Prokopije iz Cezareje – Tajna istorija

Tračevi  i skandali sa dvora cara Justinijana  i naličje vlasti   

“U svojoj stalnoj nadi u budućnost, ljudi podnose svoje sadašnje nevolje lakše nego kada                                  ih muči nasilje koje vrši vlast, u ime države”. (“Tajna istorija”)

 

Otkrića klasičnih spisa iz antike u nekoj prašnjavoj biblioteci  ponekad su imala uzbudljivijiu i zapleteniju istoriju od detektivskih romana ili Borhesovih priča. Tako je, npr. povest o neobičnom otkriću znamenitog Lukrecijevog dela “O prirodi stvari”- poslednjeg sačuvanog prepisa te antičke “biblije materijalizma” – bila je povezana sa buđenjem pokreta Renesanse i humanizma u XV veku u Italiji. Jedan drugi stari i neobičan tekst izazvao je posebnu zbunjenost bibliotekara, onda kada ga je u ogromnom lavirintu hiljadugodišnje Vatikanske biblioteke početkom XVII veka otkrio obrazovani sveštenik grčkog porekla. Tekst, u kome je bilo navedeno da ga je napisao ugledni istoričar iz vremena viznatijskog cara Justinijana po imenu Prokopije iz Cezareje, bio je tako neobičan, pričao toliko različitu priču od one poznate o velikom caru i njegovoj carici, i sadržao na nekim mestima toliko “prljavog veša” sa dvora i tako skaradne crtice o seksualnim iskustvima iz mladosti carice Teodore, da još vekovima kasnije najškakljiviji delovi  “Tajne istorije”  nisu objavljivani. Debata o autetičnosti dela, odnosno pitanje da li je moguće da je tako nešto svojom rukom zapisao poštovani carigradski senator i istoričar Prokopije, trajala je u naučnim krugovima sve do pred kraj XIX veka – kada je definitivno potvđena autentičnost rukopisa.

   

Prokopije je bio obrazovani pravnik koji je živeo za vreme vladavine jednog od najvećih vizantisjkih careva – Justinijana (vladao 527-565) – inače rođenog u našim krajevima  – i  koji je godinama kao sekretar u ratnim pohodima pratio velikog vojskovođu Velizara. U doba kada se Istočno rimsko carstvo (Vizantija) ponovo uzdizalo, Velizar je osvojio velike prostore nekadašnjeg Zapadnog rimskog carstva na kojima su vladali varvari – od Severne Afrike (Kartagina) preko Španije do Italije sa Rimom i time, nakratko, ponovo objedinio Carstvo “Romeja” (kako su sebe zvali podanici Carigrada) na celom Mediteranu.

Sve ove pobede ovekovečio je u svojim vrlo zvaničnim zapisima “Justinijanovi ratovi” carski istoričar Prokopije. On je, osim toga, u delu “Građevine”, takođe posvećenom caru Justinijanu, prikazao i carevu ktitorsku delatnost. Taj spis okitio je nebrojenim iskazima pohvala slavnog cara – onog istog koji je bio ktitor veličanstvenog hrama carigradske “Svete Sofije”, ali i brojnih drugih građevina. Međutim, nekoliko godina kasnije, verovatno ponukan doživljenim nepravdama ili nekom uvredom sa dvora, Prokopije je u tajnosti svog doma rešio da sačini jedan drugačiji zapis: tajnu hroniku tračeva i skandala o caru i carici, kao i o svom nekadašnjem šefu – vojskovođi Velizaru i njegovoj ženi – ne prećutavši ništa a dosoljavajući koliko je mogao i znao. Često i više od toga. Morao je, kako sam kaže, da piše u najvećoj tajnosti.

“Nisam se mogao osloniti ni na najbliže među svojim  rođacima”  jer “ne bih mogao izbeći ni najsvirepiju smrt da sam bio otkriven”.

“Tajna istorija” je spis koji “kao da je pisan žuči a ne mastilom”, kakav se teško može uporediti sa bilo čim sličnim iz doba antike ili srednjeg veka. Donekle mu je blisko po skandaloznosti anegdota i pikanterija Svetonijevo delo “Životi dvanest Cezarara”. Ipak Prokopije, koji je pisao grčki i koji se u svojim zvaničnim delima ugledao na velike grčke istoričare Herodota, Tacita i Polobija, u “Tajnoj istoriji” prevazilazi i Svetonija.

Tako je veliki vojskovođa Velizar u ovoj verziji Prokopijeve istine postao uglavnom lenji nesposobnjaković, papučić  svoje supruge Antonije, koja ga, potpomagana prijateljicom, caricom Tetodorom, često varala.

Velizar je bio van sebe od radosti, i želeći da u isto vreme iskaže svoje osećanje, on odmah ustade i pade ničice pred ženine noge. Obrgli joj noge obema rukama i prelazeći neprestano jezikom s jedne pete na drugu, nazivao ju je uzrokom svog spasenija i životai obećao joj da će odsad biti njen rob, a ne muž”.

Velizar je još dobro prošao u odnosu na sliku koju je Prokopije ostavio o čuvenom vizantijskom caru i carici. Teodorina mladost cirkuske igračice i bludnice, o čemu je Prokopije mogao znati samo po nepouzdanim ogovaranjima gradske svetine ili zlobnim tračevima iz sumnjivih carigradskih krčmi – a čemu je verovatno i sam pridodao pomažući se sopstvenom maštom starog dvorskog ulizice i hipokrita – opisana je na način da bi mu pozavideli i današnji pisci skloni eksplicitnim prikazima orgija. Uz to, slavna carica zapamćena po inteligenciji, odlučnosti i lepoti – desna ruka svog muža i vladara – bila je po Prokopiju krajnje zlobna, svirepa, sujetna, nečovečna, nemilosrdna, nepoverljiva, gramziva… Car Justinijan je delio sa caricom “gramzivost, strast za ubijanjem i nepoverenje prema svemu i svakome” (“Tajna istorija”). Prokopije pripoveda na desetinama stranica o raznim carevim nepočinstvima, čak i ne pokušavajući da ostavi utisak objektivnosti ili nepristrasnosti – osobine koje ljudima srednjeg veka nisu bile bliske. 

”Nedela koja je Justinijan počinio tako su mnogobrojna da ni čitava večnost ne bi bila dovoljna da se ispričaju”…Od kako postoje ljudi, nikad nije postojao ovakav strah od nekog tiranina” …”Lakše bi čovek prebrojao sva zrnca peska, nego broj onih koje je car poubijao”…”Odabrao bi najgore ljude i prodavao im za skupe pare javne službe da bi ih ovi upropastili”…itd, itd…

Sve napred navedeno nije bilo dovoljno, pa Prokopije na kraju zaključuje da vladarski par i ne pripada ljudskom rodu:

“Zbog ovakvih postupaka meni i većini od nas ovo dvoje nikad nisu ni izgledali kao ljudska stvorenja, nego pre neka vrsta demona osvetnika, kao što pesnici kažu dva utamanjivača ljudi…Tako primivši ljudski oblik, a uistinu demoni, oni uzdrmaše čitavu vasionu…”

+++

“Šta je istina”? pitao je Poncije Pilat na suđenju Isusa iz Nazareta. Prokopijev neprijateljski pamflet navodi na pitanje i razmišljanje o objektivnosti istorijskih spisa i zapisa i o slici prošlosti koju stvaramo na osnovu njih. Velika je tako provalija između slike Justinijana i Teodore na veličanstvenom mozaiku iz crkve u Raveni, ili slike o Justinijanu obnovitelju Rimskog carstva i graditelju “Svete Sofije” iz zvaničnih hromnika, s jedne strane, i onoga što piše u “Tajnoj istoriji”.

Slika vladara je u načelu uvek zamućena u očima njegovih podanika. Vladar  (ili političar danas)stalno donosi odluke i deluje, što na različite – dobre ili loše načine – ima posledice po njegove potčinjene. Stoga utisak o nekom vladaru može biti vrlo raznolik ili sasvim suprotan, zavisno od ugla posmatranja. Možda bi se moglo zaključiti da (istorijski) lik vladara ne zavisi toliko ni od njegovog karaktera, ni od njegovih namera, pa čak ni od njegovih dela, koliko od kratkoročnih i dugoročnih posledica njegovih odluka na potomstvo. Kada je reč o Justinijanu, najveće delo njegove vladavine nisu ni njegova osvajanja ni građevine koje je podigao, već jedna knjiga: tzv. Codex iuris civilis (Digeste), odnosno opšta kodifikacija rimskog prava koja je obavljena u njegovo vreme i na osnovu njegovih naredbi i koja je neizmerno uticala na razvoj naše civilizaciju od onog vremena pa sve do danas.

Na kraju, a imajući posebno vidu jednostranost i preteranost iskaza iz Prokopijeve “Tajne istorije” (čime je njen autor u prvom redu naudio sopstvenoj uverljivosti kod čitalaca) preporučujem da se uz ovo delo čita paralelno i neka od modernih istorija o vremenu Justinijana i Teodore, odnosno o istoriji Vizantije. Evo nekoliko: “Istorija Vizantije” Georgija Ostrogorskog predstavlja klasično akademsko delo koje obuhvata celokupnu hiljadugodišnju istoriju Carstva od Konstantina Velikog (IV vek) do pada Carigrada pod Turke (XV vek). Među brojnim delima o Vizantiji, preporučujem zbog izuzetnog stila i lakoće čitanja knjige jednog Francuza (Šarl Dil, Vizantijske slike, Prosveta), kao i jednog Britanca (sjajna  Istorija Vizantije u 3 toma autora Džon Džulijus Norviča, prevedena kod nas i koja se čitao kao detektivski roman). Najzad, treba pomenuti i prof. Radivoja Radića koji je objavio niz popularnih i vrlo čitljivih priča iz istorije Vizantije (Purpur i pergament, Drugo lice Vizantije, Carigrad – priče sa Bosfora i dr).                       

Duško Lopandić

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments