Viljem Fokner, “Svetilište” – mračni, mračni svet

 
„Možda tek u onom trenutku kada shvatimo, priznamo, da postoji logičan obrazac zla, da baš tada umiremo. “ (Svetilište)
 
Iako jedan od najvećih američkih pisaca – možda i najveći američki pisac XX veka – Fokner nije toliko popularan ni čitan kod nas, verovatno zbog težine njegove proze koja se u pojedinim delima možda približava i Džojsovim eksperimentima (sa Ulisom i Fineganovim bdenjem). Ipak ne bi trebalo unapred „bežati“ od njegovih knjiga među kojima su neke pisane na klasičniji način i čitljivije – poput Svetlosti u avgustu – dok i mnoga druga značajna dela, poput kratkog romana Dok ležah na samrti, nisu toliko složena i teška. S druge strane znamenita „Buka i bes“ je, iz meni nepoznatih razloga, između dvadesetak Foknerovih dela izabrana da – iako ubedljivo najteža za čitanje – bude školska lektira u našim gimnazijama i time, bez sumnje, ime ovog velikog pisca osudi da stoji na nekoj večnoj crnoj listi naših srednjoškolaca.
 
Svetilište – šesti Foknerov roman, koji je napisan (1931) između velikih dela Buka i bes i Dok ležah na samrti – težak je i po temi i po stilu. Po rečima samog Foknera, želeći u to vreme da privuče veću pažnju književne javnosti, kao i da ostvari i komercijalni uspeh, pisac je tražio posebno provokativne i intrigantne teme (šverc, silovanje, ubistvo, prostitucija, voajerizam, linč…) pa je za priču izabrao mračnu pripovest o mladoj devojci, sudijinoj kćerki i studentkinji, koja slučajno upada među polusvet – krijumačare alkohola u vreme prohibicije – odnosno na jednu farmu na kojoj biva silovana (na posebno bizaran način, imajući u vidu da je njen silovatelj bio impotentan) a zatim kidnapovana i čuvana u javnoj kući, dok se kasnije u priči za ovaj slučaj, kao i sa njim povezano ubistvo, sudi nevinom čoveku. Kraj ću preskočiti iz poznatih razloga. Reč „svetilište“ u konkretnom slučaju ovog romana odnosi se na devojačku nevinost, koje bi, posebno prema konvencijama američkog društva na jugu, trebalo da se čuva po svaku cenu…što se u ovoj priči nije ostvarilo…
 
 
 
Pokušao sam da opišem nešto najgroznije što mogu da zamislim i kada sam tekst poslao izdavaču, odgovorio mi je: Blagi Bože, ako ovo objavim, obojica ćemo završiti u zatvoru“, objasnio je uz nešto preterivanja Fokner koji je nekoliko puta menjao prvobitnu verziju romana.
 
Roman se odvija i završava na potpuno neočekivan način, a isto se može reći i za neobičnost glavnog lika – devojke – što sve ukupno ne pruža mnogo nada čitaocu da će ovim svetom da zavladaju pravda i poštenje. Uz glavni ženski lik (Templa), u romanu se pojavljuju, između ostalih, čovekoljubivi advokat Horas Benbou (glavni muški lik), surovi kriminalac Popej, krijumčar pića Gudvin i njegova žena – bivša prostitutka, koja je najupečatljiviji ženski lik u romanu itd.
 
Foknerov opis devojčinog tumaranja po mraku, u zapuštenoj kući kriminalaca, ima nešto od utiska iz horor filmova.
 
Pričala je kako je ležala u mraku pored Guena koji je hrkao, slušala šašu i čula mrak pun pokreta, osećajući kako joj se Popej približava. Čula je krv u svojim venama i sitne mišiće u uglovima svojih očiju kako jedva čujno pucketaju, šireći se; osećala je kako joj nozdrve naizmenično postaju hladne i tople. Zatim kako je on stajao, a ona govorila: Hajde! Takni me! Takni me!…
 
 
Originalniji od same teme je stil. Rečenice su suve, jezik opor kakvi su i zemlja i osušena i odebljana koža tih ćutljivih, nepoverljivih, teških Foknerovih ljudi sa američkog juga…Fokner je poznat po tome da se ne trudi mnogo da olakša čitanje, odnosno razumevanje teksta. Ceo prvi deo romana odvija se u nekoj vrsti „sužene perspektive“ – kao da se scene posmatraju kroz uski objektiv gde ne vidite ništa sa strane – niko vam posebno ne objašnjava likove ili zbivanja oko kojih klizi pripovest, poput snimka filmske kamere. Za neke od ključnih scena u romanu, objašnjenja dobijamo tek naknadno, kroz dijaloge ili monologe ličnosti koje im se vraćaju u razgovoru ili tek u sećanju osvetljavaju (sasvim ili delimično) neki prizor koji smo prethodno jedva naslutili, u polusenci, opisano kao kad se mrmlja kroz zube.
 
Radi se o utiscima koji kao da se prenose direktno iz svesti pojedinih likova. Po ovome se Foknerov stil donekle približava Dostojevskom. Neki kritičari su „Svetilište“ sa prilično preterivanja uporedili sa „Braćom Karamazov“ kada je u pitanju ta metafizika zla koja poput usuda klizi kroz živote glavnih junaka. „Sećao se Popejeve crne prisutnosti kako leži preko kuće kao senka nečega što nije veće od šibice, ali što je zlokobno“.
 
Ovaj pripovedački postupak u romanu se kasnije donekle menja. Priča se lakše prati, ali to ne znači da ćemo biti sasvim prosvećeni. Fokner nikada ne ispriča niti objasni do kraja svaki detalj, ostavljajući samom čitaocu da u svojoj imaginaciji dovrši ono što je namerno ostalo u sivoj zoni slike, doživljaja, svesti. Ovo se u „Svetilištu“ posebno odnosi na ponašanje devojke Templ, koja deluje sve neobičnije i nejasnije ukoliko je više pratimo i poznajemo (ovo doduše možda i nije tako retka pojava sa kojom se muškarci susreću kada su u pitanju žene – mala šala).
 
 
Svetilište je imalo više filmskih adaptacija. Fokner je kasnije napisao i nastavak priče o Templi Drejk pod naslovom „Rekvijem za kaluđericu“. Ja sam već pisao o jednom Foknerovom romanu (dvostruka priča – Divlje palme i Starac) koji mi je ipak ostavio jači utisak od Svetilišta. Foknerove najbolje pripovesti imaju nešto od grandioznosti, dubine i ozbiljnosti biblijskih priča, ali taj nivo roman Svetilište ipak ne dostiže.
 
PS. možda je zanimljivo da je, na novinarsko pitanje da uporedi kvalitet svojih zemljaka, savremenih pisaca, Fokner ispred sebe postavio samo Tomasa Volfa (pisca romana „Pogledaj dom svoj anđele“) dok je kao sledeće iza sebe naveo Dos Pasosa i Džona Stajnbeka, a kao poslednjeg među velikanima – Ernesta Hemingveja koga nije mnogo voleo („Hemingvej nije ni probao da dostigne nemoguće u literaturi, kako smo to pokušali T. Volf i ja“).
 
 
5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments