Psihologija estetskog doživljaja– crtice o biološkom poreklu estetskog doživljaja, o patetičnim iluzijama koje ga „tumače“, o neiskrenosti volje da se dokuči njegova suština… –

– Estetski doživljaj je prijatna emotivna reakcija na čulne podražaje iz okolnog sveta ili iz svojih ličnih sećanja (slike, zvukovi, dodiri, mirisi, ukusi), koji direktno ili asocijativno nagoveštavaju događaje povoljne za preživljavanje jedinke i održanje vrste. 

– Čulni podražaji koji nagoveštavaju događaje koji su nepovoljni za preživljavanje jedinke i održanje vrste manifestuju se neprijatnim emocijama, i mogu se nazvati negativnim estetskim doživljajem.

– Događaji povoljni za preživljavanje jedinke i održanje vrste u svojim bazičnim oblicima odnose se na zadovoljavanje ličnih primarnih nagona. U lične primarne nagone spadaju: potreba za vazduhom, potreba za vodom, potreba za hranom, potreba za razmnožavanjem, potreba za bezbednošću od predatora/neprijatelja i od nepovoljnih uslova sredine.

– Nešto kasnije u evolutivnom smislu, nastaju estetski doživljaji vezani za primarne interpersonalne nagone: odnos prema roditelju i odnos prema potomku. Tu se može ubrojati i treći interpersonalni nagon – odnos prema drugoj ravnopravnoj jedinki, iako je taj nagon proizvod kombinovanja prva dva interpersonalna nagona sa nagonskim odnosom prema predatoru. Interpersonalni primarni nagoni predstavljaju evolutivnu nadogradnju ličnih primarnih nagona. Nastaju kontinuiranim evolutivnim razvojem emocija, zbog čega imaju iste ciljeve kao i lični primarni nagoni: preživljavanje jedinke i održanje vrste.

– Evolutivnim razvojem ljudskih psiholoških funkcija – pre svega osovine: svest o sebi → narcizam → potiskivanje narcizma → ljudski moral – estetski doživljaj prirodno zaposeda i oblast ljudskog morala, odnosno oblast višeg – sekundarnog nagonsko-emotivnog sistema.

– Asociranje na događaje predstavlja dominantan način proizvodnje estetskog doživljaja kod savremenog čoveka. Zasniva se na nesvesnom povezivanju konkretnog čulnog podražaja sa nagonskim emocijama. Ovaj mehanizam predstavlja prečicu, racionalizaciju rada mozga, jer se time „preskaču“ velike oblasti svesne obrade podataka koji su već obrađeni ranije u životu, na osnovu ličnih ili kolektivnih iskustava.

– Istim mehanizmom funkcioniše i ljudska intuicija; ponašanje životinja dominantno je zasnovano na tom mehanizmu. Neurofiziološka osnova tog mehanizma jeste psiho-emotivni fenomen poznat pod nazivom uslovni refleks.

– Estetski doživljaj je prirodna psihološka funkcija, koja u neurofiziološkom smislu  predstavlja deo sistema emocija, kao jedne od četiri psihološke funkcije živih bića: čula, emocije, memorija (nagoni) i razmišljanje.

– Ako bismo želeli da estetski doživljaj preciznije lokalizujemo u kompleksnom sistemu emocija, mogli bismo ga označiti kao njegovu prethodnicu.

– Psihološke funkcije međusobno su isprepletane i interaktivne. Sveukupnost njihove aktivnosti formira globalni psiho-emotivni sistem živog bića. Slično kao što naizgled zasebni organski sistemi (neuralni, respiratorni, digestivni, lokomotorni…) formiraju integralni organizam živog bića.

– Jedna od važnih osobina emotivnog sistema jeste njegova anticipativnost. Anticipativnost u sebe uključuje i sve ostale psihološke funkcije, ali definitivno se realizuje u sistemu emocija, zbog čega u strukturnom smislu pripada tom sistemu.

– Anticipativnost emocija neophodna je evolutivna osobina u cilju održanja života, kod svih živih bića. Živo biće procenjuje, na primer, osobine drugog živog bića u svojoj okolini na osnovu čulnih informacija, i u odnosu na tu procenu proizvodi se emotivna reakcija u njemu u odnosu na to drugo živo biće. Emotivne reakcije biće različite u zavisnosti od toga da li čulne informacije govore da je to drugo živo biće pogodno kao hrana, kao partner za razmnožavanje, ili predstavlja potencijalnog napadača koji će mu ugroziti život. Anticipativna emotivna reakcija nije konkretno zadovoljavanje nagona, već predstavlja emotivni poriv koji će pravovremeno odrediti vrstu postupaka koji će dovesti do konkretnog zadovoljavanja nagona.

– Estetski doživljaj u svojoj suštini predstavlja ovu anticipativnu emotivnu reakciju na čulne informacije iz okoline.

– Razvoj razmišljanja i svesti o sebi („slučaj čoveka“) doveo je do neke vrste disocijacije estetskog doživljaja od njegovih bazičnih prirodnih funkcija.      

– Čovek je vremenom počeo sam da proizvodi čulne nadražaje koji mu estetski prijaju: da crta, slika, proizvodi zvukove, igra… dosta kasnije, počinje i oblike govornog sporazumevanja da slaže u forme koje asociraju na estetiku primarnih nagonskih odnosa i emocija (poezija).

– Na ovaj način, veštačkom proizvodnjom estetskog doživljaja, čovek je uspeo da dobije mnogo više estetike nego da se oslanjao samo na prirodne mogućnosti, pogotovo u uslovima povećanja brojnosti ljudske populacije. No ta estetika, ma kako delovala očaravajuće, u svojoj suštini predstavlja surogat prirodnog estetskog doživljaja.

– Utisak da je estetika nešto mnogo više od ovoga što sam naveo, proizvod je davno donesene odluke ljudskog roda da neke svoje psihološke sadržaje potiskuje u nesvesno. Sve je počelo potiskivanjem u nesvesno svog narcizma, koji je sasvim prirodni psiho-emotivni proizvod u procesu nastajanja svesti o sebi. Potisnut je zato što je bio remetilački faktor za razvoj života u društvu. Međutim, svaki psihološki sadržaj potisnut u nesvesno traži način da se ispolji u svesnom životu, preko kompenzacija.

– Zato, pod jedan, čovek ne može prepoznati konekcije savremenog estetskog doživljaja (pri pogledu na, recimo, neku apstraktnu umetničku sliku, ili na komad nameštaja) sa iskonskim emocijama u vezi preživljavanja i produženja vrste, jer je većina tih konekcija potisnuta u nesvesno. Izvlačenje tih konekcija iz nesvesnog čovek teško podnosi, zato što taj postupak predstavlja narcističku povredu, a osim toga pobuđuje u čoveku nagonski strah od nepoznatog.

– Pod dva, čovek zbog potreba kompenzovanja svog potisnutog narcizma ima emotivnu potrebu da kao biće bude nešto više od ostalog živog sveta (druga živa bića tu potrebu nemaju). Ovu svoju potrebu dominantno realizuje u oblasti u kojoj ima realne komparativne prednosti nad ostalim srodnicima iz živog sveta: u svojoj snazi razmišljanja. Kao realizacija te ljudske psiho-emotivne potrebe pojavljuju se razni psiho-emotivni fenomeni: narcistička impresioniranost svojom moći apstraktnog mišljenja, nadnaravni religijski doživljaji o ljudskoj prirodi, utisci da je ljudska svest sazdana od neke nepoznate i neutvrdljive materije (koju je napravila vasiona da bi svesno promišljala sebe?!), pa, između ostalog, i impresioniranost nedokučivošću svog estetskog doživljaja…

– Čovek, dakle, ima nesvesnu potrebu da njegov estetski doživljaj bude nedukučiv i neobjašnjiv, nešto što odlikuje samo njega, mimo ostalog živog sveta na Zemlji – da bi time uzvisio sebe i delom kompenzovao svoj potisnuti narcizam.

– Ciljevi ovog mog traktata o psihologiji estetskog doživljaja jesu: 1) predstavljanje hipoteze o psiho-emotivnom poreklu estetskog doživljaja; 2) objašnjavanje puteva i mehanizama transformacije estetskog doživljaja – od njegovih izvornih prirodnih oblika do njegovih „nedokučivih“ formi u savremenom ljudskom životu; 3) ukazivanje na razloge i prinude koje su dovele do tih transformacija, koje su uostalom iste one prinude zbog kojih čoveku odgovara da nedokučivost njegovog estetskog doživljaja ostane i dalje takva – nedokučiva.

ESTETSKI DOŽIVLJAJ ŽIVOTINJA

– Zbog svoje potrebe da sebe uzvisi svojim emocijama, između ostalog i svojim estetskim doživljajem, a ta potreba smeštena je duboko u njegovim potisnutim nesvesnim psihološkim sadržajima, čovek zanemaruje i potcenjuje snagu emocija ostalih živih bića.

– Čovek jeste superioran nad drugim živim bićima po snazi svoga razmišljanja, ali njegov utisak da je nad njima superioran i u snazi emocija – samo je iluzija, posredno izvedena iz subjektivne impresioniranosti snagom svog razmišljanja.

– Postojanje emocija kod životinja i snaga njihovih emocija implicitno ukazuju na to da i životinje imaju estetski doživljaj, čija funkcija je proizvodnja prijatnih emocija na nagoveštaje događaja povoljnih za preživljavanje i održanje vrste, odnosno proizvodnja neprijatnih emocija na nagoveštaje događaja koji su nepovoljni za preživljavanje i održanje vrste.

– Možemo, recimo, zamisliti jednog jelena, i upitati se da li taj jelen može osećati ikakav estetski doživljaj prema bujnoj livadi koja obećava bogatu ispašu. Kao što, recimo, njegov rival u ljudskom rodu oseća estetski doživljaj restorana koji obećava izvanredan ručak. To što je nekome nezamislivo da jelen ima estetski doživljaj, ne znači da jelen zaista nema estetski doživljaj. Problem je u tome što jelen ne izražava svoj estetski doživljaj na način koji će taj neko primetiti. Poznavaoci životinja verovatno mogu osetiti njihove emocije koje su analogne ljudskom estetskom doživljaju.

– Životinje manifestnije reaguju na negativni estetski doživljaj, na primer, ignorisanjem i udaljavanjem od životne okoline koja je nepovoljna za preživljavanje i održanje vrste. Analogijom se može zaključiti da postojanje negativnih estetskih doživljaja kod životinja ukazuje na to da kod njih postoje i pozitivni estetski doživljaji, koji su teže uočljivi.

