njima kada im “nagrada” dosadi?

Priče nekih žena su utoliko zanimljivije jer one nisu toliko poznate. Da, Lepa Helena je nemoralna žena koja je napustila muža – i ne samo muža, već i ćerku – ali koliko vas je znalo da je i Paris bio oženjen? Zašto je Helenin greh veći od Parisovog?

Da li vam je iz grčke mitologije poznato ime Enona? Ukratko, Enona je bila planinska nimfa, Parisova prva žena. Poznata nam je priča o Parisovom sudu: Afroditu je proglasio “najlepšom” jer mu je ponudila najlepšu smrtnicu – Zevsovu kćerku Helenu (Parisov sud i to kako je došlo do razdora između Afrodite, Atene i Here su sjajna poglavlja u ovoj knjizi – kao što rekoh, bogovi koji se ponašaju kao mala deca, dure se, takmiče se koja od njih je “najlepša”…)

Paris je zbog primamljivog Afroditinog obećanja napustio suprugu Enonu, iako mu je ona govorila da će Helena doneti nesreću i njemu i Troji. Helena je napustivši Menelaja napustila i ćerku, ali… i Paris i Enona su imali sina! Tu dolazimo do zaključka da, iako o Enoni malo znamo, ona i Menelaj su na početku rata u sličnoj poziciji:

Zar Enona nije junak isto koliko i Menelaj? On je izgubio suprugu pa je pozvao vojsku da mu je vrati, a cena su bili bezbrojni životi, bezbroj novih udovica, siročadi i robova. Enona je izgubila muža i odgajila je sina. Čije je delo bilo hrabrije?

Kada su ovi romani objavljivani i prevođeni, na mnogim mestima sam mogla da pričitam kako je “konačno dat glas i ženama”, što ipak nije sasvim tačno. Poprilično je nepravedno što mnogi zaboravljaju da je ženama koje su žrtve rata glas dao veliki grčki pisac tragedija, Euripid – još u petom veku pre naše ere: čak sedam njegovih tragedija o Trojanskom ratu ima žene kao glavne likove. Sama Natali Hejns je rekla kako se prilikom pisanja Hiljadu brodova u velikoj meri oslanjala upravo na Euripida:

Mislim da je zaista zanimljivo što je Euripid, grčki tragičar, napisao osam tragedija o Trojanskom ratu koje su preživele do današnjih dana. Njih sedam imaju žene kao naslovne likove, samo je jedna imenovana po muškarcu. On je znao da ratna drama nastaje i nakon rata, na mestima na kojima su žene. Rat nisu samo borbe, a pobeda ponekad košta jednako kao i gubitak (često vidimo u grčkim tragedijama kako su pobednički ratnici toliko brutalni zbog svoje pobede da možda nikada neće imati povratak u bilo kakav ‘normalan’ život).

Roman Hiljadu brodova našao se u najužem izboru za prestižnu Žensku nagradu za književnost. Zanimljivo je da je Natali Hejns ranije je bila stend-ap komičarka, ali je shvatila da više voli tragedije. Objavila je još dva romana: The Amber Fury i The Children of Jocasta, kao i dve knjige publicistike. Pored toga što piše, Natali Hejns je i radio-spikerka i radio-autorka.

***

Ponovno ispričane ili originalne, vidimo da su mnoge stare priče i mitovi i dalje vrlo aktuelni i otvoreni za nova tumačenja. Pet Barker je u jednom itervjuu upravo o tom ponovnom prepričavanju mitova rekla:

Jedan od razloga bi moglo da bude to što smo preplavljeni prenaglašenim pričama iz raznih medija – uključujući i lažne vesti – koje se kratko zadržavaju na naslovnicama a potom nestaju. Suprotno tome, mitovi su tu hiljadama godina i i dalje su relevantni.

