Viljem Fokner – “Dok ležah na samrti” ili oporost sveta u ludilu smeha
„Čovek živi zato da bi se pripremio da ostane dugo mrtav“
Postoje priča i način na koji je ispričana – sadržaj i stil. Nekada na ovo dvojstvo i ne obraćamo pažnju u slučaju velikih naratora – poput recimo Tolstoja ili Andrića – ali u mnogim modernim romanima od XX veka naovamo, to nam nije moguće. Tako je Dž. Džojs sa Ulisom napisao modernu Odiseju i transformisao način pisanja romana koji se – na tragu Dostojevskog – pretvorio u odiseju toka svesti. Džojsov veliki pandan i sledbenik – Fokner – iskoristio je deo rečenice iz Odiseje: „dok ležah na samrti“ (što izgovara duh Agamnenona koji razgovara sa Odisejem u XI poglavlju epa) da bi na vrlo složen način ispričao prilično jednostavnu priču o neobičnoj desetodnevnoj odiseji jedne familije sa američkog juga.
„Edi Bandren, koja umire sama, skrivajući svoj ponos i svoje slomljeno srce. Radosna što odlazi. Ležući tamo, glave podignute na uzglavlju da bi mogla da posmatra Keša kako pravi kovčeg, primorana tako reći, da ga posmatra, da ne bi tvrdičio na njemu“.
Prednost ovog romana je što je relativno kratak – ali potrebno ga je pročitati bar dva (ili više) puta, kako bi se razumela u parčiće razbijena priča, sklopio mozaik i bar nazrela psihologija pojedinih ličnosti i mreža njihovih odnosa i porodičnih veza. Priča, koju rezimiram u nastavku, ispričana je iz ugla 15 različitih ličnosti u mozaiku koji čine 59 kratkih prikaza. Kao i na sličan način pisanom romanu „Buka i bes“, Foknerovi likovi se u svom „unutrašnjem monologu“ izražavaju svako u skladu sa svojom psihologijom i mentalnom strukturom. Tako ograničeni dečak Vardaman koristi vrlo jednostavne izraze, njegov otac Ans govori škrto kako to rade neobrazovani seljaci sa Foknerovog juga, neobični i vidoviti Darl (koji će poludeti) izražava se kroz poetske vizije, umiruća Edi govori kao bivša učiteljica, sirovi Džuel ima silovit iskaz, sused Tal priča mirno, kao objektivni posmatrač itd. U suštini, priču na osnovu svih detalja sklapa sam čitalac, pa se može reći da je on i krajnji kreator ove pripovesti – čitalac kao obnovitelj sveta razdrobljenog u svesti učesnika. S jedne strane čitalac je u prednosti, jer prateći „iznutra“ unutrašnje monologe svakog od likova doznaje skrivene tajne kojih članovi porodice nisu svesni. S druge strane, Foknerovo pričanje je uvek takvo da se celina slike nikada jasno ne otkriva – vidimo samo jedan ugao slike, kao prostoriju kroz poluotvorena vrata – a kontekst priče s mukom naziremo.
„I kada sam ga video, znao sam da zna šta je posredi….Zato mu nisam ništa kazao verujući da će to ispričati kada bude to svario u svojoj glavi. Ali nije mi nikad ispričao.“
Ukratko evo priče. Edi, žena siromašnog farmera Ansa Bandrena umire. Dok mu je majka na samrti, drvodelja Keš priprema sanduk ispod sobe u kojoj ona leži, kako bi bila sigurna da je les dobro urađen. Članovi porodice (otac, četiri sina i kći) se spremaju da prenesu pokojnicu u udaljeni Džeferson, na 40 milja od njihovog imanja, da bi joj ispunili poslednju želju. Međutim, polazak se danima odlaže jer su dva sina, Darl i Džuel, odvezli kola sa mazgama radi nekog posla. Putovanje ipak otpočinje ali u međuvremenu nailazi oluja koja odnosi sve mostove na reci, pa se putuje zaobilazno. Putnici se na kraju odlučuju da pređu reku kroz vodu – gazom – ali snažna bujica odnosi zapregu mazgi i sama kola. Džuel uspeva da spase sanduk sa pokojnicom. Jedan sin lomi nogu (Keš). Odiseja porodice se nastavlja. Zbog zadaha iz sanduka prate ih lešinari, proteruju ih iz nekih mesta kroz koja prolaze. Kćerka (Djui Del) želi da prekine svoju tajnu trudnoću pa usput traži pomoć po retkim apotekama. Tokom odmora na nekoj farmi, jedan sin (Darl) pali staju u kom se nalazi sanduk, ali drugi sin (Džuel) spašava les. Putovanje se tako ipak završava prema planu i pokojnica biva sahranjena u Džefersonu. Darl je međutim zbog podmetnutog požara proglašen ludim – možda i zbog smeha koji ga hvata – i odveden u je azil („on je sedeo na zemlji, smejući se“). Otac familije Ans nalazi drugu ženu, kao zamenu za onu tek sahranjenu.
„Treba dve osobe da se stvori čovek, a treba samo jedna da umre. Takav će biti konac sveta.“
U ovom romanu, u čijem centru su ozbiljne teme umiranja i polaganja u grob, epsko-biblijska ozbiljnost priče i stila, prepliće se sa neobičnim situacijama koje ponekad imaju vid crnog humora.
„Kako je on govorio, sve u svemu, čovek se ne razlikuje toliko od konja ili mazge, samo što mazga ili konj ima malo više razuma.“
Suočen sa teškom i neumitnom sudbinom, čovek pokušava da je nekako zaobiđe i na svoj način izbegne, ali ono što je herojsko u njemu, često se u dodiru sa stvarnosti na momenat pretvara u nespretni paradoks ili komično. Baš kao kada bi se se biblijski prorok ili Homerov heroj našli u nekom nemom filmu Bastera Kitona ili Č. Čaplina. I heroj Odisej se u epu često pretvara u lažova, ludaka ili varalicu da bi preživeo. „Život nije sazdan da bude lak ljudima: ne bi uopšte imali razloga da budu dobri i da umru“. Kešu „leče“ slomljenu nogu prelivajući je cementom; Vardaman običnim štapom juri lešinare a svrdlom probija kovčeg i pravi rupe na licu leša svoje majke; naivna Djui Del umesto abortusa biva polno iskorišćena od strane apotekara; Darl skrivenom paljevinom pokušava da okonča porodičnu „odiseju“; Ans bez pitanja zalaže Džuelovog voljenog konja; Edi u grob odnosi tajnu o Džuelovom začeću, koju je naslutio samo vidoviti Darl („Ko je tvoj otac, Džuele?“), ali Darl je proglašen ludim…
„Ali nisam siguran da čovek ima pravo da kaže šta je ludo a šta nije. Kao da u svakom čoveku postoji lice koje je prešlo granice razuma ili ludila, koje posmatra pametne ili ludačke postupke tog čoveka sa istim užasom i istim čuđenjem“.
Svaki čovek je uvek velika misterija – za druge kao i za samog sebe – u svetu koji je nerešena zagonetka, i to je možda jedna od glavnih poruka Foknerovih romana. Možemo se vraćati sudbini i mislima Edi, Ansa, Darla, Keša ili Džuela, a da nikada ne budemo sigurni da smo ih sasvim razumeli.
„Ja i on se uzajamno ispitujemo dugim pogledima, pogledima što neometano prodiru jedan drugom kroz oči i u najskorvitije mesto gde su za trenutak Keš i Darl šćućureni bezočni i neposramljeni u vaskolikoj staroj stravi i starim slutnjama, oprezni, pritajeni i bez stida.“
Uloga velike književnosti jeste da nam pomogne da stvarnost spoznamo iz nekog novog, posebnog – prethodno nepoznatog ugla – i da pokušamo da na taj način otkrijemo i razumemo stvari koje su ljudima „skrivene od početka sveta“ (kako je to objavio Isus iz Nazareta). Skriveno biće koje počiva negde u jezgru onog što mislimo da je suština stvarnosti, što je prekriveno praznom jekom (ne)izkazanih ljudskih reči.
„Ležala bih kraj njega u mraku, slušajući zemlju obavijenu mrakom kako govori o Božijoj ljubavi i Njegovoj lepoti i Njegovom grehu; slušajući tamnu bezglasnost u kojoj su reči dela i u kojoj druge reči koje nisu dela, koje su samo praznine u onome što nedostaje ljudima, silaze kao krici divljih gusaka iz divljeg mraka u nekadašnjim jezivim noćima i pipajući traže dela kojima se ukazuje na dva lica u gomili i kaže, To je vaš otac, vaša majka“.
Viljem Fokner – Dok ležah na samrti napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →