Istinita romansa iz života u 12-tom veku

On je bio briljantan učenjak Pariskog univerziteta, harizmatičan, šarmantan i zgodan. Privlačio je studente plamenu svog duha kao što se mušice roje oko svetiljke, provocirajući profesore jednako kao i vršnjake svojom britkom polemičkom logikom. Valjane razloge za njegovo, kako se čini nepokolebljivo samopouzdanje nalazimo u njegovoj darovitosti  za dijalektiku, podučavanje i za poeziju. Ime mu je bilo Pjer Abelar.     

Ona je bila jedna retka pojava u manastiru katedrale Pariza: mlada žena, još uvek u drugoj deceniji života, posvećena učenju filozofije bez jasno izražene želje da navuče velo monahinje. Mada nesumnjivo dražesna, bila je više na glasu po svojoj oštroumnosti i žeđu za znanjem nego po lepoti. 

Izgleda kao nešto prosto neizbežno da dve takve izuzetne ličnosti u istom akademskom svetu susretnu,  naiđu jedna na drugu.  Da će se njihovi rečiti izrazi ljubavi sačuvati za nas iskazani njihovim vlastitim rečima, redak je dar istorije.  

Okolnost da ih čeka tragična sudbina čini njihovu priču još izrazitije dirljivom.1

U potrazi za ljubavlju  

Premda je Abelar ponekad sigurno zapazio Eloizu u užurbanom akademskom ambijentu Pariza, nije bilo društvenih prigoda u kojima je postojala verovatnoća da se sretnu. On je bio zaokupljen svojim izučavanjima i univerzitetskim životom; ona je bila od zaštitništvom svog ujaka Filbera, kanonika u katedrali. Oboje su se okrenuli od frivolnih društvenih zabava i razbibriga u korist srećnog udubljivanja u filozofiju, teologiju i književnost.  

Međutim, kada je Abelar zašao u svoje tridesete a da još nije upoznao radosti emocionalne i telesne ljubavi, poželeo je jedno takvo iskustvo. I ovome je pristupio sa svojom uobičajenom logikom:

Bila je to ova devojka sa kojom sam, nakon što sam pažljivo razmotrio sve osobine koje obično privlače ljubavnike, odlučio da se sjedinim sponama ljubavi… 2

Za kanonika Filbera se znalo da vodi vrlo brižljivo računa o svojoj nećakinji; prepoznao je njenu sposobnost da stiče znanja visokog nivoa i želeo da joj se pruži najbolje moguće obrazovanje. To je Abelaru otvorilo mogućnost da uđe u njegovu kuću i zadobije poverenje. Tvrdeći da bi održavanje vlastite kuće bilo previše skupo i da bi ga ometalo u posvećivanju nauci, učenjak je tražio da stanuje i da se hrani kod Filbera u zamenu za malu novčanu naknadu i, što je značajnije, za podučavanje Eloize. Ugled Abelara je bio tako velik – ne samo kao sjajnog učitelja već i osobe dostojne poverenja – da ga je kanonik oberučke prihvatio u svom domu i poverio mu obrazovanje i vođenje brige o nećakinji.  

Ne bih trebao da budem začuđeniji ni da je jedno nežno jagnje poverio na brigu proždrljivom vuku… 

Učenje ljubavi 

Bili smo sjedinjeni prvo zajedničkim boravkom kao zaklonom naše ljubavi, a potom srcima u kojima se ljubav rasplamsala. 

Ne postoji način da se zna kakvim se preklinjanjima ili lukavstvima Abelar služio da zavede svoju učenicu. Sasvim je moguće da ga je Eloiz volela od prvog trenutka kada su se sreli. Snaga njegove ličnosti, njegov britki um i lepo, otmeno ponašanje su van svake sumnje sačinjavali jednu kombinaciju neodoljivu za mladu ženu. U to vreme još nije napunila ni dvadeset godina i nije mogla ni da nasluti kako su ona i njen ujak bili manipulisani, dok je s druge strane bila u onoj životnoj dobi kada je prisustvo Abelara u svom životu mogla doživi kao nešto što je određeno Sudbinom – ili Bogom.  

Osim toga, retko se dešavalo da dva ljubavnika budu tako skladan par kao što su bili Abelar i Eloiza. Oboje privlačni, oboje izuzetno inteligentni, oboje zaneti željom da što više nauče, posedovali su intelektualnu energiju kakvom se malo parova  – u bilo kom istorijskom dobu ili eri – moglo podičiti. Međutim, ovih ranih dana silne požude, učenje je bilo na drugom mestu. 

Pod izgovorom da učimo provodili smo naše sate u sreći ljubavi, a učenje nam je pružilo one tajne  mogućnosti za kojima nam je strast žudela. Razgovarali smo više o ljubavi nego o knjigama koje su ležale otvorene pred nama; poljupci su nam bili daleko brojniji od razumnih reči.  

Ma kako da su niske Abelarove prvobitne namere bile, uskoro je bio preplavljen i savladan osećanjima prema Eloizi, nalazeći da su nekada tako voljena studiranja, proučavanja sada samo teret, mkegova energija usmerena na učenje je malaksala, tako da je počeo da drži predavanja lišena nekadašnjeg nadahnuća a pesme su mu nile usredsređene na ljubav. Uskoro su učenici zaključili šta ga je snašlo i ovladalo njime i  Parizom su počele da kruže glasine o vatrenoj ljubavnoj vezi.  

Jedino je kanonik Filber izgledao nesvestan romanse koja digravala pod njegovim sopstvenim krovom. Ovo neprepoznavanje stanja stvari je bilo učvršćeno poverenjem koje je imao u svoju voljenu nečakinju i u učenjaka kome se divio. Šuputanja možda u jesu dopirala do njegovih ušiju, ali čak ni tada nisu doprla do srca

Oh, kako je velik bio ujakov bol kada je saznao istinu i kako gorka beše tuga ljubavnika kada su bili prisiljeni da se razdvoje!

Nije sasvim jasno kako se to dogodilo, ali je bliska pameti pretpostavka da je naleteo na nećakinju i podstanara u krajnje intimnom momentu. Ignorisao je glasine i verovao u njihovo valjano ponašanje; možda je ovo direktno suočavanje sa istinom bilo ono što ga je tako drastično pogodilo. I tada, razmera njegovog gneva bila je ravna veličini poverenja koje je imao i u nju i u njega. 

Ali fizičko razdvajanje ljubavnog para nije ugasilo njihovu uzajamnu ljubav; naprotiv: 

Razdvajanje naših tela je uzrokovalo još snažnije spajanje naših duša; obilje ljubavi koje nam je oduzeto rasplamsalo nas više nego ikada pre.

I nedugo nakon što su odvojeni Eloiza je poslala Abelaru poruku: bila je trudna. A onda, sledećom prilikom, kada je Filber bio daleko od kuće, par je pobegao Abelarovoj porodici, gde če Eloiza ostati sve do rođenja njihovog sina. Njen ljubavnik se vratio u Pariz, ali su ga strah ili nespretnost omeli nekoliko meseci  u pokušaju da vaspostavi vezu sa njenim ujakom.  

Nama se danas može činiti se ova situacija  mogla lako rešiti, Ko što bi bila jednostavna za većinu mladih parova u ona vremena: brak. Međutim, mada bračni život nije bio nešto nepoznato među učenjacima na univerzitetu, žena i porodica su mogli da predstavljaju ozbiljnu prepreku jednoj  akademskoj karijeri. Univerziteti su su bili relativno novi sistemi iznikli iz katedralskih škola, a pariski univerzitet je bio poznat po svojim teološkim učenjima. Najsvetlija perspektiva koja je čekala Abelara bila je u Crkvi; sklapanjem braka ostao bi lišen mogućnosti najviše moguće karijere.

Mada nikada nije priznao da su ga takve msli odvraćale od predlaganja braka, da su bile uključene u njegova razmatranja postaje jasno kada opisuje svoju ponudu Filberu:

… kako bih ponudio kompenzacije koje čak i nadmašuju njegove najveće nade, ponudio sam da  oženim njome,  devojkom koju sam zaveo, ali pod uslovom da se cela stvar sačuva u tajnosti, tako da zbog toga moja reputacija ne trpi. Sa ovim se rado složio…

Ali Eloiza je već bila nešto drugo.

Ljubavna negodovanja   

Da jedna mlada zaljubljena žena može da se usprotivi venčanju sa ocm svog sina izgleda zbunjujuće, ali Eloiza je imala vrlo čvrste  razloge. Bila je potpuno svesna kakve bi sve prilike i mogućnosti Abelar propustio da se vezao za porodicu. Argumentima se zalagala u prilog njegove karijere, iznosila je razloge u prilog njegovog učenjačke aktivnosti, dokazivala je da takva meta ne bi uistinu umirila njenog ujaka. Iznosila je argument čak i u prilog časti:

… Bilo bi joj mnogo slađe da je zovu mojom ljubavnicom nego da bude znana kao moja supruga, da bi bilo korisnije i za mene. U tom slučaju, rekla je, samo bi me ljubav vezivala za nju, a sila bračnog okova nas ne bi sputavala.