– Sve ovo i dalje nije dokaz da je estetski doživljaj kod čoveka nesvesno povezivanje čulnih doživljaja okolnog sveta i svojih sećanja (slike, zvukovi, dodiri, mirisi, ukusi) sa događajima koji su povoljni za preživljavanje i održanje vrste. Nagoveštaj da i kod životinja postoji estetski doživljaj nije bez značaja, zato što analogijom sa životinjama možemo mnogo naučiti o bazičnim psihološkim karakteristikama čoveka, koje su odavno zatrpane debelim naslagama psiholoških sadržaja potisnutih u nesvesno.

ESTETSKI DOŽIVLJAJ KOD ČOVEKA

– Treba dokazati (ili bar uverljivo pokazati) da se nagonske reakcije na čulne podražaje koji nagoveštavaju blistavost života, ili užas smrti, u svom prerađenom obliku kod čoveka manifestuju kao estetski doživljaj, ili kao negativan estetski doživljaj.

– Kod čoveka je ovo teško dokazati, zbog kompleksnosti psiholoških sadržaja i različitosti ličnih i kolektivnih iskustava u svakom pojedincu. Ovu razliku najbolje ilustruje poznata izreka da o ukusima ne vredi raspravljati.

– Postoji mogućnost približavanja istini, zato što postoje dominantni oblici manifestovanja estetskog doživljaja na različite estetske podražaje, koji se sa značajno većom učestalošću nego neki drugi oblici pojavljuju u ljudskoj populaciji. Na primer, cvetna livada će bezmalo kod svakoga pobuditi pozitivan estetski doživljaj, dok će deponija smeća kod ogromne većine pobuditi negativan estetski doživljaj.

– Ne treba posebno dokazivati da ne postoji ni najmanji fragment ljudskog života – od ličnog izgleda i ponašanja, izgleda i ponašanja drugih, preko životnih i radnih prostora, svih mogućih upotrebnih predmeta, religijskih, naučnih i umetničkih tvorevina, do najbizarnijih detalja, kakav je recimo izgled i ponašanje insekta koji nam dosađuje – koji nije predmet obrade našeg estetskog doživljaja.

– Neujednačenost estetske procene može stvoriti jednostrani utisak kod pojedinaca ili grupa da nekim drugim pojedincima ili grupama estetski doživljaj nedostaje. Naravno, nije u pitanju nedostajanje, već različitost estetske procene.

– Pažljivijom analizom moglo bi se utvrditi da je globalni estetski doživljaj relativno ujednačen psiho-emotivni fenomen u ogromnoj većini ljudske populacije. Utisak o njegovoj neujednačenosti je sekundarni proizvod drugih parametara ljudskog življenja: kulturoloških, intelektualno-obrazovnih, finansijskih, religijskih, parametara tradicije…

– Radi bolje preglednosti, ljudski estetski doživljaj mogao bi se podeliti u dve velike grupe: 1) globalna sveprožimajuća estetika svakodnevnog života; 2) estetika ljudskih proizvoda čija glavna, najčešće jedina i dovoljna svrha, jeste proizvodnja estetskog doživljaja – što se u principu odnosi na umetnička dela. 

– Estetika umetničkih dela informativnija je u procesu potrage za pravom prirodom estetskog doživljaja, pre svega zbog svoje usredsređenosti na sam estetski doživljaj, ali i zbog evidentne heterogenosti kvaliteta umetničkih dela i heterogenosti ljudskog estetskog reagovanja na različite vrste i kvalitativne nivoe umetničkih dela.

– Zato ćemo se u daljim razmatranjima dominantno oslanjati na ovu kategoriju estetskog doživljaja, prevashodno na likovnu umetnost. Vizuelna estetika najstarija je i najočiglednija ljudska estetska disciplina. Nema razloga da identične relacije ne važe u drugim oblastima estetskog doživljaja.

– Očekujemo da na kraju, zaokruživanjem priče, u potpunosti budu obuhvaćeni i estetski mehanizmi globalne sveprožimajuće estetike svakodnevnog života, kao i da svi estetski mehanizmi, iz obe grupe, budu svedeni na inicijalno predstavljene hipotetičke postavke o psihološkoj prirodi estetskog doživljaja.

DISOCIJACIJA EMOTIVNOG DOŽIVLJAJA I ŽIVOTNE REALNOSTI

– Estetski doživljaj predstavlja prijatnu emotivnu reakciju na čulne podražaje određenog kvaliteta.

– Logično je da prijatnost čulnog podražaja svoje korene vuče iz bazično prijatnih životnih situacija. Bazično prijatne životne situacije predstavljaju događaje koji znače održanje života jedinke i vrste, ili nagoveštaj tih događaja.

– Bazični mehanizam realizacije održanja života jedinke i vrste ostvaruje se preko sistema emocija: prijatne i poželjne emocije idu uz događaje koji su povoljni za održanje života, neprijatne i nepoželjne emocije idu uz događaje koji su nepovoljni za održanje života.

– Taj sistem napravila je evolucija, kako za sva živa bića tako i za čoveka. To je osnovni aksiom funkcionisanja živog sveta na Zemlji. Besmisleno je dokazivati ga.

– Jedan od problema ljudske egzistencije je emotivno-realna disocijacija – odvajanje emotivnog doživljaja od životne realnosti.

– Emotivni doživljaj, kao izvor prijatnosti i uživanja, koji se zahvaljujući moći ljudskog razmišljanja i tehnološkim dostignućima može generisati nezavisno od životnih dešavanja, u nekim slučajevima i u nekim segmentima življenja postaje cilj za sebe. Čovek teži postizanju dobrih emocija per se, nezavisno od kvaliteta svoje realne životne situacije.

– Ekstremni primer za ovakvu dispoziciju jesu bolesti zavisnosti – nesvrsishodno i često destruktivno izazivanje dobrih emocija hemijskim sredstvima ili postupcima.

– Estetski doživljaj koji je „veštački proizveden“, u obliku umetničkih dela, u nekom suštinskom smislu svog psiho-emotivnog funkcionisanja funkcioniše upravo na taj način: proizvodi dobre emocije u relativnoj nezavisnosti od realne životne situacije.

– Za razliku od direktnog delovanja psihoaktivnih supstanci na elektrohemijske strukture u mozgu, estetski doživljaj umetničkih dela deluje preko realnih životnih dešavanja. Jedino što je to delovanje posredno – ostvaruje se asocijacijama. Ne odnosi se na trenutna životna dešavanja, već se realizuje asocijacijama na realna životna dešavanja zabeležena u ličnom i kolektivnom nesvesnom sećanju, odnosno u primarnim i sekundarnim nagonima.  

– Tehnika estetskog prikaza u umetničkom delu je sredstvo izazivanja aktuelnih čulnih oseta koji proizvode estetski doživljaj. Tehnika prikaza ne deluje sama za sebe, već deluje sinergistički sa sadržajem umetničkog dela, i – neodvojivo od tog sadržaja.

– Sadržaj, ili tema umetničkog dela, predstavlja onaj elemenat umetničkog dela koji kod posmatrača pobuđuje doživljaj realne životne situacije/događaja. Na primer, ako na slici vidimo radnike u fabričkoj hali to će nam pobuditi doživljaj radnika u fabričkoj hali, možda i širih emocija prema ljudskom trudu uopšte, ali neće pobuditi, recimo, doživljaj romantičnog sutona. Doživljaj romantičnog sutona pobudiće slika čiji sadržaj je prikaz romantičnog sutona.   

– Kada bi sama tehnika umetničkog estetskog prikaza, bez ikakvog životnog sadržaja, mogla da izazove emocije estetskog doživljaja, to bi bio efekat ravan učinku psihoaktivnih supstanci. Međutim, u umetnosti toga nema. Stilove umetničkih prikaza koji estetski doživljaj ostvaruju naizgled bez konkretnog životnog sadržaja, kao što su apstraktna likovna umetnost ili instrumentalna muzika, odlikuje posrednija asocijativnost. Asocijacije su u tim slučajevima intuitivnije, manje jasne svesnim psihološkim slojevima, ali utoliko bogatije i sveobuhvatnije.   

VEZE OMILJENIH TEMA UMETNIČKIH DELA I PRIMARNIH I SEKUNDARNIH NAGONA

– Već panoramskim pogledom na istoriju umetnosti, otkrićemo da se teme koje su predmet umetničke obrade mogu grupisati u svega nekoliko grupa, u kojima je bezmalo sadržan celokupan svet umetničkog izraza.

– Portret ili figura, pejzaž, mrtva priroda, akt, istorijske scene, kompozicija sa više osoba u različitim životnim situacijama, urbani prizori, sakralni i svetovni građevinski objekti, u ranijim vremenima religijske teme… i, to bi bilo manje-više sve od likovne umetnosti.

– Slično je i sa književnošću i poezijom, u novije vreme sa filmskom umetnošću: ljubavni odnosi, i opet ljubavni odnosi, socijalni sukobi – od ratova – preko političkih – do policijsko kriminalnih obračuna (poželjno oružanih, sa toliko snažnom, a  tako snažno u nesvesno potisnutom željom za ubistvima), emotivne sage o porodičnim odnosima, i slično… ali ne još mnogo više od toga.

– Postoje dva izvora estetskog doživljaja u odnosu na evolutivni nivo nagona: 1) nagoveštaj zadovoljavanja primarnih nagona i 2) nagoveštaj zadovoljavanja sekundarnih (moralnih) nagona. U estetskom doživljaju najčešće se izvorno mešaju zadovoljavanja primarnih i sekundarnih nagona, zajedno sa društveno prihvatljivim zadovoljavanjem narcizma, što se preliva u sadržaje umetničkih dela, čineći estetski doživljaj dela po pravilu kompleksnim.

– Najjednostavnije teme likovnih umetničkih dela u principu su one teme koje ne sadrže ljudske figure, već eventualno samo posredne nagoveštaje ljudskih korisnih aktivnosti na planu održanja života – uspešne realizacije primarnih nagona. Tu spadaju pejzaži i mrtva priroda.

– U pejzažima će se naći uzbujala žitna polja, selo ili pojedinačna kuća, stajaća ili tekuća voda, vetrenjača ili mlin, zelenilo biljne vegetacije i plavetnilo neba prošaranog belim oblačićima, šarenilo cveća često, more kao izraz izvora i beskraja života, belina zime i narandžasti odsjaj vatre kroz prozore zavejanih kuća…

– Mrtva priroda (neshvatljivo odvratan naziv za plodove života; u engleskom jeziku („still life“) naziv ove kategorije sadrži reč „život“) – predstavlja plodove, izvore i ishode života, aranžirane u uslovima koji asociraju na udobno i bezbedno zadovoljavanje primarnih nagona.

