Štrajk usporavanja

Ne možemo odrasti bez roditelja, uvek gledamo sve ili svet njihovim očima.

Novorođenče suzama izražava svoj protest protiv sveta odraslih. Protiv dolaska na svet koji nije lep i njihov, ali koji će takozvani odrasli najpre osmesima u procesu vaspitanja nastojati da prikažu u mnogo lepšem i prihvatljivijem ruhu. Osmesima kojima su se i njima osmehivali roditelji njihovih roditelja…koji su oponašali osmehivanje prilikom njihovog dolaska na ovaj svet. Jer se predstavljanje predstave sveta kao lepog i vrednog življenja tumači kao prirodno i urođeno. Kada jedinka u izvesnoj kulturi stotinama godina odrasta okružena alkoholičarima, ne postaje li alkohol, na koncu, prirodna i urođena potreba?

Sa dolaskom u ovaj svet konzumerizma spoljnog i  površnog, stupio sam u štrajk – štrajk usporenim egzistencijalnim hodom autora stripa. Protiv svega nametnutog, poznatog, istraženog, odomaćenog i opšteprihvaćenog. Društveni život, kultura, umetnost, takozvana ljubav  ili brak bili su u mojoj svesti suviše ograđeni i predvidljivi fenomeni.

Ni danas ne znam kada sam tačno počeo da primenjujem samo meni svojstven  metod usporavanja stripom. Jer, da bih to znao, morao bih da znam kada sam ja, danas, ovakav, zapravo začet. Ako sam začet u majčinoj utrobi  majke moje majke koja je takođe zaćeta u utrobi majke njene majke, i tako unedogled, prema početku početka i korenu korena, kako mogu da znam kada sam ja začet? Možda ipak onog dana kada sam nacrtao prvi strip u maniru secesionističkog pravca unutar istorije umetnosti?…

Ali znam da  informacije koje sam dobijao od spoljnog sveta nisu bile nimalo ružičaste i ohrabrujuće. Takozvani  život bi morao, prema mom dubokom uverenju, da bude mnogo bolje skrojen. Mnogo spremniji za decu i podržavanje njihovog rasta. Sa vizijom harmonije koja liči na krug, ne na pravolinijsko kretanje napred po nimalo zanemarljivoj ceni. Osećam to,vidim kada god pogledam kroz prozor svoje ćelije, koji se sasvim nekritički naziva stanom. Izdavač  gotovo nikada nije tražio autore, on je čekao da mu  neko od njih zakuca na vrata koja su predstavljena kao masovna kultura, a ja sam već bio prilično agorafobičan, više bih voleo da oni mene zovu, i to svakog dana, naprosto zato što su krajnje svesni da strip čine autori i njihova dela. S vremena na vreme, bio bi raspisan je konkurs za strip, ali ja sam bio predstavnik uverenja da neguju takmičarski duh; verovao sam da je takmičiti se sa sobom samim jedino  važno. Gazda Ervin mi je svojevremeno nudio da crtam za njega, to jest, za psihologiju strip gomile i preovlađujuće tržišne norme. Ali ni njega nije zanimalo šta ja imam da kažem, zanimala ga je samo poslovna strana svega. Znali su me da dođem na televiziju Novi Sad da dam intervju, iako znam da ta glupača sa TV- a nema pojma  i da ću ja morati, ako dođem, da izigravam zabavljača mada ja nisam zabavljač; strip nije zabava, glupačo, možda samo jedno od lica stripa, rekoh joj u sebi samom. Potreban je čovek koji će u ovom gradu biti zadužen za strip, odnosno tu vrstu pismenosti, u medijima posebno. Ali do razgovora sa nekim od urednika nikada nije došlo. U Kulturnom centru Novog Sada („Tribini mladih”); uvek su imali urednika za likovnu sekciju filmsku, književnu, pozorišnu… ali za strip nikada. Laičko bavljenje stripom (i ne samo stripom) u ostao jedna od njihovih najprepoznatljivih osobina do dana današnjeg.

Uvek pružati otpor postojećim merilima, normama, ne govoriti najpre  pisanom rečju, očekivanom, negovanom, kultivisanom, mišljenom…zašto ne kazivati baš stripom svojim savremenicima? Ne tek ljubiteljima stripa, već svima koji još mogu da vide i čuju, onima koji su ostali neprilagođeni na svet privida? Razumevanje stripa je moguće samo u kontekstu šire kulturne matrice; ništa ionako ne postoji kao ostrvo za sebe.

Nekad potok i cvet; danas parkiralište za motorna vozila. Beton, buka i smrad. Fabrike, gradovi, industrija za proizvodnju podobne svesti. I proizvodnju želja koje se vremenom uvećavaju brzinom kojom se izumevaju tehnološki izumi.

Moj beznogi ovozemaljski otac je uglavnom živeo u dolini odvojenosti, ogorčenosti, patnje i samosažaljenja. Dolini duhovne invalidisanosti i nasilja; moja ovozemaljska majka je uglavnom plakala i strpljivo podnosila svakodnevnu „dijalog” između sadiste i mazohiste. Zar sam mogao živeti u takvom svetu?

Naravno, morao sam da izmislim neke druge roditelje i neki drugi put ni nalik nametnutom. Put koji nije od takvog sveta. Onaj mistični put duha koji spava u svakom autoru stripa ponaosob. I koji je bilo nužno probuditi.

Uporedo sa umećem usporavanja, razvio sam i umeće zaboravljanja i praštanja. Zaborav je možda naučavao praštanju, ali praštanje nije naučavalo zaboravu. Pre razumevanju, koje uči zahvalnosti.

Da, naravno, zahvalnosti za ono doživljeno i proživljeno. Za ono iskustvo koje ostavlja prostor za odrastanje unutrašnjim putanjama. Nalik lavirintu unutar lavirinta. “Pustite decu k meni, njihovo je carstvo nebesno!“ Otkrio sam svete spise Istoka i Zapada  zahvaljujući onima koji mi nisu ukazivali na put kojim treba da idem. Ostavili su mi neplanirano samo sobu punu glasova, slika i bola. Sobu u kojoj sam mogao da stvorim svoj svet stripa ili da zalutam ili nestanem.

Najbolji put jeste onaj najteži, najbolniji, najtromiji, prepun oklevanja, zastajkivanja, vrludanja, ćorsokaka… toliki crtači, pisci, mislioci, toliki uticaji… učio sam od svakog i ni od koga posebno… Hodio sam putem bez vidljivog (crtačkog) učitelja, bez jasnog glasa koji usmerava, tumači ili uslovljava… bez ovozemaljskog oca i majke osim onih koji žive od početka u meni. Koji mi govore jezikom ne od ovog sveta već jezikom Celine. Onim jezikom koji se ne uči u današnjim školama, već u onim nekdašnjim, pradavnim, uglavnom zaboravljenim ili krivo tumačenim i prevođenim. Ne u skladu sa svetom iskrivljenim i bolesnim. Na smrt zastrašenim sobom samim. I sobom samih. Sobom u kojoj Izabrani mogu da volšebno stvore svet u kome neprekidno raste cveće Novog.

Svet bez lažnog nasilja i lažnih ratova.

Onih koje nikada nisam umeo da vodim.

Bio sam uvek suviše zauzet svojim.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović

  Društvo, Đorđe Milović, kultura, Priče, Strip