Madlin Miler se u intervjuima o svojim knjigama takođe osvrnula na ovu temu:

Postoji razlog zašto ove priče preživljavaju, a to je zato što nam govore kroz generacije, sa vanvremenskim uvidima u ljudsku prirodu. Tehnologija i kultura se menjaju, ali mi ne – mi i dalje volimo, nadamo se, borimo se, idemo u ratove, izlazimo na kraj sa svojim porodicama i sa samima sobom. Po mom mišljenju, Homer je neverovatno svež, istrgnut iz svojih naslova. Stari su imali izreku: ništa novo pod suncem. „Ilijada“ zapravo počinje strašnom pandemijom i ogromnim argumentom o tome kako su se sebični lideri loše nosili sa tim. Teško da nešto može biti relevantnije od toga. Ali ako ostavimo relevantnost po strani, možemo da kažemo da su ove priče takođe uzbudljive, živopisne i, na kraju, otvorene za nove interpretacije.

Ona je takođe govorila i o tome zašto čitaoce sve više privlače ove ponovo ispričane i zapravo, prepričane priče:

Kada iznova pišete priču, dobijate najbolje od oba sveta – šansu da se vratite omiljenoj priči, dok u njoj istovremeno otkrivate mnoga iznenađenja. Valjano prepričana priča pruža neizmeran užitak, ona sama po sebi postaje nezavisno umetničko delo, dok vas ujedno dublje upućuje u razumevanje originala.

Natali Hejns je takođe pošlo za rukom da probleme iz bronzanog doba učini savremenim: prostitucija, korumpirane vođe i uništenje zemlje samo su neki od vanvremenskih izazova sa kojima su se suočili Grci i Trojanci tokom tog perioda, ali ko kaže da te teme i danas nisu aktuelne? 

Kako god posmatrali ove romane, zaključak je da mnoge antičke (i to ne samo grčke, naravno) priče opstaju, iznova se čitaju, izvode u pozorištima, interpretiraju i ponovo prepričavaju upravo zato što su teme koje obrađuju na neki način i dalje aktuelne; one možda govore o stvarima koje su se desile pre mnogo vekova, ali način na koji su ispričane je takav da iznova možemo da saosećamo sa likovima, radujemo se sa njima ili žalimo zbog njihovih gubitaka; priče o ratovima i lošim vođama, ali i priče o ljubavi nisu tipične samo za vreme u kome su nastale – one su vanvremenske.

Interpretacija starih mitova u savremenoj književnosti se ne izvodi samo na ovaj način; serijal o Persiju Džeksonu je još jedan dobar primer. Iako su mnogi čitaoci skeptični kada je u pitanju smeštanje grčkih bogova i heroja u savremeni svet, zaključak je – da, zaista imam utisak da bi se svi oni tako ponašali da se kojim slučajem nađu u našem vremenu. Mnoga dela koja spadaju u žanr fantastike su u velikoj meri inspirisana mitovima raznih naroda.

Ipak, posle tri romana o Trojanskom ratu koji su prevedeni u kratkom vremenskom periodu, neki čitaoci su stekli utisak da je možda to ponovno dočaravanje klasičnih mitova i priča zapravo “trend” u književnosti, kao i da je možda previše priča o Troji ispričanih na drugačiji način. Ne znam koliko bih se složila, jer kao što rekoh – postoji mnogo razloga zašto su antički mitovi i dalje aktuelni. Nisam imala utisak da ponovo čitam istu priču upravo zbog različitih pristupa; pa ipak, ako je u planu da se prevede još neka knjiga sa sličnom tematikom, volela bih da možda ovog puta “čujemo” Arijadnu, ili Euridiku, Persefonu… I njihove priče mogu biti inspirativne i otvorene za interpretacije.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

Tekstovi o antičkoj Grčkoj na portalu Pulse

  Ahil, Ahilova pesma, Bojana Komarica, Briseida, Ćutanje devojaka, Hektor, Hiljadu brodova, Homer, Ilijada, Književnost, Madlin Miler, Natali Hejns, Odiseja, Patroklo, Pet Barker, Trojanski rat