– Veza sa primarnim nagonima – zadovoljavanje potreba za hranom, vodom, vazduhom, toplim i bezbednim staništem – u ovim likovnim izrazima potpuno je jasna. Kao i u muzičkim delima slične tematike, kao što je Bahov Vazduh, ili Vivaldijeva Četiri godišnja doba.

– Prikazi ljudskih likova i figura na kompleksan način zadiru u višu sferu ljudskih emocija – sferu narcizma, potiskivanja narcizma i kompenzacija tog potiskivanja. To je zato što je čovek u tim umetničkim delima već uveliko oblikovan kao više, „nadnaravno“ biće, sa svim moralnim imperativima i tenzijama koje nosi društveni život tog nivoa.

– Procentualno učešće portreta u sveukupnoj kolekciji likovnih umetničkih dela kroz istoriju govori o ljudskoj potrebi ispoljavanja svog narcizma na društveno prihvatljiv način.

– Nisu svi portreti izraz narcističkih previranja. Na mnogima se mogu osetiti prijatne roditeljske emocije brižnosti i milosrđa, ili prijatne emocije zahvalnosti i poverenja, koje odlikuju uzornog potomka. U ovim slučajevima estetski doživljaj portreta direktno komunicira sa primarnim interpersonalnim nagonima – odnosom prema roditelju i odnosom prema potomku. 

– Estetska vrednost portreta ne zavisi od standardnih merila lepote ljudskog lica koje je na portretu, već od iskrenosti i uverljivosti prikazivanja unutrašnjeg emotivnog kolorita ličnosti, koji se u realnom životu može naslutiti na svakom licu. Sredstvo ovog naslućivanja jesu iste one ranije pomenute prečice asocijativnosti i intuicije, koje u slučaju postojanja transfera emocija nazivamo: empatija.

– Oficijelno najčuveniji portret u istoriji čovečanstva – Da Vinčijeva Mona Liza – najočiglednije govori o međusobnim previranjima i uticajima jednoznačnih primarnih i ambivalentnih moralnih nagona. Estetska nedokučivost te slike verovatno je sadržana u (neočekivanom) nivou njene iskrenosti.

– Mona Liza svojim pogledom i izrazom lica govori kako joj je sve jasno, da zna gde su i šta su pravi izvori života (otuda diskretna erotičnost slike), ali zna i da su za održanje života u uslovima savremenog ljudskog društvenog funkcionisanja neophodni moralni kompromisi, da pristaje na to, da je svesna i saglasna sa potrebama kompenzovanja svog potisnutog narcizma – time što prihvata, štaviše želi da bude portretisana. Njen „tajanstveni“ osmeh deluje tajanstveno upravo zato što razotkriva tajnu. Jer tajna je – da tajne nema. Pomalo prezrivo, ona čoveku saopštava da je narcistička potreba za tajnom ono što ga sprečava da spozna istinu o sebi.

– Da Vinči ovu svoju poruku čovečanstvu dostavlja i drugim svojim portretima – slikama Isusa, Bogorodice, Svete Ane…

– Ljudsko lice istovremeno predstavlja i snažan erotski simbol, direktno komunicirajući sa primarnim nagonom za razmnožavanjem. Komunikacija se odvija asocijativno i intuitivno, jer su psiho-emotivne karakteristike ličnosti – koje se odražavaju na licu – važne u izboru partnera za razmnožavanje.

– Još jaču estetsku funkciju obraćanja seksualnom nagonu ima prikaz nagog ljudskog tela. U ovim likovnim delima karakteristike ljudskog lica bivaju potisnute u drugi plan, veoma često lice je sakriveno, odnosno potpuno izostavljeno.

– Jednosmernim posmatranjem, karakterističnim za površni populistički estetski doživljaj, nago ljudsko telo na slikama ostvaruje jedino funkciju predmeta požude, komunicirajući jedino sa primarnim seksualnim nagonom. Na slikama vrhunskih umetnika, međutim, razvija se dvosmerna komunikacija između posmatrača i predmeta slike, posredstvom empatije. Tada ljudsko telo postaje ne samo objekat već i subjekat seksualne požude, subjekat zadovoljavanja (ili nezadovoljavanja) drugih primarnih nagona (za hranom, pićem, zaštićenošću i udobnošću životnih uslova), ili sredstvo pomoću koga će se postići zadovoljavanje nagona. 

– Religijske teme u umetničkim delima obraćaju se moralnim nagonima, i to onoj sublimiranoj frakciji najuzvišenijih moralnih nagona koji predstavljaju religijski ideal, čije negovanje i promovisanje je uostalom svrha svih religija.

– Veza sa ličnim primarnim nagonima unekoliko je posredna, sadržana u negiranju i potiskivanju velikog dela njihovih prirodnih energija (kategorija greha).

– Osnovni izvor snage religija je u ljudskom najvećem strahu – strahu od smrti, odnosno u ljudskoj narcističkoj, nažalost iracionalnoj, volji za besmrtnost.

– Potiskivanje narcizma je psiho-emotivni fenomen koji je inicijalno nastao iz racionalnih socijalnih razloga, da bi omogućio efikasnije zadovoljavanje primarnih nagona u uslovima društvenog života. Religije su kasnije fenomen potiskivanja narcizma institucionalizovale kao vrhovni ljudski imperativ, nudeći kao kompenzaciju potiskivanja narcizma – besmrtnost.

– Besmrtnost je vodeći kič motiv u psiho-emotivnom sistemu čoveka, zbog čega sva umetnička dela koja obrađuju religijske teme sadrže značajne količine kiča, čak i kada su autori najiskreniji umetnici.

– Iracionalna ljudska volja za besmrtnost bez sumnje predstavlja najunosniji predmet trgovine u istoriji čovečanstva. Čarolija je u tome da ni prodavci ni kupci u najvećoj meri nisu svesni da trguju iluzijom, a neuporedivo najveća vrednost te trgovine je u tome što su (naizgled) svi na dobitku.

– Dobitak ovde nije izražen u materijalnim vrednostima i novcu (iako se religije ne libe i tog dobitka), već direktno u emocijama (novac je ionako materijalizovani oblik emocija). Još je za ovu trgovinu karakteristično to da manje sumnje u iluziju (više vere) – povećava emotivni dobitak.

– Prikazi prizora iz društvenog života u umetničkim delima (obično sa većim brojem ljudskih figura) komuniciraju sa primarnim nagonima na standardne načine, identično kako funkcionišu svakodnevne društvene aktivnosti i odnosi – vođeni primarnim i sekundarnim emocijama. Slika opuštene zabave, ili slika radnika u fabričkoj hali, sa brojnim ljudskim figurama, objediniće u sebi potrebe za zadovoljavanjem primarnih nagona – pre svega ishrane, toplog i bezbednog staništa i nagona za razmnožavanjem, kao najskupljih i najteže dostupnih potreba primarnih nagona – ali i potrebe za zadovoljavanjem viših, sekundarnih moralnih nagona, koji su globalno sublimirani u nagonu za samopotvrđivanjem.

– Teme ljudskih graditeljskih dela – gradova, tvrđava, sakralnih objekata… – asociraju na ljudsku sposobnost i snagu, budeći prijatne emocije primarnog nagona koji predstavlja potrebu za zaštićenošću i bezbednošću pred predatorom i prirodnim nepogodama. Sličan emotivni efekat imaju i enterijeri na slikama.

– Književna i filmska ostvarenja skoro isključivo barataju interpersonalnim odnosima, izazivajući prijatne emocije nagoveštaja zadovoljavanja nagona za razmnožavanjem i primarnih interpersonalnih nagonskih odnosa prema roditelju, prema potomku i prema drugoj ravnopravnoj jedinki (kompetitivnost) – sve to na kompleksan način isprepletano sa sekundarnim moralnim nagonima i nagonom za samopotvrđivanjem.

– Ako znamo, i opet ponovimo, da sekundarni nagoni svoje korene vuku iz primarnih nagona, neko će se sa pravom zapitati da li uopšte postoji tema estetskog doživljaja koja nije svodiva na zadovoljavanje primarnih nagona.

– Naša izvorna pretpostavka je da ne postoji estetski doživljaj koji je nezavisan od zadovoljavanja primarnih nagona. Utisak da mora postojati još neki izvor estetskog doživljaja osim ovog – može biti samo izraz potrebe za kompenzovanjem potisnutog narcizma.

ESTETSKI ELITIZAM I ESTETSKI POPULIZAM, KIČ

– U mnogim umetničkim delima, koja su štaviše oglašena za sam vrh ljudskih estetskih dostignuća, može da uživa veoma mali procenat ljudske populacije. Ostali, ako se uopšte zainteresuju za delo, uglavnom ne razumeju intenzitet naglašavanja njegovih estetskih vrednosti. I obrnuto, postoje umetnička dela u kojima će estetski uživati veliki procenat ljudske populacije, ali neće neki osvedočeni poznavaoci umetnosti.

– U estetici Pikasovih Gospođica iz Avinjona, na primer, uživa srazmerno mali procenat posvećenika umetnosti. Većini ostalih ta slika je odvratna i nakazna. Pritom, većini onih koji je cene i uživaju u toj slici poznata je predistorija njenog nastanka, njeni uticaji na kasnije umetničke pravce… Sve u svemu, postoji izvestan stepen intelektualne obrade dela pre punog estetskog doživljaja.

– Ova intelektualna obrada važan je činilac estetskog doživljaja svih umetničkih remek dela kroz istoriju. Uostalom, Gospođice iz Avinjona inicijalno su naišle na sveopštu odbojnost, pre nego što su prihvaćene i glorifikovane. Dakle, srazmerno još manji procenat ljudske populacije u stanju je da takvo jedno delo prihvati „na prvu loptu“, bez intelektualne obrade, da intuitivno odmah oseti emotivne vibracije iz dubokih slojeva svoga nesvesnog, koje to delo provocira.

– Nezavisno od toga da li je estetski doživljaj dela (čiju estetiku razume i oseća srazmerno mali procenat ljudske populacije) nastao uz pomoć intelektualne obrade ili bez nje, sama činjenica da postoji krug odabranih koji imaju estetski doživljaj koji ogromna većina ostalih nema stvara uslove za pojavu koju možemo nazvati estetski elitizam.

– Estetski elitizam je remetilački faktor u spoznaji prave suštine estetskog doživljaja, zato ga naglašavam. Teoretska promišljanja o estetici dominantno se bave estetskim doživljajima manjine, doduše produhovljenije i intelektualnije manjine, zanemarujući većinu.

– No to ne znači da vrhunska umetnička dela, pa i Gospođice iz Avinjona, ne korespondiraju sa inicijalnom tezom da su uzbudljiva zato što provociraju vibracije potisnutih emocija primarnih nagona. Slika Gospođice iz Avinjona pobuđuje estetski doživljaj na isti način kao i sve druge „estetske nokse“ – prizivanjem manje-više potisnutih primarnih nagona, čiji cilj je održanje života jedinke i vrste.

– U ovom slučaju priziva se seksualni nagon, odnosno nagon za razmnožavanjem. Gospođice to ne rade svojim anđeoskim likovima, kao na primer žene u delima Botičelija ili Vermera, već direktno, ultimativno, po principu „uzmi ili ostavi“, preskačući i zanemarujući silna prostranstva moralnih principa. Kao gladne keruše kojima sladunjavi moralni principi mogu predstavljati samo nepotrebni balast na putu do svog i posmatračevog zadovoljenja. U tome i jeste sadržana iskonska uzbudljivost te kompozicije, u toj direktnoj komunikaciji sa potisnutim nagonom. Ali, istovremeno, takav pristup je zastrašujući za čoveka koji je milenijumima sebe navikavao da do zadovoljenja svog nagona dođe preko zadatih moralnih principa, na posredan način. Recimo, preko zakonitog braka.

– Tako, u istom delu imamo dvostruku uzbudljivost: uzbudljivost estetskog doživljaja direktnom komunikacijom sa primarnim nagonima, i uzbudljivost negativnog estetskog doživljaja skrnavljenjem sekundarnih moralnih nagona.

– Emotivnu vrednost negativnog estetskog doživljaja ne treba zanemarivati. U sistemu komplikovane i ambivalentne ljudske psihologije negativni estetski doživljaji predstavljaju značajan izvor emotivnih zadovoljstava (paradoksalnih, mazohističkih).

– Estetski elitizam  unekoliko se meša sa drugim oblicima elitizma u savremenom svetu, koji mnogo više imaju veze sa jednim drugim psiho-emotivnim fenomenom nego sa estetikom. Svaki elitizam, pa i estetski, predstavlja oblik realizacije nagona za samopotvrđivanjem, koji je opet jedan od oblika kompenzovanja nesvesnog potiskivanja narcizma.

– Ovo se može pokazati posredno. Poznato je da vrhunske slike velikih slikara dostižu neshvatljivo visoke cene, ali samo kada je reč o originalima. Pritom, često su predmet falsifikovanja i izrade replika, koje su ponekad toliko verne originalu da zahtevaju ozbilljnu ekspertizu da bi se utvrdilo da li je reč o originalu ili falsifikatu. Ne treba naglašavati da original vredi milione, a falsifikat – ništa. Razlika u ceni originala i falsifikata upravo je mera hipokrizije elitizma, jer je očigledno da nije estetski doživljaj ono što je predmet kupovine – on ne može biti različit između originala i vernog falsifikata – već se tu kupuju patetične emocije nagona za samopotvrđivanjem.

– Ne treba smetnuti s uma da među ljudskim pojedincima i grupama postoji razlika u oblastima u kojima traže svoje kompenzacije potisnutog narcizma. Nekima je recimo likovna umetnost sama po sebi nezanimljiva, što ne znači da „uzvišene“ estetske doživljaje neće tražiti u nekim drugim oblastima.

Razlika elitističkog i populističkog estetskog doživljaja

 – Elitistički i populistički estetski doživljaj u emotivnom smislu razlikuju se po stepenu slobode i otvorenosti uma, odnosno po emotivnoj spremnosti da se sagleda i prihvati nepoznato.

– Strah od nepoznatog je iskonska alatka evolucije, koja je omogućavala bolje preživljavanje. Zato je emotivna spremnost za njeno prevazilaženje znak višeg nivoa emotivne evolutivnosti. U tome značajnu ulogu ima razum, odnosno razmišljanje.

– Populistički pristup svemu u ljudskom životu, pa i estetici, odlikuje površnost, strah od nepoznatog, pa zbog toga i doslednije potiskivanje uznemirujućih nesvesnih psiholoških sadržaja.

– Populista će Gospođice iz Avinjona kratko osmotriti, zaključiti kako na toj slic

i nema ničega u čemu bi moglo estetski da se uživa, i nikakvi dodatni argumenti neće moći da promene taj njegov stav, ni tada, ni ikada kasnije u životu. To je, za razliku od emotivne evolutivnosti, znak emotivne fiksiranosti.

– Analogijom, reklo bi se da je tu po sredi slabije korišćenje razuma, odnosno razmišljanja. To jeste tačno, ali uz jednu ogradu. Populista može koristiti svoj razum i razmišljanje veoma intenzivno i efikasno u svakodnevnim životnim poslovima i biti veoma uspešan u tome, ali taj svoj razum i razmišljanje neće koristiti za upoznavanje sebe i svojih nesvesnih sadržaja.

– Za populističku estetiku važna je potpuna „sažvakanost emocija“ i njihovo serviranje na tanjiru, u potpuno jasnom obliku. To jest, u obliku koji ne traži zalaženje u oblasti potisnutih nesvesnih psiholoških sadržaja.

– Populistička estetika predmete svog estetskog doživljaja koristi isključivo da bi emotivno uživala u njima, ali na jedan neaktivan, otromboljeni način, koji ne zahteva nikakve psihološke napore, a najbolje se može predstaviti kao opušteno prepuštanje „lakim sadržajima“ na televiziji posle napornog radnog dana.

– Elitistička estetika koristi umetnička dela za lično unapređivanje, emotivno evoluiranje, da bi iz njih učila o životu, i o sebi. Jedan aktivan, proevolutivni pristup, analogan psihoanalizi.  

– Lakoća življenja koju nosi tehnološki napredak pogoduje populističkom emotivno fiksiranom pristupu, a koliko je to na duge staze suštinski korisno i održivo – ostaje da se vidi.

– Razlika između elitističke i populističke estetike mnogo više je emotivni nego intelektualni fenomen, iako je intelektualni nivo važan za postojanje i realizaciju emotivne hrabrosti i radoznalosti u uslovima tehnološki razvijenog sveta.

– Estetski elitista i estetski populista dominantno se razlikuju po svom emotivnom sklopu ličnosti, po svom emotivnom odnosu prema sebi i okolnom svetu, manje po inteligenciji.

– O ovome svedoči i naš dežurni model – Gospođice iz Avinjona. Pikaso je na toj slici, da bi potpunije i dublje izrazio željene emocije,  koristio estetiku afričke etno umetnosti. Zato što ta umetnost nesputano komunicira sa emocijama primarnih nagona, neopterećena moralnim principima tehnološki razvijenog sveta. Dakle, može se videti jedan elitistički estetski pristup kod naroda nižeg stepena civilizacijskog i intelektualnog razvoja. Ovo se možda još bolje oseća u estetskom doživljaju muzike naroda afričkog porekla.

– Međutim, bazični emotivni odnos prema estetskom doživljaju ne razlikuje se između elitističkog i populističkog estetskog doživljaja. I u jednom i u drugom slučaju bazični emotivni odnos prema etetskom doživljaju vodi poreklo iz prijatnih emocija nagoveštaja događaja povoljnih za održanje života jedinke i vrste, o čemu odlučuju primarni nagoni.

Kič

– Kič predstavlja povlađivanje populističkom estetskom doživljaju – kako posmatrača tako i umetnika – u smislu dominantnijeg obraćanja jednostranim narcističkim emocijama deteta u nama, uz relativno zanemarivanje zrelih emocija roditelja, koje život doživljavaju objektivnije i realnije. Ova neravnoteža ukazuje na preterivanje u kompenzovanju svog potisnutog narcizma, što u suštini jeste emotivna podloga kiča.  

– Preterivanje u bilo kojoj aktivnosti je zamorno, zbog čega teži olakšicama. Kada je u pitanju estetski doživljaj umetničkih dela, ove olakšice ispoljavaju se kroz gore opisanu površnost i lenjost populističke estetike. Logični ishod takvih zahteva i takvog pristupa, kada je reč o sadržaju i tehničkoj izvedbi umetničkog dela, jeste neiskrenost.

– Kič u likovnom umetničkom delu može se odnositi na sadržaj (nerealno idilične pastorale, religijske teme, pompezni sadržaji…), na tehniku realizacije (neprirodno kitnjasti ili prirodno neuklopivi a pojedinačno estetski upadljivi oblici i boje), ili na način kombinovanja sadržaja i tehnike.

– Umetničke kompozicije ovog tipa zanemaruju životnu realnost, prikazujući ogoljenu prijatnu frakciju realnosti, odnosno ono što će kod posmatrača (koji bi samo emotivno da uživa a ne i da se samoizgrađuje) na najlakši način pobuditi prijatne emocije zadovoljavanja nagona.

– Kič nije dominantno intelektualni već emotivni fenomen, zbog čega umetnička dela kiča mogu biti napravljena na vrhunski način u zanatskom smislu. Primer je veliki broj filmskih i književnih ostvarenja savremenog doba. Likovni radovi nekih vrhunskih slikara, Van Goga i Dalija na primer, sadrže u sebi značajne količine kiča. Logično je da se prenaglašeni neobuzdani narcizam umetnika manifestuje u njihovim delima i prisustvom kiča, bez obzira na to što se narcizam Van Goga i Dalija u životu manifestovao na različite načine.  

– Na Dalijevom primeru može se uočiti da čak ni odsustvo jasnog životnog sadržaja (što u umetnosti obično ukazuje na snažniju i neposredniju asocijativnost), u likovnom ostvarenju vrhunske izvedbe, ne sprečava to delo da bude kič, zato što su asocijativni mehanizmi koji bi trebalo sadržaj dela da povezuju sa primarnim nagonima – neiskreni.

– Dali je to verovatno i sam osećao. Zato je paralelnim aktivnostima – ekscentričnim kič postupcima, insistiranjem na pripadnosti nadrealizmu kao etabliranom modernom umetničkom pravcu, davanjem bizarnih imena delima i naknadnim objašnjavanjem svojih dela i postupaka – dodatno radio na tome da „umetnički uobliči“ svoja dela i podari im dublji smisao.

– Efekat kiča u gore prikazanoj Dalijevoj kompoziciji čini se da je donekle ublažen prisustvom jedva primetne ljudske figure u pozadini na levoj strani slike, koja u izvesnoj meri „prizemljuje“ sadržaj. Međutim, ta muška figura pravi senku koja ima oblik ženske siluete, što opet asocira na površnu neiskrenu „intelektualizaciju“ cele kompozicije i na kič.

– Dodatno aboliranje kiča, kao jednog sve u svemu prirodnog psiho-emotivnog fenomena, želimo postići tvrdnjom koju će mnogi doživeti kao opaku blasfemiju: umetnost sama po sebi, kao pročišćeni izraz ljudske potrebe za kompenzovanjem potisnutog narcizma, u velikoj meri predstavlja kič delatnost.  

