Aleksandar Tišma o Štefanu Cvajgu

Na vrhuncu spisateljske slave, negde između dva svetska rata, Cvajgova popularnost se mogla meriti samo sa obožavanjem publike koju danas imaju čuveni pevači ili glumci. Bilo je to vreme kada je u liku umetnika – pisca društvo iskazivalo svoje podstvesne i uvek prisutne nagone za obožavanjem idola. Cvajgov dolazak na književno veče u neko manje mesto po Evropi izazivao bi opštu uzrujanost, njegov hotel bi opsedali obožovaoci i (posebno) obožavateljke, a književne promocije je morala da reguliše policija. Ljudi su međutim skloni da brzo menjaju idole, pa se Nemačka tridesetih godina XX veka okrenula sadvim drugoj, mnogo zlokobnijoj vrsti idolatrije, a Cvajg je, poput drugih kolega – Tomasa Mana ili svojih sunarodnika – Frojda i Ajštajna, morao da beži u emigraciju, potucajući se kao čovek bez državljanstva, od Engleske do Brazila, u kome je, 1942. godine, zajedno sa suprugom, izabrao dobrovoljnu smrt.

Zašto se, pita se Aleksandar Tišma u jedno svom kratkom eseju, u momentu kada se preokret u svetskom ratu već naslućivao – kada se Moskva (ipak) održala, a ruska zima uz sovjetsku volju za opstankom, mrvila nemačku volju za moć – zašto se baš tada ubio taj veliki intelektualac i briljantni pisac, taj prefinjeni stilista, suptilni istraživač ljudskih duša, čuveni pacifista, evropejac i humanista?

„Mi verujemo da će iz suprotnosti dobra i zla niknuti Bolje – zato i možemo živeti, kaže u svom objašnjenju Cvajgovog čina Tišma – I Cvajg je verovao, onda najedamput, prestao je verovati“.

On u analizi Cvajgovog života i intelektualnog razvoja i stava traži motiv za način odlaska tog „potomka geta koji je postao građanin sveta“ i koji je „bezgranično verovao“ – onako kako su to posebno verovali ljudi odrasli pred I svetski rat – u „napredak“ i u „duhovne vrednosti“ i u produkte evropskog duha, u bratstvo među narodima i čovekoljublje, a što su sve surovo demantovali dva najveća rata u ljudskoj istoriji.

„Svo njegovo delo biće iskra čovečnosti, pobedonosno otkrivanje, onog lepog, čudesnog, humanog u čoveku, no istovremeno i ukazivanje na svemoćnu i ćudljivu mašinu – život – koja čoveka neumitno gazi i samleva“.

U ovoj oprečnosti, između velikih ideala i surove stvarnosti, slomilo se u jednom momentu i Cvajgovo verovanje u ono Bolje u životu…Čovekov život je, dodaću ja, kao ona svetlost svica, koja dolazi u skladu sa snagom ćelija koje šalju treptaje u noći onoliko dugo koliko su u stanju da prikupe energije i žara i koje se gase onda kada se taj unutrašnji biološki ili psihički potencijal – tj. ljubav za životom- isprazni.

Tišma ukazuje da je Cvajgovo relativno ušuškano odrastanje (bio je dete jevrejske porodice koja je već „prerasla u višu, intelektualistički nastrojenu austijsku buržoaziju“) u Beču pre 1914. – „gradu raskoši i muzike“, objašnjava činjenicu da je njegov rad bio „od samog početka tako divno lišen svake grčevitosti“.

„Ja knjigu započinjem da bih sam više saznao o jednoj epohi…“ objašnjavao je Cvajg sa dozom intelektualne skromnosti povode za nastanak svojih velikih dela –

(Tišma): „divnih biografskih eseja o svojim ljubimcima, paćenicima ideje, strasti, velikim usamljenicima. Erazmu, Balzaku, Klajstu, Ničeu, Rolanu, Tolstoju…“

Dirljiva je napomena da je Cvajg – veliki skupljač i kolekcionar – skoro pobožno čuvao jedno Geteovo guščije pero – pisaljku, drži pod staklom „kako bi izbegao iskušenju da ga uzmem u sopstvene nedostojne ruke“.

Tišma ukazuje da je prelomni momenat u Cvajgovom stvaralaštvu došao nakon I svetskog rata, sa dramom „Jeremijade“ – o tragediji proroka koga niko ne sluša, nemoćnog posmatrača nevolje koja se približava“. Među značajna Cvajgova dela, Tišma navodi i pripovetke „Epizoda na Ženevskom jezeru“, „Mendel knjgoljubac“, „Nestrpljivo srce“, Amok, Pometenost osećaja…

„Ja nisam heroj, rekao je jednom Cvajg. Nisam stvoren čak ni za mučenika…“ Nije možda posedovao dovoljno otpornosti, kaže Tišma. „U delu je, dakle mogao da ostvari sklad. Život, međutim, dotukao ga je na njegovoj sopstvenoj protivrečnosti…Odviše je voleo svet, čovečanstvo…“.

Da dodam ovom Tišminom komentaru da je Cvajg jedan od mojih omiljenih pisaca i velikih uzora, kada je u pitanju pisanje historiografskih dela. Preporučujem za početak njegove „Zvezdane časove čovečanstva“ – kratke pričice o nekim od ključnih zbivanja u ljudskoj istoriji (među kojima je, na primer i povest o padu Carigrada pod Turke). Cvajgove istorijske biografije-romana: „Marija Stjuart“ i „Marija Antoannete“ su bez premca po suptilnosti psihološke analize i opisima tragičnosti ljudskih sudbina – u ovom slučaju žena – vladarki, raspolućenih između surovosti politike i nedostižne težnje za običnom ljudskom srećom. Kao i u slučaju njegovih heroina, i Cvajg je proveo život tokom kog je bio, jedno vreme veliki miljenik sudbine, a onda progonjena, nemoćna žrtva.

Osim ranije pomenutih, postoji i niz drugih odličnih biografskih eseja, poput Fuke, Magelan, osvrti na živote Dostojevskog, Kazanove i mnogi drugi.