Svedozvoljenost

Čovek proizvodi alatke da bi uvećao svoje mogućnosti, kao i da bi ovladao silama prirode; međutim, alatke su vremenom postale toliko složene i brojne da su prevazišle čovekove sposobnosti kontrole i koordinacije – stoga se javila potreba za super razumom, ili super kompjuterom; do 2025. godine trebalo bi da se pusti u pogon kompjuter koji bi imao upredenu sposobnost 5.000.000 razuma; na delu je filozofija superracionalizma. Neko to naziva i transhumanizmom.

Na prethodno iznetoj postavci zasnovano je geslo: ako mogu, zašto ne bih hteo. Znači, hoću zato što mogu. Mi odavno živimo u epohi da je sve dozvoljeno. Ali to što mogu ne znači i da smem, to jest ne znači da je dopušteno.  Smeti nije isto što i moći, ili hteti. Magija se zasniva na volji, nauka se zasniva na volji. Nauka je ćerka magije. Ona komanduje silama prirode, silama kosmosa, ali šta je njeno vjeruju? Volja za moć? Smatra se da granice čovekovih moći više ne postoje. No, da li je to tačno? Da li je to zaista tačno, ili su nam one zaklonjene iza koprene zablude o ličnoj veličini? Čovek je na sebe pruzeo ulogu Boga. No, da li je to naša stvarna uloga, ili je reč o umišljenosti, o kompleksu boga u smislu duševne patologije? Jer, nekadašnji Bog je sakralizovao sav život na Zemlji kako bi ga očuvao, a čovekobog ga profaniše zarad svojih potreba ili ideja. Pošto je to učinio, on žrtvuje brojne oblike života radi svoje zamisli o progresu. Reč je o nesankcionisanom žrtvovanju.

Mi ubrzavamo procese u prirodi, što dovodi do sažimanja vremena i drobljenja prostora, ali i uništenja onoga što u njemu egzistira. Zarad čega to radimo? Zarad uređenja sopstvenog sveta, zarad sopstvenih egoističnih potreba. Ali postojanje je pletivo nebrojenih vrsta života, milje, međuzavisnost – u kome vlada večna ravnoteža. Kako je nastao život? Ko je uredio odnosе stvari na Zemlji?   

Omiljeni usklik modernog čoveka glasi: Bog je mrtav! Ali koji Bog je mrtav? Takvo pitanje  čovek nikad nije postavio. Umesto toga on trijumfalno zaključuje: Ako nema Boga, tad je sve dozvoljeno! S takvog stajališta kreće u rušenje ustaljenog poretka stvari, to jest rušenje večnih sakralnih ustava, koje danas doživljavamo kao lična ograničenja. Međutim, oni su ustanovljeni zarad očuvanja celine života. Današnje čovekovo ponašanje je mahnito. On je poludeli bog, koji u orgijastičkom zanosu razara postojeću tvorevinu zarad sopstvene himere. Izgradiću svet po svojoj meri ni iz čega! To je usklik novoustoličenog boga.

Međutim, uslovi života na Zemlji, uopšte uzev, imaju svoja ograničenja. Sve je normirano merom. Svaki oblik života ima svoju meru, koja se usklađuje sa merom celine na Zemlji, koja se usklađuje sa merom celine u Sunčevom sistemu, koja se usklađuje sa merom celine u Mlečnom putu, koja se usklađuje… itd. Ubrzavanjem procesa u prirodi čovek narušava meru celine, što dovodi do razaranja i uništenja brojnih oblika života. Stari Grci su to nazivali hibris, ili obest. Današnji čovek ga je preimenovao u naučno-tehnički progres. Mogu, hoću, smem – njegov je jurišni poklič. Stari svet je znao da može mnogo toga, ali i da nije sve dozvoljeno – jer je čuvao sećanje na Atlantidu. Stari Grci su znali da nakon hibrisa dolazi Nemeza, boginja osvete, da kazni obest. Savremeni čovek ne zna. Izgubio je sećanje na prošlost. Opijen je svojim mogućnostima. Još jedan stari mit lepo oslikava današnjeg čoveka, a reč je o titanomahiji, ili gigantomahiji, to jest o divovima koji su jurišali na nebo da bi zaseli na presto bogova. 

Ali mit o titanima ima drugu dimenziju. Bogovi su transcendentni, ali su isto tako imanentni; oni nisu manje u svemu koliko su izvan svega, te je nebo i onostrani beskraj u čoveku gde iskri Božje prisustvo. Pobuna titana je priča o čovekovoj osionosti nastaloj usled svesti o moćima razuma, kojima podređuje sile Zemlje i Neba svojoj volji. Ove moći su odviše ljudske, ovozemaljske, personalne da bi se pripisivale Bogu, stoga je njegova svetost postala suvišna i ograničavajuća za čoveka-titana, diva Razuma, čija pobuna je pobuna protiv praiskonskog poretka stvari, koja se završila surovom osvetom neba.

Savremena nauka je čovekova nauka. Ona služi isključivo njegovim ciljevima, što će reći da je utilitarna. Iz toga je izvedena komercijalna svest, kao logični izdanak utilitarnosti. Komercijalna svest je postala vodilja čovekovog života i njegovog ponašanja. Kad se ova svest nakalemi na prethodno iznetu filozofiju o čovekovim moćima, zasnovanim na tehnici i oruđu, tad svedozvoljenost ne zna za granice. Jer savremeni čovek i u psihologiji, kao naučnoj disciplini, teži tome da otkloni sve granice i uskladi pojedinca i društvo sa novom paradigmom. Naime, slobodni smo od svega, samo bi trebalo da to osvestimo.

Ipak, postoji tip čoveka koji se temelji u bogoštovanju i iz toga izvedenoj etici. Pitagora je učio da postoji božanska nauka. Ona se zasniva na poštovanju sveg života kao Božje tvorevine. Moramo čuvati celinu i pažljivo se usklađivati s njom. Svaka radnja koja ugrožava opstanak ma koje vrste života mora se sankcionisati. Život je sakralna tvorevina. Mi ne smemo imati indiferentno stajalište upravo zato što smo ljudi. Poput drevne kineske mudrosti, da je čovekova uloga očuvanje ravnoteže između Neba i Zemlje zato što zauzima takav položaj u poretku stvari, i Pitagora uči o istom, s tim što su čoveku takvu ulogu dodelili bogovi. Znači, božanska nauka uči o čuvanju života, a ne o njegovom razaranju. Čovek može mnogo toga, ali mu nije sve dozvoljeno zato što će razoriti celinu. Da ne bi to sproveo do kraja doći će Nemeza s mačem osvete u ruci. Čovekova dužnost je da čuva celinu, da čuva život. To je njegov zadatak. Negujući vrt života, on poštuje Boga, poštuje sebe, poštuje svoja buduća pokolenja. Čovek ne sme da se odnosi prema svom okruženju koristoljubivo jer se u njemu koreni, iz njega izrasta, ono je njegov dom, Božji vrt nužnosti, zadovoljstva i smirenja, ono je polje karme i preporađanja na putu večnog hodočašća duše. 

Današnji čovek se ponaša kao tehnomenadžer, mag koji manipuliše kolosalnim silama prirode zarad svojih sebičnih ciljeva. On je izgubio osećaj za nijansiranje. Zapravo ga to i ne zanima. Formirana je nova svest koja je iskorenila čuvstvenost iz poretka stvari. Načinili smo gigantsku magijsku volju u obliku superkompjutera, svetskog razuma, lišenog osećajnosti. Njegove mogućnosti su nezamislive. Da bi se čovek, kao osećajno biće, uskladio s njim, da bi mogao da ga prati, i on će morati da se nadogradi. Na ovoj tački dolazi do sukoba između čoveka-titana, homo-galaktikusa, i čoveka utemeljenog u sopstvu, u bogospokojstvu i skladu s celinom. Zašto čovek to radi? Zašto uništava nebrojene vrste živog sveta? Zašto uništava živi svet? Odgovor je prost – zato što ga mrzi iz dubine bića. On mrzi život, mrzi prirodu, mrzi spontanost zato što su nepredvidljivi. On želi da kontroliše prirodne sile, želi da ih izrabljuje, želi da ih komercijalizuje. Zato kreira umetni život, surogat stvari; zato kreira simulaciju, sintetičku prirodu, pseudo vrednost da bi dominirao njima. Ovaj tip čoveka natura maskulini princip delovanja u prirodu zato što mrzi ženski rod. Umesto da usklađuje suprotnosti, da ih prožima, da ih harmonizuje u androgino jedinstvo, on natura jedno na štetu drugog, što dovodi do destrukcije celine U naučnom metodu vlada izrazito muško načelo, kao što vlada u većini monoteističkih religija u svetu – dominacija, penetracija, komandovanje, potčinjavanje, degradacija, retardacija, izrabljivanje, komercijalizacija ženskog načela, to jest prirode…

Piše: Aleksandar Dramićanin

Originalno objavljeno: metaphysica.rs/blog/svedozvoljenost/

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments