Ulogujte se / Kreirajte profil

Sumatra – Miloš Crnjanski

Ratovi jednoj zemlji i njenom stanovništvu donesu bedu, razaranje, ništavilo. Ratovi postavljaju pitanja kuda posle smrti, ali i odgovaraju na pitanje kako živeti dalje. Jedan od odgovora, nameće se samostalno; nova energija, nastala iz borbe za opstankom, rađa ideje, a ideje dalje grade narušeno.

Nakon Prvog svetskog rata, Miloš Crnjanski, predstavnik srpske književnosti i zemlje duboko ozleđene ratom, napisao je pesmu Sumatra. Može se svrstati u lirsku pesmu, kao sećanje pesnika i kao zapisane emocije prizvane uspomenama užasa rata, koji je ostavivši duboke rane, probudio želju za stvaranjem.

Pesmu Sumatra Crnjanski je poslao Srpskom književnom Glasniku 1920.godine. Tadašnji urednik Bogdan Popović predložio je da uz rukopis ide i objašnjene pesme, strahujući da pesma neće doživeti odjek kakav zaslužuje bez objašnjenja samog pisca. Očekivalo da uz napisanu pesmu Miloš Crnjanski priloži i svoja objašnjenja u obliku dodatka koji će svedočiti o njegovim shvatanjima poezije i poetskih dela uopšte, njihovih oblika, smisla, svrhe u umetnosti, ali i u društvu tog vremena. Od tada pesma Sumatra i dodatak nazvan Objašnjenje Sumatre idu uvek zajedno u analizama.

U to vreme lirika se tumačila turobnom itamnom, nerazumljivom, dekadentnom. Zarad takve podloge lirike urednik je morao zatražiti i objašnjenje za pesmu koja je za prilike srpske književnosti dotad, bila vrlo neobična. Izmedju sudbine i slučajnosti, pesma Sumatra, osim lirske pesme kao predstavnika poezije tog posleratnog vremena, postaje programska pesma jer predstavlja primer jedne ideje i životne filozofije koju Crnjanski naziva SUMATRAIZAM.

Sumatra je ostrvo u Malajskom arhipelagu. Ovaj geografski položaj naziva pesme nema nikakav značenjski razlog samog naziva, u pitanju je simbol reči Sumatra. Daleko ostrvo simbol je daljine, bega, odlaska, putovanja i tajne koju put sa sobom nosi. Sumatra je želja za odmorom, lepo iskustvo sažeto u par reči; Sumatra je ljubav za čoveka, napaćenog i povređenog ratnim stanjem; Sumatra jeste svakodnevnica u kojoj se živi, ali može biti i budućnost kojoj težimo.

Objašnjenje Sumatre ima dva dela. Prvi deo jeste teorijsko-programski: u njemu pesnik iznosi svoj književni program, ujedno i program cele mlade pesničke generacije neposredno posle Prvog svetskog rata; izraz je novih težnji, raspoloženja i delovanja mladosti uprkos ratnom stanju svesti. Nova posleratna generacija pesnika proklamuje drugačije viđenje književnosti: dalje od tradicije, od ustaljenih načina pripovedanja, od učmalosti reči paralelno sa sredinom življenja, unošenjem novog ritma i zvuka, težnjom kosmičkim daljinama. “Ne postoje nepromenljive vrednosti!“

Drugi deo je tematsko-inspirativan: njime pesnik objašnjava uzrok rađanju novih smelih ideja i svrhu pesme Sumatra. Bez ovakvih objašnjenja inspiracije, razumevanje toka pesme proticalo bi sa težinom. Objašnjenje Sumatre postalo je manifest srpske avangardne poezije, jedne strukture ekspresionizma, nazvane SUMATRAIZAM.

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni,
Vrhovi Urala…

Pesma počinje pejzažem koji izaziva smirenost duše, ali nas uvodi i u prostor sećanja i uspomena.

Već sledeća strofa govori o velikoj tugi koju lirski subjekat nosi iz svoje prošlosti:

Rastuži li nas kakav bledi lik,
Što ga izgubismo jedno veče,
Znamo da, negde, neki potok,
Mesto njega, rumeno teče!…

U ovim stihovima krije se osnovna ideja sumatraizma. Sumatraizam polazi od univerzalne povezanosti svega na ovom svetu. To je kosmička ideja da su sve stvari i pojave međusobno povezane i da zavise jedne od drugih bez obzira na daljinu.

 „Pesnik je čekajući voz za povratak kući, na stanici u Zagrebu, sreo svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata. Taj mladić mu je ispričao svoje doživljaje i uspomene tokom putovanja nazad u otadžbinu. Spomenuo je i neku ženu koju je voleo pod padinama Urala, a koja je ostala negde sama, u nekoj planinskoj kućici u snežnom Tobolsku…“

Ništa što volimo ne možemo da zadržimo, govori nam Sumatra. Emocija koja postoji, ljubav koja nastaje, čitavog života služi nam njenom otporu da je izgubimo.

Tada se i Crnjanski setio žena koje je voleo i koje su mu nekada bile drage, a vremenom su u sećanju ostale samo kao bledi lik i ništa više.

Već sledećim stihovima pruža se uteha:

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
Dušu nam uvija, sve tešnje,
Beskrajnim mirom plavih mora,
Iz kojih crvene zrna korala,
Kao iz zavičaja, trešnje.

 

Probudimo se noću i smešimo,
Drago, na Mesec sa zapetim lukom,
I milujemo daleka brda,
I ledene gore, blago, rukom.

U poslednjoj strofi spominje se Mesec- njegovo značenje u Objašnjenju:  „On je svud isti, jer je mrtvac“. Mesec sija, kao i Sunce, ali njegova svetlost ne greje, zato je on mrtvac i zato nema tu sposobnost transformacije kao druge pojave na svetu.

Crnjanski to tumači na kraju Objašnjenja:

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha“.

„Novi pesnici, oni koji su se vratili iz rata sa svim užasima u srcu kojima su bili svedoci, ne mogu svoje misli i ideje da ukalupe u dosad postojeće modele stihova. Oni žele da govore o svojim snovima, slutnjama, da govore o onome što je dotad bilo zabranjeno. Za nove misli i ideje potreban je i novi spoljašnji oblik.

Neka bude pesma Sumatra rešenje za veze svih i svega u svetu, bez straha od novina, i bez straha od propasti pred napredovanje. Ljubav koju imamo, možda i možemo zadržati ako se pomirimo sa time da ćemo je sigurno izgubiti, jer nam ljubav kao takva i ne pripada. Ljudima pripada samo njena božanska ideja.

za P.U.L.S.E: Đurđija Jelenković

  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Sumatra – Miloš Crnjanski

  1. Душко Јевтовић

    23/01/2018 at 15:08

    Имам потребу да овај диван, поетски коментар, који се завршава истином да нам љубав не припада, већ “само њена божанска идеја”, коју и сам осећам, чувам у себи и верујем у њу, допуним Дисовим стиховима који изражавају исту суштину (наводим их по сећању):
    “И после мене, путем промена, остаће да живе и љубав и мисо./Они нису моји, ко и магле сиве, ваздух што сам дисо”.
    Љубав и мисао не можемо имати као што имамо (поседујемо) стан, одећу и друге ствари, јер “они нису моји”, јер их делимо и носимо у души заједно са другим људима, попут ваздуха који дишемо, и зато је истина “Суматре” вечна и осећајно докучива, иако је рационално несхватљива. Зато је и могућа уметност, а што је могуће то и постоји. Уметност је стварнија од материје јер није трулежна и пролазна, јер успева да уобличи бескрај и удахне га у коначност нашег постојања на земљи, чинећи да вечност постане могућност живота, која нас прожима и усмерава.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.