APSTRAKTNI UMETNIČKI IZRAZI

– Estetski efekti nekih savremenih apstraktnih umetničkih izraza na prvi pogled izgledaju kao da su bez životnog sadržaja, zbog čega predstavljaju teže shvatljive načine za pobuđivanje emocija primarnih nagona.

– Svako pobuđivanje emocija primarnih nagona u vezi je sa realnim životnim dešavanjima, nevezano sa tim da li su se ta životna dešavanja odigrala skoro ili pre milion godina. 

– Pradoksalno, apstraktni umetnički izrazi deluju neposrednije na primarne nagone, i baš zato su manje jasni i naizgled sakriveni, jer preskaču silne naslage naših svesnih i nesvesnih psiholoških sadržaja, na putu do primarnih nagona.

– Apstraktna umetnost obraća se prevashodno elitističkom estetkom doživljaju. Estetski doživljaj apstraktne umetnosti zahteva otvorenost uma i prevazilaženje straha od nepoznatog.

– Igre geometrijskih oblika, linija i boja na apstraktnim slikama svojim asocijativnim efektima prečicom aktiviraju emocije primarnih nagona, ekonomičnije nego što to postižu realistične slike.

– Jedan od rodonačelnika apstraktne umetnosti, Vasilij Kandinski, to je ovako opisao:

„Izrađeni linearni oblici mogu biti nekoliko vrsta: ravna linija koja je rezultat jedinstvene sile primenjene u jednom smeru; ugaona linija, koja je rezultat izmenjivanja dvaju sila u različitim smerovima, ili zakrivljena (ili valovita) linija, proizvedena efektom dve sile koje deluju istovremeno. Ravnina se može dobiti kondenzacijom (iz crte rotirane oko jednog od njezinih krajeva). Subjektivni učinak koji stvara crta zavisi od njene orijentacije: vodoravna crta odgovara tlu na kojem se čovek odmara i kreće; poseduje tamnu i hladnu afektivnu tonalnost sličnu crnoj ili plavoj. Vertikalna crta odgovara visini i ne pruža potporu; poseduje svetleći, topli tonalitet blizak beloj i žutoj. Dijagonala poseduje manje-više topli (ili hladni) tonalitet, prema nagibu prema horizontali ili vertikali.

Sila koja se bez prepreka aktivira kao ona koja stvara ravnu crtu odgovara lirizmu; nekoliko sila koje se međusobno sučeljavaju (ili smetaju) tvore dramu.“

– Kandinski ove vizuelne efekte upoređuje/izjednačava sa auditivnim efektima tonova u muzici.

– U tom smislu, apstraktno slikarstvo i instrumentalna muzika predstavljaju „estetske analoge“, na način da se i u jednom i u drugom slučaju radi o estetskim sadržajima koji u sebi ne poseduju „tumače sebe“ realnim slikama iz života.

– Zato je instrumentalna muzika retko predmet populističkog estetskog doživljaja. Populističko uživanje u muzici po pravilu zahteva tekst pesme, koji će nedvosmisleno objasniti estetiku muzike.  

– Na ovom mestu ću citirati malo duže izvode koji ilustruju doživljaj umetnosti značajnog apstraktnog slikara Pita Mondrijana:

“Mondrijan je verovao da umetnost odražava osnovu duhovnosti prirode, pa je tako radikalno pojednostavio predmete svojih slika do najosnovnijih elemenata kako bi otkrio suštinu mistične energije snaga koje su vladale prirodom i univerzumom.” 

“Umetnost je viša od stvarnosti i nema direktne veze sa njom. Da bi se čovek približio spiritualnom u umetnosti, realnost mu je od male koristi, jer je realnost suprotna od spiritualnog. Nalazimo se u prisustvu apstraktne umetnosti. Umetnost bi trebalo da bude iznad realnosti, jer u suprotnom ne bi imala vrednost za čoveka.” 

“Gradim kombinacije linija i boja na ravnoj površini kako bih izrazio opštu lepotu sa najvećom svesti. Priroda (ili, ono što ja vidim) me inspiriše, stavlja me kao i svakog slikara, u emotivno stanje takvo da dobijem nagon da stvaram, ali ja želim da dođem što bliže istini i da apstrahujem sve dok ne dođem do osnove stvari. Verujem da je moguće da horizontalne i vertikalne linije konstruisane sa opreznošću, ali ne kalkulisanjem, vođene intuicijom do harmonije i ritma, ove jednostavne forme lepote, dopunjene drugim pravama ili krivama, mogu postati umetničko delo, snažno kao i istina. (Pit Mondrijan).”

“Isticanje težnje ka otkrivanju istine ukazuje i na još jedan element koji je imao veliki uticaj na Mondrijanovo slikarstvo – teozofiju. Sa ovom popularnom filozofskom strujom umetnici pokreta De Stijl delimično su se upoznali preko knjige Vasilija Kandinskog O duhovnom u umetnosti. Teozofsko društvo, bilo je jedno od prvih spiritualnih pokreta koje je osnovano u zapadnom svetu krajem 19. veka.  Ovo moderno učenje koje je razvila Helena Blavacki (Helena Blavatsky) u kojem se mešaju okultizam, indijska i zapadnjačka mistika, i koje treba da prikaže zajedničko jezgro velikih svetskih religija i filozofskih sistema svih vremena. Verovali su da je moguće doći do dubljeg poznavanja prirode, dubljeg od onog koje stičemo empirijskim putem.”

(završeni citati)

– Moje tumačenje ovih mistifikacija umetničkog doživljaja, koji bi da dođe do apsolutne istine o “energijama snaga koje su vladale prirodom i univerzumom”, i dalje je prozaično: smatram da umetnici nisu bili svesni da rade na što direktnijem, i time manje očiglednom, pobuđivanju emocija primarnih nagona.

– To ne znači da njihova umetnička dela nisu uspešna u tome.

– Mistifikacije ovog tipa, koje barataju univerzumom, uobičajeni je model ponašanja čoveka u težnji da uzvisi sebe, da bi kompenzovao svoj potisnuti narcizam.

– Slažem se da sve religije i filozofski sistemi imaju zajedničko jezgro, ali to jezgro nisu nedokučive sile univerzuma, već naši potisnuti primarni nagoni.

– Dublje poznavanje prirode može se postići poniranjem u naše nesvesne psihološke sadržaje. Tačno je da empirijski put nije pravi način za to, zato što je sputan i izvitoperen ljudskim moralnim sistemom.

– Jedino sredstvo koje može da se bori sa okovima moralnih principa jeste apsolutna iskrenost prema sebi, što je skoro nedostižan ideal, zbog nagonskih strahova od nepoznatog.

– Najbliže tom idealu prišao je Frojd, svojom dubinskom psihoanalizom, a od filozofa Niče, svojim naslućivanjem da se odgovori na večita pitanja ne kriju u silama univerzuma, bogu i sličnim spoljnim strukturama, već unutar čovekovog psiho-emotivnog sistema.

– Mondrijanovo insistiranje na osnovnim bojama – plavoj, crvenoj, žutoj, beloj i crnoj – u neku ruku simbolično predstavlja direktno obraćanje bazičnim emocijama primarnih nagona, iz kojih je nastao celokupan, veoma složen, emotivni sistem čoveka.

– Emotivni analozi osnovnih boja jesu ranije navedene bazične emocije primarnih nagona:

1. a) Primarne lične emocije: potreba za kiseonikom, potreba za vodom, potreba za hranom, potreba za razmnožavanjem, strah od predatora i drugih spoljnih nedaća;
2. b) Primarne interpersonalne emocije: odnos prema roditelju (poverenje), odnos prema potomku (samilost) i odnos prema drugoj ravnopravnoj jedinki (kompetitivnost).

Belo i crno svoje analoge imaju u emocijama koje manifestuju uspešnost/neuspešnost u realizaciji interesa primarnih nagona: osećanje samoostvarenosti i osećanje straha/tuge.

– Bazični emotivni kontrast sadržan je u „revolucionarnoj“ kompoziciji trećeg rodonačelnika apstraktne umetnosti Kazimira Maljeviča, koja predstavlja crni kvadrat na beloj osnovi. Vizuelni efekat kompozicije već pri prvom predstavljanju, davne 1915. godine, bio je impresivan. Reč „revolucionarnoj“ u našem tekstu nije stavljena pod navodnike da bi podcenila vrednost dela, već da bi se ukazalo na „neočekivanost“ njegove prirodnosti.

– Doživljaj „prirodnosti“ dela može se objasniti dinamikom bazičnih emocija i estetikom pravilnih geometrijskih oblika, ali njegov veći značaj je ukazivanje na materijalne fiziološke osnove estetskog doživljaja.

– Svođenje umetničkog dela na ogoljene forme, bez ikakvog životnog sadržaja , mnogo govori o mehanizmima čulnog registrovanja okoline koja nas okružuje, ali i o neminovnosti emotivne reakcije na čulni podražaj, ma koliko čulni podražaj bio jednostavan. U klasičnim umetničkim delima, ispunjenim konkretnim prizorima iz života, ovakva zapažanja nemoguće je izvesti.

– Dokaz da pri pogledu na minimalne ogoljene forme postoji emotivni doživljaj (što neko može pokušati da negira) jesu čulne iluzije potaknute prizorom. Na primer, utisak o trodimenzionalnosti, ili o kretanju sadržaja – na dvodimenzionalnoj slici. Čulne iluzije mogu biti izazvane jedino radom emocija.

– Na Maljevičevoj slici Crveni krst na crnom krugu, iskošenost pravougaonih oblika i ekscentrična pozicija mesta ukrštanja dve crvene trake koje čine krst u odnosu na centar kruga stvaraju utisak kretanja. Presecanje traka na crnom krugu stvara utisak da se krst odvaja od crnila kruga i da lebdi u prostoru. Privid lebdenja dodatno je pojačan različitim dužinama krakova krsta.

– Postojanje čulnih iluzija, i njihov odnos sa sistemom emocija, posredno navodi na zaključak da se složeni estetski ili neestetski doživljaji – slaganje i kombinovanje boja, oblika, zvukova, mirisa, ukusa… takođe zasniva na odnosu čula i emocija. S obzirom da i čula i emocije predstavljaju funkcionalne izraze rada ćelija u organizmu (koje generišu te funkcije), logično je da materijalne karakteristike ćelija, koje je baš takve napravila evolucija, proizvode rečene složene estetske doživljaje.

– Logično je, makar još uvek ne i naučno objašnjeno, da estetski efekti kombinovanja boja i oblika, prirodna „uklopivost“ komplementarnih boja na primer, svoju osnovu imaju u iskonskim mehanizmima preživljavanja koji su uticali na formiranje specifičnog, baš takvog, senzibiliteta na boje u ćelijama mrežnjače oka.

– Slično je i sa zvučnim senzacijama. Kombinovanje određenih frekvencija zvukova daje harmonije koje su estetski dopadljive. Samo jedan dishramoničan ton (ton „neuklopive“ frekvencije) u tom sazvučju urušava estetski doživljaj, odnosno pretvara ga u neestetski.

– To je nešto što je prirodno ugrađeno u materijalne strukture naših čula i emocija. Logično je da je te materijalne strukture izgradila evolucija, mehanizmima preživljavanja, a ne neka kosmička sila, iz njoj znanih razloga.

– Maljevič je ovim radovima i teoretskim objašnjenjima razvio novi umetnički pravac koji je nazvao suprematizam, po običaju zalazeći u kosmos u potrazi za nedokučivim izvorima novih estetskih doživljaja. Ti radovi jesu u nekom smislu bili proročki kada je u pitanju estetika budućnosti u vremenu u kojem je on stvarao, ali sasvim prizemno i mnogo logičnije komuniciraju sa fiziologijom primarnih nagona nego sa kosmosom.

– Supremacija i pravilni geometrijski oblici imaju nesvesne asocijativne veze sa razvojem morala, o čemu će kasnije biti reči. Iluzije o trodimenzionalnosti dvodimenzionalne slike, o bližim i daljim, važnijim i manje važnim predmetima, o kretanju… poseduju određenu analogiju sa nekim iluzijama ljudskog moralnog sistema.

– Kao što je iz pet osnovnih boja nastalo bezbroj izvedenih boja i njihovih nijansi, tako je iz deset bazičnih emocija nastalo bezbroj naizgled novih emocija i njihovih nijansi ljudskog emotivnog sistema.

– „Slikar“ koji je „mešao boje“ bazičnih emocija i napravio impresivnu i teško shvatljivu paletu bezbroj izvedenih emotivnih boja i nijansi sekundarnog emotivnog sistema jeste ljudski narcizam, sasvim prirodni psiho-emotivni proizvod svesti o sebi. Svest o sebi je opet sasvim prirodni proizvod evolutivnog razvoja mozga i funkcije razmišljanja.

– Jedan od najvećih ljudskih problema jeste davno donesena odluka ljudskog roda da je narcizam štetna pojava, koju kao takvu treba potiskivati u nesvesno. Problem je u tome što čovek pogrešno misli da je ta odluka dobra. Štaviše, izdigao je tu odluku na pijedestal svog najvećeg ponosa, nesvestan toga da je svako potiskivanje u nesvesno isto što i guranje naizgled loših stvari pod tepih.

– Posebna priča je to da li je ljudski narcizam zaista loša stvar.

SVEPROŽIMAJUĆA ESTETIKA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

– U današnjem svetu estetika je sveprožimajuće obeležje svega: prirodnih oblika žive i nežive prirode (uključujući i izgled samog čoveka), građevinskih objekata svih epoha, infrastrukturnih konstrukata, prevoznih sredstava svih vrsta, garderobe, enterijera, nameštaja i drugih potrepština za poslovne i privatne prostore, mehaničkih i digitalnih tehničkih sredstava, hrane, pića, cigara… Naposletku – ljudskog ponašanja, pa čak i ponašanja kućnih ljubimaca… 

– Svekolika estetika prisutna u savremenom ljudskom bitisanju u funkciji je pragmatične funkcionalnosti predmeta estetskog doživljaja. Kao što je tema umetničkog dela neodvojivi deo sveukupnog estetskog doživljaja tog dela, tako je i pragmatična funkcionalnost predmeta estetskog doživljaja neodvojivi deo sveukupnog estetskog doživljaja tog predmeta. I obrnuto!

– Čak i ljudski proizvodi čija jedina funkcija je izazivanje estetskog doživljaja ( umetnička dela u užem smislu) imaju svoju konkretnu korisnu funkciju – izazivanje estetskog doživljaja. Ako se sa ovim slažemo, to znači da prihvatamo da estetski doživljaj predstavlja upotrebnu vrednost sam po sebi, nezavisno od drugih upotrebnih svrha.

– No upravo ovaj zaključak krije u sebi zamku, koja je između ostalog dovela do mistifikovanja estetskog doživljaja i do njegovog odvajanja od prozaičnog zadovoljavanja nagonskih potreba.

– Estetski doživljaj je neodvojivi integralni deo ljudskog psiho-emotivnog sistema, koji kao takav interaktivno komunicira sa svim drugim elementima tog sistema, uključujući i najdublje bazične lične primarne nagone.

– Odvajati estetski doživljaj iz psiho-emotivnog sistema i posmatrati ga kao nezavisan fenomen koji poseduje svoje vrednosti „po sebi“, bez kontakta sa ostatkom sistema, analogno je nesvrsishodnom emotivnom zadovoljavanju psihoaktivnim susptancama, nekoj vrsti emotivne onanije.

– Sklonost ka izolovanom i nadrealnom posmatranju estetskog doživljaja (pored ljudske potrebe za kompenzovanjem narcizma) porekla je još i njegove „predvodničke“ pozicije u ljudskom psiho-emotivnom sistemu. Ta pozicija rezultat je prirodne anticipativnosti estetskog doživljaja, a stvara optički utisak da se radi o nezavisnom, od ostatka sistema „odvojivom“ fenomenu.

– Tvrdnja da je estetski doživljaj predvodnik ljudskog psiho-emotivnog sistema naglašava njegovu ulogu glavnog pokretača i motivatora ljudskog duhovnog i materijalnog razvoja kroz istoriju. Svestan sam da se radi o delikatnoj tvrdnji, pokušaću da je detaljnije obrazložim kasnije, u odeljku o estetici ponašanja.

– Na ovom mestu važno je istaći činjenicu da se uporedo sa duhovnim i materijalnim transformacijama ljudskog života menja i estetski doživljaj. Od prirodnih oblika išlo se ka pravilnim geometrijskim formama, koje dominiraju u sveprožimajućoj estetici savremenog ljudskog života.

RACIONALNOST KAO IZVOR ESTETIKE PRAVILNIH GEOMETRIJSKIH OBLIKA

– Na Zemlji u prirodi, mimo onoga što je napravljeno ljudskom rukom, postoji samo jedan dosledan savršeno pravilan geometrijski oblik: ravna površina stajaće vode. Nedosledni, sporadično pravilni oblici, mogu biti oblici kristala, stena, kamenih oblutaka, ledenih santi…

– Sa Zemlje se golim okom mogu videti još savršeno pravilni kružni oblici Sunca i Meseca. Prave linije koje iscrtavaju sazvežđa, spajajući zvezde, predstavljaju ljudski asocijativni proizvod. U realnosti, dakako, ne postoje.

– Šta je to u stvari pravilan geometrijski oblik? Za našu priču o estetici važan je samo jedan odgovor na ovo pitanje: „racionalnost“ rasporeda tačaka koje čine površinu ili liniju u prostoru.

– Racionalnost ovog tipa možemo predstaviti kao najkraće rastojanje između dve tačke koje spaja data linija, odnosno kao najmanju  površinu koja spaja dve linije. Zaobljeni oblici podrazumevaju još i jednaku udaljenost zaobljene površine ili linije od zamišljene tačke koja predstavlja centar lopte ili kružnice, čiji deo su zaobljena površina ili linija.

– Linije i površine, kao jedno- i dvodimenzionalna geometrijska tela, svojim spajanjem mogu formirati trodimenzionalna tela – kocku na primer. Trodimenzionalna tela poseduju još jednu dimenziju – zapreminu, koja takođe poseduje svoju racionalnost. Racionalnost zapremine može se predstaviti kao najveća zapremina koja se može dobiti unutar prostora omeđenog datim površinama i linijama.

– Priroda u ovom smislu nije racionalna. Površine njenih kreacija – životinja i biljaka – nisu geometrijski pravilne, pritom omeđuju mnogo manju zapreminu u odnosu na najveću koja bi se mogla dobiti unutar pravilnih geometrijskih tela te površine.

– Ovo je razumljivo sa pozicije funkcionalnosti živih organizama, ali to nije demotivisalo čoveka da svoje estetske ideale formira na težnji za racionalnošću, na pravilnim geometrijskim oblicima.  

– Celokupna estetika predmeta kojima smo okruženi u savremenom životu zasnovana je na pravilnim geometrijskim oblicima, glatkih površina. Čak i estetsko modifikovanje živih bića teži tom načinu uređenja – recimo uređivanje parkova ili okućnica, oblikovanje rastinja…

– Ne treba zanemariti uticaj prirodnih oblika na konačni izgled upotrebnih predmeta koje čovek proizvodi, koji uvek, pored upotrebne vrednosti, nepogrešivo teže i maksimalnom pobuđivanju estetskog doživljaja. Na primer, vaza za cveće obično je napravljena od pravilnih geometrijskih oblika glatkih površina, ali ukupnim izgledom asocira na prirodne oblike, recimo na masivne delove korena cvetnica.

– Kombinovanje pravilnih geometrijskih i prirodnih oblikadonekle umanjuje racionalnost –naša vaza ima manju zapreminu nego što bi mogla da ima od iste količine materijala, a zapremina je njen osnovni upotrebni parametar – ali time po mišljenju proizvođača dobija na estetici.

– Neki budući proizvođač, međutim, biće racionalniji. Napraviće, na primer, vazu u obliku pravilnog valjka. Ne toliko zbog štednje, koliko zbog prilagođavanja globalnom estetskom ukusu. Kroz istoriju estetski ukusi su se menjali, zbog zasićenosti oscilirali između kubističkih  zaobljenih oblika, što se na površnom planu doživljava kao moda, ali uz ove oscilacije postoji jedan stabilan trend: sve veća racionalnost. 

– Estetski doživljaj evoluira vremenom, pre svega tako što se prilagođava zahtevima racionalnosti. Odnosno, što većem dobitku uz što manju potrošnju rada i sredstava.- Psihološki mehanizam zaslužan za ove nesvesne transformacije estetskog doživljaja jeste ranije pomenuta psihološka funkcija uslovnog refleksa.

– Odnos estetike i racionalnosti ne negira našu inicijalnu tezu da je pozitivni estetski doživljaj nagoveštaj uspešne realizacije primarnih nagona. Racionalnost je oduvek bila značajno sredstvo uspešnijeg preživljavanja jedinke i održanja vrste.

– Od kada je čovek shvatio da zategnuta vrpca daje pravu liniju, da pomoću nje može izgraditi pravilno oblikovane zidove svoga staništa, koji su stabilniji i daju najveću zapreminu stambenog prostora u odnosu na utrošeni rad i ugrađeni materijal, pravilan geometrijski oblik ugradio se u njegov estetski doživljaj kao prijatna emocija zaštićenosti od prirodnih nedaća spoljnog sveta.

– U tome je učestvovala i spoznaja optimalnih oblika upotrebnih predmeta – posuda, alatki, ravnih površina za spavanje, sedenje, obedovanje… Sve svakako prožeto prijatnim emocijama nagoveštaja uspešnog zadovoljavanja primarnih nagona na što lakši i što prijatniji način.

MORAL KAO DRUGI IZVOR ESTETIKE PRAVILNIH GEOMETRIJSKIH FORMI

– Tehnika umetnikove realizacije prikaza sadržaja umetničkog dela neodvojivi je konstitutivni činilac sveukupnog estetskog efekta tog dela. Mogli bismo pretpostaviti da snaga estetskog doživljaja umetničkog dela zavisi od uverljivosti podražavanja iskonskih estetskih doživljaja nagoveštavanja zadovoljavanja primarnih nagona. To bi bilo u skladu sa našom početnom tezom.

– Međutim, mnogi oblici i boje, koji u umetničkom delu izazivaju estetski doživljaj, ne uklapaju se u iskonske prirodne lepote. Čak i činjenica da postoji paradoksalno uživanje u negativnom estetskom doživljaju ne može u potpunosti objasniti ovaj otklon.

– Recimo, prave linije koje iscrtavaju tela gospođica iz Avinjona nemaju veze sa prirodnim oblicima. Kao uostalom i pravilne (prave ili zaobljene) linije i površine nameštaja, stambenih zgrada, ili karoserija automobila. A opet, estetska vrednost oblika formiranih od pravilnih linii površina ne može se negirati.

– U prirodi postoje pravilni geometrijski oblici – ravna površina stajaćih voda, kružni oblici nebeskih tela… – ali se zadovoljavanje nagona od iskona odvijalo u mikrosredini iscrtanoj nepravilnim linijama i površinama, mimo neposrednog uticaja pravilnih geometrijskih oblika.

– Osim racionalnosti, postoji još jedan izvor fenomen omiljenosti estetike pravilnih linija i oblika. Da bi se shvatio taj izvor, potrebno je ponovo obratiti pažnju na mehanizme nesvesne asocijativnosti, ali sada u obrnutom pravcu u odnosu na ono kako ga je opisao Kandinski: umesto da prave linije asociraju na realne životne situacije, možda neke evolutivno nove realne životne situacije asociraju na pravilne geometrijske oblike.

– Evolutivna novina u ljudskom funkcionisanju u poslednjih nekoliko desetina hiljada godina je ljudski moralni sistem, mnogo razvijeniji i uređeniji od svojih preteča u životinjskom svetu. Sekundarni sistem emocija/nagona (moralni sistem) ima za cilj da uredi razbarušene i neuređene interpersonalne odose zasnovane na primarnim nagonima, odnosno da ih svede u pravilne geometrijske oblike – u asocijativnom smislu.

– Društveni odnosi u ljudskim zajednicama gotovo da se mogu iscrtati geometrijskim figurama pravih linija. Prisetimo se značaja raspoređivanja porodice ili gostiju za pravougaonim stolom, piramide hijerarhijskih odnosa, ili simbolike okruglog stola, koji su vitezovi koristili da bi istakli apsolutnu međusobnu ravnopravnost. To se i dalje uklapa u priču da je estetski doživljaj asocijativni izraz emotivnog zadovoljstva/nezadovoljstva nagoveštaja uspešnosti/neuspešnosti zadovoljavanja primarnih nagona, zato što sekundarni emotivni sistem proističe iz primarnog emotivnog sistema.

– Novina su i intelektualna osvajanja geometrije i graditeljskih veština, štose vremenom inkorporiralo u emotivni odnos prema estetskom doživljaju. Ovo naknadno ugrađivanje ne negira emotivnu pozadinu zadovoljavanja primarnih nagona, jer sva intelektualna osvajanja u funkciji su zadovoljavanja primarnih nagona.

– Intuitivna prepoznavanja, a kasnije i intelektualne spoznaje o mehanizmima širenja zaraznih bolesti, nametnule su novi moralni princip – negativan estetski doživljaj prema izmetu i drugim izlučevinama živih bića, koji nije oduvek bio takav. Ovaj novi negativni estetski doživljaj proizveo je novu vrstu urednosti, poznatu kao higijena.

– Uticajem bezbednosnih motiva koji su poboljšavali preživljavane menjao se i estetski doživljaj hrane. Pomeranje estetike ukusa ka termički obrađenoj hrani fascinantan je primer moći uslovnog refleksa, ali je estetika ishrane bila i pod uticajem racionalnosti – geometrijskim odmeravanjem i serviranjem obroka.

– Racionalnost je zaslužna i za iskorišćavanje, odnosno uvođenje u ishranu  dotrajalih namirnica, podleglim specifičnim procesima fermentacije koji ih čine nutritivno iskoristljivim (kiselo mleko, sir, vino, sirće…). Uvođenje u ishranu istovremeno označava i formiranje pozitivnog estetskog doživljaja prema tim oblicima namirnica.

– Estetika konzumiranja alkohola zasniva se još i na njegovim psihoaktivnim efektima – hemijski izazvanom popuštanju stega morala i sledstvenom oslobađanju narcizma. Današnji estetski doživljaj konzumiranja alkohola nešto je drugačiji, zbog hiperprodukcije i preterivanja, ali tokom većeg dela ljudske svesne istorije uživanje u alkoholu predstavljalo je vrhunski estetski doživljaj („vino je piće bogova“).

– Prethodne pretpostavke možda deluju isuviše apstraktno i nerealno, ali su u nekom smislu realnije od priče Kandinskog. Naime, Kandinski intuitivno prepoznaje asocijativnu vezu pravilnog geometrijskog oblika i realne životne situacije, ali nema konkretno objašnjenje psihološke pozadine te asocijativne veze. Naše pretpostavke objašnjavaju upravo psihološku pozadinu te asocijativnosti.

– Estetiku pravilnih geometrijskih oblika, koja obeležava civilizovanu fazu ljudske egzistencije, odnosno fazu funkcionisanja ljudskog moralnog sistema, možemo uslovno nazvati: estetika urednosti.  

– Iz sistema uređenosti moralnog funkcionisanja, estetski doživljaj urednosti nesvesno se prenosi na materijalno okruženje. Izgužvani papir bačen na pravilno oblikovani pločnik izazvaće negativni estetski doživljaj.

– Geometrijska pravilnost moralnih principa asocijativno se može osetiti i u estetici ponašanja. Dobro dresirani pas će pravolinijski otrčati do bačene lopte i vratiti je vlasniku, dok će slabije dresirani pas na putu do lopte zastajkivati i skretati, privučen drugim zanimljivostima. Ponašanje prvog psa proceniće se kao estetskije, ako ne od svih a ono bar od strane većine pripadnika ljudskog roda.

– Upoređivanje dresure životinja i nametanja moralnih principa kod čoveka može pobuditi negativan estetski doživljaj zbog uznemiravanja narcizma, ali neurofiziološki mehanizam oba postupka je isti: stvaranje uslovnih refleksa.- Za utehu, čovek na raspolaganju ima još jedan mehanizam: razumnu obradu svojih motiva, njihovo prihvatanje i prilagođavanje svojim realnim potrebama, što se bez razlike opet svodi na zadovoljavanje nagona. No u ovom slučaju eliminiše se emotivna tenzija, koja kod dresure, odnosno kod spoljnog nametanja moralnih principa bez svesne obrade, ostaje prisutna.

– Bazični generator emotivne tenzije kod čoveka, iz koga proističu sve ostale emotivne tenzije, jeste odluka ljudskog roda o potiskivanju svog narcizma u nesvesno. I ova odluka traži svesnu obradu, ali je to otežano zbog moralnih i religijskih zabrana, zato što svi moralni i religijski sistemi počivaju na toj odluci.

ESTETIKA PONAŠANJA

– Ponašanje je društveni fenomen, čime je u najvećoj meri vođeno moralnim principima, da bi preko zadovoljavanja tih principa posredno zadovoljilo potrebe za zadovoljavanjem primarnih nagona.

– Razlika u ponašanju „pred sobom“ i „pred drugima“ unekoliko je mera razlike između narcizma i potiskivanja narcizma, uključujući i emotivnu napetost koju potiskivanje narcizma nosi.

– Jedina pozicija sa koje možemo koliko-toliko objektivno razmatrati temu estetike ponašanja jeste posmatranje ponašanja drugih.

– Bilo bi jednostavno i lako kada bi se između estetike ponašanja i moralnog ponašanja stavio znak jednakosti, ali to ne bi u potpunosti odgovaralo istini.

– U velikim segmentima, globalno, poštovanje moralnih principa u ponašanju poklapa se sa estetikom ponašanja. Međutim, postoje relativno mali ali važni segmenti koji čine izuzetak, koji pre svega zavise od posmatrača koji procenjuje estetiku ponašanja, potvrđujući staru izreku da o ukusima ne vredi raspravljati.

– Oštroumni i emotivno uravnoteženi posmatrač će na primer u nečijem previše finom ponašanju osetiti neiskrenost, pretvaranje, čak pritajenu agresiju, dok će nekom manje oštroumnom, ili manje zainteresovanom posmatraču, takvo ponašanje biti sasvim u skladu sa najvišim estetskim kriterijumima.

– Razlike u proceni estetike ponašanja mogu biti stereotipne, zanosvane na standardnim i poznatim razlikama između populacija, i mogu biti sporadične, individualne, zasnovane na specifičnosti psiho-emotivne profilisanosti pojedinca.

– Populacione razlike postoje između različitih dobnih grupa, etničkih i verskih zajednica, i slično… Psiho-emotivna profilisanost pojedinca za sobom povlači kulturni i obrazovni nivotog pojedinca, njegov društveni status, izbor zanimanja i drugo, ali i još specifičnije unikatne detalje koji su porekla samo njemu svojstvene karakterne strukture ličnosti.

– Sve u svemu, edno isto ponašanje može biti procenjeno kao estetsko ili neestetsko, u zavisnosti od toga ko procenu vrši. Zato ćemo i ovde pozvati u pomoć statističku raspodelu i obračun verovatnoće, odnosno razmatrati najkrupnije, globalne modele ponašanja, koje gotovo svi procenjuju jednoznačno – kao estetsko ili kao neestetsko.

– Naš krajnji cilj ostaje isti: ukazati na psiho-emotivno poreklo estetskog doživljaja ponašanja i njegove veze sa funkcionisanjem primarnih nagona.

– Krenuću o mogućih zamki i zabluda u razmatranju estetskog doživljaja ponašanja, zato što mislim da su one posebno informativne i da vode kompletnijem zaokruživanju cele priče.

– Na primer, kada se pomene model ponašanja koji će se svima bez razlike dopasti mnogi će pomisliti na altruizam – nesebično i štaviše požrtvovano ponašanje, ponašanje koje interese drugih stavlja ispred svojih ličnih interesa u neuobičajeno visokom odnosu. Altruističko ponašanje, do određene mere, neophodan je sastojak primarnog nagonskog odnosa roditelja prema potomku. Roditelj mora žrtvovati deo svojih ličnih interesa da bi odgojio potomka. Međutim, preterivanje u altruizmu zalazi u patetiku, analogno kiču u umetnosti. Motivisano je ličnim neurotičnim nabojima altruiste, odabrano kao najoptimalniji model kompenzovanja svog potisnutog narcizma i zadovoljavanja svog nagona za samopotvrđivanjem. Spoljni posmatrači koji preterani altruizam doživljavaju kao lepo i uzvišeno ponašanje spadaju u kategoriju nezrelih individua, psihološki fiksiranih u poziciji potomka, koji od okoline (roditelja) očekuju nerealno visok nivo pažnje i brige.

– Jedan od modela ponašanja koji bi se već na prvi pogled mogao okarakterisati kao ružno ponašanje  jeste model koji je u neku ruku suprotnost altruizmu. Karakteriše ga spremnost da se u borbi za svoje interese zanemare moralni principi i interesi drugih, da se od drugih otima i krade, štaviše, spremnost da se ignoriše najviša moralna zabrana ubistva. Svođenje ovakvog ponašanja na primarne nagone obraća se direktno primarnom nagonskom odnosu prema drugoj ravnopravnoj jedinki, manifestovanog jedinstvenom emocijom kompetitivnost. Priča je ovde kompleksnija nego kod altruizma, zato što kompetitivnost može biti estetski lepa (njen viteški oblik) i esteski ružna, prožeta podmuklošću i licemerjem.

– Zanimljivo je da se neki oblici ovakvog ponašanja – koje bi po logici stvari, zbog kršenja najvažnijih moralnih zabrana, trebalo bezuslovno da pobuđuje negativan estetski doživljaj – u mnogim slučajevima i od strane mnogih doživljava kao estetski lepo. Primeri su sva ratovanja kroz istoriju, ali i pojedinačni „simpatični“ („cool“) kriminalci koji otimaju od podmuklih i licemernih bogataša, ne prezajući čak od toga da ih ubiju.

– Simpatizeri ovakvog ponašanja takođe spadaju u kategoriju večito nezadovoljnih potomaka, koji zbog svoje lične opterećenosti savešću otimače i ubice ovog tipa doživljavaju kao uzor sa kojim bi se identifikovali, oduševljeni ovim specifičnim oblikom kršenja moralnih normi.

– Ono što se ne prašta, i što definitivno za svakoga jeste negativan estetski doživljaj, jesu podmuklost i licemerje. Nosioci tih osobina delaju kao prikriveni otimači i ubice koji glume da poštuju moralne principe da bi izbegli kaznu, a zapravo ih podmuklo zaobilaze. Možemo ih nazvati „kontroverznim političarima i biznismenima“. Razlika između ova dva oblika ponašanja je u nivou iskrenosti, odnosno, u nekom smislu – u nivou viteštva. U oba slučaja etiološki faktor nemoralnog ponašanja jeste niži nivo griže savesti, nagonske emocije koja potiče iz odnosa sa roditeljem.

– Ovaj malo duži primer važan je i sa pozicije relativnosti emotivnog odnosa prema moralnim principima. Ukazuje da estetski doživljaj u nekim slučajevima bolje komunicira sa starijim primarnim nagonima nego sa mlađim sekundarnim moralnim nagonima.

– Da bi se bolje razumeo celokupan odnos estetskog doživljaja i nagona u prethodnom primeru, treba još objasniti emotivnu strukturu podmuklosti i licemerja. Rekli smo da je u oba slučaja uzrok nemoralnog ponašanja manjak griže savesti, koji svoje korene vuče iz manjka iskrene zainteresovanosti roditelja za svoje dete. Ukoliko ne postoje spoljašnji uticaji koji će kod deteta pospešiti razvoj samosvesti o svom posebnom značaju – kao što je npr. život u boljim materijalnim uslovima u odnosu na svoju okolinu – veća je verovatnoća da će se dete razviti u „iskrenog“ prekršioca morala. U uslovima razvoja veće narcističke samosvesti o vrednosti svog života, time i snažnijeg straha od smrti (tip kontroverznog političara i biznismena), razviće se i mehanizmi opreza i prevencije ugrožavanja svog života mogućim kaznama zbog nemoralnih postupaka. Nedostatak griže savesti, nipodaštavajući odnos prema drugima i nedostatak empatije na dubokom emotivnom nivou, daju takvim osobama osećaj da imaju lično pravo da otimaju i ubijaju, ali im pojačani strah od smrti nalaže da to rade na prikriveni način. Podmuklost i licemerje nisu ništa drugo do postojanje razlike između unutrašnjih prikrivenih ideja i manifestnog ponašanja, onog koje se prikazuje prema spoljnom svetu. Što veća razlika – veća podmuklost i licemerje.

– Nepatvoreni, svima jasan i prihvatljiv pozitivan estetski doživljaj ljudskog ponašanja možemo potražiti u jedinom racionalnom izdanku narcističke prerade primarnih interpersonalnih nagona – odgovornosti – emociji/nagonu koji proističe iz primarnog nagonskog odnosa prema potomku.

– Odgovornost je prirodna emocija, prisutna je i u odnosu životinja prema svom potomstvu, ali njena pravilna i odmerena obrada u ljudskom sekundarnom emotivnom sistemu  dodaje njenoj prirodnoj estetici još i estetiku urednosti morala.- Odgovornost podrazumeva zrelost, odmerenost i ravnotežu u davanju i traženju… Ima u odgovornosti i altruizma, ali ne preteranog, kao što ima i zahteva, ali ne zahteva koji blokiraju svojom nerealnom zahtevnošću, već zahteva koji stimulišu svojom zdravom životvornom i životnoodržavajučom logikom… i kvalitetom i kvantitetom. Odgovornost, kada postoji kao emotivni stav i ponašanje, nije usmerena samo ka potomku već i ka sebi, ka drugima oko sebe, ka svojim i tuđim duhovnim i materijalnim vrednostima, životnom i radnom okruženju…

– Stav odgovornosti privilegija je zrelih, uravnoteženo formiranih ličnosti. Ako nedostaje, teško se može steći spoljnim nametanjem, pa ni od strane samog sebe – što je omiljena (i jedina) tehnika self-help priručnika – već isključivo psihoanalizom: osvešćivanjem svog narcizma, njegove potisnutosti i mehanizama ostrašćenih kompenzacija ovog potiskivanja, a potom svesnom razumnom obradom ovih svojih u nesvesno potisnutih sadržaja, čime oni postaju delom izmenljivi i konačno prihvatljivi.

– Tajna estetske dopadljivosti odgovornosti je u njenoj razumnosti i osvešćenosti, umerenosti, idealnoj elastičnosti, u aristotelovski srednjoj poziciji između infantilnih narcističkih zastranjivanja griže savesti i ljubomore, u odsustvu njihovih emotivnih blokada i ostrašćenih nerazumnih reagovanja. Odgovornost jeste nagonski stav roditelja u nama, ali podrazumeva optimalnu dozu prisustva deteta i kompetitivne jedinke. Bez njih se ova emocija ne bi razvila kao elastična i topla odgovornost, već kao neljudska kruta disciplina (religijski ideal).

– Iracionalnost druga dva narcistički prerađena interpersonalna nagona – griže savesti i ljubomore/zavisti – unekoliko je uslovna. To su itekako korisne emocije u ljudskom emotivnom sistemu, ali podložnije izvitoperavanju i patološkim preterivanjima.

– Sklonost ka patološkim preterivanjima u ispoljavanju griže savesti i ljubomore porekla je njihovog najdubljeg nesvesnog motiva – straha od smrti. Bazična emotivna struktura griže savesti je strah od smrti ukoliko se jedinka ne ponaša u skladu sa instrukcijama i nalozima roditelja. Bazična emotivna struktura ljubomore je strah od smrti ukoliko druga jedinka nadvlada u borbi za životne resurse. U odgovornosti nema straha od svoje smrti (već samo straha od smrti potomka), zato je ta emocija esencijalno razumnija od prethodnih.

– Patološka preterivanja u ispoljavanju griže savesti i ljubomore predstavljaju jedini supstrat svih psiholoških zastranjivanja čoveka: neuroza, psihoza, bolesti zavisnosti…

– Naša postavka o odgovornosti analogna je dosadašnjim ljudskim moralnim i religijskim sistemima, koji se oslanjaju na primarni interpersonalni nagon prema potomku, izražen emocijom samilost. Međutim, ti sistemi potiskivanjem u nesvesno zanemaruju druge interpersonalne nagone, njihovu narcističku nestabilnost – ali i njihove znatne uticaje iz nesvesnog – čime isključivo oslanjanje na samilost takođe postaje patetično narcističko preterivanje. 

– Ne znam da li je pažljiviji čitalac primetio da smo pričom o odgovornosti okrenuli pravac pripovedanja o estetskom doživljaju. Umesto od estetskog doživljaja ka nagonima, krenuli smo od nagona ka estetskom doživljaju. To bi trebalo da prikaže i pokaže fluidnu cirkularnost ljudskog psiho-emotivnog sistema, čija kruna i okosnica o koju se sve prelama jeste estetski doživljaj.

– Estetski doživljaj istovremeno je i „zavisno promenljivi parametar“, koji interaktivno komunicira sa dubljim emotivnim sadržajima i menja se u skladu sa njihovim previranjima – a ta previranja nisu ništa drugo do stalna usklađivanja sa realnim životnim interesima, odnosno interesima zadovoljavanja primarnih i sekundarnih nagona

– Prirodni i zdravi pravac emotivne evolutivnosti ne može biti ništa drugo do upoznavanje i razumno prihvatanje  svojih potisnutih emocija. Pre svega ostalog – upoznavanje i prihvatanje svog potisnutog narcizma.

– Estetski doživljaj je emotivni fenomen koji istovremeno predstavlja svetionik, kormilara i kapetana posade na tom putu.

za P.U.L.S.E: Nebojša Ivanović  

11.11.2021. – 01.01.2022.

  estetika, Nebojša Ivanović, Psihologija, Slikarstvo, Umetnost