Ali se njen ljubavnik nije dao odgovoriti. Ubrzo nakon što im je rođen sin Astrolab, prepustili su vođenje brige o njemu Abelarovoj porodici i vratili se u Pariz da bi se venčali, pri čemu je Filber bio među malobrojnim svedocima, Odmah posle venčanja par se rastao i posle toga su se viđali samo u retkim privatnim prilikama,  sa namerom  da sačuvaju lažnu sliku kako više nisu u vezi.   

Odbijena ljubav 

Eloiz je bila u pravu kada je tvrdila da se njen ujak neće zadovoljiti tajnim venčanjem. Mada je obećao da će da bude diskretan, njegova povređena sujeta mu nije dozvolila da ćuti o onome što se dogodilo. Povreda je bila javna, zalečenje je takođe treballo da bude javno. Postarao se da se o bračnoj sprezi Abelara i Eloiz govori među ljudima. 

Kada je njegova nećakinja porekla postojanje braka, istukao ju je.

Da bi Eloizu držao na bezbednom, muž ju je smestio u manastir u Aržentaju, gde je nekada bila odgajana kao dete. To bi samo po sebi bilo dovoljno da je zaštiti od ujakovog gneva, ali je Abelar otišao korak dalje: tražio je da mu žena nosi odeću opatica sa izuzetkom vela koji je označavao da se zavetovala Bogu. Ispostavilo se da je to bila kobna greška. 

Kada su ujak i njegova rodbina čuli  za to, bili su ubeđeni da sam ih sada potpuno izigrao i da  sam se zauvek rešio Eloize prinudivši je da postane časna sestra. 

Filber se razjario i pripremao svoju osvetu.  

Sve se odigralo iznenadno, o ranim jutarnim satima, kada je učenjak ležao u snu. Dvojica njegovih slugu prihvatilo je mito da bi napadače propustili u njegov dom. Kazna kojom se Filber osvetio svom neprijatelju bila je jednako i užasna i sramotna, k tome još i mučna:

… jer su odsekli one delove mog tela sa kojima sam uradio ono što je bio uzrok njihove žalosti.

Činilo se da se ujutro celi Pariz sjatio da čuje novosti. Dvojica napadača na Aberlara bili uhapšeni, privedeni i naterani da propate sličnu sudbinu, ali nikakva odšteta nije mogla da vrati učenjaku ono što je izgubio. Briljantni filozof, pesnik i učitelj, koji je upravo počeo da stiče slavu zahvaljujući svojim talentima, sada je izašao na glas iz potpuno drugih razloga.  

Kako bih ikada više mogao da prolazim među muškarcima uzdignuta čela, kada bi svaki prst bio prezrivo uperen u mene, svaki jezik prepričavao moju veliku sramotu i kada bih bio čudovišan prizor svim očima?

Mada nikada nije mislio da postane monah, Abelar se sada obratio manastiru. Život proveden u odvojenosti od sveta, posvećen Bogu, bila je jedina alternativa koju mu je ponos dozvolio. Postao je član dominikanskog reda i stupio u opatiju Sen Deni. 

Ali pre nego što je svoju nameru sproveo u delo, ubedio je svoju ženu da prihvati velo. Prijatelji su je preklinjali da razmisli o prekidu braka,  da se vrati u normalan život; konačno, on više nije mogao da joj bude muž u telesnom smislu i bilo bi srazmerno lako da se dobije poništavanje braka. Još uvek je bila mlada i još uvek lepa  blistavo pametna kao pre, svetovni život joj je nudio budućnost sa kojom se život u manastiru nije mogao meriti. 

Eloiza je, međutim, postupila onako kako Abelar tražio od nje – na zato što je volela manastirski život, nije bila presudna čak ni ne ljubav prema Bogu. Odlučila je tako iz ljubavi prema Abelaru

.

Ljubav je istrajala 

Bilo bi teško da se zamisli da bi njihova uzajamna ljubav nadživela razdvajanje i Abelarovu tragičnu povredu. U stvari, kada je video da mu je žena ušla u manastir, izgleda da je filozof ostavio za sobom čitavu ljubavnu aferu i posvetio se pisanju i podučavanju. Za Abelara, i zapravo za sve koji su u to vreme učili filozofiju, ljubavna priča je predstavljala samo nešto sporedno i uzgredno u građenju karijere, podsticaj koji je aktivirao promenu u njegovom fokusu sa logike na teologiju.    

Za Eloizu, međutim, ljubavna veza je bila presudan događaj njenog  života i Pjer Abelar je ostao zauvek u njenim mislima.

Filozof je i dalje vodio brigu o svojoj ženi i da joj obezbedi sigurnosst. Kada je jedan od mnogobrojnih rivalskih manastira  preoteo Aržantej, Eloiza, sada igumanija, bila je isterana zajedno sa ostalim opaticama, Abelar je sredio raseljenim ženama da zauzmu opatiju Paraklet, koju je on osnovao. I nakon što je proteklo izvesno vreme, a rane, telesne i duševne podjednako počele da se zalečuju, obnovili su svoju vezu, premda vrlo različitu u odnosu na onu kakva je bila u sekularnom svetu.   

Što se nje tiče, Eloiza nije nikada dopustila sebi i svojim osećanjima prema Abelaru da budu zanemareni i potisnuti u drugi plan. Bila je uvek otvorena i iskrena kada se radilo o njenoj trajnoj ljubavi prema čoveku koji više nije mogao da bude njen muž. Unosila ga je u himne, molitve, manastirska uputstva i u pravila ponašanja za njen red, na taj način ga održavala aktivnog u delovanju opatije  – i konstantno zadržala svoje sopstveno prisustvo u njegovoj svesti.  

Što se Abelara tiče, imao je podršku i podsticaj jedne od najumnijih žena svoga vremena, žene koja mu je pomagala da  se orijentiše u opasnim i varljivim tokovima teoloških razmišljanja XII veka. Njegova talentovanost u oblasti logike, njegova trajna zainteresovanost za sekularnu filozofiju i apsolutno poverenje u sopstveno tumačenje Svetog Pisma nisu mu pribavili  prijatelje u Crkvi i čitava je njegova karijera obeležena sukobima sa drugim teolozima. Moglo bi se reči da mu je Eloiza pomogla da se uskladi sa njegovim vlastitim duhovnim stavom, kao što je Eloiza bila ta kojoj je uputio svoju značajnu versku ispovest, koja počinje: Eloiza, sestro moja, nekoć tako mi draga u svetu, danas još draža u Isusu Hristu…3

Mada im se tela više nikada nisu mogla sjediniti, duše su im nastavile zajedničko intelektulno, emocionalno i duhovno putovanje.

Posle njegove smrti Eloiza je prenela njegovo telo u Paraklet, gde je kasnije sahranjena pored njega. Još uvek leže zajedno, u nečemu što bi se moglo nazvati krajem jedne srednjevekovne ljubavne priče.

Tvoje pismo napisano utehe radi jednom prijatelju, kasnije je, moj voljeni, slučajno doneto meni. Videvši smesta po naslovu da je to tvoje pismo, počela sam da ga strasno čitam budući da mi je onaj ko ga je napisao bio tako drag, da sam u najmanju ruku mogla da budem osvežena njegovim rečima kao nekom njegovom slikom koju sam izgubila…4

Priča o Abelaru i Eloizi je mogla biti izgubljena za buduća pokolenja da nema njihovih sačuvanih pisama.  Tok događaja koji su pratili njihovu romansu bio je bio je neokrnjeno opisan u jednom Abelarovom pismu poznatom nam danas pod naslovom  Historia Calamitatum, ili “Priča mojih nesreća”. Pišući ovo pismo kao da je imao nameru da uteši svog prijatelja  kazujući mu u suštini sledeće: “Misliš da ti imaš probleme? Poslušaj ovo…”   

Historia Calamitatum  je kružila široko i bila prepisivana, kao što je to bio slučaj sa pismima u ona vremena. Postoji jedno rasprostranjeno mišljenje da je Abelar imao jedan prikriven motiv prilikom sastavljanja pisma: da privuče pažnju na sebe i da sačuva svoj duh od opasnosti da sklizne u zaborav. Ako je to bilo uistinu tako, filozof je, uprkos tome što je još uvek bio uveren u svoje sposobnosti do stepena arogancije, ispoljio brutalnu iskrenost i spremnost da prihvati odgovornost za katastrofalne posledice do kojih su doveli njegova taština i ponos. 

Koji god da su bili njegovi motivi da napiše ovo pismo, jedna kopija je na kraju dospela u Eloizine ruke. To je bio trenutak kada je iskoristila priliku da se Abelaru obrati direktno i nakon čega je usledila bogata korespondencija iz koje se može zakljućiti priroda njihovog kasnijeg odnosa. 

Autentičnost navodnih Eloizinih pisama je kasnije dovedena u pitanje i o tome je napisana obimna literature.

Melisa Snel

Preveo sa engleskog: Mirko Gottesmann

Redakcija teksta: Mila Filipović

Beleške 

1 Kao što je to slučaj sa većinom srednjevekovnih imena, i njihova srećemo u raznim varijantamana. 

2 Odlomci građe na ovim stranicama su svi iz Abelarovog  Historia Calamitatum, osim ako nije drugačije zabeleženo.

3 Iz Abelarovog  Apologia.

4 Iz Eloizinog prvog pisma.

  Eloiza, Filozofija, Književnost, Mila Filipović, Pjer Abelar