"Научност философије" или желимо ли философију као науку?

Ulogujte se / Kreirajte profil

„Научност философије“ или желимо ли философију као науку?

.

Become a Patron!

.

Есеј за свакога и ни за кога

Мудрословље, истинословље, наукословље. Сви облици мисли се слове, или приказују видљивим и нескривеним кроз чулне облике звука и погледа. Говор је  фундаментални медијум философије као Истине, но, да ли Истина проговара, теже је питање. Говор је и слово, оно што је чврсто и трајно, запис који остаје у простору изван времена. Слово је снажније од говора, јер је говор слуга времену, насупрот слову, које је слуга простору. Слово је истина, говор је мудрост, али шта је науковање? Узмимо овакве исказне формулације да бисмо покушали окарактерисати „научност философије“.

Философија, Киклоп, дијете Земље (Геје) и Неба (Урана), расцјепљен између Мијења и Истине, дијете које увијек тежи оном другом. Једнооки поштовалац Истине, која га (истина) својим мирисом привлачи да говори о њој својим пипцима аргумената. Но, оваква исказна поставка је само идеална жеља, јер ваљаност формулације више одговара овој поставки: Философија, Киклопи, дјеца… једнооки поштоваоци Истина. Множина је у питању, не једнина. Множина, највећи непријатељ Философије још од пра-мисли Грка. Множина, она која раствара и скрива Истину од својих поштоваоца, која је разара у мноштво истино-мириса који својом снагом различито надражују мисаоне пипке у различитим хроно-топологијама. Мудроговорници: Платон, Аристотел, Кант, Хегел, Хајдегер, све  различити истино-мириси. Надражај Истине никад није један, јер њено хомогено распростирање не постоји. Довољно је погледати „историју филозофије“ и покренути игру сличности да би се пронашао Исти мудроговорник. Но, у ранијем исказу је већ направљена грешка. Под мудроговорницима је постављена линија хронолошког типа изједначавања. Први исказ и каснији се не поклапају. Дакле, потребно их је кориговати. Назовимо Платона и Аристотела мудроговорницима у њиховој исказној хроно-топији, док, Кант и Хегел могу постати науко-словци мудрословља. Али Хајдегер, шта је он? Нека буде истино-словац мудрословља. Или не!

Чему нам служе горе наведена поигравања анахроних сложеница и појмова. Управо за оно што ћемо окарактерисати термином „ бразде“. Философија није линеарна, равномјерна путања Истине, већ више скуп набора, испупчина и задебљања на хроно-тополошкој бразди. Дакле, разлика од Платона до Хајдегера је у скупу испупчина на једној европској бразди мисли, које најопштије иду истим хроно-топополошким током, али са међусобним одбијањем. Одбијања мисли или мудрословља ствара бразде, не-естетске ругобе Истине. Овакав производ се добија ако се Философија посматра као Једно. Проблем дефиниције Философије открива овај проблем у најбољем свијетлу. Питање „Шта је Философија“  доводи у велике неприлике, јер показује бразду која има ток, али нам не дозвољава да тај ток окарактеришемо управо због испупчина на бразди. Историја показује да прави философ увијек ставља пажњу на ток бразде, али на крају заврши као њена испупчина. Историја философије показује се увијек као недовољно добро изравната бразда мисли.

Улазимо у посљедњи дио мисаоне игре. Питање, да ли треба бразду ваљано „поравнати“ да би она добила повољно тло за „узгајање Истине“? Овдје, напокон, у расправу улази феномен Науке. Узмимо исказ: „философија је слушкиња теологије“ замијенити са „философија је слушкиња науке“. Зашто? Данас се философија показује као слушкиња науке, па још као мисаони пројекат од Канта и Хегела, зар не! Можда је основна тежња великих модерних философа да од философије створити својеврсну Науку. Довољно је погледати пројекте два поменута философа. Наука се појављује као потенцијална сила која може философску бразду да изравна на одговарајућу Истину. Зар то већ не ради у институцији? Ко данас још озбиљно схвата Платонов, па и Хегелов систем, осим ако се узму као развој историје идеја за нас модерне, или као лични надраживачи наших мисли? Како изворно осјетити Платона, а да то није украс за наше сопствене „модерне“ мисли? Науковање нововјековне Истине тежи да изравна бразду философије, као и читаве европске и не-европске појаве у митовима, религијама и идејама. Довољно је погледати формализаторски посао већине филозофа у институцијама, који не стварају ништа значајно у току бразде мисли, већ само покушавају да је исправе, објективизују и поравнају у прикладно тло. Симбиоза  институција и филозофа, кроз наукословље формализује читаву бразду, ради стварања плодног тла за Истину која је Научна. У преводу, научно је објективно, ваљано, методолошки исправно, јасно и формализовано. Сваки други ток мишљења може се сматрати, једноставно и грубо речено, као квази-мисао или Лаж.

Можда се питате гдје су ми научно-објективни аргументи за оваква тврђења? Но њих нема! У питању су аргументи философије а не науке, те због тога, философија примарно није наука. Она је много сложенија од наукословног феномена у мудрословљу. Ја сигурно нисам онај који проповједа наукословље философије, а можда ни философ, прије филозоф без оног С.

Но, боље да почнем писати прави есеј, научан по карактеру. Дакле! Филозофија је наука која се бави најопштијим и најтемељнијим питањима човјека, стварности……

За ПУЛС Срећко Ковачевић

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Nebojša Ivanović
Nebojša Ivanović
8 months ago

Prilično istinito i veoma filosofski, baš zbog nemanja naučno-objektivnih argumenata.
Čestitam!