Umberto Eko – „Šest šetnji kroz narativnu šumu“ Itala Kalvina

analiza poglavlja „Ulazak u šumu“

 

Umberto Eko započinje svoju narativno metaforičnu šetnju evocirajući uspomenu na autora Itala Kalvina, stavljajući u prvi plan roman „Ako jedne zimske noći neki putnik“, jer kako ističe, ovo kapitalno Kalvinovo delo se bavi pre svega „prisustvom čitaoca u priči“[1]. Ovoj temi će i sam Eko posvetiti dosta svog vremena, što je evidentno u činjenici da iste godine kao i Kalvinov roman, Eko objavljuje „Lector in fabula“, koji je u engleskom prevodu naslovljen „Uloga čitaoca“. Autor insistira na ulozi čitaoca u tumačenju priče, jer smatra da je on epicentar, odnosno kako kaže „glavni sastojak ne samo narativnog postupka nego i same priče“. Tok priče je individualna i promenljiva konstanta, jer samo od čitaoca će zavisiti njen tempo, njena eliptičnost i brzina. Kao što je spomenuto šuma je metafora za narativni tekst, što se lako ogleda u činjenici kroz koju i kakvu šumu, mi čitaoci želimo da kročimo, ona je puki alat koji će čitalac koristiti ne bi li se iznašao u šumi kojom kroči Moli Blum ili pak Crvenkapa. Čitalac je kreator staza i lavirintski raspoređenih drveća i krošnji, on je determinanta koja određuje, kao što smo spomenuli, brzinu kretanja, ali pre svega i pravac tog avanturističkog lutanja. Eko navodi:

„U jednom narativnom tekstu čitalac je prisiljen da se neprestano opredeljuje (…) Kad god se narator sprema da završi rečenicu, mi kao čitaoci ili slušaoci kladimo se (iako nesvesno): mi predviđamo govornikov izbor ili se nestrpljivo pitamo za šta će se opredeliti (barem u slučaju napetih rečenica kao što su „Sinoć sam na parohijskom groblju video…“)[2].

Autor „Šest šetnji“ navodi primer „Priče Artura Gordona Pima“ Edgara Alan Poa, kao specifičnog primera gde se naratorski glas gubi, ističući stilski način autorovog poigravanja sa svojim čitaocima time što nam ostavlja mogućnost za eksplorisanje mogućih, raznolikih nastavaka, kao da na neki način zapravo želi da iskoristi radoznale umove i time omogući da se priča nikad ne okonča u mislima recipijenata tj. da se čitanje nikad ne prekine, da krivudavi puteljci šumskih staza nam nedaju izlaz, mogućnost razrešenja slagalice. Nakon čuvenog i toliko neobičnog romana Lorensa Sterna „Tristram Šendi“ (moram da napomenem da su i pokušaji za ekranizacijom ove priče se dokazali kao eksperimentalno interesantni, ali u praksi neizvodljivi), Eko ističe da se avangardna priča značajno menja, te da neretko „pokušava ne samo da osujeti naša čitalačka očekivanja nogo čak i da stvori čitaoce koji očekuju punu slobodu od knjige koju čitaju. Ipak, u toj slobodi može da se uživa baš zato što su čitaoci-oslanjajući se na tradiciju dugu hiljadama godina, koja obuhvata priče u rasponu od primitivnih mitova do modernog detektivskog romana-uglavnom raspoloženi da sami prave izbor u narativnoj šumi pod pretpostavkom da će nešto biti razložnije od drugoga.“[3]

Umberto  Eko se ovde fokusira na zdrav razum, navodeći primer kako bi nas zdrav razum onesposobio da čitano na primer „Crvenkapu“, jer nam ne bi dozvolio da prihvatimo činjenicu o vuku koji priča. Dva nezaobilazna pojma kako za autore tako i za recipijente, jesu tzv. „pojam uzornog čitaoca“ i „pojam uzornog autora“ . Za Eka uzorni čitalac nije empirijski nastrojen  jer „Empirijski čitaoci mogu da čitaju na mnogo načina i ne postoji zakon koji im nalaže kako da čitaju zato što često koriste tekst kao skladište sopstvenih strasti, koje mogu da dolaze izvan teksta ili koje tekst može slučajno da pobudi“[4]. Dakle, subjektivni doživljaj teksta ili filma nikako ne priliči uzornom čitaocu tj gledaocu. Ovde će Eko navoditi primere subjekta koji gleda film, koji žanrovski pripada komedijama, ali to čini u stanju lošeg raspoloženja i bez obzira na to da li će ponovo „dati šansu“ istom filmu u budućnosti, kad mu doživljaj nije „zamagljen depresivnim mislima“, opet će ga film, umesto oraspoložiti, vratiti u ono pređašnje stanje, evocirajući u njemu tragične misli koje su obeležile taj period života. Interesantna je i pri koju Eko spominje o prijatelju, koji mu je poslao pismo nakon objavljenog romana „Fukoovo klatno“, srditim tonom ga ispitujući zašto je koristio fragmente njegovog života bez odobrenja, iako je Ekovo delo duboko lično, praktično autobiografsko. Uzoran čitalac ne bi smeo sebi da dozvoli da tako duboko lično percipira pripovest, već mora da odstupi od subjektivnog doživljaja i otvori um da bi prihvatio i „opšta mesta“. Autor naziva uzornog čitaoca dobrim igračem, koji se čvrsto drži pravila igre.

Sledeće pitanje koje nameće je da li treba autora da smatramo empirijskim bićem. Ali Umberto Eko ne smatra da autor mora da se okuje empirističkim načelima. Naravno brojni su oni koji vole da čitaju autobiografije slavnih pisaca ili filozofa , ali kako navodi i time razjašnjava ovu polemiku je sledeća rečenica: „Mogući hermafroditizam Mona Lize interesantna je estetska tema, dok su polne navike Leonarda da Vinčija, kad je u pitanju moje „čitanje“ te slike, čista ogovaranja.“[5]. Kada je reč o uzornom autoru, Eko ga definiše na sledeći način:

„uzoran autor ( da citiramo Stivena Dedalusa),  usamljen u svojoj savršenosti, „kao Bog stvaranja, ostaje unutar, ili iza ili iznad svog dela, nevidljiv, otmen, van postojanja, režući nokte“. Uzoran autor s druge strane, jeste glas koji nam se obraća srdačno (ili oholo, ili stidljivo), koji želi da budemo pokraj njega. Ovaj glas manifestuje se kao strategija pričanja, kao niz uputstava koja nam se daju postepeno i koja moramo da sledimo kada odlučimo da se ponašamo kao uzoran čitalac.“[6]

Za uzornog čitaoca je neohodno da razdvoji pisanje u prvom licu od autora, jer „ja“ koje se primenjuje u tekstu nije glas autora, već naratora. Ovde je naveden jedan interesantan i vrcav primer autora P.G.Vudhausa, koji je napisao prisećanje psa u prvom licu što savršeno ilustruje činjenicu i služi kao neoboriv argument da glas naratora i autora treba posmatrati razdvojeno. Ukazuje na činjenicu da ne postoji samo jedan tip uzornog čitaoca, recimo za „Fineganovo bdenje“, već i onaj za čitanje i razumevanje voznog reda, novodeći činjenicu da nas svakako više intrigiraju „Džojsova uputstva: „idealnom čitaocu na koga deluje idealna nesanica““[7] Umberto Eko upućuje svojstven poziv čitaocima na poker partiju ili pak šahovski turnir velemajstora, samim tim ilustrujući sebe i pozicionirajući se kao uzoran autor, a nas kao uzorne čitaoce.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

[1] str. 7.

[2] str 13.

[3] Str. 15

[4] Str. 15.

[5] Str. 19.

[6] Str. 23.

[7] Str 25.

 

Izdavač: Narodna knjiga, Alfa, 2003., preveo Lazar Macura

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments