Ulogujte se / Kreirajte profil

Usamljenost u nastavcima

U grad dolazim često samo sa jednom namerom – da nađem mesto za čitanje.

Živim  preko puta Dunava, u mestu čije ime ne volim da pominjem, jer su se sve horizontalne vrednosti ovog sveta skupile u njemu; palanka je oduvek bila pornografski ogoljena suština svake banalnosti: dominacija profanosti nad retkim glasovima poetskog nadahnuća; smrt lepog u lančanom kontinuitetu intelektualne i duhovne tromosti, koja se ogleda u vladavini neupitnih boja, oblika,zvukova, glasova,poruka, medijski posredovanih, kako je već red u današnje vreme.

Šta se dobije ili ko u sintezi uvek odsutnog oca i preterano brižne majke? Kakav sin ili ćerka?

“Tamo gde je sneg događaj a smrt razgovor”(Draško Ređep), ne mogu da se rađaju geniji, izuzetni.

Ja sam contradiction in adjecto, ako ipak ovde postojim, ako nisam tek crtež na beloj površini palanke.

Mada ja, takav, samim tim što sam takav, što sam contradictio, ne živim u palanci, upravo zato sam kao takav nemoguć; onaj koji ne postoji.

Mada, u stvari, postojim; ali ne kao što postoje svi ostali, te, stoga, i nemaju potrebe ni približno slične mojim, među kojima je i potreba nasušna da svakodnevno tražim mesto gde bih mogao da čitam;da budem u konstantnom dodiru sa onom drugim ja,koje se u ovom i ovakvom svetu smatra sasvim nepotrebnim i neupotrebljivim; da budem takav kakav jesam, ili bar takav kakav verujem da jesam, očigledno hronično usamljen; izdvojen…

A biti u današnjim okvrima očigledno usamljen, ali ne pod velom naučene, dobro uvežbane društvenosti, gde je, sve češće, priznanje nečije usamljenosti postalo trend koji nikoga ne iznenađuje i, koji je, može biti, primer isto tako očigledne bolesti duše, može da znači iskorak u izopštenost i možda slobodu kao formu autentičnosti, mada ne uvek sa neophodnom, ne samo aristotelovom, merom.

To ne znači da volim grad i buku takozvanog napretka. To samo znači da volim taj deo njegove bučne užurbanosti, nazvanog park, njegove krive linije, taman toliko po strani kolika je njegova površina i njegov pripitomljeni duh, u devijaciji i smirujućem anarhizmu njegovog koliko-toliko očuvanog zelenog carstva; čovekovo stvarno biće ovde tek može da diše, oseća, osluškuje, razgovara, stvara. Sluti svet iz kojeg je  ogromna većina proteran, možda zauvek, i život ka kojem bi trebalo, makar sa zrnom mudrosti u sebi, čistog srca, stremiti.

To takođe ne znači da tamo, preko puta Dunava, u mestu čije ime ne volim ni da pominjem, na mostu između sela i grada, nema parka; to samo znači da je i taj deo,koji bi trebalo da je zaštićen zakonom,uzurpiran, pokraden interesima odgovornih lokalnih slepaca u trendu.

Zato sebi često kažem: ”Možda sam ja uistinu bolestan, ali, konačno, hvala bogu, bar znam ko sam; više ne moram da tražim sebe po zakutcima nekog zapuštenog lavirinta ili vrta sa račvastim stazama i njegovim volšebnim puteljcima.”

Nalik ovom parku u kojem danas sedim na klupi, čije daske odavno poznajem i koje sam vremenom, čini mi se, zavoleo.

Ne moram da lutam po parku kao neki penzioner, onako, da se nadišem vazduha, opružim noge, jer moj lekar mi je  preporučio da se što više krećem.

Klupe koje su ovde poređane, zaobilazim, jer mi ne odgovara krajolik, ili je previše bučno (mame i poneki tata sa svojom dečurlijom, koja ne mogu da sede mirno…), ili se neki pijani, zapušteni lik pravi mnogo pametan svojim grlatopsovačkim tonom, ili se, što je najgore, tinejdžeri, naoružani svojim pametnim telefonima, nešto stalno kikoću, smijulje, cere, dovikuju, takođe psovačkim rečnikom, kao da su, konačno, pušteni iz kaveza u kojem su prinuđeni da provode veći deo svog nezrelog doba; kažem, te  zaobilazim, i odlazim na onu staru, poznatu klupu u onaj deo parka koji mi je jedino podnošljiv, i koji bi mogao biti čak lep, da i  taj deo parka često ne zauzme neka od svih tih kreatura, otpatci bolesnog, ne treba reći “društva”, jer je bolest, bez sumnje, sinonim za društvo.

Iako ni nalik meni lepom Borhesovom vrtu, ipak je to vrt, moj vrt, ili, ako ništa drugo, bolje, sećanje na njega. Ili sećanje na vrt uopšte, prvobitnu domovinu, u grotesknoj formi, doduše.

U džepu obično nosim knjigu koja može da mi stane u džep, pažljivo odabranu iz Vavilonske biblioteke, bolje reči knjižare, koju kupim tu, iza, nedaleko od ovog parka. Strip album retko nosim sa sobom u ovaj park; prvo: većeg je formata od jedne prosečne knjige, a drugo; retko koji strip odgovara poetici koju čitavog života tražim, gajim, usavršavam, kultivišem…

Ponekad nosim sa sobom mapu sa započetim storibordom za strip na kojem tih dana radim; oni su, najčešće, formata A4, tako da nisu teški za nošenje i crtanje olovkom na kolenu na klupi. Takođe, preko puta, u supermarketu, u koji nerado odlazim (ne osećam se dobro u njima), kupim limenku piva, ne bih li, u blago pijanom stanju (obično ne popijem celu količinu), kroz mene potekle reči i slike koje osećem da su baš one koje moram odmah da zapišem, jer ako mi uteknu, posle može biti baš  naporno ako ne i odveć kasno za njihovo  ponovno dozivanje.

Ja se, vidite i sami, razmećem svojom usamljenošću, kao da sam bogataš, kao da je usamljenost, ako ništa drugo, stvar dobrog ukusa; ili kao da posedujem rudnik zlata, moj zalog na kojem se temelji svo moje postojanje mene kao takozvanog umetnika (ko je uistinu umetnik; šta je umetnost?) i pesnika stripa; umetnika nevidljivog zbivanja, koju, pogrešno obavešteni ili obrazovani za sve osim za njegovo prisustvo, nazivaju ponekad (kao znak tolerancije, verovatno) umetnošću ali devetom. U prevodu – poslednjom rupom na svirali kulture, umetnosti i naravno društva.

Ali bar ponekad primete da je negde ima: što je znak njihovog opšteg obrazovanja – u sve se razumu, čak i u strip.

Kao da, delom sebe, želim da ucenim druge (ili onaj deo “drugih” koji kažu da su im kultura i umetnost važne u životu) tim svojim bogatstvom, rudnikom drevnog neprocenjivog blaga.

Uostalom svaka originalnost je usamljenost. Čim se pojedinac nađe u grupi, već je prinuđen da pravi kompromise, koji su verovatno eufemizam iz vokabulara političke prakse, za lažne ili polulažne odnose.Sam, on, pojedinac, može da laže jedino sebe, što nije nije manje bolno saznanje. Problem je u tome što sve uvek možemo drugačije postaviti, a kada to činimo, istina (kao celina; pogled na celinu, ono sve), nam ponovo izmiče. Jer uporno zaboravljamo, iz mnogih razloga, da ona, istina, posmatra nas, a ne mi nju. Onaj ko je s njom, ko ima čast da bude u njenom društvu, ne pripada više grupi, čak ni sebi; istina uvek izmiče, nije merljiva; originalnost uvek ostaje – usamljenost.

Ili možda želim da kažem, poručim, da bez tog rudnika nema ni mogućnosti života neke umetnosti, ma kako da se naziva, ili postojanja poezije, ili filosofiranja.

Svaka je vertikala duhovna; tela samo smetaju.

Tela opijena čarima seksa, pogotovo.

Ljubav je, uistinu, kažem svima okolo koje sada ne vidim, ali koje znam, kao i svima koji sada mimo mene prolaze; ljubav je uistinu duhovne prirode, ne seksualne, baš kao i priroda umetnosti.

U svetu; svetovnom i profanom – mora se umreti, nestati, da bi se živelo u onom drugom svetu.

A vi biste hteli da životarite u toplim urbanim pećinama, krcatim lepim stvarima, posebno lepim knjigama na policama (kao vaš “zalog” kulture, umetnosti, obrazovanja i dobrog ukusa).

I možda pišete, kao pokazatelj vaše umnosti, slikate, komponujete… po narudžbi, of course; a, usput, volite da vam je obezbeđen redovan seks, kao i klopa i piće, tri puta dnevno, obaška sa kompjuterima, pametnim telefonima, elektronskim slikama i filmovima; da, sažeto govoreći, živite lepo i krasno, jer umetnost je, zar ne, sva u toj lepoti i krasoti, na koju drugi, na žalost, nemaju pravo, jer nisu imali sreće u životu, a ni bogomdanog dara.

A ovaj ovde što sedi u parku uvek sam, kaže vam, gle čuda, nešto sasvim drugo; i još se tako bestidno razmeće svojim zlatnim rudnikom, kao da se ne boji da bi neko mogao da mu ga nekim vrlo sračunatim lukavstvom otme.

I ucenjuje vas, povrh svega, izgleda.

Gledajte u mene, i videćete sebe, kao da kaže još.

“Usamljenost u nastavcima“ je i naslov  moje kratke strip priče (koja pre liči na  san, razmišljanje ili impresiju), čak sam svojevremeno predložio izdavaču da bi to bio dobar naslov za moj album „Sveti duh i voda,“ali se gospodin izdavač nije složio.

Jer usamljenost, u skladu sa okolnostima, uvek ima svoje specifične nastavke; ona ne samo da voli da menja svoje obličje već voli i da se proteže unedogled, kao da na besmrtnost jedino ona ima sva prava.

Ponekad, pored mesta na kojem obično sedim, prođe neka vitka dama (koja se možda zove Čista), i pošalje mi, verovatno nesvesno, pogled zanimanja za moju pojavu; ali samo za kratko, da bi nastavila dalje, jer  žuri da stigne na “slavlje” (kako kaže Dino Bucati u priči “Devojka koja propada”), gde tek počinje “pravi početak života.”

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  •  
  •  
  •  
  •  



3 komentara na tekst Usamljenost u nastavcima

  1. Велибор

    10/04/2018 at 06:31

    Сјајно. Оригинално. Велика обдареност. Кад ће други наставак? Чекао бих прво композиционо раскршће да видим како ће даље…

  2. Đorđe Milović

    10/04/2018 at 10:38

    Nastavak?…Možda.Hvala na lepim rečima.

  3. Sonja

    17/04/2018 at 10:10

    Đorđe, molim Vas pišite više ako je ikako moguće. Ima nas još podvojenih i zatočenih u svojoj slobodi da posmatramo i vidimo, pa istomišljenici “ležu” kao melem na ranu, posebno u vremenima kada su nam čula izoštrena gotovo do neizdrža. Svi su Vam tekstovi divno duboki, pravi lek. Težak teret nosite, znam kako je to, isto je i ovde… ali taj teret se ne da, to je teret višeg smisla, bez njega bi zaista bilo bezvredno egzistirati. Pišite više. Svako dobro, najiskrenije.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.