– Biti srećan i biti umetnik jeste nonsens, kaže mi, ona, Umetnost.
– Pisati ili živeti – pitam most.
– Živeti, naravno – kaže.
– Ali gde je život – pitam – ako nije iza vrata kulture. U sobi za podstanare: čujem svakodnevno njegov žalostivi poziv da mu otvorim vrata i da pođem sa njim u avanturu punu neizvesnosti i neočekivanih susreta i otkrića. Najčešće liči na ženu; ponekad čujem tek glas nalik na pesmu, ili sliku u tehnici akvarela, jer vodu najviše volim. Ponekad je komplement u formi slike i reči, ponekad muzike…Iz ugla najudaljenije zvezde, život je u stvari umiranje, beskrajno kruženje svetlosti senke, ako se uopšte može preinačiti u reči, koje su već gubitak usadašnjenja.
Iz podstanarskih uslova morao je nedavno da se premesti u podrum, koji sam retko posećivao, jer je bio prilično hladan, vlažan i zapušten, u paučinasto tkivo upleten, sa miševima i pacovima jedva dokučivog smisla kao jedinim prijateljima. Znao sam da sam napravedan prema životu, grizla me, mučila savest, gotovo svakog dana, ali nisam imao, video bolji izbor. Rekao sam mu to ne jednom. A on bi uvek negodovao ćutanjem, i sve dubljim povlačenjem u sebe. Nikada nisam želeo da budem umetnik, da me kao takvog registruju malobrojni i „stručni“ za nju: želeo sam samo da budem srećan u zagrljaju ljubavi. Pa tek onda pisac ili crtač ili šta već; po narudžbi, razume se. Al ja nisam Svemir, ako on odlučuje o svemu. A ni mister Mani (Mamon) veliki gazda planete, njegovog imanja. Niko me na ovom svetu nije pitao šta stvarno želim da budem. Osim možda glas iz unutrašnje sobe. Jezik kojim on govori preveo sam kao život. Život o kojem mogu da govorim, da ga poetizujem onim malobrojnim čija etika nije svedena na rad i podaništvo carstvu svetovnih vrednosti. A da živim, samo da živim, u skladu sa njim, to sam uspeo da zaodenem u ruho priče, putem veštine snevanja otvorenih očiju. Uvek u raskoraku, između dva puta.
– Ti, živote, kojeg ne izjednačavam sa svetom, imaš svoje zahteve, u kojima je umetnost sasvim sporedan fenomen, posledica tvoje predominacije. Umetnost, ta zavodljiva, zanosna, tajanstvena dama, kao da nikada nije nalazila stvarno zajednički jezik s tobom.
-Neću da te delim ni sa kim. Biraj – ja ili ona – začuh glas života na mostu – Prema indijskom humanizmu, jasno je: čovek je ljubavnik sveta.
– Svet sklada – usprotivih se – između čoveka i prirode, univerzuma. A ne svet društveno – ekonomskih snaga, kao danas. Svet bez čoveka, eo ipso. Svako je odjek odjeka, posledica među drugim posledicama; epilog civilizacijskog, gradskog miljea, mizanscena…
– Ne slediti nekritički tragove drevne tradicije, rekoh još – pa bilo to tragovi preporoditelja, kakvi su bili Bude ili Šankare; duboko u sebi ne obnoviti napor tog traženja, znači uspavati se. Kuća u kojoj se tada gozbovalo, mora je biti tiha i tamna…ljudi su sedili u mraku zadubljeni u misli, i čekali da pesma izađe na površinu. Takvo pevanje je bilo nešto poput organske dužnosti cvetanja; moranje oslobođeno moranja. Metafizička sreća nije isto što i sreća beskrajne čulne naslade, na nivou prećutnog ali sveprisutnog manifesta kaljuge; na sanskritu – kali juge – poslednjeg doba u kojem se danas brčkamo. Sreća je dar ili kazna božja; boginja Tihe je prevrtljiva…
U nemogućnosti da donesem bilo kakvu jasnu i čvrstu odluku, da izaberem, često bih ostajao danima iza četiri zida, u naručju Umetnosti. Ponekad, opet, suprotno, u nedrima tebe, koji si put, istina i život: otkrivao ljude, predele, svetlost skrivenu u senci, pretvarajući se da senke nema, i vraćao se njoj, Umetnosti, ljubavi mojoj, najlepšem snu o Životu.
Ali, najčešće, bio bih ovde, na mostu u tvom društvu, u raskoraku, ne znajući, po ko zna koji put, šta je primarno a šta sekundarno, Jer kada sam u nedrima života, iskrivljenih vrednosti, unakaženih, pristajem na zahtev kompromisa, privida i obmane, da ne kažem laži, da budem i privid sebe samog. Ne ostaje mi mnogo snage za dokolicu, da u njoj iscrtavam crno beli ili u boji krug, nepravilnog oblika, koji je sunce ili mesec, sve ili svemir, crtež moje žrtve tebi zarad nje, umetnosti, te kopije bez originala, čak i kada se izdaje za original.
– Živeti ili crtati? – pita me Umetnost.
– Crtati, naravno – kaže ona.
A ja klimam glavo potvrdno, kao da se slažem sa njom definitivno. A ne slažem se zato što sam to izabrao nego zato što sam se u njenom ogledalu prepoznao. Kao da ne znam da je pitanje kompromisa između života i umetnosti meni neznano; onog dana, one godine, u ovoj zemlji, pod onim delom zvezdanog rebusa.
Danas, ovde, stojim na ovom meni odavno znanom mostu, i pitam se na koju stranu bih trebalo da krenem, u kom pravcu bih trebalo da gledam.
U takvom stanju, položaju, zamišljen, zanet, prisutnoodsutan, uzimam olovku iz džepića iznošenog kaputa, otvaram list bloka sa praznom stranom, i počinjem da crtam, ljude u prolazu, predele, oblake…
Živim i dalje na mostu, u mrežnjači samo meni znane podvojenosti; u raskoraku.
Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović
U raskoraku napisao/la Đorđe Milović dana
Pregled tekstova autora – Đorđe Milović →