Vodič kroz simfonije: Rahmanjinova treća

Treća simfonija Sergeja Rahmanjinova može delovati kao komad skroz na skroz nostalgičan, prezrela romantična relikvija koja je pripadala drugoj eri čak i u vreme svog prvog izvođenja u Rahmanjinovoj novoj domovini Americi 1936. godine, kada je Leopold Stokovski dirigovao orkestrom iz Filadelfije. To je muzika koja priziva uspomene na izgubljenu domovinu i daleku prošlost melodijama melanholičnog udovoljavanja, kao i struktura dekadentne melodičnosti. Šta bi ovaj besramno romantični kompozitor, „mrgud od metar i po“, kako je Stravinski opisao Rahmanjinova, mogao da kaže o simfoniji, zašavši duboko u burne decenije XX veka?

Pa, ispada dosta toga. Prethodne dve Rahmanjinove simfonije su ga obe obeležile, svaka na svoj način. Prvu je 1897. godine izveo, sasvim moguće pijani, Glazunov, a Cesar Kjuj odbacio jer ostavlja „zao utisak“. Totalni neuspeh simfonije doveo je do krize samopouzdanja njenog kompozitora. Nasuprot tome, Druga je bila ogroman uspeh 1908. godine, uspeh koji je možda stvorio kompozitoru nelagodu od ponovnog pristupanja toj formi. (Postoji i takozvana „Omladinska simfonija“ koja prethodi Prvoj, ali jedan veličanstveno melodični stav je sve što je od nje sačuvano.)

 

 

Sastavljajući Treću u egzilu sredinom 1930-ih (napisana je u Lucernu gde je kompozitor sagradio vilu za sebe i svoju porodicu), Rahmanjinov je osmislio suptilno radikalnu strukturu u kojoj dugačak prvi stav prethodi centralnom delu koji pametno kombinuje spori stav i skerco – kompozitorski puč arhitektonske mašte i kolorističke briljantnosti – i završni stav čija spoljašnja energija i samopouzdanje možda nisu baš onakve kakvim se čine.

Simfonija se otvara jezivim pojanjem koji će poslužiti kao moto dela; ovu daleku molitvu, odsviranu tiho na neobično uznemirujućoj kombinaciju prigušenih horni, violončela i klarineta, oduvaće zvuk čitavog orkestra pre nego što započne glavna, molska melodija prvog stava – troma, gotovo apologetska tema koja mrmori nad žičanim uzdasima. Neću da tvrdim da Rahmanjinov pokušava da radi na radikalnoj imploziji simfonijske forme pod maskom kasnoromantičnog emocionalizma – iako to zapravo nije tako daleko od istine – ali način na koji ova muzika funkcioniše mnogo je više od proste privlačnosti njenih melodija. Rahmanjinova partitura postiže prozirnu jasnoću koja delu daje jedinstvenu izražajnu atmosferu, čak i u njegovim relativno retkim teatralnim trenucima, poput početka finala. To je najočiglednije u centralnom stavu, posebno u skercu, koji je skriveni svet laganih zvukova čeleste, harfe i visokotonalnih drvenih instrumenata.

Ali kroz staj stalni osećaj iznenađenja koi izaziva, ta simfonija zaista čini nešto što bi samo Rahmanjinov u ovoj fazi svog života i karijere mogao da izvede. Treća simfonija otkriva melanholičnu modernost, tačnije, pronalazi način da melanholiju učini modernom. Umesto da se meškolji u svojoj veličanstvenoj melodičnosti, Rahmanjinov neprestano podriva vaša očekivanja od lelujave romantične punoće. To možete čuti u zvocajućem ritmu viola na početku srednjeg dela prvog stava, koji izbija vazduh iz grudi tako očigledno samopouzdanog vrhunca koji smo malo pre toga čuli. Ili su tu zapanjujući, gotovo ekspresionistički zvuci koje orkestar stvara na vrhuncu ovog razvojnog odeljka, i način na koji Rahmanjinov odlaže povratak glavnoj melodiji stava srceparajućom, ali oporo ogoljenom melodijom flauta i violina.Tu je i treperenje dubljih gudačkih instrumenata od kojeg podilaze žmarci, još jedno bestelesno pojanje horni i ponovo se pojavljuje prva melodija, sa emocijom koja je apsolutno suprotna onome što bi ovaj trenutak u simfoniji trebalo da izazove. Umesto poznatog, utešnog povratka u normalu, ova melodija zvuči još manje sigurna u sebe nego kad se prvi put začula. Tu je zatim čudno zvečanje udaraljki i žičanih instrumenata, odsvirano vratom a ne žicama instrumenta, a onda se vraća druga tema. Stav nakratko pronalazi trenutak durske sreće, ali Rahmanjinov ponovo briše osmeh sa lica muzike i stav se završava drugom verzijom mrmorećeg gesla koji smo čuli na početku.

Nešto još čudnije se dešava u centralnom stavu, gde je prelaz između spore muzike i bržeg skerca predskazan uznemirujućim podrhtavanjem žica. Čini se, ipak, da finale konačno zauzima odgovarajuću ulogu u simfoniji, uz uzbuđenu ushićenost njegovog uvoda (zapravo transformacija prvog orkestarskog ispada koji ste čuli u uvodnom stavu). Ali nisam toliko siguran: ne radi se samo o tome da se simfonija završava još jednom ponovljenom temom gesla simfonije, tim emocionalno dvosmislenim napevom, kojim ovog puta grmi čitav orkestar, već je čitav stav prošaran čudnim zaustavljanjima i počecima, uvidima u druge svetove disonance i pojačane boje koji leže tik ispod površine i koji do kraja dela nisu razrešeni ili zaboravljeni.

 

 

To je moderna, čak i modernistička ideja – biti u mogućnosti da se istovremeno govori na više izražajnih nivoa, da se govori jedno, a misli drugo. Rekao sam vam da Rahmanjinov ima nešto važno da doprinese simfoniji!

Tri ključna snimka:

 Filadelfijski orkestar / Sergej Rahmanjinov: Rahmanjinov sopstveni snimak je najupečatljiviji snimak njegove poslednje simfonije koji sam čuo (čak i sa rezom od dva takta koji Rahmanjinov čini u prvom stavu), jer – za razliku od mnogih drugih dirigovanih snimaka – on radi ono što mu partitura govori, u smislu brzine muzike, kako je sročena i kako funkcioniše. Ali tu je i izvanredna mašta, njuh i fleksibilnost. Slušajte kako je druga melodija u prvom stavku ukusno, bolno produžena, tako da 4/4 takt postaje gotovo 5/4 jedinica; koloristička fantazija koju pronalazi u skercu; način zadržavanja uzbuđenja u finalu do konačne kode.

Svetlanov / Državni Simfonijski Orkestar Ruske Federacije: Spore brzine Svetlanova u prvom stavu pretvaraju Treću simfoniju u melanholičan, čak tmuran izliv emocija. To je druga izrazita krajnost u poređenju sa Rahmanjinovim snimkom, ali njegov ruski kolega iznosi ubedljiv argument za svoju izričito intenzivnu interpretaciju.

Sankt Peterburška filharmonija / Jansons: Jansons ima dobar, smislen pristup složenoj strukturi Rahmanjinova; izvođenje smešteno između žalosne lirike Svetlanova i inspiracije samog kompozitora.

 

Piše: Tom Servis

Izvor: theguardian.com

Prevod: Milica Špadijer

Izvor: Glif

http://www.glif.rs/blog/vodic-kroz-simfonije-rahmanjinova-treca/

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments