Ulogujte se / Kreirajte profil

Iz ugla Sofije Tolstoj

„Kreutzer Sonata Variations“, Yale University Press, avgust 2014; preveo i priredio Michael R. Katz

U svom dugom i često burnom braku s Lavom Tolstojem, Sofija Andrejevna Tolstoj istrpela je svašta, ali se „Krojcerova sonata“ smatra naročitom kaznom. Objavljena 1889. priča donosi Tolstojeve sve radikalnije stavove o seksualnoj vezi i braku, kroz mahniti monolog pripovedača koji, u nastupu ljubomore i gađenja, ubija svoju ženu.

U svom dnevniku Sofija je tada zapisala:

„Ne znam ni kako su ni zašto svi povezali ’Krojcerovu sonatu’ s našim bračnim životom, ali to se desilo.“

Sažaljevaju je članovi Tolstojevog porodičnog kruga pa i sam car, požalila se.

„Ali ne samo drugi ljudi“, dodala je. „I ja u svom srcu znam da je ova priča usmerena protiv mene, da se strašno ogrešila o mene, ponizila me u očima sveta i uništila poslednje tragove ljubavi među nama.“

Uverena da je priča „netačna u svemu što ima veze sa iskustvom mlade žene“, Sofija je napisala dve novele kako bi izložila sopstvene stavove – „Čija krivica?“ i „Pesma bez reči“– koje su tavorile u arhivima Tolstojevog muzeja sve dok nedavno nisu ponovo otkrivene i štampane u Rusiji. Majkl R. Kac, penzionisani profesor Ruskih i istočnoevropskih studija na Midlberi koledžu, preveo je obe priče na engleski i objavio ih u zbirci „Varijacije na Krojcerovu sonatu“ (Yale University Press), kao doprinos brojnim novijim delima koja osvetljavaju pravu ličnost Tolstojeve žene.

„Kada sam prvi put pročitao njene priče, bio sam zapanjen time što postoje a niko ne zna za njih“, rekao je Kac. „Zatim sam pomislio: ovo uopšte nisu loše priče. Možda nisu prvoklasna literatura, ali napisala ih je obrazovana, kulturna, promišljena žena snažnog karaktera koja ne samo da je imala viđenja drugačija od svog muža, već se usudila da ih izrazi, i to s idejom da ih objavi.“

„Čija krivica?“, napisana negde između 1891. i 1894, priča je o osamnaestogodišnjoj Ani, iz dobre porodice i s dobrim obrazovanjem, koja zamišlja brak kao savez dva uma, srodnika po duši koji dele ljubav prema filozofiji i umetnosti, zajedno uživaju u dokolici i posvećuju se svojoj deci.

Usrdna, srčana i lepa, Ana privlači pažnju otmenog porodičnog prijatelja, princa Prozorskog, gotovo dvostruko starijeg od nje, kao što je to bio Tolstoj kada se oženio Sofijom. Dar za konverzaciju i društveni šarm prikrivaju njegov osrednji intelekt i razvratan pogled na suprotni pol.

Na marginama svojih beležnica, Sofija je prepisivala delove iz „Krojcerove sonate“ koji su joj služili kao podsetnik na ona mesta koja želi da ospori dok je pisala o braku osuđenom na propast i okončanom, na kraju, ubistvom, ali iz ugla žene. Pritužbama koje iznosi razjareni Tolstojev pripovedač suprotstavljeni su tako argumenti skrušene priče njegove žene o izneverenoj ljubavi, promašenom spoju muške seksualne želje i ženske gladi za emotivnim zadovoljstvom, o različitim očekivanjima i zahtevima koje nameće rađanje i briga o deci.

„Pesma bez reči“ ide s one strane čedne romantike prve priče, ne bi li ispitala fluidne granice između intelektualne i seksualne privlačnosti. Napisana 1898, priča predstavlja jedva prikrivenu ispovest o Sofijinom intenzivnom prijateljstvu sa kompozitorom Sergejem Tanejevim koji je proveo dva leta 1895.i 1896. u Jasnoj Poljani, Tolstojevom posedu južno od Moskve. Kao i autorka, junakinja priče, uzrujana smrću u porodici, nalazi radost u svetu muzike zbog koje se, na nevolju, zaljubila u samog kompozitora.

René François Xavier Prinet, Kreutzer sonata

Niko od glavnih likova ove dve novele ne odgovara potpuno svojim uzorima iz stvarnog života, ali atmosfera sukoba i razočaranja precizno odslikava Tolstojev brak, posebno u godinama nakon što je Tolstoj prošao duhovnu krizu i izgradio novu, sebi svojstvenu vrstu hrišćanstva koja će zatim postati fokus njegovog stvaralaštva.

Ova novootkrivena vera zaplela ga je u kontradikcije koje će moriti i njega i njegovu ženu, sve do njegove smrti 1910. Bio je bogati zemljoposednik koji je privatno vlasništvo smatrao zlom, pristalica egalitarizma okružen poslugom, umetnik koji je gotovo čitavu umetnost odbacio kao pogubnu, propovednik celibata koji je bio otac trinaestoro dece i seksualno aktivan sve do 80-tih godina života.

„Varijacije na Krojcerovu sonatu“ sastavljene su kao neka vrsta dosijea. Kac donosi nov prevod Tolstojeve priče, smeštajući je u kontekst nereda koji je izazvala. Pored dve Sofijine novele, u zbirci se nalazi i ljutita anti-„Krojcer“ priča koju je napisao Tolstojev sin, Lav Lavovič Tolstoj, pod naslovom „Šopenov preludijum“, kao i odlomci iz Sofijinih pisama i dnevnika te njenih memoara „Moj život“, još jednog dela koje je decenijama skupljalo prašinu u arhivi.

Zbirka daje znatan podstrek nedavno pokrenutoj reviziji pogleda na Sofiju. U Tolstojevim poznim godinama, i dugo nakon njegove smrti, njegovi učenici su je osudili na ulogu zlog agensa porodične drame, pakosne žene koja je sve činila kako bi odvukla Tolstoja od njegovog rada u ulozi društvenog proroka, i kako bi sačuvala kontrolu nad njegovom književnom ostavštinom. Sovjetski profesori, iz ideoloških razloga, smatrali su njene dnevnike i bogate memoare, zapisane na 20.000 otkucanih stranica koje pokrivaju raspon od 55 godina njenog života, za trivijalne i suviše kritički nastrojene prema voljenom simbolu nacije.

Kada su arhivi otvoreni, klima se promenila. Muzej Lava Tolstoja dozvolio je Andreju Donskovu, ruskom profesoru sa Univerziteta u Otavi, da načini engleski prevod „Mog života“, koji je objavljen 2010. (University of Ottawa Press), kao i da objavi njena sabrana književna dela na ruskom.

Aleksandra Popov, profesorka takođe iz Kanade, koristila je brojne izvore iz muzejskih arhiva za svoju biografiju Sofije Tolstoj (Free Press), takođe objavljenu 2010, a iste godine muzej je u raskošnom izdanju objavio ove dve Sofijine i priču njenog sina, što je bio podsticaj za Kacovu zbirku. Tako se jedna istorijska karikatura postepeno razvila u portret visoko kultivisane žene sa osnovanom pretenzijom na status književnice i memoaristkinje.

Čudno, ali upravo je Sofija priskočila u pomoć kada je „Krojcerova sonata“ pala u nemilost vladinih cenzora. Budući da se starala o muževljevom književnom delu, otišla je u Sankt Petersburg 1891. da iznese odbranu sporne novele pred carom Aleksandrom Trećim i dobije dozvolu za njeno objavljivanje u novom izdanju Tolstojevih spisa.

Služeći se šarmom i mudrošću, tvrdila je da „Krojcerova sonata“ zagovara seksualnu čednost, što je izvesno dobra stvar. A pored toga, dodala je, careva naklonost bi mogla ohrabriti njenog muža da nastavi sa pisanjem takvih dela kao što je „Ana Karenjina“.

„O, to bi baš bilo dobro“, odgovorio je car. „Kakav je to sjajan pisac!“ Zabrana je ukinuta.

 
William GrimesThe New York Times, 19.08.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 26.08.2014.

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.