Ulogujte se / Kreirajte profil

Tomas Nejgel – Kako izgleda biti slepi miš?

U Nejgelovom kratkom tekstu Kako izgleda biti slepi miš? subjektivni karakter čoveka pojmljen je kao sredstvo čovekovog identiteta. Verifikacija koju subjekt ostvaruje, budući da nosi jedno iskustvo te time razume sebe i svoju okolinu, postala je činjeničko stanje.  Istraživajući mogućnosti pojmovnog zahvatanja, tačnije sticanja konkretnog znanja o znanju na primerima konstitusanja različitih vidova kritika uma, principa spoznaje, ogleda o razumu itd, istovremeno smo postavili pitanje o mogućnosti takve racionalizacije uopšte.

Kako je moguće da čovek poseduje znanje, šta zna, pomoću čega zna i dokle može da sazna?

Ova pitanje se sada nameću kao pitanja o okvirima epistemološkog, gnoseološkog, ontološkog, antropološkog, psihološkog i  filozofskog mišljenja. S tim u vezi stoji jedna vrlo specifična mogućnost, čija moć počiva na tome što ona usmerava čoveka i određuje njegov odnos prema stvarnosti. Budući da ga ona usmerava, organizuje, kanališe, ona je stoga i ključno mesto svekolikog životnog iskustva.

Prema tome, možemo da primetimo ukoliko želimo da govorimo o karakteru osobe, da tada zapravo govorimo o njegovoj iskustvenoj svesti. Za tumačenje pojma svesti, koji želimo da odgonetnemo treba reći toliko da se tu radi o jednom pojmu, koji bi se mogao suziti samo na pojedinačan primer tzv „privatnosti“.  Kada govorimo o svesti, tada moramo da mislimo na nečiju svest. Svest sama po sebi ne egzistira u spoljašnosti. Ovaj pojam je sasvim nejasan u kontekstu konačnog i jedinstvenog određenja, i njegovo određenje se ne može dati definicijama. Time se misli, da svest kao svest nosi sa sobom bivstvovanje kroz ljudsku povest, ali ono se nalazi u materijalom i bivstvuje pomoću supstancijalnog. Ovo supstancijalno je zaista važno pomenuti, kada se govori o smislu bivstvovanja kao mogućnosti.  Sa stanovišta filozofije duha, ovaj dualizam duha i tela, smatra se osnovnom teškoćom.

Upravo ovim problemom o odnosu duha i tela, Nejgel počinje svoju kritiku redukcionizma. Kaže kako je svest ono što problem o odnosu duha i tela čini stvarno nesavladivim problemom.  Isto tako smatra da teorijska uobičajena praksa savremenih redukcionista, svođenjem duha na telo, u principu je veoma slabo shvaćena, te ni ne pokušava na pravi način da to pojasni. Temeljni paradoks čitavog redukcionističkog postavljanja pitanja u modernim koncepcijama tela i duha, fizičkog i mentalnog, je to što sredstvo kojim se pokušava ispitati poreklo i priroda stvari jeste upravo pomoću svesti, duha, uma. Upravo ono ni ne moze biti svedeno na materijalizam, jer se njime eksplicitno ne bavi. Ono se ujedno artikuliše i kao pitanje o tome kako izgleda biti bivstvujući? Time je problem izmešten na ontološki nivo, tačnije poprima ontološki karakter, a zatim prividno nestaju ona rana shvatanja koja ne isključuju telo od duha i duh od tela. Tradicionalni dualizam tog odnosa, sada dobija uticaje prirodnih nauka i deli se na suprostavljene škole mišljenja. Dakle, čini se da čovek u otklonu od pojednostavljivanja svoje suštine i dalje traga za svojom definicijom.

Da li je psihofizički identitet za sve nas isti?

Dakle, kada govorimo o svesti, u onom smislu koje pripada stanovištu gde je svest odlučujuća za kreiranje, a možda možemo da kažemo i razumevanje ljudskog života, u smislu pokušavanja uviđanja ključnih elemenata za evidenciju sopstva.

Ovo stajalište u diskusiji u kojoj polazimo je odlučujuće za razumevanje pitanja koje postavljamo, kako izgleda znati da znamo da postojimo, kako izgleda biti neko živo (svesno) biće?

Ovim pitanjima bavili su se mnogi mislioci i pre Nejgela. Međutim, sagledavanjem uzajamnih odnosa pitanosti o sopstvu, Nejgel uzima za primer život, tj subjektivno iskustvo slepog miša, za analiziranje spoznaje iskustva, nasuprot čovekovoj. Odlučujući razlog zbog kojeg on uzima baš životinju i odlučuje se za slepog miša, nije nikakva nasumična odluka ili slučajnost. Osnovna težnja očitava se u tome što je za analizu tematike neophodan jedan primer iz potpuno drugačijeg načina života.

Činjenica o tome kako izgleda biti neko X veoma su osobene, toliko osobene da bi neko mogao da posumnja u njihovu realnost ili u značaj bilo kakvih tvrdnji o njima. Da bi se ilustrovala veza između subjektivnosti i tačke gledišta, i da bi značaj subjektivnih obeležja postao očigledan, biće korisno da istražimo ovo pitanje na jednom primeru na kome se jasno vidi razlika između dve vrste koncepcija, subjektivne i objektivne.

Dakle, ovde možemo da primetimo kojom metodom Nejgel hoće da istakne posebnost svakoga X. Zbog toga bira radikalan primer, slepog miša. Ovim gore rečenim, Nejgel ne samo što je utvrdio specifičnost svakog bića, već je pokazao i mogućnost dovođenja u odnos čitave egzistencije u zbiljnosti, pa čak i prirodu proizvođenja tog odnosa. Ali dokle god se pojedinačnost smatra jednim X, ono ne može imati nista suštinski istovetno sa drugima X. Kapitalan je značaj i velike su mogućnosti u ovoj Nejgelovoj kritičkoj redukcionističkoj refleksiji. Tako, ne mogavši postupiti kao redukcionist Nejgel kaže sledeće:

…mogu doznati kako bi meni izgledalo biti slepi miš. Ali nije o tome reč. Ja želim da znam kako slepom mišu izgleda biti slepi miš.

Ovo mesto je od ključnog značaja za razumevanje ovog teksta. Nejgel je kritiku shvatio na način da se ispitaju spoznajne mogućnosti uma, da se pronađe granica do koje se svako ljudsko biće može prostirati. Nepostavljanje pitanja o granici može nas odvesti u beskonačnost konstantnog rađanja mišljenja, bez njihovih propitivanja uopšte.

Znamo da većina slepih miševa opažaju spoljašnji svet pre svega putem sonara, ili eholokacije, detektujući odbijanje svojih brzih, fino moduliranih, visoko frekventnih krikova od obližnjih predmeta. Njihovi mozgovi sposobni su da dovode u uzajamni odnos odaslate impulse sa potonjim odjecima, i tako stečena informacija omogućuje slepim miševima da precizno određuje rastojanje, veličinu, oblik, kretanje i sastav, otprilike kao što mi činimo vidom.

Korelacija izvesnih opažajnih momenata prema kojima postupa slepi miš, drastično se razlikuju od korelacije opažajnih momenata i nadražaja kod ljudskih bića. Smisao ove analogije, Nejgel nalazi u vlasitom iskustvu, te kao takvom nezamislivo drugačije od slepog miša. Ukoliko postupimo u tom pravcu da zamišljamo, kako Nejgel u jednom delu teksta gde je uključena mašta, kaže zamislimo da imamo kožice na rukama, ili da letimo kao oni, naprosto, ukoliko se uhvatimo takvog zadatka ostajemo i dalje u sferi sopstvenog iskustva, sopstvene imaginacije.

Ne postoji ni jedan način na koji možemo izvesti sopstveno biće iz domena sopstva!

Ova predstava kako izgleda biti slepi miš je vrlo dobar primer kada govorimo o toj razlici shvatanja doživljaja, ali ovaj slučaj možemo primeniti i kada govorimo sa ljudskim bićem, tj zna da se javlja i između dve različite osobe, iste vrste. Sličan primer Nejgel provlači kroz ovaj tekst kada se pita kako bi Marsovac mogao da stvori predstavu o tome kako je biti čovek?

Odgovor je sličan ovome, i glasi baš nikako. Naprosto, ne postoji šansa za razumevanje iskustva, pojmovima kojima mi raspolažemo.

Ima činjenica koje ne zavise od istinitosti iskaza koji se mogu izraziti ljudskim jezikom. Možemo biti primorani da priznamo postojanje takvih činjenica, a da nismo u stanju da ih izrazimo ili shvatimo.

Uprkos pokušaju zamišljanja, maštanja, dopuštanja kreiranja različitih imaginacija, Nejgelovo razumevanje znanja o tome kako izgleda biti neko bivstvujući, još uvek prati upornost dokazivanja specifičnosti subjekta. Budući da ovaj uslov mora biti egzistencijalno shvaćen, razne granice koje se javljaju između različitih vrsta, ljudskih ili životinjskih, su nepremostive. Naime, ova interpretacija oslanja se na uvid tumačenja i shvatanja života samo putem sopstvenih korelacija sa spoljašnjim okruženjem. Takva konstitucija iskustva utemeljuje jedan određen način pogleda na svet.

Najvažnije pretpostavke koje se ovde pominju, ne tiču se toliko utemeljenja u načinu tumačenja sebe koliko u načinu traganja za tumačenjem nekoga drugog. Taj saznajni interes pretežno shvatamo kao moguć, u smislu lakog zamišljanja nečega drugog, pritom zadržavajući sopstvenu gradju tela ili bilo koju drugu fundamentalnu karakteristiku našeg bića. Do ispunjenja tog saznajnog interesa Nejgel napokon dolazi putem kritike imagiziranja svake van sopstvene pojave.

Na tragu ovog rešenja sukoba spram dva posve različita načina života, Nejgelov uticaj ne samo da je doprineo utvrđivanju specifičnosti subjekta nego je ukazao na ljudsku nesavršenost, na čovekove mane, nedostignuća!

Za P.U.L.S.E Mirjana Đilas

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.