O plemenitosti i destrukciji umetnosti

Alfred Hičkok je definisao dramu kao život, ali lišen dosadnih delova. Verovatno najbolja definicija drame još od Aristotela, kako u književnosti, tako i na filmu. Upleten u magiju sedme umetnosti, poput Hičkoka, pišem ove redove.

 

 

It` wonderful life, film Franka Kapre, film takve lepote, očaja i radosti likova, emocije kakvu niste znali da imate dok niste videli film, film o ljubavi, žrtvi, prijateljstvu, suženoj svesti koja preti da prikaže pogrešan put kao pravi, a očigledno je da je pogrešan. No country for old men, film o nespremnosti čoveka pred zlom, o iracionalnosti ljudskog duha, o promeni vremena koju likovi ne opažaju pa i dalje žive po starim uzusima, što bi ih na kraju i koštalo da su pokleli pred svojom sujetom. Unforgiven, film o nemogućnosti bežanja od sebe samog, tako sjajno predstavljeno da bivši okoreli ubica, zli kučkin sin, ne može normalno ni farmer da bude, ali i istovremeno posveta ženi i njenoj ljubavi koja je, dok je trajala, uspela da ga u tome makar obmane.  Rashomon, film o ljudskim slabostima i psihologiji, o priči i pričanju, različitoj u zavisnosti ko je vaš pripovedač, te kome poklanjate svoje poverenje, što i o vama govori. Kako god, uvek ga poklanjate sujetnom čoveku. Bicycle Thieves, film o krađi iz očaja čoveka koji ni tad ne uspeva da je izvede, jer jednostavno nije lopov, samo je gladan. Kao i njegov sin što je, u posleratnom Rimu, gde ako nemate bicikl nemate ni posao. Once upon a time in the West, film o osveti te podređenosti života osveti, koliko god ona trajala i pitanju koliko je zadovoljstvo nakon što je osveta izvršena. Film o novim vremenima, melodrami sa tužnim likovima. Dr. Strangelove, film – satira o likovima koji sebe i svet oko sebe shvataju previše ozbiljno. Amadeus, film o porazu pred genijem, razoružavajućoj snazi muzike stvorene od genija i vrlo često, u zavisnosti od gledaoca kojem se obraća, film o nemogućnosti stvaranja bilo čega kad ste suočeni da je to što želite da stvorite napravio neko, nebrojeno puta bolje nego što biste to napravili vi. Vertigo, film u kojem slabost glavnog lika biva tako podmuklo iskorišćena da je ljubav nemoćna pred željom za osvetom za naneto poniženje, naravno, na kraju svi gube, jer je ljubav izgubila. Konačno, Taxi Driver, film o destrukciji usamljenosti lika koji čini sve ne bi li je se oslobodio, ali je toliko u njemu da je postala njegov identitet i neprijatelj je svako ko taj identitet napadne.

 

 

Svi nabrojeni filmovi su remek dela po mišljenju vašeg pripovedača ali ne obraćaju se meni na isti način kao što bi se obratili vama. Neko bi postupio baš kao i Travis u Taxi driver-u i destrukciju usmerio ka nekom od nas. Neki kompozitor među nama, imajući na raspolaganju osam nota, baš kao što je to imao i Mocart, ostavio bi muziku nakon gledanja Amadeusa i bavio bi se baštovanstvom. Jer zašto bi komponovao? Suočen sa delima V.A. Mocarta, koja je svrha? Možda vas ja samo precenjujem. Možda niste dobacili dovde. Možda jedva čekate da se Klint Istvud iz Unforgiven-a vrati na stare staze, možda verujete da se Harmonika nije dovoljno brutalno osvetio za smrt brata. Možda kličete Travisu Biklu. Možda jednostavno niste gledali ove filmove i ne znate o čemu ja govorim. Ali ja znam i verujem da će svi saznati do kraja ove reči.

Umetnost nam nudi lokaciju i artikulisanje nečeg što nismo slutili da imamo, samo putem prikazivanja sličnog, forma, poput reči, slike, skulpture, manje je bitna. Umetnost bi trebalo da nam nudi nadahnuće, otrežnjenje, motiv i prepoznavanje pravca u kojem bi hteli da idemo ali i onog kojim radije ne bismo. Neophodno je razumevanje, zrelost. Svako od nas pronađe nešto drugačije, u skladu sa sopstvenim senzibilitetom. Neko je od nas je plodna njiva, neko močvara. U jednoj uspeva sve, u drugoj ništa. Koliko god bilo dobro ono što je posejano, nekad jednostavno ne uspeva.

Od pokretnih slika prešao sam na reči. Koristim ih i sad. Čitao sam sve, ne bi li uspeo da razumem sebe i svoje emocije. Tako se zvala i prva knjiga sam pročitao u tom periodu. Psihoterapija i razumevanje emocija. Sledilo je ono što je bilo analogno evoluciji u filmskom ukusu. Ali čak i od knjiga samopomoći birao sam one retke koje su napisali veliki ljudi. Osvajanje sreće Bertranda Rasela. Zatim Erih From i sa svakim novim redom osećao sam se bolje. Ne utešnije, nego bolje. Upijao sam svaku mudrost, čitao dubinske psihologe, Frojda, Junga i Adlera, autobiografije velikih ljudi, da vidim kako su se oni osećali, video da nisam sam, te da sam u dobrom društvu. Nažalost, ne u onom segmentu u kojem bih voleo da jesam, talentu, nego u zbunjenosti samim sobom i svetom, nerazumevanju jednog i drugog, očaju. Prešao sam na fikciju, čitao Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, Šekspira.

 

 

Smrt Ivana Iljiča, o čoveku koji u samrtnom ropcu shvata da je vodio promašen život. Tolstoj nam na sugestivan način kaže da shvatimo prioritete u životu dok ne bude kasno. Proces i parabola Pred zakonom, o čoveku izgubljenom u vrletima birokratije koji traži smisao i ostane krivac do kraja što ga nije pronašao. Jednostavno je slušao nametnute autoritete. Julije Cezar, drama o likovima koji suočeni sa izborom osobina kod drugih, uvek biraju one pogrešne kojima će dati prvenstvo i kroz tu jednu osobinu tumače celog čoveka, nažalost. Valden, esej o traganju za istinom i propovedničkom snagom reči Henri Dejvida Toroa. Zapisi iz podzemlja, priča o čoveku koji je po sopstvenom priznanju bolestan ali ipak se uvredi do smrti kad ga neko koga tumači značajnijim od sebe, slučajno udari ramenom u rame. Tunel, o bolesnoj opsesiji. Opklada, priča o prolaznosti materijalnog i večnosti duha.

Postoji mnogo ljudi koji su nagledaniji načitaniji od mene. Koji bi za sva ova dela napisali ovo što sam napisao ja, plus još mnogo toga. Postoje ljudi koji bi ove dve rečenice o svakom delu zamenili sa neke druge dve. Postoje oni koji ne bi imali da napišu bilo šta. Postoje ljudi koji ne rastu ni sazrevaju uz umetnost već je doživljavaju kao beg.

Postoje drugi koji ovakvim delima hrle u realnost. Nedovoljno zreli i izgrađeni  pokušavaju da žive ono što i njihov fiktivni junak i time postaju opasniji od onih kojima su takvi junaci samo beg od realnosti. Tu dolazimo do destrukcije. Umetnost pada pred njihovim krhkim intelektom. Nailazi na slepu ulicu. Nisu u njoj videli ništa osim nasilja.

 

 

U čuvenom slučaju The State of Illinois v. Nathan Leopold & Richard Loeb (Država Ilinoj protiv Nejtana Leopolda i Ričarda Leba) iz 1924. godine, dvojica studenata Univerziteta u Čikagu osuđena su za ubistvo četrnaestogodišnjeg Bobija Frenksa, verujući da čine „savršen zločin“ te u soptvenu moralnu i intelektualnu superiornost nad žrtvom koja bi ih abolirala od kazne. Dvojici studenata pretila je smrtna kazna i verovatno bi bila i izvršena, da njihov branilac nije bio legendarni advokat odbrane Klarens Derou. U spektakularnoj završnoj reči Derou je delovanje dvojice optuženih studenata doveo u vezu sa pogrešnom interpretacijom dela velikog nemačkog filozofa Fridriha Ničea. Derou navodi da je čitao sve od Ničea, da je u pitanju veličanstven filozof, neprevaziđenog rečeničnog stila, najoriginalni u 19. veku. Niče piše da je Nadčovek sledeći evolutivni korak u ljudskoj rasi. Njegova knjiga S one strane dobra i zla je kritika morala kakav čovek poznaje te da takva pravila neće važiti za Nadčoveka već neka druga, koja će sâm napisati. Derou navodi da Nejtan Leopold nije jedini čovek koji je čitao Ničea, ali je verovatno jedini na koga je Niče uticao na način na koji je uticao. Dok su vršnjaci njegovih branjenika radili na farmi, igrali bejzbol, uobičajeno za njihove godine, Leopold je čitao Ničea, za šta nije imao dovoljno zrelosti. Postao je opsednut tom doktrinom. Doktrinom da će obične ljude upregnuti u ostvarenje sopstvenih namera, onako kako želi, u skladu sa Ničeovom kreacijom Nadčoveka. Međutim, ono što Leopold u tako mladoj dobi nije mogao da razume, jeste da je Niče imao prezriv stav prema onome za što smo naučeni u mladosti da verujemo da je bitno i da su njegove ideje filozofski san koji se ne primenjuje doslovno u životu. Nadmoćnost Ničeovog nadčoveka ne leži u njegovom geniju već u njegovoj slobodi od skrupula i kao takav, izuzet je od zakona. Tako su, u svojoj suženoj svesti, mislili i branjenici Klarensa Derou čineći ubistvo. Ali oni nisu izuzeti od zakona. Štaviše, pretila im je smrtna kazna. Derou navodi da ne vidi razlog da sudbina dečaka zavisi od pogrešnog čitanja dela Fridriha Ničea, ali i da svako čitanje ostavi neki uticaj na čoveka, u većoj ili manjoj meri. Ostavlja na sudiju, porotu, njega i njegove branjenike. Naposletku, njihovo delo se ne može opravdati, ali bilo bi licemerno pretiti im smrtnom kaznom. U čemu ovaj put leži moralna odgovornost države ako sudi dvojici mladića za ubistvo preteći im istim, uzajamnim činom – ubistvom. Zašto država sa gađenjem i retribucijom sudi, ali naposletku čini isto – ubija. Završna reč Klarensa Deroua smatra se vrsnim primerom argumenata protiv smrtne kazne, a drugi deo naše priče pogubnim uticajem, destrukciju umetnosti kad se suoči sa močvarom. Država je dodelila doživotnu kaznu zatvora Leopoldu i Lebu. Ričard Leb je tragično stradao u zatvoru. Nejtan Leopold je posle 33 godine zatvora pušten na slobodu. Umro je od srčanog udara izazvanog dijabetesom u 66. godini. Klarens Derou bio je jedan od najvećih američkih advokata ikada.

Ova jukstapozicija, plemenitost i destrukcija u umetnosti, koju čine dve slike, dve grupe korisnika; prvu, oličenu u kratkoj analizi filma i književnosti kako ih vidi potpisnik ovih redova, te analizi Ničeovog dela koju daje Klarens Derou; drugu, oličenu u dvojici nesrećnih mladića, Leopolda i Leba i njihovog shvatanja dela – predstavlja liniju oko dve vrste tla: plodnog i močvarnog, liniju oko misli, plodne i močvarne misli. Ovo drugo ne uspeva.

Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

4.4 5 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments